Budva (od .... do 1918 god.)

Za početak neka mala hronologija:

17.10.1797 god. - potpisan Kampoformijski mir kojim Budva (do tada dijelom Mletačke republike) prelazi u posjed Austrije.
26.12.1805 god. - potpisan Požunski mir po kojem Austrija u roku od šest nedelja treba da preda teritoriju Dalmacije (i Budve) Francuskoj, a koje tada Napoleon pripaja Kraljevstvu Italije.
14.10.1809 god. - potpisan Šenbrunski mir poslije kojeg se formiraju Ilirske provincije (Les Provinces Illyriennes) sa sjedištem u Ljubljani. Ilirske pokrajne su podređene Francuskom carstvu.
15.4.1811 god. - Napeleonovim dekretom Ilirske provincije se dojele na sedam provincija, od kojih je jedna Dubrovnik, a provincija se djelila na okružja (distrikte), te se provincija Dubrovnik djlela na okružja Korčula, Dubrovnik i Kotor. Okružja su sačinjavali kotari.
29.10.1813 god. - tokom septembra Petar I Petrović Njegoš sa svojom vojskom osvaja Budvu, Perast, Risan, Herceg Novi, a dolazi i blizu Dubrovnika. Zato se u Dobroti potpisuje deklaracija o privremenoj vladavini dviju ujedinjenih pokrajina Crne Gore i Boke Kotorske, pod zaštitom triju savezničkih sila Rusije, Austrije i Engleske (Governo provvisorio delle provoncie unite di Montenegro e Bocche di Cattaro, sotto la protezione delle tre potenze Allleate Russia, Austria e Inglitera). Za predsjednika te privremene vlade izabran je Alviz Josipov Visković. U decembru se francuzi predali Kotor Englezima, a ovi ga predali Petru I Petroviću Njegošu.
9.6.1815 god. - završen Bečki kongres kojim bivše Ilirske provincije pripadaju Austriji. No, to je samo formalizovano stanje na terenu jer je crnogorska vojska pod pritiskom velikih sila (Rusije, Austrije i Engleske) napustila teritoriju Boke (samim tim i Budve). Sjedište Dalmacije je u Zadru.
6.8.1914 god. - Crna Gora objavljuje rat Austro-Ugarskoj
29.10.1918 god. - Hrvatski sabor raskida sve državno-pravne veze sa Austro-Ugarskom i formira se Država Slovenaca, Hrvata i Srba u čiji sastav ulazi i Dalmacija (sa Budvom).
31.10.1918 god. - sva flota kraljevske i carske ratne mornarice Austro-Ugarske (K.u.K. Kriegsmarine) se predaje narodnom vjeću Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Time Austro-Ugarska nema više kontrolu nad primorijem na Jadranskom moru. Austro-Ugarsko osoblje se povlači te time mornarica u novoj državi ostaje bez osoblja.
8.11.1918 god. - Srpska vojska ušla u Budvu, te dalje po kopnu na obali Jadranskog mora.
10.11.1918 god. - došle su mornarice Engleske, Francuske i Italije koje su među sobom počeli djeliti flotu Države Slovenaca, Hrvata i Srba (tu državu je priznala samo Kraljevina Srbija, dok je ostale države nisu priznale) tako da po formiranju nove države nije mnogo ostalo od moćne flote negdašnje Austro-Ugarske.
1.12.1918 god. - Kraljevina Srbija (koja se prije toga proširila na teritorije Srema, Bačke, Baranje, Banata i Crne Gore) se ujedinjuje sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba stavrajući Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (KSHS). Budva time ulazi u sastav nove države.

Evo malo i literature oko Budve i prvog svjetskog rata
https://www.nbbd.me/up/mat/zbornik-low-res.pdf

Na ovom linku možete pročitati sledeće radove:

