Proglas Crnogorcima ruskog Cara Petra Velikog od 3. marta 1711. godine

PROGLAS RUSKOG CARA PETRA VELIKOG OD 3. III 1711. GODINE


http://img478.imageshack.us/img478/5...1res2238lx.jpg
http://img289.imageshack.us/img289/8...2res2233ia.jpg
http://img478.imageshack.us/img478/7...3res2249sa.jpg


Ne zna Ruski Car za nikakve Srbe, zna samo za realne narode!
Nije veliki Ruski Car znao da ce se kasnije pojaviti jedan Vuk Karadzic koji ce izmisliti nekakve Srbe posvuda po Balkanu, da ce im taj Vuk dati jezik, da ce Vuk im reci da su isti Nislija i Kninjanin, jer im je on - Vuk dao jezik da se mogu sporazumjeti i on ih je - Vuk Karadzic proglasio za naciju.

Nista to nije znao Ruski Car, ni za kakve Srbe.

p.s.
Ovaj dokument je prvi put na net-u.
Veeeelika exsluziva!

Vlado SVAKA TI CAST NA OVOM PRILOGU!!!
Bas sam prijatno iznenadjen....mali mi, a tako nas u dobrom kontekstu pominje.
To je zbog Andrije Zmajevica i drugih nasih velikih pomoraca i ratnika, koji su mu *omilili* Crnu Goru i od Petra Velikog i traje ta ljubav sa velikom i bratskom Rusijom...(takvom, pa nek prica ko sto hoce!).
Mi imamo svoje interese koje cemo stitit, ali ne smije nikad zaboravit Crna Gora ono veliko rusko dobro kroz stoljeca...bar ja tako mislim.

Ponavljam, tebi svaka pohvala za prilog od Bona!

Hvala na podršci.

Gramota Petra Velikoga Crnogorcima od 9. jula 1715. godine

Na ruskom sajtu predstavljena je Gramota Petra Velikoga Crnogorcima, ovaj put, daje se jasna etnička odrednica, ruski car zna za Crnogorce, a on ne zna za nikakve etničke Srbe.
Nije znao ruski Car da će srpsku naciju da konstruiše 100-tinak godina kasnije Vuk Karadžić, da će taj Vuk Karadžić da izmisli Srbe ijekavce.
Da je znao, da će biti iskonstruisana srpska nacija, veliki ruski car bi sigurno pomenuo te buduće Srbe. :blah:



I. Грамота Петра Великого черногорцам


Божиею милостию мы, Петр Первый, царь и самодержец всероссийский и проч. и проч. и проч.

Преосвященным митрополитом, превосходительнейшим и почтеннейшим господам губернатором, капитаном, князем и воеводам, и всем христианом православно-греческого, такоже и римского исповедания духовного и мирского, чина в Сербии, Македонии, черногорцам и приморцам, герцеговцем, никшичам, баняном, пивляном, дробняком, гачаном, перебиняном, кучам, белопавличам, пипером, васейвичам, братоножичам, климентам, граховляном, руцинаном, поповляном, зубуем наше царского величества благоволение.

Понеже нам, великому государю, нашему царскому величеству известно, как в прошлом 1711 году, когда против нас салтан турецкий без всякие от нас данные причины войну начал, вы по нашему желанию и к вам писмянному напоминанию чрез полковника нашего Михайла Милорадовича и капитана Ивана Лукачевича от Подгорице, которые от них вручены преосвященному Даниилу Счепчевичу Негошу, который своею ревностию и вашею христианскою и ради единоверия и единоязычия с нами и подражая древние славы предков ваших словенского единоплеменного с вами народа, вооружившеся всенародно, показали воинские против того общего христианству неприятеля храбрые и славные действа, за что потом, когда тот салтан турецкий паки с нами мир возобновил, прислал в провинции ваши турецкие свои войска, которые многих из ваших народов порубили и мучительски умертвили, иных же по каторгам развезли, монастыри же и церкви пожгли и церковные утвари и ваши пожитки разграбили, о чем мы как из посторонних ведомостей, так и чрез присланных ваших ко двору нашему известилися и по христианской должности соболезнуем. И повелели во всем нашем православном царствии в божиих церквах и монастырях за оных пострадавших за веру христианскую и венчавшихся мученическим венцем соборне бога молить и поминовение творить. Вам же, в животе оставшимся ратоборцам, мы, великий государь, наше царское величество восхотели чрез сию нашу грамоту вам тот с начала оной войны ревностной по христианству и единоверию с нами подвиг и оказанные воинские действа всемилостивейше похвалить и за показанные в тот случай к нам, великому государю, и ко всему нашему империю вспоможения возблагодарить, и хотя за нынешнею долгопротяжною с еретиком королем швецким войною, на которую многие иждивения употреблять мы принуждены, дабы оную как наискоряе окончать, не можем мы по достоинству и по заслугам вашим вам награждения учинить; однако ж во знак нашия к вам милости посылаем ныне с преосвященным Даниилом Негушу Счепчевичем, митрополитом скендерийским и приморским чиноначальником вашим, 160 золотых персон наших да денег пять тысяч рублев на вспоможение разоренным людям и большей в той случай труд понесшим, да ему преосвященному митрополиту, на расплату долгов его в сем случае полученных и на созидание разоренных в митрополии его церквей и монастырей пять тысяч рублев. А впредь, когда мы мир благополучный получим и от претяжких воинских иждивений освободимся, не оставим за вашy верную службу нашею царскою милостию вяще наградити. И понеже мы имеем ныне с салтаном турецким мир, и с нашей стороны желаем оной ненарушимо содержать. Сего ради советуем и вам иметь с ними мир, ежели ж бы оный паки на нас и на государство наше войну (чего в нынешнее время не чаем) всчал, и в таком случае желаем от вас паки по единоверию и единоязычию оружию нашему помощи и обнадеживаем вас всякою нашею царскою милостию и награждением, которая наша милость от вас всех никогда и впредь неотъемлема будет. Впрочем, объявит нашу к вам милость бывшей здесь, при дворе нашем, преосвященный Даниил, митрополит скендерийский. Дан в царствующем нашем граде Санкт-Питербурхе лета от рождества Спасителя нашего 1715, июля в 9, государствования нашего 34. (Из Москов. архива мин. иностр. дел)

http://www.magister.msk.ru/library/history/solov/solv16pd.htm

• Доктор исторических наук Гуськова Елена Юрьевна: Черногорцы: их любовь к России чиста, безмерна и искренна — как она складывалась?

Doktor istorijskih nauka Guskova Jelena Jurjevna: Istorijske tradicije XIX veka u sudbini crnogorskog naroda

