Quote:
Српска Црква и удбашка логика
(Протојереј мр Велибор Џомић)
Статус новог ''златоустог проповедника Васкрслог Христа'' – новојављеног Светитеља Николаја Охридског и Жичког, по свему судећи, не мења се ни у монархији ни у републици, ни у једнопартијском комунистичком тоталитаризму ни у парламентарној демократији, ни у слободи (или њеном привиду), а ни у окупацији у различитим појавним облицима. С једне стране, његова богонадахнута реч све више, кроз велики, можемо рећи рекордни, број издања његових књига, стиже до Срба, ''свих и свуда'', и тако их враћа Богу и Светој Цркви, предању и завету, а одводи од греха, сатане, безакоња, идолопоклонства, самозаборава и самопорицања. С друге стране, у житију Светог Николаја Охридског и Жичког, које се свакодневно исписује, налазе се записане и шибе и батинаши који су га тукли и за живота и након упокојења, а посебно након његовог прибројавања ликовима Светих Божијих Угодника из Рода Светога Саве. И то је доказ како његове величине тако и његове светости. Вишедеценијској дугачкој листи клеветника Светога Владике Николаја недавно се, уз многе друге, придружио и један дугогодишњи професионални партијско-полицијски чиновник са титулом научника из области међународног јавног права. Реч је о др Предрагу Илићу, пуковнику негдашње комунистичке УДБ-е и доценту Полицијске академије у Београду, и његовој књизи ''Српска Православна Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву Патријарха Гаврила и Епископа Николаја Велимировића у Дахауу''. Иначе, Илић је скоро тридесет година, како сам говори у својој књизи, радио у Служби државне безбедности или, у Српском народу озлоглашеној УДБ-и. Илић је индиректно признао да је он, заправо, радио у оном делу УДБ-е који је, с пуним правом, називан ''верском'', а веома често и ''зверском'' тајном полицијом.
Др Предраг Илић, Србин са Косова, из Ибарског Колашина, представио се или, боље рећи, обрукао се са својом (а по тезама и закључцима туђом) књигом против Српске Цркве, Патријарха Гаврила и Светога Николај Жичког. Иначе, Илић је, на неки начин, признао да је његова књига заправо плод његових удбашких активности и задатака. У предговору књизи Илић каже:
''бавећи се проучавањем социолошко-религијских и правно-политичких аспеката деловања верских заједница у југословенском и српском друштву, у последњих неколико деценија, аутор ове књиге је често морао да залази у ближу и даљу прошлост тих заједница и историју њихових односа са државом и другим политичким субјектима. То залажење у историјско поље најчешће је било успутно, кратко и парцијално, само у функцији бољег разумевања одређених актуелних догађања и кретања. У неколико случајева, он је био приморан да се крајње озбиљно позабави истраживањем историјских корена и аспеката тих догађања, јер је установио да им наша историографија није посветила одговарајућу пажњу'' (стр. 9).
Из овога се јасно закључује да се П. Илић као професионални удбаш бавио црквама и верским заједницама у данима и годинама неслободе Српског народа - како за време Брозовог ''комунизма'' тако и за време Милошевићевог ''социјализма''. А након тзв. промена од 5. октобра 2000.г. и он се променио - аванзовао је са места удбашког чиновника на место помоћника тадашњег ''демократског'' министра полиције Душана Михајловића!?!
Читајући књигу П. Илића не могу да се начудим таквој врсти људи, отуђеним и ојађеним титоизираним Србима, који су годинама и деценијама тако ревносно радили против своје Цркве и свога народа. Не могу да верујем да је спектар њихових активности једноставно био такав и толики. Уместо да су се бавили онима који су представљали и представљају истинску претњу миру на овим просторима и који угрожавају безбедност државе и грађана, они су се, о трошку свих нас и наших очева који су деценијама плаћали порез, бавили и још увек се баве српским патријархом, владикама и свештеницима!?! И данас Илић, пљујући по својој Цркви, измишљајући јој лажне оптужбе и стављајући јој на душу све оно што је било ко, било када и било где написао и објавио, прима плату као државни чиновник и то од оних 95% верујућих људи у Србији који плаћају порез, а којима, и јуче и данас, тако брутално и нечовечно, а видећемо да није из његове главе, вређао и вређа верска осећања!?! Илић покушава да се спрда и са Црквом, и са патријархом и са владиком, али и са свим православним хришћанима - пореским обвезницима Републике Србије. Додуше, Илић се до јуче са Црквом спрдао у име Броза и партије, а данас у име некаквог свог тобожњег ''научњаштва'' (боље рећи, мрачњаштва) са веома уочљивим одсуством културе и лепог понашања.
Немам, разуме се, ништа против да се свако ко сматра за потребно и сходно опроба у сагледавању како историјских догађаја тако и историјских процеса и личности. Немам ништа против да се промишљања, сазнања и истраживања учине јавним и тако доступним како читаоцима тако и критици. Не спорим, дакле, право никоме, па ни П. Илићу, доктору међународно-правних наука, да пише и објављује шта год хоће, али итекако имам против замене теза, крађе туђих закључака, некоректних и заједљивих релативизација, а посебно злонамерних и тенденциозних тумачења. Тиме, на жалост, обилује срамна књига П. Илића. Отуда и као човек и као један од цитираних у наведеној књизи дижем свој глас против новог у серији атака не само на Патријарха Гаврила и Светога Владику Николаја него и новог у серији атака на историјску истину.