РИЈЕЧ УРЕДНИКА 9
I ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 13
Др Предраг ЗЕНОВИЋРАЗУМЈЕТИ ВЕЛИКИ РАТ: МУЛТИПЕРСПЕКТИВНОСТИ „ИСТОРИЈА САДАШЊОСТИ“ 15
Др Шербо РАСТОДЕРОПШТИ ПОЛИТИЧКИ И ГЕОСТРАТЕШКИ ОКВИРБИТИСАЊА ЦРНЕ ГОРЕ ПРВИХ ДЕЦЕНИЈА XX ВИЈЕКА 23
II БОКА И БОКЕЉИ У ВЕЛИКОМ РАТУ 35
Др Милан ГУЛИЋДЕЈСТВА ЈАДРАНСКИХ ТРУПА СРПСКЕ ВОЈСКЕИ ОСЛОБОЂЕЊЕ БОКЕ КОТОРСКЕ 1918. ГОДИНЕ 37
Снежана ПЕЈОВИЋ и Јошко КАТЕЛАН 59
ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ У СЈЕЋАЊИМА САЧУВАНИМУ АРХИВСКОЈ ГРАЂИ ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА КОТОР 59
Горан Ж. КОМАРСРПСКЕ БОКЕШКЕ ОПШТИНЕ ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМРЕПУБЛИКЕ СВ. МАРКА – УЗОР СВЕУКУПНОЈ ИСТОРИЈИСРБА И ПРЕДВОРЈЕ 1918. ГОДИНЕ 85
Тина УГРИНИЋ и Јелена МРШУЉАПОЛОЖАЈ СТАНОВНИКА КОТОРА И БОКЕ КОТОРСКЕ1915. ГОДИНЕ НА ОСНОВУ ДОКУМЕНАТА ИСТОРИЈСКОГ АРХИВА КОТОР 105
Др Павле АНЂУСИЗ ПОРОДИЧНЕ ХРОНИКЕ: МОЈ ЂЕД КРСТО У ВЕЛИКОМ РАТУ 125
БУДВА У ВЕЛИКОМ РАТУIII БУДВА У ВЕЛИКОМ РАТУ 131
Будвани. Брајићи. Грбљани. Маини. Побори. ПаштровићиСјенима наших предака…Мр Марко ЈАНКЕТИЋБУДВАНСКИ КРАЈ У САСТАВУ ЦРНЕ ГОРЕ ОД 1914. ДО 1916. ГОДИНЕ 133
Академик Зоран ЛАКИЋСОЛУНСКИ ФРОНТ И БУДВАНИ – ДОБРОВОЉЦИ У I СВЈЕТСКОМ РАТУ 151
ИЗ ДНЕВНИКА ПАВА МИКУЛЕ 157
БРАЈИЋИ 186
Мр Саво МАРТИНОВИЋБРАЈИЋИ НА ГРАНИЦИ 1914 - 1918. 187
ГРБЉАНИ 216
Божо МРШУЉАГРБЉАНИ У ВЕЛИКОМ РАТУ 217
Марко КЕНТЕРАЂОРЂЕ МИХАИЛОВИЋ – ГРБЉАНИН ИЗ СОЛУНАЗА ПОЧАСНОГ ГРАЂАНИНА БУДВЕ 229
Гордана ЉУБАНОВИЋМОЈ ОТАЦ ВУКО ЈОВОВ ЉУБАНОВИЋ И ЊЕГОВО ВРИЈЕМЕ,ПО МОЈЕМУ СЈЕЋАЊУ 235
МАИНИ 244
Марко ИВАНОВИЋРАТНИ ДОБРОВОЉЦИ МАИНА СА ОСВРТОМНА НОСИОЦЕ ЦРНОГОРСКИХ БАРЈАКА 245
Марко Б. КНЕЖЕВИЋУТИЦАЈ УЈЕДИЊЕЊА НА ИСТОРИЈУ ЈЕДНОГ БРАТСТВАИ ХАРМОНИЈУ У ЈЕДНОЈ ПОРОДИЦИ 255
ПОБОРИ 260
Иво МАРКОВИЋПЛЕМЕ ПОБОРИ У ВЕЛИКОМ РАТУ 261
ПАШТРОВИЋИ 264
Крсто ВУКОТИЋПАШТРОВСКА ХРОНИКА 1 265
ЗБОРНИKНемања КУЉАЧАЛЕОНТИЈЕ МИТРОВИЋ – СВЕШТЕНИК ЈУНАК ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТАРАСПОЛОЖЕЊЕ У ПАШТРОВИЋИМА ПРЕД ИЗБИЈАЊЕПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 275
Блажо КАЖАНЕГРАНИКО ЛАЗОВ КАЖАНЕГРА У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМАИ ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 287
Блажо КАЖАНЕГРАЛАЗАР И ИВАН КАЖАНЕГРА ЗА ВРИЈЕМЕПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА И РЕВОЛУЦИЈЕ У ЦАРСКОЈ РУСИЈИ 305
Др Мирослав ЛУКЕТИЋМОЈИ ПРЕЦИ У ВЕЛИКОМ РАТУ 321
Ђорђе В. ГРЕГОВИЋСЈЕЋАЊА ПАШТРОВИЋА НА ВЕЛИКИ РАТ/ИЗ КЊИГЕ СЈЕЋАЊА I, КОЈУ ЈЕ 1998. ГОДИНЕ ОБЈАВИООДБОР ЗА САКУПЉАЊЕ ИСТОРИЈСКЕ ГРАЂЕО ПАШТРОВИЋИМА, ПЕТРОВАЦ-СВ.СТЕФАН/ 325
IV ДРУШТВО И КУЛТУРА ЦРНЕ ГОРЕ,БОКЕ И БУДВЕ У ВРИЈЕМЕ ВЕЛИКОГ РАТА 333
Др Мила МЕДИГОВИЋ СТЕФАНОВИЋПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ ШКОЛСТВА У БОКОКОТОРСКОМСРЕЗУ ПОСЛИЈЕ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 335
Свештеник Гојко ПЕРОВИЋУЈЕДИЊЕЊЕ ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ 1918. 345
Др Павле КОНДИЋРАТНИ ДАНИ ЕПИСКОПА КИРИЛА МИТРОВИЋА 1914 - 1918. 351
Др Васиљ ЈОВОВИЋСКАДАР У ЦРНОГОРСКОЈ ЈАВНОСТИ У ДРУГОЈ ДЕЦЕНИЈИ XX ВИЈЕКА(ПО ПИСАЊУ ЦРНОГОРСКЕ ШТАМПЕ) 359
Добрила ВЛАХОВИЋ и МА Душан МЕДИНМЕМОРИЈАЛИЗАЦИЈА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА НА ТЕРИТОРИЈИОПШТИНЕ БУДВА КРОЗ СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА 375
Мр Луција ЂУРАШКОВИЋБУДВАНСКИ СЛИКАРИ У ПЕРИОДУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 393
V ВЕЛИКИ РАТ У КЊИЖЕВНОСТИ 409
Мр Божена ЈЕЛУШИЋЦРНА ГОРА У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУУ ЛАЛИЋЕВОМ РОМАНУ РАТНА СРЕЋА 411
Др Милун ЛУТОВАЦВЕЛИКИ РАТ И РОМАНИ МОЈКОВАЧКОГ КЊИЖЕВНОГ КРУГА 421
РецензијаБУДВА У ВЕЛИКОМ РАТУ - ЗБОРНИК РАДОВА (2019) - 429