Istorija crnogorskog naroda prepuna je slavnih stranica. Mada je to osobina istorije svakoga naroda. Zbog toga je pravilnije da se govori o izuzetnoj osobenosti crnogorskog naroda i njegove istorije, koja Crnogorce izdvaja od drugih na Balkanu.
XIX vek nije samo postavio temelje na kojima se gradila crnogorska država, nego je mnogo učinio da se ustanovi crnogorski mentalitet i da očvrsne crnogorski karakter. Na crnogorskom karakteru podignuta je država, na ljubavi prema Rusiji — nezavisnost, a na nezavisnosti, dobijenoj u XIX veku — stvarana je savremena civilizovana Crna Gora. Devetnaestom veku u Crnoj Gori, kako reče Njegoš u „Gorskom vijencu”, bilo je suđeno da se „gordi nad svijema vjekovima” i da ostane u sećanju pokolenjima („On će Era biti strašna ljudskijema koljenima”). U skladu s tim, da bi se pravilno ocenila sadašnjost i predvidela budućnost crnogorske države, neophodno je poznavati njen narod, njegovu istoriju, a posebno one crte njegovog mentaliteta koje na tu istoriju deluju stvaralački ili rušilački.
Rasprava o istoriji Crne Gore, koja je u XIX veku bila naročito blistava, dovodi nas do zaključka da je moguće izdvojiti neke osobine crnogorskog karaktera, tradicije naroda, koje na ovaj ili onaj način pomažu da se spoznaju i savremeni događaji.
1.
Crnogorci nikada sebe nisu doživljavali kao mali narod, koji živi na nevelikoj teritoriji u evropskoj provinciji. Crna Gora je sebe uvek doživljavala kao deo regiona (Balkana), Evrope i sveta, što je izražavano kroz osećaj saučestvovanja u svim aktuelnim zbivanjima. Objavila je rat Turskoj, Japanu. Ekonomski oslabljeni tokom turskih razaranja, Crnogorci su uvek bili spremni priteći u pomoć u borbi protiv Turaka — Veneciji, Srbiji, čak i dalekoj Rusiji.
2.
S prvom osobinom usko je vezana i druga. Kod crnogorskog naroda, zbog visokih moralnih principa, zbog neiskvarenosti naravi poduprtih patrijalhalnim moralnim kodeksom, kao i zbog određenih istorijskih uslova, uvek je bilo jako kolektivno načelo. Kako je početkom veka pisao pomorski oficir Branevski (V. B. Bronevskijj), čije su knjige vredni istorijski i etnografski izvori, u Crnoj Gori je siromaštvo potpomagalo jednakost, a hrabrost slobodu (1). U tome je osnova običaja patrijarhalne međusobne pomoći. I, verovatno, proističe razvijeni osećaj slovenske solidarnosti.
Petar I Petrović Njegoš 1806. godine pokreće ideju o stvaranju Slavjanoserbskog carstva pod pokroviteljstvom Rusije, s Dubrovnikom kao glavnim gradom. U prvoj polovini XIX veka crnogorska borba s Turcima izazivala je poštovanje ruskih činovnika, koji su tada posećivali Crnu Goru, i omogućavala da se konstatuje da ona „ima izvanredan uticaj na susedne Slovene, naročito one pod turskom vlašću” (2). U drugoj polovini XIX veka ispoljena je spremnost Crne Gore da igra glavnu ulogu u ujedinjenju srpsih zemalja. M. Medaković je pisao 1858. godine da bi Crna Gora mogla postati centar ujedinjenja slovenskih intelektualaca, svih Južnih Slovena, čak i ljudi druge vere(3). Gravitiranje Srba iz Hercegovine i dela Srbije prema Crnoj Gori početkom 70-ih godina, činili su je realnim pretendentom na to mesto. Petar II Petrović Njegoš stremio je ka kulturnom i političkom zbližavanju Južnih Slovena, vodio pregovore sa Srbijom o stvaranju federativne južnoslovenske države. Srpski i crnogorski knezovi Mihajlo i Nikola razmišljali su o planovima oslobađanja od turskog ropstva svih srpskih zemalja, i Nikola je bio spreman ustupiti presto srpskom knjazu, zato što je za njega bilo važno ostvarenje cilja — ujedinjenje.
Ponosni na svoju hrabrost, nezavisnost, Crnogorci su uvek bili spremni da pomognu drugim Slovenima u borbi za slobodu — Srbima protiv Turaka, a Hrvatima i Slovencima protiv Austro-Ugarske 1848. godine. Za vreme revolucija protiv Habsburgovaca Crnogorci su bili zajedno sa braćom — Slovenima.
Na tlu tradicionalnog kolektivizma lako je izniklo seme internacionalizma i ideologija komunizma, gledano u celini. Brzo prisvajanje komunističkih i socijalističkih ideja vezano je i za činjenicu da je Crna Gora slepo sledila Rusiju. Osim toga, veliki ciljevi socijalističke revolucije, ujedinjenje proleterijata, klasna solidarnost, u potpunosti su odgovarali istorijskim tradicijama i duhu crnogorskog naroda.
3.
Crnogorci — neustrašivi ratnici. Oni nikad nisu ostavljali ranjene na ratnom poprištu. Za njih je pobeda u boju bila osnovni prioritet. Upravo zbog toga, baš u Crnoj Gori znalo je da se tipografsko olovo rastopi u cilju proizvodnje municije. Prema izveštajima, što ih je diplomata i naučnik Kavaljevski (E. P. Kovalevskijj) slao iz Crne Gore polovinom XIX veka, svaki mesec Crnogorci su se sukobljavali sa Turcima 6-7 puta, 2/5 stanovništva je ginulo u tim okršajima, a 1/5 je umirala od rana (4). Kad bi Crnogorci pred sebe postavili ciljeve, računali su, pre svega, s tim da ih moraju ostvariti oružanim putem. Pritom, ciljevi su uvek bili veliki, strategijski — ne pustiti Turke na svoju zamlju, izboriti se za nacionalno oslobođenje, stvoriti nezavisnu državu, ujediniti se sa svim južnoslovenskim narodima.
4.
Stanovništvo Srbije i Crne Gore tokom nekoliko vekova više se puta preseljavalo, spašavajući se od turskih pogroma. Naprimer, Srbi su se selili u Crnu Goru od XV do XVII veka, a Crnogorci u Srbiju posle poraza ustanka protiv Turaka 1787. godine. Takvih primera je još mnogo. To ukazuje na izmešanost srpskog i crnogorskog naroda, o istorijskoj sličnosti njihovih sudbina, o njihovoj uzajamnosti. Posebno je te narode zbližila zajednička borba protiv zajedničkog neprijatelja. Srbija i Crna Gora su više puta zaključivale sporazume o zajedničkoj borbi i vojnim savezima. U svesti Crnogoraca (danas — dela) preovladava spoznaja da su oni i Srbi — jedan narod.
5.
Zadivljujuća osobenost Crnogorca uvek je bila duboka privrženost svojoj postojbini. Crnogorac, kad god je napuštao svoj kraj, uvek je ostajao Crnogorac, duboko vezan ne samo za otadžbinu, nego i za pleme, selo u kojem je rođen. Crnogorci neobično cene „lozu”, poreklo. Kod njih je kult slavnih predaka više ukorenjen i čak je jači od verskih osećanja.
6.
Upravo u XIX veku Crna Gora opovrgava marksističku tezu o prioritetu ekonomike pri rešavanju istorijskih zadataka. Crna Gora je rešavala sve svoje probleme, unatoč nemaštini. Početkom XIX veka ona je bila najnerazvijenije, ali istovremeno jedino slobodno područje Balkanskog poluostrva. Bila je jedno od onih balkanskih područja, gde je turska ekspanzija naišla na najaktivniji otpor. Faktički, Crna Gora je bila slobodna od 1796. godine, nakon pobede u bitci nedaleko od sela Krusi.
7.
Među nabrojane osobine može da se svrsta i odnos Crne Gore i Rusije. Nažalost, takvog primera u Evropi više nema, pa čak ni u celom svetu. Ove dve države udaljene su jedna od druge hiljadama kilometara. Pri tome, jedna je po teritoriji veoma mala, dok se druga prostrla preko dva kontinenta. A uspostavile su tako bliske odnose, da se o njima pronose legende i pišu pesme. Rusija je dobrovoljno na sebe uzela ulogu zaštitnice crnogorskog naroda, a Crna Gora nikada nije skretala s puta, čiji su međaši bili čast, dostojanstvo, odanost u savezništvu, bratstvo. Tokom cele svoje istorije Crna Gora je dokazivala značaj prijateljstva i vernosti, diplomatske stabilnosti u projekciji i ostvarenju strategijskih interesa i nje same i pokrovitelja.
Premda je imperator Petar I godine 1711. pozvao neke države da podrže Rusiju u borbi protiv Turske, samo se Crna Gora odazvala i započela četničku borbu protiv Turaka. Katarina Velika je 1788. godine takođe uputila u Crnu Goru povelju kojom „poziva narod da ustane protiv zajedničkog neprijatelja muslimana” (5). Od 1715. godine ruski carevi su uveli običaj da se Crnogorcima materijalno pomaže. Ruski imperator Pavel I ustanovio je 1798. godine godišnju pomoć Crnoj Gori u visini od 3 hiljade rubalja „za opštenarodne potrebe i osnivanje korisnih ustanova”. Od kraja XVIII veka ljubav prema Rusiji sve više jača, tako da ju je moguće nazvati strasnom. Čak i vlastodršci — samozvanci, kada su se predstavljali kao Rusi, koristili su se tom ljubavlju Crnogoraca prema Rusiji.
Za crnogorski narod je karakteristično da na njega veliki uticaj imaju mitovi, legende i predanja, romantičarski pogled na sopstvenu istoriju i na odnose s Rusijom.

Počevši od XIX veka, Rusija može da se smatra osloncem stvaranja crnogorske državnosti, njenog preživljavanja, političkog uobličavanja i ekonomske stabilnosti. Mitropolit Petar I Petrović Njegoš i starešine zakleli su se 16. avgusta 1804. godine da će uvek biti verni Rusiji. Diplomatska pomoć Rusije igrala je značajnu ulogu pri konačnom utvrđivanju nezavisnosti Crne Gore. Ti dani Istočne krize, San-Stefanskog i Berlinskog kongresa bili su puni dramatičnih događaja. Međutim, važno je bilo, i ostalo, to da Rusija nije ostavila svoju mlađu braću samu pred otimačkom evropskom diplomatijom, koja je bila spremna sve da učini kako bi zavladala tom teritorijom i ne dozvoli Rusiji da ostane pokroviteljicom pravoslavnih naroda. Čak i kad se nalazila u diplomatskoj izolaciji, Rusija je do kraja igrala na kartu balkanskih naroda.
8.
Još je jedna osobina veoma karakteristična za Crnogorce — podčinjavanje volje svakoga pojedinca rešavanju zadataka celoga društva u trenucima opasnosti ili najviših ciljeva, naročito kad je cilj bio sloboda ili pomoć u sticanju slobode. Tako je kod Crnogoraca odnegovan osećaj žrtvovanja. Upravo je taj osećaj bio u osnovi saglasnosti za odricanje od prestola u korist slovenskog ujedinjenja (1866, Balkanski savez; ujedinjenje jugoslovenskih naroda 1918.). Ulazeći 1918. godine u sastav novostvorene države, Crna Gora je težila ka brzom i bezuslovnom ujedinjenju s drugim slovenskim narodima, bez obzira na razlike u ekonomskom, političkom i društvenom položaju. Ona zbog toga čak gubi (žrtvuje) svoje ime. Kraljevstvo SHS, nazvano tako da bi se udovoljilo ambicijama naroda koji nikada nisu imali svoju državu, nije u imenu našlo mesta za Crnogorce. Razumljivo je da su se Crnogorci i Srbi smatrali izdancima jednog roda, međutim, drugo je važno — Crnogorci su na to pristali svojom voljom. Takva žrtva za njih je bila tako prirodna, kao što je prirodno da se u svakoj crnogorskoj kući nađe oružje.
9.
Crnogorcima je uvek bila svojstvena, govoreći savremenim jezikom, autoritarnost. Ta crta je kod njih sačuvana do današnjih dana i objašnjava se uslovima života i bivstvovanja. E. P. Kavaljevski je uočio jedinstvene odlike života i upravljanja kod Crnogoraca: ličnost vladike je neprikosnovena i visokopoštovana. Autoritarnost je, istorijski gledano, u vezi s hijerarhijskom podelom u porodici, strogoj organizaciji modela porodice. Glava porodice je imao neograničenu vlast (paternalizam). Njegovu vlast je ograničavalo jedino javno mnjenje i običajno pravo.(6) Narod je duboko verovao u mudrost vrhovnog vladara.
Sociolozi su ustanovili da autoritarnost u savremenoj Jugoslaviji ne treba da se objašnjava inercijom saznanja. U skladu sa provedenim istraživanjima, u nacionalno mešovitim sredinama autoritarnost može da ima zaštitnu funkciju. Naročito je to tako u slučajevima kad se radi o narodu koji se mnogo vekova borio za svoju slobodu.
10.
Sve vreme smo govorili o osobinama Crnogoraca, koje u sebi sadrže veći deo pozitivnih karakteristika. Međutim, bilo je i takvih osobina koje bi se mogle označiti kao negativne. Među njima je, svakako, jedna karakterna crta političkog života Crnogoraca, koju je vlast uvek pokušavala prevazići, a to je plemenski separatizam. Koreni separatizma su u dalekoj prošlosti. Njega su u mnogome potpomagali:

• međuplemenske razmirice,
• običajno pravo, široko rasprostranjena krvna osveta,
• postojanje „nekoliko Crnih Gora”, svaka sa svojim mentalitetom: Boka i Primorje, Stara Crna Gora, Brda. Kao što je pisao D. Vukčević, „Ove oblasti su svojevrsni koncentrični krugovi Crne Gore koji osciliraju oko svojih gravitacionih centara — naših većih gradova”.(7) J. Cvijić je primetio da su uvećanje teritorije Crne Gore u XIX veku i ujedinjenje plemena Brda i Hercegovine izmenili karakteristike unutrašnjih odnosa. Premda su nove oblasti bile razdeljene na plemena, one su se razlikovale od jezgra Crne Gore (od karsne Crne Gore). To je unekoliko oslabilo, kako piše Cvijić, „moralno jedinstvo Crne Gore”(8.)... Nova (raška) plemena prva su se podvrgla duhovnom preobražaju. „Raška su plemena cenila više blagostanje i bogatstvo nego crnogorska plemena. Među njima su se najpre ukorenile demokratske ideje, donete iz Srbije.”(9) Moguće je da je upravo s tim činiocima u istoriji vezan unutrašnji raskol među crnogorskim plemenima, kao i stalno traganje za jedinstvom. Jovan Cvijić je primetio da nakom 1878. godine počinje „raspad” i osnovnih crnogorskih plemena pod uticajem tešnjih odnosa s drugim narodima Balkana, naročito sa Srbijom. Otpočela je gradnja savremene države, koja je tražila nove karakterne crte Crnogoraca.

Društveno-istorijski razvoj Crne Gore u novijoj istoriji obiluje mnogim pojavama, koje su se pokazale kao protivurečne, međutim, pri pažljivijem posmatranju može se primetiti da se dobro uklapaju u shemu tradicionalnog mentaliteta Crnogoraca: Crna Gora je bila najmanja država na Balkanu, a uspešno se borila protiv imperija; bila je veoma siromašna republika u sastavu SFRJ, ali je imala najbrojniju inteligenciju u Jugoslaviji; nije imala brojnu radničku klasu, ali je imala jak komunistički pokret. U vreme drugog svetskog rata stanovništvo Crne Gore predstavljalo je 2,4% od ukupnog broja stanovnika Jugoslavije, ali je zato na rukovodećim mestima u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima postotak Crnogoraca značajno nadmašivao tu cifru. Od 2280 rukovodećih dužnosti od komandanta bataljona do Vrhovnog štaba van područja Crne Gore 959 su pokrivali Crnogorci.(10)
Ekonomska i politička kriza, koja je izbila u Jugoslaviji, povukla je za sobom krizu socijalističkih vrednosti i revolucionarnih tradicija. I taj vakuum su popunile tradicionalne vrednosti (religija, nacionalno opredeljenje). Proces retradicionalizacije vratio je Crnu Goru u kolosek tradicionalnih izvora. U društvenoj spoznaji Crnogoraca dugo se nije mogao preseći istorijski proces tradicionalne orjentacije. Mada, treba priznati da su poslednjih godina u društvenoj spoznaji Crnogoraca postojale i racionalno-socijalističke i tradicionalno-religiozno-plemenske crte. Ipak, značajno je to da je proces retradicionalizacije uopšte postojao.
Život na račun stare slave, piše istoričar Milija Stanišić, uvek „rađa pretjeranu samozaljubljenost, neskromnost i teatralno-patetično istupanje”.(11) I premda je M. Stanišić verovao, sredinom osamdesetih, da novi podvizi i heroizam danas treba da budu zamenjeni duhovnim stvaralaštvom, organizovanošću i disciplinom, devedesete godine pokazuju da su podvig i borba na bojnom polju Crnogorcu neophodni za samopotvrđivanje. Nacionalnu patetiku i ponos zbog prethodnih pobeda neophodno je redovno hraniti novim podvizima i heroizmom. Upravo zbog toga su se Crnogorci s takvim samopregorom odazvali na mobilizaciju 1991. godine, a želja da se odbrani Prevlaka izazvala je navalu patriotizma.

Međutim, kada nema fronta i rovova, njih zamenjuju političke svađe. One postaju veoma opasne ukoliko prerastu u političke protivurečnosti, koje zemlju i narod dele na više političkih tabora. One nekad mogu da podstaknu snažan plemenski separatizam. Dodaju li se tome karakterne crte kao što su nesklonost kompromisu, surov obračun s protivnikom i nemilosrdnost prema onima koji imaju drugo stanovište, postaje jasno da je današnja situacija u Crnoj Gori bremenita veoma ozbiljnim posledicama. Vekovna oslobodilačka borba naučila je Crnogorce na radikalizam u odnosima s protivnikom - od paljenja kuća do istrebljenja.
„Vreli i žustri crnogorski temperament, koji unosi u političku strast radikalnu reskost i neodmjerenost u političkom taktu”(12) smetaju kulturi dijaloga i toleranciji. Zato je situacija danas opasna u Crnoj Gori — neprijatelj nije spoljni, nego unutrašnji, sopstveni, crnogorski. Ponekad čak brat ili otac. To može da oslabi Crnu Goru, da ne pretpostavljamo lošiju varijantu.

Crnogorci su, kao i Srbi, uvek osećali istorijsku odgovornost za sudbinu balkanskih naroda, prepoznavali istorijske predznake kao ujedinitelji srpskih zemalja i baš zbog toga je danas, krajem XX veka, za njih tako težak prelaz na shvatanje da je ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda nemoguće, da je integracija na ranijim osnovama problematična, da je srušen sistem vrednosti internacionalizma, ideala istorijskih tradicija patriotizma, herojstva, požrtvovnosti, da je neostvariv san o ujedinjenju svih Srba u jednoj državi, u isto vreme kad je drugim narodima dozvoljeno da reše istorijske ciljeve svoje nezavisnosti.
Zato može da se razume njihovo uporno nastojanje, proisteklo iz karakteristika istorijskih tradicija Crnogoraca, da, zajedno sa Srbima, sačuvaju Jugoslaviju, čak i onda kada je bilo sasvim jasno da ni Hrvati ni Slovenci više ne žele da ostanu u zajedničkoj državi. Umesto da uspostave svoju državu, oni su pokušavali, što je duže bilo moguće, da sačuvaju SFRJ, a potom da stvore — opet Jugoslaviju. I Zapadu je bilo veoma teško da shvati često neracionalno ponašanje Crnogoraca. Predlagali su im novac, zlato, a oni su podržavali Srbiju i bili spremni da gladuju pod sankcijama, ali zajedno.
Masovne demonstracije Crnogoraca 1988-89. potvrdile su prisustvo spoznaje kolektivizma i vere u moguće uticanje na političke procese. Taj ustanak, čak bih rekla, revolucija, potvrdio je ustrajnost naroda, njegovu neustrašivost, hrabrost i osećaj za pravdu.
Na osnovu istorijskih tradicija XIX veka, sasvim je razumljivo da su Srbi i Crnogorci ustali da pomognu svojoj braći u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bez obzira na granice, koje su preko noći postale državne. Poznato je da su Crnogorci takve granice tokom svoje ratničke istorije savladavali veoma lako, boreći se zajedno sa Srbima, Italijanima, Slovencima i Hrvatima. O tome su i pesme pisali. Tako danas, kad je politika blokirala Srbe u Bosni i Hercegovini, Crnogorci su ostali jedina karika koja Pale povezuje sa spoljnim svetom.
Još jednu neobičnu crtu pokazali su Crnogorci u vreme poslednje krize. Crna Gora je uvek štitila i pazila slabog i nejakog. Upravo zbog toga je ona prihvatila na svoju teritoriju muslimanske izbeglice. Bila sam 1994. godine u Crnoj Gori i znam da su te izbeglice regularno dobijale humanitarnu pomoć, imale smeštaj jednak kao srpske izbeglice, a ponekad i bolji. U Komisiji za izbeglice Crne Gore čak nije bilo podataka o tome iz kojih razloga je ova ili ona porodica pobegla iz Bosne. Pitati o tome smatralo se netaktičnim!
I još jedna crta potpuno neočekivano razvila se kod Srba i Crnogoraca, mada su njeni temelji bili podlokani nakon 1948. godine — u trenutku nacionalne opasnosti okretati se ka Rusiji, očekivati od nje pomoć i diplomatsku podršku. Srbi i Crnogorci polagali su sve nade u Rusiju kad su videli da je svet ogrezao u laži, smatrali su da istinu ne treba zaštićivati, da ona sama uvek pobeđuje. Kao i mnogo decenija unazad, u trenutku opasnosti Crna Gora se izjutra budila i odmah prilazila radiju, da osluhne — šta li će to Rusija danas da kaže njima u prilog? Baš tada Rusija je okrenula glavu od Balkana, ne položivši ispit istorije. Uopšte, međunarodni faktor je, prepredeno koristeći unutrašnju situaciju, a često i provocirajući je, odigrao zlokobnu ulogu u raspadu federacije i u razrešenju krize. Međunarodna zajednica je 1991. godine čak poništila odluke Berlinskog kongresa i predložila Srbiji i Crnoj Gori u decembru te godine da nanovo mole za svoje međunarodno priznanje, isto kao one republike koje u novijoj istoriji nisu ni imale punu samostalnost. Tada su Srbija i Crna Gora izjavile da one nisu izlazile iz sastava Jugoslavije, da su već imale nezavisnost, ustanovljenu još u XIX veku, te da zbog toga ne nameravaju moliti u vezi s tim. Međutim, niko ih nije slušao. Evropa, a naročito Amerika, ne vole istoriju, a balkanska istorija ih svojom složenošću prosto nervira.
Međunarodna zajednica je čak uspela da iskoristi Rusiju, bolje rečeno, ljubav srpskog i crnogorskog naroda prema Rusiji, da zatraži i od Srba (u Beogradu, na Palama i u Kninu) dobije ustupke. Uloga Rusije nije bila dostojna njenih istorijskih tradicija. Međutim, Crnogorci su pokušali da nađu opravdanje za takvu poziciju Rusije. Tim pre, ne treba skidati odgovornost sa Rusije za ono što se dogodilo na Balkanu, nego pokušati uticati da se njena pozicija danas promeni.
Kriza na Balkanu se produžava. Mi nismo samo svedoci, već i učesnici. Proveri istorije podvrgavaju se i pojedine ličnosti i celi narodi. U teškim i prelomnim vremenima uvek pomaže vernost tradicijama, vera i dobro poznavanje istorije. Poslednje je naročito važno pri izboru puta. A Rusija i Crna Gora se nalaze na raskršću upravo danas, kada ne sme da se napravi greška.