Miroslav Luketic

Kome smeta spomen-ploča u Budvi?

Profesionalna dužnost me obavezuje da kao naučnik-istoričar – autor više knjiga i priloga iz prošlosti Budve i Paštrovića – podsjetim javnost na ovaj istorijski događaj.

Okružje bokokotorsko, kojem je pripadala Budva, sa knježinama Maine, Pobori, Brajići i izdvojenom Opštinom paštrovskom – odlukom velikih sila 1814. godine dodijeljeno je Austougarskoj monarhiji. Dakle, Boka kotorska je više od sto godina, tj. sve do 1918. godine, bila u sastavu Kraljevine Dalmacije, kao dio velike Austrougarske monarhije. Svi građani ovog kraja su bili austrijski državljani, glasali su i birali vlast; morali poštovati zakone; svoja građanska prava ostvarivali su u ovoj državi. Primjera radi: S. M. Ljubiša je bio šest puta biran za narodnog poslanika u Dalmatinski sabor, bio predsjednik Sabora i poslanik u Bečkom parlamentu.

Kada je Crna Gora 1914. godine objavila rat – austrijska vojska se povukla iz Budve i front je uspostavljen u Grblju. Više stotina žitelja ovoga kraja stupilo je dobrovoljno u crnogorsku vojsku. Kapitulacija Crne Gore 1916. godine primorala je dobrovoljce iz Budve i Paštrovića da napuste ovaj kraj, da zajedno sa srpskom vojskom pređu Albaniju i kao dobrovoljci ratuju zajedno s njom na Solunskom frontu. Na Spomen-ploči u Muzeju Manastira Praskvica, urezana su imena Paštrovića – učesnika Balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata; ima ih više stotina.

Poslije kapitulacije Crne Gore, austrijska vojska je ponovo zaposjela Budvu; građani koji su bili u crnogorskoj vojsci ili su sarađivali sa njom, a nijesu odstupili, bili su uhapšeni; sedam Paštrovića je strijeljano na Španjoli u Herceg Novom; mnogi su bili internirani u logore; spovođen je teror, naročito prema Paštrovićima, jer je njih najviše odstupilo sa srpskom vojskom i borilo se na Solunskom frontu.

Proboj Solunskog fronta i uspjesi na drugim frontovima doveli su do sloma Austrougarske monarhije. U Crnoj Gori je održana Podgorička skupština, koja je odlučila da se Crna Gora ujedini sa Srbijom.

Boka kotorska nije imala svoje predstavnike na Podgoričkoj skupštini, jer ona nije ni bila dio Crne Gore. Nakon sloma Austrougarske monarhije, Boka kotorska, zajedno sa Budvom i Paštrovićima, na osnovu odluke Narodnog vijeća, odlučila je da se pripoji Srbiji. Dakle, Budva nije ušla u sastav Srbije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca preko odluke Podgoričke skupštine, već samostalno.

Treba reći da se u to vrijeme u Boki kotorskoj većina žitelja nacionalno izjašnjavala kao Srbi. To isto važi i za područje Budve i Paštrovića.
Na Mitrovdan, 8. novembra 1918. godine, jedinice Srpske vojske su svečano dočekane kao oslobodioci Budve. Poslije viševjekovne dominacije stranih sila, Budva je dočekala oslobođenje. Bio je to narodni praznik za pamćenje.

Arhivska dokumenta i drugi izvori potvrđuju ovo, i to se ne može osporavati. Kao očevidac, detaljan opis dočeka Srpske vojske na Mitrovdan 8. novembra 1918. go- dine dao je ugledni građanin Budve Milo Ljubiša (v. Arhiv Budve AB.FD).

Srpska vojska je za Budvu bila oslobodilačka vojska, to je bila njena vojska u kojoj se borilo blizu hiljadu boraca iz ovoga kraja.
Kao potvrdu opšteg narodnog oduševljenja zbog oslobođenja i ujedinjenja sa na- rodima novostvorene južnoslovenske države – Opština paštrovska u Kastel Lastvi donijela je odluku da se ime mjesta Kastel Lastva promjeni u Petrovac – u čast srpskog kralja Petra Prvog Oslobodioca.