Spisak izvora i literature

1. Navedeno prema: Kerimova M. M. Jugoslavjanskie narody i Rossija: Ehtnograficheskie sjuzhety v russkikh publikacijakh i dokumentakh pervojj poloviny XIX v. — M.: Institut ehtnologii i antropologii, 1997. — S. 29.<LI lang=ru>Chernogorsko-russkie otnoshenija 1711-1918. — Podgorica-Moskva: Istoricheskijj institut Chernogorii — Institut slavjanovedenija, 1992. — S. 224.
2. Isto: S. 301.
3. Isto: S. 233, 234.
4. Isto: S. 207. Kerimova M. M. Jugoslavjanskie narody... — S. 137.
5. Vukčević D. K. Razmeđa svjetova. Republika. — Beograd, XIX 97. — br. 173. — S. VII.
6. Cvijić J. Balkansko poluostrvo. — Beograd: Književne novine, 1987. — S. 370.
7. Isto.
8. Stanišić M. Tokovi revolucije u Crnoj Gori. — Nikšić, 1984. — S. 156.
9. Isto: S. 184.
10. Isto: S. 186.

Ovaj rad je iz 1998. godine, LINK

Prvo pominjanje Crnogoraca u ruskim izvorima

Prvo pominjanje Crne Gore u ruskim izvorima datira iz 1698. godine, kada je istaknuti državnik Petrove epohe, P. A. Tolstoj, koji je na putu za Italiju posjetio Bokokotorski zaliv, zapisao u svom «Dnevniku sa putovanja»:

«Blizu pomenutih mjesta Katoro i Perast žive ljudi slobodni, koji se Crnogorcima nazivaju. Ljudi su to vjere hrišćanske, jezika slovenskoga, a nema ih malo; nikome ne služe, povremeno ukrštaju sablje sa Turcima, a povremeno ratuju sa Venecijom».

Чисто да мало разбијемо монотонију једних ставова, без опонената, једним јединим документом:

Његовој Високој грофовској
Свјетлости
Њеног Царског
Величанства
САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ
државноме
вицеканцелару
правом тајном савјетнику
носиоцу разних ордена
Михајлу Иларионовичу
Воронцову
милостивоме моме господару

Најсвјетлији Грофе,
Милостиви Господару,
Михајло Иларионовичу,
Налазећи се на најпресвјетлијем Њеног Царског Величанства двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.
Ваше Високе Грофовске Свјетлости
милостивога господара
смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх

ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ
10. марта
1754. године,
у Москви


[са руског превео проф. Радмило Маројевић]

Gosn Boxy,

vaše znanje iz istoije je patetično malo, vidim otkrili ste "Istorija o Černoj Gori" od Vladike Vasilija, no trebali ste gosn Boxy, to djelo čitavo pročitati!

Quote:

---

Originally Posted by Boxy

Чисто да мало разбијемо монотонију једних ставова, без опонената, једним јединим документом:

ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа,

---

Sto ovo znaci, koliko je tih Slavenoserbskih naroda?
Crnogorci su ovdje narod, zar ne?

Ko Slavenosevri?

Quote:

---

смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх

---

Quote:

---

ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ

---

Znas li sto znaci EGZARH?

Gosn Boxy,

jeste li čitali osim ovog uvoda, ijedno slovo iz ovog djela?

Немате Ви проблем са мном, Ћипуре, него са Василијем Петровићем, јер ово горе нисам писао ја, него он.


Наравно да сам читао ово дјело, Ћипуре. Ево шта каже у првој реченици предговора свог дјела Василије Петровић:

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша.

Хоћете још, господине, из истог дјела?
:zzz:

Ja postavih pitanja, i opet nema odgovora?

Boxy veze nema sto znaci EGZARH, Boxy veze nema ko su Slavenoserbi, koiko ima Slavenoserbskih naroda!

Imate odgovor ikakav gosn Boxy na ova jednostavna pitanja, ili vi pojma nemate sto znaci ono sto citirate? :lolblue:

Ћипуре, немам ја шта да одговарам на питања која постављате аутору текста. Аутор текста нисам ја, ја само износим историјске чињенице на увид, Вама и осталима.

Могу ја да пишем шта мислим, можете Ви да пишете шта мислите, за то и служи овај форум.

Али, ја нисам писао овдје шта ја мислим, него оно што је давно написано, оно што је митрополит Василије Петровић написао прије 250 година шта мисли, да су Црногорци словеносрпски народ.

Ја или Ви можемо са тиме да се сложимо, или да се не сложимо, то не мијења чињеницу да је Василије тако мислио.

Ево Вам још која реченица из дјела које мислите да нисам прочитао (ни ово нисам ја писао):

Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

митрополит Василије Петровић

Quote:

---

Originally Posted by Boxy

Ћипуре, немам ја шта да одговарам на питања која постављате аутору текста. Аутор текста нисам ја, ја само износим историјске чињенице на увид, Вама и осталима.

Могу ја да пишем шта мислим, можете Ви да пишете шта мислите, за то и служи овај форум.

Али, ја нисам писао овдје шта ја мислим, него оно што је давно написано, оно што је митрополит Василије Петровић написао прије 250 година шта мисли, да су Црногорци словеносрпски народ.

Ја или Ви можемо са тиме да се сложимо, или да се не сложимо, то не мијења чињеницу да је Василије тако мислио.

Ево Вам још која реченица из дјела које мислите да нисам прочитао (ни ово нисам ја писао):

Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

митрополит Василије Петровић

---

Bravo a sad ces fimno da procitas ovo nema na tvoju omiljenu wikikirikipediu, kako Vladika Vasilije kristalno jasno odavaja Srbe i Crnogorce.

Vladika Vasilije, citaj polako i pazljivo, slovo po slovo kaze da su SRBI SAVEZNICI CRNOGORACA i to LOSI SAVEZNICI!

Što ovo on piše da su Srbi SAVEZNICI Crnogoraca i Vasojevića, i to loši saveznici ?!!
Kakvi saveznici ?!!
Ka' što su ni Škoti bili saveznici u Prvi Svjetski rat ?!!
Jesmo li mi Crnogorci Škoti?
Je li on lud, ili nije čita bajke Rista Ćirovog?


Znate đe sam ovo naša?
http://www.njegos.org/petrovics/istocg.htm
Na ovi sajt koji veli da su Srbi živjeli u Crnu Goru, a Vladika Vasilije kaže da su Srbi saveznici Crnogoraca!

Čuš saveznici!
Treba mu dati bajke Rista Ćirovog da ga malo prevaspitaju!



Odlomak iz knjige "Istorija o Černoj Gori" Vladike Vasilija Petrovića

Quote:

---

"Poslije toga, 1711, god onaj veliki gospodar čija je uspomena vječito dostojna hvale, car Petar Prvi samodržac sveruski, čuvši o slavnim i hrabrim podvizima crnogorskog naroda, izvolio im je poslati svoje povelje, hvaleći njihovu vjernost i postojanost, podstičući u njima usrdnost prema hrišćanskoj vjeri da uzmu oružje u pomoć Njegovom Veličanstvu protiv varvara Turaka.
Ovako je Veliki Gospodar pisao i drugim hrišćanskim narodima, i niko se ne odvaži da digne oružje protiv Porte Otomanske sem jedino Crnogorci, pod vođstvom svog mitropolita Danila Šćepčevića od Njeguša Petrovića. On je zaista imao slavne vojskovodje, a to su prvi od Njeguša njegov rodjeni brat vojvoda Radule Petrović, sa svojim sinovcem serdarom Savom Petrovićem, serdar Vuk Radonjić, Vučeta Radonjić, knez Marko Bogdanović, vojvoda i gubernator Vukota Vukašinović, knez Kojica Nikolić, vojvoda Vuk Mićunović, knez Stanko Kovačević, knez Vukosav Ivanović, Vuksan Milić, knez Petar Vučetić, vojvoda Nikola Martinović, knez Stanoje Martinović, knez Ivan Vuletić, knez Martin Brajić, knez Luka Mahina, knez Nikola Pobor, gubernator Nikola Lazarević, serdar Vuk Mirković, vojvoda Vuk Radanov Paštrović, vojvoda Mašan Boljević, vojvoda Ilija Dupila, knez Nikola Klisić, knez Vuk Vulanović, knez Mihajlo Ivanović, knez Stefan Vulović, vojvoda Vuk Đurašković, knez Vuliša Ražnatović, knez Ivan Ljubotinja, knez Vuk Vujović, Nikola Svjetloća, vojvoda Boško Šćepanović, Vuk Radović, knez Pileta Radulović, knez Rade Gvozdenović, vojvoda Mijuško Plješivčević, vojvoda Jezdimir Bljelopavlić, vojvoda Ćetko Piletić Piper, vovoda i gubernator Radonja Drekalović, vojvoda Miloš Vasojević, vojvoda Miloš Bratonožić, vojvoda Đon Stale Kliment.
Smjelo i s velikom voljom pođoše s oružjem u ruci protiv Porte Otomanske i pobjeđivahu varvare, zbog čega Porta po zaklučenju mira s Rusijom odluči da pošalje veliku vojsku na Crnu Goru pod vođstvom seraskera Ahmet-paše, koji sa 60 000 turske vojske napade Crnu Goru 1712 god, ali je od Crnogoraca bila potpuno razbijena.
Poslije ove pobjede Otomanska Porta je odlučila da za svoje dobro od Crnogoraca traži mir, ali oni, pošto obećaše ispuniti visoko dopuštenje Njegovog veličanstva cara Petra Velikog i zapovijesti za to nemahu, vjernost svoju otkazati ne pokušaše i mir neprijateljima odbiše.
Na to Otomanska Porta 1714 god posla više od 100 hiljada vojske na Crnu Goru, pod vođstvom vezira Numan-paše Ćuprilića.
Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni, a pored toga sa Turcima zajedno u rat pođoše Hercegovci, kojima Turci nikad ne dozvoljavaju da nose oružje, osim kad idu u rat protiv Crne Gore.
Vezir Ćuprilić je hrabrosti lukavo pretpostavio prevaru kroz razna obećanja, kad su već Crnogorci primili vijest o zaključenju mira s Turcima cara Petra Velikog čija je blažena i vječito dostojna hvale uspomena, tako da su bili voljni sklopiti mir, crnogorski glavari povjerovaše njegovom (vezirovom) zaklinjanju, ne bjehu na oprezu da ne idu u turski logor, i njih 37 ljudi na broju nečasnom nevjerom zatvori u tamnicu.
Potom sa svih strana iznenada udariše na Crnu Goru, koja nije očekivala napad, peti dio zemlje ognju i maču predadoše, i mnogo naroda zarobiše, a gore pomenute glavare objesiše.
Zatim 1716 god, dvije bosanske i hercegovačke paše, Čengići, s begom Ljubovićem, s drugim okolnim pašama i silnom vojskom napadoše Crnogorce. Uz božiju pomoć crnogorskim oružjem bijahu pobijeđeni i pobijeni, a paše s begom Ljubovićem i drugim starješinama, 77 ljudi, zarobljeni, te im svima glave posjekoše.
Opet, 1717 i 1718. god, ratovahu protiv Albanije Mlečići, napadajući gradove Intiveri (Bar) i Oljcin (Ulcinj), i zamoliše mitropolita Danila Petrovića za pomoć, te im on dade 5 hiljada i pet stotina ljudi. Ovi sačuvaše topove i drugo Mletačko oružje od albanskog paše, koji s jakom vojskom napade vojsku Mletačku, ali Crnogorci Turke odbiše i rašćeraše, sto su Mlečići pismeno, što i do danas postoji, posvjedočili i zahvalili mitropolitu Danilu.
A kad im nije nužda Mlečići zaboravljaju prvo ( pređašnje) dobro koje su im Crnogorci učinili.
Zatim 1727 god Čengić Bećir paša s velikom vojskom napade Crnu Goru, ali njegova vojska bi do nogu potučena, a on se s malim brojem (vojske) srećno bježanjem spasao, zahvaljujuci brzini svojih konja. Kasnije je poginuo od carske ruske vojske kod Očakova.
Zatim, 1732 god Topal Osman-paša, koga je sultan Mehmed Peti postavio za beglerbega činit - devera, to jest za generalnog inspektora Makedonije, Albanije i Bosne, po dolasku u Albaniju pokuša da oproba sreću protiv naroda crnogorskog i posla priličan broj Makedonjana, Albaneza i Bošnaka na Pipersku provinciju, đe ih Piperi uz pomoć Kuča sve pobiše"

---

Kad je nabrajao crnogorske vojskovođe, Vladika Vasilije Petrović je često, umjesto prezimena upotrijebljavao nazive plemena, kao što vidimo, učestvovala su u zajedničkoj borbi vjerovatno sva crnogorska plemena.
Što je posebno interesantno, navodi da su se ca Crnogorcima zajedno borili i Malisori (Albanci) tj Klimenti. I to prije 300 god !
Ja nešto ne vidim da vladika Vasilije kaze da su Srbi branili Crnu Goru, nego ih naprotiv pominje u negativnom smislu.
Ovo nisu, naravno, prvi bojevi Crnogoraca, nego sam odabrao ovaj odlomak, jer je vrlo dramatičan i intezivan!

Da podsjetim da je prvi srpski ustanak bio 100 god kasnije.

Siguran sam da gosn Boxy nece ukapirati, pokazo nam je us susjednim temama da ni svojim ocima ne vjeruje, da vise vjeruje Risovim i SNS saopstenjima nego svojim ocima, pa zato, da ponovim gosn Boxy-ju da napamet nauci ovu recenicu, da pokusa da je razumije, da je savlada, da shvati njen smisao, polako rijec po rijec, slovo po slovo, da uporijebi logiku, da razmislja danima o njoj, i na kraju, kroz recimo jednu sedmicu Boxy-ju nece trebati saopstenje SNS-a i Rista Cirovog da shvati smisao ove recenice

Čitaj Boxy, citiram Vladiku Vasilija!!!!

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Quote:

---

Originally Posted by Ćipur

Čitaj Boxy, citiram Vladiku Vasilija!!!!

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

---

:kamikaza:

Читај Ћипуре, цитирам Владику Василија:
ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа,

Quote:

---

Originally Posted by Boxy

:kamikaza:

Читај Ћипуре, цитирам Владику Василија:
ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа,

---

Pa on tu takodje navodi CRNOGORSKI NAROD! Pitaj SNS i Rista, sigurno ga navodi vjeruj mi, kaze, no ti ne vidis dok ti Risto i SNS ne dozvole, kaze - CRNOGORSKI NAROD. :D :cool:

Znao sam da nece razumjeti!!!
Dakle, pitao sam ga i prije, nije mi odgovorio, sto su to slavenoserbi????

Boxy, jesi li ti Srbin, ili slavenoserbin?

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Crnogorci od svojih saveznika Srba turskih podanika, bjehu ostavljeni

Srbi su dakle prije nego sto je Vuk Karadzic izmislio Srbe ijekavce bili nasi SAVEZNICI, kao Irci i Skoti sto su nam bili saveznici u I svjetskom ratu!

E sad, kad neko nadje da neki Sumadinac, ili Macvanin kaze: "Nasi saveznici Srbi nas ostavise", priznaću da ništa nijesam u pravu!

Е сад, да се мало вратимо на тему са ових препуцавања, поставићу документ, а у вези са темом и насловом топика...

Дакле, не видим чему они линкови горе, позивајући се на Франсоа Ленормана, кад је тај проглас, од прве до посљедње ријечи записао Симеон Милутиновић Сарајлија још 1835. године у свом дјелу "Историја Црне Горе"...

Разлика је у једној јединој ријечи, али је веома индикативно.
Наиме, у верзији коју можемо прочитати у датим линковима овог француског путописца(или ономе што неко откуцао па скенирао, како се види) пише:
"..а посебно становницима Црне Горе, Никшића, Бањана, Пиве..."

док се у комплетном тексту, који је пренио Сарајлија у овом свом дјелу каже:

"...и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима,..."

Књига "Историја Црне Горе" од Сарајлије, у којој се може наћи овај текст,штампана је на Цетињу 1997. године, у издању Светигоре.

Дакле, аутор топика је замјерио зашто нису поменути Срби, али му не смета што се руски Цар обратио Црногорцима одвојено од Никшићана, Бањана, Пивљана и на истом рангу, по географској припадности. Зашто их раздваја, уопште? У обе верзије? Зар је логично да каже "становници Црне Горе, Никшића, Бањана"... и сл, ако је то све у Црној Гори? Или, зар је логично да каже "Црногорци, Никшићани, Бањани, Пивљани", ако су то све Црногорци, како се овдје тврди?



У истој књизи, Симеон Милутиновић Сарајлија је једно своје поглавље посветио владикама, а поглавље је назвао дословце:
"Црна Гора под вођством Владика (који су сви били србскога рода и језика)


и за крај, увод аутора књиге:

Онај који је боравио у Црној Гори преко три године, а при светопочившем митрополиту ПЕТРУ I ПЕТРОВИЋУ Његошу будући секретар, поред свих осталих послова потрудио се да састави ову књигу. Настала је на основу усменог казивања неких старих Црногораца, а особито од горепоменутог богоугодног покојника само вјерно примљена и на папир стављена. Колико је у њој озбиљности и голе истине - нека изволи примијетити и према томе се опредијелити особити словенски и српски историчар. А ово се овдје представља овако једино зато што је била намјера аутора да саслуша и по завјету вјеродостојно изнесе само усмено казивање. Ниједан рад ове повијести писац није пренио из других текстова, осим што је понешто нашао у граматама, а неке попијевке су из народног памћења узете и на одређено мјесто као свједочанство историје унесене. Писац ове књиге није тражио никакве рукописе старије, јер је био обавијештен да су, и ако их је било, пропали током времена и у разарајућим размирицама. О томе је писца увјеравао и сам светопочивши владика, који је под старост започео да пише историју, али је то било вријеме када му је у свему сметала крајња болест То што је његова историја прекинута прије него је стигао да обради новији период, како се напомиње при крају ове књиге - узрок је његова смрт. И поред тога, овај и овакав опис црногорске историје може се сматрати, иако је једноставно урађен – на неки начин цјеловит. Због тога и не пропуштамо да га одашиљемо у свијет штампањем. Надамо се да ће се по угледу на овај опис наћи и неки свесрдник који ће се одлучит да оживи историју Црне Горе до данашњега дана, тако да ће се овај опис моћи назвати првим а тај нови другим описом историје Црне Горе. А што ова књига није и до сада угледала свјетлост дана узрок је у томе што је штампарија била преоптерећена и што се аутор није могао о њој постарати због других обавеза и препрека.
у Београду, 14 октобар 1835. г.
Писац


Аутор топика је, такође, заборавио да помене једно касније узвратно писмо, црногорских главара руском Цару Петру Великом, писано 21. октобра 1711. у којем стоји:
"...Ми, сва горе наведена племена и старјешине све разумјесмо и Вашем царком крилу главе приклонисмо, и Вашег посланика, Михаила Милорадовића примисмо за нашег команданта и пуковника. И како су били његови стари изабрани у прва времена при нашијех благочастивијех и светопочившијех царева српскијех, тако и ми са радостију примисмо врлога и храброга, који се на боју добро понаша.."