Postavljanje Spomen-ploče i pokušaji njenog skidanja

Velika svečanost održana je 12. decembra 1931. godine povodom osvećenja izgrađenog kolskog puta Cetinje–Budva. Osvećenje je obavljeno u 10 časova na Brajićima i otvorena je spomen-piramida. U 12 časova gosti su stigli u Budvu i tada je ban Zetske banovine otvorio spomen-ploču postavljenu iznad glavnog ulaza u Stari grad posvećenu srpskoj vojsci, koja je 8. novembra oslobodila Budvu. Opština Budva je bana Krulja proglasila svojim počasnim građaninom.
U slavnom Trinaestojulskom ustanku 18. jula 1941. godine ustanici su na Braji- ćima porazili fašistički italijanski bataljon koji se kretao prema Cetinju.

Ogorčeni zbog poraza, fašisti su nakon toga u Budvi pucali u spomenik S. M. Ljubiše u parku, srušili ga, i sa postamenta odnijeli dva bočna izlivena bronzana reljefa.

Tom prilikom, italijanski pukovnik, komandant Budve naredio je da se skine Spomen-ploča iznad gradskih varta.

Predsjednik budvanske opštine u to vrijeme bio je Petar Luketić, iskreni rodoljub, čovjek široke kulture i znalac stranih jezika. Suočen sa naredbom da se skine ploča, predsjednik se obratio komandantu riječima: „Gospodine pukovniče! Vidite li na starim gradskim zidinama brojne simbole mletačke vladavine: isklesane lavove, grbove i natpise, njih naš narod nije dirao, nije skidao, iako oni predstavljaju znakove tuđinske vladavine na ovim prostorima. Vi, kao predstavnik nacije koja se ponosi starom kulturom, naređujete da se skine naš spomenik, u našoj zemlji”.
Predsjednikove riječi su djelovale, pukovnik je odustao od naredbe, i ploča je bila spasena.
Uticajni pojedinci pokušavali su sedamdesetih godina prošlog vijeka da učine da se ploča skine; nakon zemljotresa, prilikom obnove grada, ponovo je bilo takvih pokušaja, ali Savez boraca i odgovorni opštinski organi i pojedinci nijesu to dozvolili.
Crna Gora je Ustavom definisana kao građanska država, bez većinskog naroda, gdje svi građani imaju ista prava i obaveze. Crnogoraca ima manje od polovine; Srba ima oko jedne trećine; najbrojnije su manjine Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i dr. Multi- etnički sastav Crne Gore predstavlja njeno veliko bogatstvo, ali i obavezu da se ni- čim ne remeti nacionalni identitet svih naroda koji žive u njoj.
U Budvi živi znatan broj stanovnika koji se izjašnjavaju kao Srbi. Njihova pra- va, kulturu, jezik, vjeru, istoriju niko nema pravo da ugrožava, a pogotovo da skrnavi sjećanja na njihove pretke koji su se hrabro borili u sastavu crnogorske i srpske voj- ske u Prvom svjetskom ratu.

Ja to i lično doživljavam kao atak na moj nacionalni identitet: moj otac je bio osuđen na smrt od strane austrijskih vlasti; zajedno sa bratom Petrom bio je dobrovoljac na Solunskom frontu; moj djed Ivo, sa bratom Jovom i sa sinom Nikom, mojim ujakom, prošao je albansku golgotu; njih trojica su nosioci Albanske spomenice. Uz to, cijela naša porodica je svoj antifašizam i rodoljublje pokazala u Drugom svjetskom ratu.

Želim da istaknem još jednu napomenu. Pojedinci kojima smeta Spomen-ploča navode i podatak da srpska vojska nije borbom oslobodila Budvu i da zato ploču treba i skinuti. Istina je da su jedinice srpske vojske ušle u Budvu bez borbe, ali i ja sam, kao sedamnaestogodišnji partizan, sa puškom u ruci, zajedno sa drugovima ušao 22. novembra 1944. godine bez borbe u Budvu, jer su se njemačke snage prije toga povukle. Zar ćemo zbog toga osporavati datum oslobođenja Budve – 22. novembar?

Sent from my Motorola 8400

Ko je, uistinu, Krulj?

Piše: Vladimir Jovanović
Bezmalo devet decenija nakon što je postavljena ploča iznad ulaza u budvanski grad, Uroš Krulj se našao u žiži javnosti, pošto ga je slikar Rajko Todorović – Todora, pomenuo kao „ujaka Adolfa Hitlera”.
Ko je, uistinu, Krulj?
Ovaj Srbin iz Hercegovine, po profesiji ljekar, pripadao je do 1918. intelektualcima iz redova javnih i agenturnih srpskih organizacija u Austro-Ugarskoj. A 1918. postaje prvi ministar zdravlja u novoproglašenoj Kraljevini SHS.
Krulj je, osim doprinosa za „srpsku stvar” u BiH, sebe preporučio kao jedan od tvoraca srpskoga rasizma. Samoproglasio se za „rasnoga higijeničara”. Objavio je više rasističkih studija i knjiga.
Još 1910. Krulj piše da su „biološke nauke postale važan potporanj sociologiji, bez kojih ova upravo nije ni moguća; tim je i RASNA HIGIJENA kao biološka nauka postala važan faktor u životu jedne nacije, odnosno država".
„U našim prilikama i na našem geografskom terenu", tvrdio je, „ostaje pobjednik ona nacija koja bude prva shvatila i provela NAČELA RASNE HIGIJENE”.
https://www.antenam.net/uploads/9/6/7/Krulj%201.jpg