Iz knjige: Radoslav Raspopović: Crna Gora i Rusija

I u pismu grofu Petru Ivanoviču Šuvalovu od 2. maja 1753., Vladika Vasilije Petrović Njegoš kaže, ŽALI SE,
da su Crnogorci bili ostavljeni od svojih savezika Srba!
Dakle ovo je on naglašavao nekoliko puta, nimalo to nije slučajno zapisao u njegovoj knjizi "Istorija o Černoj Gori"!

Vladika Vasilije je nedvosmislen, Srbi su nam saveznici.
Siguran sam da ogromna većina shvata, što znači riječ SAVEZNIK.
Da pojasnim, za one koji se prave da ne razumiju, SAVEZNICI su Crnogorcima recimo u I svjetskom ratu bili Irci, Škoti, Amerikanci, Englezi ...


2. put Vladika Vasilije naglašava da su nam Srbi saveznici i to loši, nepouzdani, pored toga što je to naveo u "Istorija o Černoj Gori".

Evo original pisma na ruskom!

"Budući mi od svojih saveznika Srba, turskih podanika ostavljeni bili"

Сад ми објасни зашто не одговориш на питање које се односи на докумант који си поставио, него ми лијепиш неки лијеви документ тотално?

Избјегаваш питања?

:rolleyes:

Спашће ти подршка широких народних маса, човјече, ако наставиш да бјежиш од дискусије, пред голим чињеницама и то из докумената које ти поставиш..... :D

Ево, читав текст прогласа које је у наслову топика:

Божјом милошћу, МИ, ПЕТАР ПРВИ, цар и император сверосијски и проч. и проч., и проч.
Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната - шаљем радосне и веселе поздраве.
Нека је знано свима вашим благородним особама и свима народима који поштују распеће Христа Бога нашега, кроз које се сви надамо да ћемо ући у царство његово, добросрдачно се потрудивши за вјеру и цркву;
Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира - незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама - прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода - објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство.
Тога ради, гледајући ми ове њихове неправде и прогоне Хришћана, призвавши Бога у помоћ - понудисмо се да скупимо не само нашу војску и снаге него и других владара, савезника наших, и имамо намјеру да овога прољећа предузмемо мјере. Да би не само могли противу непријатеља Бусурмана с војском да наступамо, него и јаким оружјем да уђемо у сред његових посједа, и притијешњене православне Хришћане, ако нам Бог допусти, да ослободимо од ига поганскога. на ову војну улажемо све наше способности и с најискуснијим јединицама наше војске против нашег непријатеља ћемо лично наступити. Зато је свим добрим, часним и витешким хришћанима потребно да својим срцима презру страх и тешкоће и за Цркву и православну вјеру не само да војују, него и посљедњу кап крви да пролију, што ће с наше стране по могућностима и бити учињено.
При томе, будући да смо се увјерили из многих историја да су се ваши древни краљеви и кнежеви и друга господа не само од језика словенског - не само поштовали, него и оружјем сами себе у цијелој Европи храбро прославили, чак све до тиранског неправедног загосподарења њима; ради тога у садашње, од Бога послано вријеме биће у духу подражавања ваших предака да своју славу обновите везујући се с нашим снагама и сложно се оружјем усмјерите на непријатеља - за вјеру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу вашу и ваших потомака. Они који од вас помогне ову праведну борбу за помоћ Хришћанима, добиће од Бога заслужену надокнаду, а од нас милост и награду, и биће одликован сваки од вас привилегијама нашим сагласно услугама и вашим жељама. Јер, ми себе друге славе не желимо осим да узмогнемо да тамошње Хришћанске народе од поганскога тиранства избавимо, да украсимо православне цркве и да узвисимо животворни крст. И тако, на крају, ако будемо заједнички по својим могућностима трудили се и за вјеру војевали, то ће се име Христово још више прославити а насљедници поганца Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину - у пијесак и степе арабљанске.
Ове, нашег Царског Величанства грамате вашим Благородним особама биће уручене нашим изасланицима.

Дано у Москви, 3. марта 1711. године




Око овога нисам ја отворио топик, него ти. Ја те само питам, јер ми није јасно:
Зашто руски цар у прогласу, који си ти цитирао, раздвоји Црногорце од Никшићана, Дробњака и Пивљана?

Quote:

---

Originally Posted by Boxy

Око овога нисам ја отворио топик, него ти. Ја те само питам, јер ми није јасно:
Зашто руски цар у прогласу, који си ти цитирао, раздвоји Црногорце од Никшићана, Дробњака и Пивљана?

---

Zato što je današnji naziv Crnogorac savremeni nacionalni naziv za plemena koja si pobrojao.
Ruski Car očito smatra sve koje je pobrojao za isti narod, a taj narod se u današnjem nacionalnom smislu zove CRNOGORCI!

Najjasnije od svega je da ruski car nema pojma o ikakvim "slavnim", "hrabrim", "junačkim" Srbima!
Vidimo da rsuski car poziva sve na ustanak, samo ne S R B E, (narod od kojeg su svi na Balkanu potekli :yipiiii: )


E sad da te pitam?
Đe su Srbi u proglasu Petra Velikog ruskog cara? :lolblue:

Захваљујем се на коректном одговору.

Ово је управо дискусија коју ја волим, без претјераних ширења у даљину и ширину, просто питање, прост одговор.
Па онда, нека свако ко чита просуди како најбоље зна ко је у праву.

Прво, руски цар нигдје није поменуо да се ради о црногорском народу, већ и сам кажеш да се тај народ у данашњем националном смислу зове Црногорци. Ја то не спорим, уопште.

Одговорићу и на твоје питање, зашто нема Срба, али онда морам да знам - хоћеш ли ме поново оптужити за спамовање, ако поменем неки други документ, осим овог који је у наслову топика?

Јер, у другим документима се крије одговор на твоје питање.

А што се овог документа тиче, у првом линку који си поставио, као и у наслову топика пише "проглас Црногорцима", што не одговара истини. Јасно се, из читавог текста види да цар шаље поздраве

Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната -


Но, добро, то је мање битно. Мени је битно да сам указао на одвојеност (не данас, него у то доба) Црногораца, од ових осталих, због неких других докумената.
А за сваки ћу се потрудити да нађем одговарајућу тему, да не би опет испало да ја спамујем. ;)

Francuski istoričar daje jasnu tvrdnju, koja je naravno svakome poznata osim našem janičaru Amfilohiju i njegovim potrčkalima.
Inače sama slobodarska istorija Crnogoraca iz 18. vijeka, a Crnogorce ovaj Francuz opisuje kao predvodnike borbe protiv Osmanlija u 18. vijeku, sama ta 18-vjekovna istorija potpuno je ukrivena od Crnogoraca.
Zašto? Pa naravno, da bi se unificirala sa srpskom istorijom, da bi se Crnogorci prikazali kao Srbi - turska raja.
Naša zvanična istorija inače počinje od Njegoša, od "Gorskog Vijenca" i njegove ideologije, kada su Srbi poiskakali iz tog istog "Gorskog Vijenca" i rastrčali se po Crnoj Gori.

Quote:

---

Originally Posted by istoričar Žil Vejnstejn:

Bekstvo na sever

Rat protiv Svete lige umnožio je takve pokrete na različitim poprištima: turski poraz pred Bečom 1683. godine izazvao je ustanak u dalmatinskim planinama (Dalmatinska Zagora). Neka crnogorska plemena (prvenstveno Nikšići i Kuči) ponovo su se stavili u službu Venecije koja je ovog puta bila angažovana u Moreji, što je izazvalo pokretanje osmanskog pohoda na Crnu Goru. Albanska plemena takođe su sarađivala sa Austrijancima i Mlečanima, a masovni ustanak u zemlji 1689. godine izgleda da je prouzrokovao, usled osmanske reakcije, nasilna preobraćenja u islam.
Sa svoje strane, srpske verske vlasti otvoreno su se stavile na stranu Beča, pošto su osvajanje Beograda i drugi austrijski vojni uspesi odneli prevagu nad nepoverenjem pravoslavaca pred jednom katoličkom državom: 1688. godine, pećki patrijarh, Arsenije III Čarnojević, zalaže se za ustanak protiv nevernika. Međutim, sledeće godine, usled austrijskog povlačenja, on je morao sa jednim delom svog naroda - sa oko 30.000 porodica - da beži na sever na drugu stranu Dunava. U austro-osmanskom ratu 1737-1739, jedan od njegovih naslednika u srpskoj patrijaršiji, Arsenije IV, zauzeo je, ponovo, antiosmanski stav, kompromitujući još jednom srpsku crkvu u očima sultana.
Ipak, ruski carevi su najpromišljenije i sistematično koristili pomoć hrišćanskih podanika Porte. Očigledno, strategiji koja je postala osnovni faktor ruske politike na Balkanu (kao i na Kavkazu), išla je naruku pripadnost istoj veri pravoslavnog monarha i većine balkanskih hrišćana. Put je otvorio Petar Veliki, koji je na svoju objavu rata Osmanlijama iz marta 1711. godine, nadovezao objavu narodima Balkana, podstičući ih da se dignu na ustanak protiv Turaka i da se bore na strani Rusa kako je rekao: "za veru i za otadžbinu", kako im je objavljeno, "za vašu čast i vašu slavu, za vašu slobodu i vašu nezavisnost, vama i vašim potomcima..." I još, "potomci paganina Muhameda biće vraćeni u njihovu staru postojbinu, u pesak i stepe Arabije".
Na Balkanu, taj je poziv naišao na slab odjek. Ako se izuzme prethodno pomenuto grupisanje moldavskog vojvode Dimitrija Kantemira, i, na zapadu Balkana, nekoliko sporadičnih pobuna na planinama južne Hercegovine, poziv je imao najjači i najdugotrajniji odjek na jugu Hercegovine, ipak najveći i najduži odjek imao je kod žestokih gorštaka Crne Gore. Tokom čitavog XVIII veka, Crnogorci su se pokazali kao najodlučniji predvodnici otpora Osmanlijama, sklapajući saveze u toj borbi, u zavisnosti od prilika, sa Venecijom i Austrijom, ali prvenstveno sa Rusijom. Počev od vladavine vladike Danila (1696-1737), njihovi verski poglavari, najglasniji zastupnici tog pokreta za nezavisnost, svi su pripadali jednoj istoj dinastiji: dinastiji Petrovića, porodici poreklom iz Katunske oblasti, koja je pripadala plemenu Njeguša. Aprila meseca 1712. godine, Danilo je zaključio sporazum o savezništvu sa jednim ruskim agentom, a 1716. godine krenuo je na put u Rusiju odakle je doneo knjige, liturgijske predmete kao i novčanu pomoć. Kasnije, došlo je do ponovnog približavanja Veneciji pred rat 1714-1718: godine 1717, dužd Đovani Kornaro uspostavio je na svom kotorskom posedu jednog "civilnog namesnika" (guvernadura) za Crnu Goru. Ipak, iako se ta funkcija održala u narednom periodu, redovno ju je držao član porodice Radonjić, takođe iz plemena Njeguša, veze sa Venecijom su oslabile nakon 1718. godine, a zahtev za ruskim protektoratom je postao predominantan. U tom cilju, vladika Vasilije Petrović (1737- 1782) boravio je u tri navrata u Sankt Peterburgu i čak objavio u Moskvi, 1754. godine, istoriju Crne Gore, za podučavanje i obrazovanje ruske publike. Ipak, u odlučujućem ratu 1768-1774, izostala je crnogorska pomoć Rusiji, usled veoma čudnih okolnosti: od 1766. godine, zemlja je bila pod vlašću jednog pustolova koji se izdavao za reinkarnaciju cara Petra III, supruga Katarine II, koja se za smrt supruga pobrinula 1762. godine. On je uklonio vladiku i preuzeo vlast pod imenom Šćepan Mali. Godine 1773, Osmanlije su konačno poslale jednog grčkog slugu da otruje tog sposobnog uzurpatora, koji je smetao kako njima, tako i Rusima. Što se tiče Sankt Peterburga, okupljanje sultanovih hrišćanskih podanika zaokupljalo je svu njegovu pažnju u meri u kojoj se ostvarivala ideja o "istočnom projektu" dominacije careva nad Carigradom i nad Balkanom. U ratu od 1736. do 1739, maršal Minih, koji je pothranjivao tu ideju kod carice Ane, poslao je glasnike u Epir i u Tesaliju da pokrenu hrišćanski ustanak, dok je on okupirao Moldaviju odakle je mislio da krene na osmansku prestonicu.

---

Evo srpski link, tekst se nalazi u arhivi beogradskog dnevnog lista :arrow: http://www.danas.co.yu/20031007/feljton1.html

1888.

Na predlog ruske carice Marije Aleksandrovne, na Cetinju je za direktora Đevojačkog instituta "Carice Marije" došla Sofija Petrovna Mertvago, uveliko afirmisana ruska vaspitačica, obrazovana žena plemićkog porijekla. Na čelu ove, najstarije srednjoškolske ustanove za žene u Crnoj Gori ostala je dvije i po decenije, - sve do 1913. godine kada je Institut prestao da radi.

Ruski istoričar Сергей Михайлович Соловьев (1820 - 1879): Сношения с сербами и черногорцами

Когда султан объявил войну, то сербский полковник Михайла Милорадович отправлен был для поднятия черногорцев против турок. В грамоте царя к черногорцам говорилось:

(Kada je sultan objavio rat, srpski pukovnik Miahilo Miloradovič je bio poslat da podigne Crnogorce protiv Turaka. U gramoti cara Crnogorcima govorilo se):

"Известно да будет вашим благородным особам и всем народам, почитателям распятого Христа, бога нашего, чрез его же все надеемся в царствие его внити, добросердечно потрудившись за веру и церковь. Понеже турки-нечестивцы, видя наше царское величество христианскому народу доброжелательных и милостию божиею в воинских поступках преуспевательных и возимевши подозрение, будто мы намерены отбирать от них неправедное завладение и христианам, под игом их стонящим, воспомогать, осоюзились с еретиком королем шведским и нашему царскому величеству безо всякой от нас данной причины войну объявили: того ради мы, видя их такие неправды и презирая на гонение христиан, призвав бога на помощь, принуждены собирать не токмо наши войска и силы, но и прочих потентантов, союзников наших, и сего года имеем намерение идти на них войною, дабы не токмо против бусурмана отпор чинить, но и сильным оружием в средину владения его вступить и православных христиан, аще бог допустит, от поганского ига освободить. С любезно верными и искусными нашими войсками самоперсонально выступаем против врага, ибо должно презреть страх и трудности за церковь и православную веру и не только воевать, но и последнюю каплю крови пролить, что от нас по возможности и учинено будет. Притом, понеже известна нашему царскому величеству храбрость древних ваших владетелей, глубина добрых ваших христианских сердец и искусство, которое прежде сего по должности своей чрез храбрые оружия за веру в воинских случаях вы оказывали, как мы удостоверились из книг напечатанных, и во всем свете выхваляются искусства ваших народов, что Александр Македонский с малыми войсками тамошних народов многих царей побил и многие империи завоевал и бессмертную славу в военном обхождении по себе оставил; что Георгий Кастриот, сиречь Скандербег, во всю свою жизнь с немногими войсками вашего ж народа не токмо лютому поганскому зубу не допустил себя терзать, но еще на шестидесяти трех главных баталиях неприятеля наголову побил; и ежели бы прочие деспоты и владетели ваши с такими ж сердцами трудились, то не допустили бы себя в неволю и наследников своих в подданство. В нынешнее от бога посланное время пристойно есть вам древнюю славу свою обновить, осоюзившись с нашими силами и единодушно на неприятеля вооружившись, воевать за веру и отечество, за честь и славу вашу и за свободу и вольность наследников ваших. Если кто из вас в сей праведной войне потрудится, то от бога получит благовоздаяние, а от нас милость и награждение, и всякий по заслугам и желанию вашему привилегиями нашими пожалован будет, ибо мы себе иной славы не желаем, токмо да возможет тамошние христианские народы от тиранства поганского освободить, православные церкви тамо украсить и животворящий крест возвысить. Итак, если будет всякий по возможности трудиться и за веру воевать, то имя Христово прославится наивящше, и поганина Магомета наследники будут прогнаны в старое их отечество, пески и степи арапские".

http://www.magister.msk.ru/library/history/solov/solv16p2.htm


Prije nego je citirao cara Ruski istoričar Сергей Михайлович Соловьев (1820 - 1879) jasno kaže da je srpski pukovnik Miloradović pošao da podigne Crnogorce na rat.

STAV

Ukrajina i Crna Gora

Piše: Oksana Sljusarenko

Manje od godine u Podgorici otvorena je ambasada Ukrajine. Pozvani smo da bismo riješili različite probleme - političke, ekonomske i najvažnije - humanitarne. Ja, kao ambasador, zainteresovana sam da i Ukrajinci i Crnogorci što više saznaju jedni o drugima, o istoriji naših država, koje imaju mnogo zajedničkog. Štaviše, imamo mnogo toga zajedničkog - i u jeziku, i u kulturi, i u istoriji.