Dalje, Krulj se zalaže za „neumitno RASNO KULTIVISANJE NACIJE po zahtjevima RASNE HIGIJENE”. Kako piše, to je „najjače oruđe u borbi naroda, jer je s jedne strane snažno odbrambeno sredstvo, a s druge strane dobra podloga za SUZBIJANJE i POKORAVANJE drugih naroda”.
Čak i unutar Srba, Krulj se zalaže za odstranjivanje slabih, bolesnih, invalida… piše da se „sama priroda pobrinula za usavršavanje i zdravlje rasa ODBACIVANJEM NEPODOBNIH, a UMNOŽAVANJEM KREPKIH INDIVIDUA”. Po njemu, svrha „prirodnog odabiranja" jeste – „ČIŠĆENJE RASE".
Ko su na spisku – NE DR MENGELEA, kako ste, s pravom, mogli pomisliti, VEĆ DR KRULJA – oni koji smetaju „rasnoj čistoti”? Sva ona ljudska bića, navodi taksativno Krulj, koji imaju: šećernu bolest, kratkovidost, hemofiliju, rahitis, a „tuberkulozna dispozicija (je) nasljedna patološka rasna osobina”…
U „TJELESNU DEGENERACIJU” Krulj ubraja i one „slabe konstitucije": slabe koštane građe; nerazvijene, suptilne muskulature; tanke, providne kože; blijedila; one sa opštim tjelesnim slabostima, sa drugim nerazvijenostima, kržljavošću, uopšte sa „slabom otpornom snagom”.
Rasno nepodobni su po Krulju i oni sa „DUŠEVNIM DEGENERACIJAMA".
„Sva ta abnormalna stanja, tjelesna i duševna, jesu izrazito nasljedna", veli Krulj, ona „štete naciji”; biva, kako piše da „joj smanjuju njenu tjelesnu i duševnu sposobnost za napredak i borbu u utakmici sa drugim narodima” („Nacionalna rasna higijena”,”„Pregled”, br. 5, Sarajevo, 1910, passim).
Ima ovakvih gadosti čitave gomile. E sad, je li onaj koji je ovo napisao zaslužio metaforu „Hitlerov ujak”? Prosudite sami…

U svakome slučaju, rasizma se Krulj nikada nije odrekao. Na primjer, 1925, sada kao ministar, objavio je knjigu „Politika i rasa: (rasni nacionalizam)”. Svo to mu je preporuka da avanzuje. Doguraće i do predśednika Senata Kraljevine Jugoslavije.
Nakon 6. januara 1929, kada je kralj Aleksandar I Karađorđević, poznatiji u Crnoj Gori kao „Aco palikuća”, izvršio državni udar, suspendovao političke i slobode govora, formiraće administrativne jedinice, nazvane banovina; a jedna od njih je i Zetska banovina, sa śedištem na Cetinju, njen prvi ban je bio general iz Srbije, Krsta Smiljanić (rođen u Čajetini), a nakon njega, postavljen je za bana drugi Srbin – Uroš Krulj.
Krulj je 12. decembra 1931. bio u Budvi, nakon što je otvoren prošireni, kolski put Cetinje–Budva. U pratnji Krulja, između ostalih, bio je i komandant Zetske divizije, Srbin, Vojin Maksimović.
Prema dr Miroslavu Luketiću, „u 12 sati gosti su stigli u Budvu i tada JE BAN ZETSKE BANOVINE OTVORIO SPOMEN-PLOČU POSTAVLJENU IZNAD ULAZA U STARI GRAD POSVEĆENU SRPSKOJ VOJSCI”.
„Opština Budva je”, dodaje Luketić, „bana Krulja proglasila svojim POČASNIM GRAĐANINOM” („Paštrovski almanah”, br. 1, 2014).
Međutim, „Opština Budva”, koja je i potpisana kao postavljač spomen-ploče, nije predstavljala nikakav izraz slobodno izražene volje Budvana, jer je nju, opštinsku vlast, „birao” upravo – Krulj. Naime, Šestojanuarskom diktaturom, ukinuti su čak i izbori za lokalne organe vlasti, pa su oni u Budvi, kao i u ostalim opštinama Kraljevine Jugoslavije, samo postavljani od više vlasti.


https://www.antenam.net/uploads/9/6/7/Krulj%202%20.jpg


Na sličan način kao i sramota na budvanskoj kapiji, preimenovana je obližnja Kastel-Lastva u Petrovac. Jedna grupica lokalaca, ukupno 23 lica, od hiljada drugih Paštrovića, 2. februara 1919. okupljena pod srpskim bajonetima „odlučuje” da li će mjesto dobiti novo ime – ne po nekom od poznatih Paštrovića ili Crnogoraca – nego po Petru ili Aleksandru Karađorđeviću – Petrovac ili Aleksandrovac. Ime Petrovac je dobilo 12, a Aleksandrovac 11 glasova!
A kakve su stavove imali ondašnji Pašatrovići o srpskoj dinastiji?
Na izborima, najprije opštinskim, pa parlamentarnim – koji su održani 1920.godine, prvim nakon „oslobođenja 1918” – masovno su Paštrovići glasali za komuniste – deklarisane ANTIKARAĐORĐEVIĆEVCE. I na bazi te, slobodno izražene volje, zapravo protesta, komunisti su dobili vlast i u „Petrovcu”; nastala je tzv. Crvena komuna - „prva komunistička opština na Jadranu”.

Gorsko kare(1813).-- Crnogorci pijesu nikada imali običaj pjesme sastavljati u kojima bi svoje pobjede nad zapadnjima hristijanima pohvaljivali, niti su u tome vojene gordosti nalazili. U ovo se još vidi znak stare moralne sveze koju je učitelj dobra među hristijanima usijao i koju su poslije stari i novi Rim sa svojijema budalaštinama okužili. - Ova se jedina pjesma čuje u Crnoj Gori katkad od mnogijeh krvavijeh bojevah sa Venecijanima i nekijeh sa Francuzima. — Do 1714. god. Venecijani su i Crnogorci živjeli u soglasiju: udarili su zajedno na Bar i na Trebinje i zajedno su uzeli od Turakah Novi (Castel - Nuovo) i druga neka mjesta, koja su po dobiću ostajala za Venecijane. nego i oni su različite nagrade Crnogorcima davali za njihove pobjede nad vragovima krsta: nego od 1714. god., u koju je Ćuprelić vezir prešao preko Crne Gore. koje su mu dali Venecijani 600 dušah crnogorskijeh, sve ženah i lude đece, koja su bila pod zaštitu njegovu utekla od Turakah, te su Turci svu mušku đecu isklali, i koje je od mjeseca bilo, a ženske u ropstvo odveli. — Poslijed svog sramotnog i beščoječnog postupka venecijanskoga, Crnogorci su i Venecijani gotovo u neprestanome ratu živili; tako, napr., kada bi se sastali na pazaru pred forticama primorskim, topovi bi mnogi sa forticah u Pazar gledali i nad njima vitilji gorili. Crnogoracah bi svagda jedna čast naoružana u busijama sjedila; pri maloj zađevici (larmi) posula bi Pazar krupa od karteča (drobjenje) iz topovah venecijanskijeh i crnogorske puške zalijevati olovom vrata od fortice počele. Često putah je bivao Pazar pokrit mrtvima tjelesima od jednijeh i drugijeh, jednoga i drugoga lola, i od razne životinje koja je doćerata na pazar. Cijela bi trgovina ostala pusta među dva ognja neprijateljska, i samo kad bi noć pristala, nosio bi svaki, koji bi smio, što bi mu prije ruke došlo. Ovako je grdno sporazumjenije gotovo svagda među Venecijanima i Crnogorcima trajalo, dokle je ova velika i bogata republika pala, a u isto doba i besčelovječno gnijezdo mrske inkvizicije.