Već sam jednom pomenula da su se u XVIII vijeku nekoliko porodica iz Crne Gore preselile na jug Ukrajine. Danas na mapi odeskog područja možemo naći naziv sela Crnomorka. Zaista, tamo žive ljudi iz Crne Gore, koji su i danas zadržali svoju kulturu, običaje, kuhinju i odjeću. Predmet preseljenja na teritoriju bivše carske Rusije – i sadašnje Ukrajine - Crnogoraca/Srba već mnoge decenije privlači naučnike naših zemalja. Pomenuću samo nekoliko istraživača iz Kijeva, Odese, Hersona, Zaporožija: A. Bajov, B.Desnicja, B. Đurđijev, A. Efimenko, A. Kočubinskij, D. Maslovskij, V. Petrovič, R. Petrovič, A. Pisarevskij, I. Ribalka, S. Solovjev i drugi.
Kroz nihove radove dobili smo odgovore na mnogo pitanja, a to je glavni uzrok preseljivanja značajnog broja Južnih Slovena na teritoriju današnje Ukrajine.
Željela sam da napomenem da je crnogorsko/srpsko preseljivanje u Rusiju bilo je rezultat proširenja prisustva Rusije na Balkanu. Osnovni cilj je bio da se brani pravoslavno-slovensko stanovništvo od porobljavanja Osmanskog carstva. Ova činjenica zaslužuje pažnju. Petar I je odlučio da privuče, angažuje u borbi protiv sultana Srbe i druge pravoslavne Slovene na Balkanu. U martu 1711. su pripremljene diplome proklamacije u kojima su se nalazili pozivi na ustanak protiv Turaka i uslovi za promociju članova te bune sa strane Rusije. Diplome su bile poslate u Crnu Goru, Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju i neke druge oblasti koje su se nalazile u “evropskoj” provinciji Osmanskog carstva. Jedan od primalaca je bio Crnogorac Mihailo Miloradovič koji je dobio odmah dvije kraljevske diplome – jednu je potspisao prvi ministar grof Golovkin, drugu njegov zemljak Sava Vladislavič. Obje diplome Miloradovič je primio 12. aprila 1711. dok je boravio u „Bukareštii Muntjanskoj“ (jedna od rumunskih kneževina), gdje je bio sa porodicom. Istoričari se ne slažu u tome ko je dostavio Miloradoviču ove diplome. Jedna teorija kaže da je diplome donio kapetan Ivan Lukačević iz Podgorice. Ali, ko to zna...
Vojne akcije su se odigrale u Rusiji, sa različitim uspjehom. Udaljenost od svojih baza, problemi u snabdijevanju, a prije svega nepoželjnost ruske baze u regionu, ne samo sa strane Porte, već i sa strane Austro-Ugarske, dovelo je do smanjivanja vojnog prisustva.
Mi sa naše strane povezujemo preseljavanje Slovena iz balkanskih zemalja u Ukrajinu sa imenom Jovana Horvata , koji je doveo nešto više od 200 ljudi u Kijev i živio je tamo neko vrijeme. Kijevski istoričari su pronašli datum izdavanja dozvole na boravak ljudima J. Horvata u arhivi – 10. oktobar 1751. Tokom narednih decenija u modernom regionu Luganska osnovano je nekoliko naselja Nova Srbija, slovenska Srbija, gdje je bilo skoro 30.000 imigranata iz Crne Gore i Srbije.
Za ruskom vojskom pošao je i značajan broj slovenskog naroda koji je živio na teritoriji sadašnje Crne Gore i Srbije.
Južni Sloveni, koji su bili poznati kao hrabri ratnici, brzo su se snašli u novoj domovini. Godine 1724. počelo je formiranje puka Srpskih gusara (ubijeđena sam da je zapravo sastavljen od Srba i Crnogoraca) Kijevske tvrđave. Ovaj proces je završen 1729. Pod komandom prvog komandanta puka Ivana Albanca, puk igrao aktivnu ulogu u jačanju južnih granica. Od 1729. do 1731. godine učestvovao je u vojnoj kampanji Rusije u Persiji, a kasnije se borio u Poljskoj. U Ukrajini su ljudi sa Balkana sagradili 17 pravoslavnih crkava, a liturgija se služila na nacionalnom jeziku. Neke od ovih crkava postoje i danas. Crnogorci i Srbi su u Ukrajini, takođe, izgradili mnoge škole gdje su nastojali da sačuvaju svoj jezik i istoriju, sjećanje na svoju domovinu koju su morali da napuste. Vjerovatno malo ko zna da je dosta narodnih pjesama i epova balkanskih Slovena, naravno malo modifikovanih, prisutno u ukrajinskom folkloru.
Slobodni Kozaci Zaporožke Seći, prve Ukrajinske Republike, koji su postojali još u XVI i XVII vijeku pjevali su pjesme u kojima se primjećuju balkanski motivi. A riječ "seč" na ukrajinskom i crnogorskom jeziku imaju isto značenje - sjeći, pobijediti neprijatelja.

Naši ljudi zaista imaju mnogo toga zajedničkog još od prošlih vjekova. To je razlog zašto je tako važno da se danas obnovi i razvija veza između naših naroda. Takav zadatak ima ukrajinska ambasada u Crnoj Gori. Aktivno sarađujemo sa Filozofskim fakultetom Univerziteta Crne Gore u Nikšiću, a namjera je da se uskoro uvede učenje ukrajinskog jezika na Fakultetu i crnogorskog u Kijevu. Ništa ne može okupiti ljude kao zajednička istorija i jezik. Završava se rad na spomeniku izuzetno talentovanom pjesniku, filozofu i umjetniku Tarasu Ševčenku u Podgorici. U Kijevu počinje izgradnja spomenika Petru Petroviću Njegošu. Podizanje ovih spomenika predložila su naša dva predsjednika - Ukrajine Viktor Juščenko i Crne Gore Filip Vujanović. Oni su to dogovorili tokom sastanka na visokom nivou u Bukureštu prije dvije godine. Posebno se zahvaljujemo autoru spomenika T. Ševčenku, talentovanom crnogorskom vajaru Ristu Radmiloviću. Ne mogu da ne pomenem naše prijatelje iz Skupštine Podgorice koji su pružili pomoć da bi se projekat ostvario — Žanu Filipović, direktorku KIC-a i Zorana Šoškića, sekretara za pitanja kulture Skupštine. Naša istorija, naša sadašnjost i naša budućnost veoma su blisko povezani. Koristim ovu priliku da se zahvalim za značajan doprinos i pomoć u stvaranju spomenika i razvoju ukrajinsko-crnogorske saradnje predsjedniku Društva crnogorsko-ukrajinskog prijateljstva Stanislavu Dovgomu i svim sponzorima projekta.
Sjećanje na naše pretke jedna je od zajedničkih osobina naroda, znanja i poštovanja njegove istorije i istorije bratskog naroda. To je naše zajedničko nasljeđe. Međusobna pomoć i podrška je oduvijek bila zajednička osobina naših naroda. I danas, kada je ambasada Ukrajine tražila pomoć u vezi sa epidemijom, odmah je reagovali gradovi pobratimi iz Crne Gore. Ne samo moralnu već i realnu pomoć pružili su dr Miomir Mugoša, Branislav Đuranović, Gzim Hajdinaga, Saša Radović, Boban Mugoša i mnogi naši crnogorski prijatelji. Opet krećemo jedni prema drugima zahvaljujući zajedničkim karakteristikama u našoj istoriji i u ime budućnosti naših naroda.

Autorka je ambasadorka Ukrajine u Crnoj Gori

http://www.vijesti.co.me/index.php?id=323066

Igor Kosić:
DIPLOMATSKA MISIJA GENERALA MIHAILA ILJIČA MILORADOVIĆA U CRNOJ GORI



http://img232.imageshack.us/img232/8904/miloradovic.png
Mihailo Miloradović

Poznato je, da je slavni ruski general Mihailo Iljjič Miloradović bio pozvan preko grofa Golovkina 1711. godine u službu, vjerovatno pri posredovanju i na preporuku svog zemljaka koji je služio u Rusiji, Srbina iz Hercegovine (rodom iz Popova polja), Save Vladisavljevića, potonjeg grofa Raguzinskog, koji je učestvovao s ruskim carem Petrom I u Pruskom pohodu. Mihailo Ilič Miloradovič zajedno s kapetanom Ivanom Lukačevićem iz Podgorice pojavljuje se u Crnoj Gori s poveljom cara Petra I upućenoj Crnogorcima od 3. marta 1711. godine.
O tim vremenima svjedoči i narodna crnogorska pjesma u kojoj je sačuvano sjećanje o diplomatskoj misiji, koja je otvorila jednu sasvim novu stranicu u uzajamnim odnosima Crne Gore i Rusije:

Kad Rusi s Turcima zaratiše
Petar I Imperator Ruski
Otpravljaše Mihaila Miloradovića
svoga poslanika,
starinom iz Hercegovine,
Da ponese Crnoj Gori knjige,
Petroviću Danilu Vladici
I glavarima Gore Crne

............................................

Oj vi slavni Crnogorci slobodni,
s Turcima mira nigda što nemate,
samo vi mi pomoći možete...
Vi s Rusima jednoga ste roda,
Jedne vjere, jednoga jezika,
Da srodniji biti ne možemo;
Kad ko Rusi jeste i junačni
Pa skočite kao vitezovi,
Pokliknite kano sokolovi,
Podignite okolne hrišćane,
Sve junake na stare nalike
Pa na Tursku zemlju navalite,
Razorte im što god uspijete
Osvojite što više možete,
U Stambulu da se sastanemo,

Ipak, na kraju, kao što to gotovo uvjek biva velike sile zaboravljaju svoje male i vjerne saveznike Rusi su s Turcima zaključili primirje, a Turci su za odmazdu poslali u Crnu Goru kaznenu ekspediciju....

Rasplaka se malo i veliko,
Svak žaljaše hrišćanskoga cara;
Mihailo pođe u Rusiju,
A ostavi u rat Crnogorce.

Odlazeći iz Crne Gore, Miloradović ostavlja Crnogorcima povelju svog imena, pisanu na opštem zboru Crnogorskome, na Cetinju, aprila 16. 1712., u kojoj se potpisivao „Blagočestivog cara Petra Velikog pukovnik i nosilac ordenja Mihail Miloradović“:

„Dopušta im se (Crnogorcima) svaka sloboda, da su svoje vlasti, da nemaju nad sobom gospodara, nego samo cara, a drugu nižu gospodu i oficire da imaju od svojih plemenika i od svog otačestva, a od druge zemlje i od drugog plemena da nemaju nikakvog vojvode, ni kneza, ni kapetana, ni nikakvog starješine, samo cara po carskome zakonu i suda, a po duhovnome mitropolita, tako kako smo ih i našli...“

Po povratku u Rusiju za svoje usluge dobio je 500 rubalja u zlatu, portret cara na Andrejevskoj lenti, imanja u Malorusiji i unaprijeđen je u gađacke pukovnike 1715. godine. Od ovog vremena Miloradovići postaju tijesno vezani s jugom Rusije, s Malorusijom (sada teritorija Ukrajine), prije svega sa oblastima Ćernigovska, Poltave, Jekaterinoslavska (danas Dnjeprovska oblast Ukrajine)... Mihail Iljjič Miloradovič (? 14. 09. 1726.), pukovnik Gađacki (od 1715.), bio je ženjen dva puta: prvoga puta s nepoznatom, koja je umrla još dok je bio u Srbiji, a drugi put sa kćerkom generalnog narednog pukovnika Marijom Mihajlovnom Gamaljevom. Andrej Stepanovič, unuk Mihajla Iljjiča. 1771. godine general-major A. S. Miloradovič prebacivši se preko Dunava sa odredom od 2000 vojnika atakovao je i razbio turski korpus od 7000 vojnika obilježivši na taj način rođenje sina. Posljednjih 15 godina života u činu generalporučnika zauzimao je položaj gubernatora Černigovskog namesništva.
Bio je ženjen s Marijom Andrejevnom Gorljenko, rođakom beogradskog episkopa. Imali su dvoje dece: sina Mihajla i kćer Mariju. Mihajlu je dopalo
da postane najznamenitiji od svih Miloradovića u Rusiji.

http://www.krstas.rs/pdf/oganj16.pdf