Gorsko kare
(1813. god.)
Knjigu piše cetinjski vladika,
a šilje je na ravne Njeguše,
na Njeguše guvernadur-Vuku,
tako Vuku pisaše vladika:
"Ustaj, đe si, prava slugo, Vuče,
uzmi s sobom vojske nekoliko,
s vojskom hajde Boki od Kotora,
pravo na drum nasprema Trojice.
te zatvori tvrdoga Kotora
i u Kotor valjatne Francuze,
zatvori im skele i drumove.
da Kotoru niko ne pristupa;
a ja idem sa Cetinja ravna
put Mainah i Budve bijele,
i sa sobom vodim Crnogorce
da od Budve osvojimo grada."
Kada Vuku sitna knjiga dođe,
viđe Vuče što vladika piše,
pa uskoči na noge viteške
i okroči dora debeloga,
uze s sobom vojske nekoliko.
sve Njeguše i Ćekliće listom.
pođe s vojskom put Boke Kotorske:
brzo pođe, a jošt brže dođe
među Kotor i među Trojicu,
te zatvori Kotora tvrdoga
i kotorske skele svekolike.
Teke Vuče Kotor zatvorio,
vladika se sa Cetinja krenu
i sa sobom uze Crnogorce,
brzo ide, pod Maine dođe,
baš nasprema Budve i Francuzah.
Kad primorci ono razumješe,
svi Primorci na noge skočiše,
hitro došli oni pod Maine,
pod Maine kod Petra vladike;
tu se vojske dvije smiješaše,
crnogorska i sa njom primorska.
Kad se vojska sva iskupi listom.
tad vladika na noge ustade,
pa ovako riječ progovara:
"Crnogorci, braćo, i Primorci,
kako bismo Budvu osvojili
i Francuze u nju zatvorili,
a da mnogo krvi ne prospemo
od nas, braćo, niti od Francuzah?
U to Petar Đurašković dođe,
vladici se poklonio divno,
pa vladici Petar besjedio:
"Ja znam dobro, mili gospodare,
kao ćemo Budvu osvojiti
i bez mnogo krvi ugrabiti:
koliko je u Budvi Francuzah,
toliko je našijeh pandurah
od Primorja i od tri općine;
no, vladiko, sitnu knjigu piši,
šilji knjigu Budvi nakraj mora,
u nju pozdrav' svakoga pandura,
piši njima da zametnu kavgu
sa Francuzom po Budvi bijeloj;
svi će tebe poslušat, vladiko;
a kad kavgu zametnu panduri,
lasno ćemo osvojiti Budvu."
Kada Petra razumje vladika,
jedanak je knjigu napravio,
na pandure knjigu opravio,
u knjizi ih milo pozdravio:
"Pozdravljam vas, od Budve panduri,
no počujte mene, sokolovi:
kako sjutra sjajna zora sine,
ustanite kako sokolovi
i po Budvi kavgu zametnite;
kako kavgu ja čujem u Budvi,
ja ću s vojskom brzo udariti,
osvojiti Budvu ukraj mora."
Kad panduri knjigu prihvatiše,
pa nju mi se hitro okupiše,
pa stadoše činit dogovore
kako će se pobiti s Francuzom:
nego veli Ivanović Vuče:
"O panduri, moja braćo draga,
vladika je doša pod Maine,
sa vladikom dvije banovine,
Crna Gora i Primorje ravno:
no da, braćo, složno ustanemo
n da tvrdu vjeru uhvatimo,
uhvatimo da se ne izdamo,
na Francuza složno udarimo:
udri, braćo, svaki na svojega,
ja ću prvi počet na jednoga!"
Tad panduri vjeru uhvatiše
da će složno zametnuti kavgu,
pa vladici knjigu otpisaše
da će kavgu zametnut u Budvu,
no da vojsku pred Budvu primakne
priđe svane i zora ograne.
Kad vladika odgovor primio
i vidio što panduri pišu, -
odgovor mu u svanuće dođe,
u ta doba okrenuo vojsku,
dovede je pred Budvu bijelu,
pa Velju je Vodu počinuo.
Kad ga viđe gospoda francuska,
poče bježat gradu u ogradu.
No da vidiš jada iznenada:
panduri im bježati ne daju,
nego na njih složno udariše!
Pušku pali Ivanović Vuče,
pali pušku na Kršćanovića,
divno Vuče njega pogodio,
živo mu je srce opalio;
drugu pali Pribilović Stanko,
ubi Stanko Frana kapetana;
dođe Ivo Zeče iz Pobora
i on ubi popa Matkovića;
tad panduri drugi poskočiše,
po Budvi se s njima pohvataše.
Kad vladika ču po Budvi kavgu,
tade vojsku put Budve pustio –
al' od Budve otvorena vrata;
u Budvu je ulazila vojska,
i po Budvi pohvata Francuze
i osvoji nakraj mora Budvu.
Kad vladika Budvu osvojio,
šilje knjige gubernator-Vuku:
"Poslušaj me, Vuko, moja slugo!
Ja sam evo osvojio Budvu,
sjutra ću se Grbljem okrenuti,
ka ću doći na Solila ravna,
na livadu šator ću raspeti;
nego sjutra udri na Trojicu,
uzmi s vojskom Trojicu forticu.
a kad uzmeš forticu Trojicu,
hajde mene u susretu, Vuče!"
Kako knjigu razumio Vuče,
kaza vojsci što vladika piše,
na Trojicu pušti dva plemena:
fisku čine mladi Crnogorci,
za bedem se rukama hvataju.
Gleda jadan bane đenerale
sa bedema od Kotora grada,
puca banu srce u prsima,
al' Trojici pomoći ne može;
kod njega je silni Kampanjole,
vrag mu ne da i srce junačko
mirovati u gradu Kotoru,
već on moli silna đenerala:
"Đenerale, mio gospodare,
daj ti meni do trista soldatah
da od muke izbavim Trojicu,
Crnogorce zajmim uz planinu."
Žao banu silna Kampanjola,
e je junak, kukala mu majka!
vidi bane đe će poginuti,
al' ga nikad odbit ne mogaše
da ne ide u pomoć Trojici,
već mu dade do trista soldatah;
Kampanjole pred njima otide.
Crnogorci njega ugledaše,
ostaviše forticu Trojicu,
Kampanjolu juriš učiniše
i na njega muški navališe.
Al' se vitez brani Kampanjole,
šudlje kolo s vojskom učinio,
siplje oganj put svakoje strane,
al' zafajdu - kolo u ćeskotu.
Crnogorci juriš učiniše,
prelomiše kolo na četvoro,
posjekoše stotinu Francuzah
i sokola bana Kampanjola,
one dvjesta u Kotor ugnaše;
pa se natrag opet povratiše,
na Trojicu juriš učiniše,
pohvataše pedeset soldatah,
i uzeše Trojicu forticu
i s Trojice topa tri četiri.
pa Trojicu ognjem opališe.
Kad Trojicu ognjem opališe,
tad se diže guvernadur Vuko
i sa n-ime dva hrabra plemena;
otidoše u susret vladici,
sretoše ga nasprema Solilah,
veselje mu čine iz pušakah.
To je bilo kad se je činilo,
mi velimo da se veselimo.

Mislim da ovdje ima solidne građe oko Budve i njenog prelaska iz Austrije u drugu državu. Uživajte u čitanju.

Sent from my Motorola 8400

Изванредан зборник, права посластица.

Ево још једног текста који може бити добра илустрација тог времена.



"Oslobođenje Budve 1918 godine" - zapis Mila Ljubiše

„Tih slavnih i velikih dana u Budvi se nije ništa pozitivno znalo da je Austrija pala na koljena pred pobjedonosnom srpskom vojskom i da je došao kraj stradanju srpskog naroda. Ponešto se naslućivalo, jer same novine nijesu ništa nagovještavale. Primjećivao se ipak nagli pokret austrijske vojske samo ne naprijed već nazad iz pravca Albanije. To se mnogo prepričavalo i slutilo je na bježanje moćne armije. Drugi su to pravdali zamjenom trupa. Budvansko polje bilo je prepuno vojske i raznog materijala spremnog za rat.






Tih dana došao je iz zatvora u Gracu David Ljubiša koji je na povratku kući svratio u Zagreb, gdje se znalo za propast Austrije i već se osjećalo rasulo. Tu je dobio instrukcije da se odmah formiraju u svim krajevima koji su bili nekad pod Austrijom, a gdje su živjeli Srbi, Hrvati i Slovenci narodna vijeća koja bi vršila funkciju vlasti do dolaska srpske vojske. Tako je sazvan narod pa je u Budvi formirano Narodno vijeće koje je odmah mobilisalo sve stare i mlade stanovnike koji su se tu zatekli pa su preuzeli vlast i pristupili razoružavanju do tada moćne i samohvalisave carske armade. Na brdu Dubovici i mjestu Topliš postavljene su jake straže Narodne garde, dobro naoružane oružnjem austrijske soldateske.





Narodno vijeće je naredilo, pored ostalog, da svi austrijski vojnici koji su iz jugoslovenski krajeva odmah moraju na vojničkoj kapi prikačiti nacionalnu zastavu. То је sa oduševljenjem prihvaćeno. Organizovana je grupa naših djevojaka koje su dijelile trobojne pantljike i prikačivale ih na kapama kako je ko želio. Svi vojnici i oficiri Srbi odmah su prikačili srpsku zastavu. Dalmatinci su se svi odazvali i stavili jugoslovensku zastavu, dok su drugi djelimično prihvatili i otišli preko Topliša, ne vjerujući još da je nestala velika Austrija i njen Karlo.


Tada se počelo sa pripremama za dolazak srpske vojske pa je formiran Odbor žena koje su čistile kasarnu, spremale krevete i svečanu hranu za pobjedonosnu vojsku. Kitile su se ulice i na gradskim vratima postavljeni su slavoluci.


Konačno osvanuo je taj veliki dan. Na Mitrov dan 8. novembra 1918. godine u 13 časova stigla je putem preko Brajića prva četa pješadije i mitraljeski vod. Mislim da je suvišno opisivati sa kakvim oduševljenjem su bili dočekani. To slavlje je trajalo dalje danima. Igrala su se kola i pjevalo... (AB, FD).“


Milo Ljubiša


* * *


Zapis Mila Ljubiše se čuva u Državnom arhivu Crne Gore – Odsjek Budva (AB, FD).


* * *


Obljavljeno u monografiji dr Miroslava Luketića „Turizam u Budvi: 1918–1941“


(Budva, 1997), str. 276–277.



Једно питање ми само остаје, изгледа да је Народно вијеће Боке (укључујући Будву) 27.11. већ послало краљу Петру телеграм којим му јављају да су се једногласно одлучили да се присаједине Србији.
Ево како о томе извјештава зборник на страни 56.


Сјутрадан послије одлуке о уједињењу Црне Горе и Подгорице, 27. новембра Народно вијеће из Котора је упутило телеграм краљу Петру у којем је стајало: „Срећни смо што Те можемо поздравити као нашег ослободиоца и на данашњој седници Народног већа једногласно [смо те] признали за свога Владаоца.“41 Тако су у посљедњим данима новембра и Црна Гора и Бока Которска дали јасне знаке како виде своју будућност. У Подгорици је донијета одлука о династичкој смјени и државном уједињењу, а из Котора се чуо глас на основу којег је било јасно да Бокељи желе у јединствену државу са Србијом, без обзира на политику Сплита или Загреба, којом је, формално, заступана и политичка воља народа Боке Которске. До уједињења је дошло 1. децембра 1918. године, а стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца Бока Которска је први пут ушла у заједничку државу са Србијом




С обзиром да се бока заиста налазила у држави Словенаца Хрвата и Срба, али да како претпостављам да та држава никад над њом није имала власт да ли се онда може повући паралела да се Бока ујединила/присајединила са Србијом као што су то урадиле Бачка, Банат,Барања и Срем?

Quote:

---

Originally Posted by Mstislav

С обзиром да се бока заиста налазила у држави Словенаца Хрвата и Срба, али да како претпостављам да та држава никад над њом није имала власт да ли се онда може повући паралела да се Бока ујединила/присајединила са Србијом као што су то урадиле Бачка, Банат,Барања и Срем?

---

Tačno je da Država Slovenaca, Hrvata i Srba (DSHS) nije bila međunarodno priznata, tačno je da DSHS nije imala kontrolu nad teritorijom koja je formalno ušla u sastav te države, tačno je da nova vlast DSHS nije imala autoriteta u mnogim oblastima, tačno je... Ali tu i takvu državu je priznala Kraljevina Srbija. To su sve (možda) bile odstupnice u slučaju da 1.12.1918 ne pođe sve po planu. Opet, ima primjer Rijeke (Fiume na italijanskom) gdje su se oružani sukobi vodili desetak godina po završetku rata. Pošto Budva nije bila od strateškog značaja Italijanima (a njihova vojska je kopnom prije srpske prošla kroz Budvu) oni su ,,batalili" taj položaj.


Sent from my Motorola 8400