Kako je Marko Miljanov zvao svoj maternji jezik, 4 primjera, pravi je to Dukljanin!
KAKO JE MARKO MILjANOV NAZIVAO SVOJ MATERNjI JEZIK
Vidimo iz 4 odlomka iz dijela Marka Miljanova, on je svoj maternji jezik zvao >naški<, po današnjim mjerilima bio bi proglašen za čistog Dukljanina, s obzirom da NIJE zvao maternji - >srpskim< jezikom.
Dva odlomka iz knjige Marka Miljanova >>Život i običaji Arbanasa<<.
Oni i Crnogorci
Ono, ima i u nji` koji pljačka i grabi, ali oni smijeraju i najniža grabnja da i` blizu slave izgleda, kako ju može drugo ime zamijenit, a ne niska grabnja, žmureća, samo da iju, ka što čine neki u Tursku, na druga mjesta, grabadžije koji grabe da iju, a nikoga ne biju. A oni koji grabi miješa ga s ubistvom koje je sa slavom pomiješano.
Tek u nji` nema ni crnoga ni bijeloga, u čam se slava ne traži tako veličanstveno da se ne može opisat` njina fantazija, od koje imamo neki dio mi Brđani i Crnogorci u običaje, da se u mlogome priliču s arbanaškijem običajima, i to više imaju toga plemena brcka koja su bliže Arbanije, kao Vasojevići i Kuči, malo Lješnjani i Ceklinjani, a poviše Cr[m]ničani. Ova su više poznata s Arbanasima i njinijema običajima, da i` nijesu toliko opori jednijema i drugijema, no se miješaju, traže jedan drugoga, čine poznanstvo i prijateljstvo, bratime se i kumuju, i u sve drugo se slažu, kad se ne biju među sobom; samo i` je u jezik velika razlika, no i to su mlogi jedni od drugije naučili da govore, naši arbanaški, a oni naški.
Mlogo Arbanasi traže poznanstvo i prijateljstvo s našijem ljuđima. Oni često dolaze na naše skupštine samo zato da pregleda kojega će izabrat da se š-njim pobratimi, ali okumi i postanu blizika, s više ljubavi no rođena braća. Natiječu se naši i njini, koji će boljega prijatelja ugrabit. Ali u to se više Arbanasi `itaju.
---------------
Narodne pjesme
[...] Арбанас говори: „Узми жену од фиса-соја; нећеш се кајат', каква је гој, кад је од фиса, кад ти пријатељ у кућу дође, рећи ће добру ријеч, али да ће ти родит' добро дијете! По њински се ова ријеч говори: ја фјал-ја дјал! (Нашки: ал' ријеч, ал сина!) Они лакоме добријема или лијепијема женама ка итко, али пријатељу још више, и млоги ће бољу рад' пријатеља заминут' а грђу узет' . Међу њима има јунака женскије' ка у старије' Грка и Римјана које спомена заслужују, од којије' ћу поменут' на своје мјесто, ако ћу и мало; али ћу сад мало о мушкијема, па ћу о женскијема. [...]
Dvije priče iz knjige >Primjeri čojstva i junaštva<
Jedna Arbanaška udovica, ženila sina jedinca. Svatovi dovedoše nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde da pregleda konje svatovske, dolje u lubu. Konj ga udari nogom u čelo, i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom da ga drugi ne nađu i ne kažu, pa je ižljegla među svatove, igrala i pjevala, mložila veseije. Kad bi koji svat reka:
»Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!« — majka mu je svakad iskočila u kolo govoreći:
»Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću mjesto njega igrat sa svatima i sa snaom!«
Veselje je trajalo svu noć, po običaju arbanaškome.
Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, nevjesta i svatovi su gotovi bili. Majka je otišla sa slugama u lubu, obukla sinu najljepše aljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na vjenčanje u crkvu!
Ovu su tužbu Arbanasi spjevali u svoje pjesme, đe se govori:
»Čov, Redžo, čov, djalia« itd., naški:
»Dig se, Redžo, dig se, sine moj!«
A Redžovu nevjestu povedoše svatovi odaklen su ju i doveli.
A Redžova majka ostade da nariče svoga sina. Njeno naricanje i trpjenje zasluži spomena, te ju i danas Arbanasi pjevaju.
----------
Božina Stojanov i Lazo Novakov bjeu Bezijovci. Božina je bio od najbolje, a Lazo od najgore sume ljudi njinoga vremena. Lazu je nepravo bilo što je Božina onoliko dobar bio, a on ovoliko nedobar, stoga opali puškom u Božinu. Puška ne probi, no se ustavi neđe u aljine. Seljani skočiše da ubiju Laza, no ne dade Božina veleći:
»Lazu možete aljinu svuć da mu je ubijete, ka što je on moje aljine ubio! A pošto nije on mene ni drugoga krvavio, ne treba ni njegovu krv prosut!«
U to vrijeme bio je zakon da kad neko nekoga kamenom ili drvetom udari, zato da mu izgore kuću i sav mal da mu propane. A puškom kad gađe, i malom i glavom pogine, jer takve rabote su se vojskom sudile, a ne pojedini glavari da presude. I po presudi krivac plati. Tako oćaše i Lazo platit, da mu se ne zna kućnika, da bješe gađa rđavoga, no gađa dobroga, koji ga odbrani i nekće osvete, no s tijem pakaza da je velikodušan, ka što je junak.
Velikodušnost junaštvu priliči! Lazu život pokloni, a sebe čast prinese, s kojom posvjedoči svoje čojstvo i junaštvo. da mu svako reče:
»Dobro učinje, pomoga mu bog!«
A Lazo ostade pri prvome s onoliko junaštva koliko ga ima, a ljubavi još manje među braćom, jer svi su ga mrzjeli, koji kće da ošteti onakvoga jimaka kojega su svi ljubili! Božina je bio pobratim Marka Đeljoševa, kojega smo prije na Korita viđeli krvava od štrugle s kojom ga bješe ubio Poj Ulja u glavu. Pa Marko ne dađe da ga ubiju, ka što je prije rečeno. O Marku Đeljoševu i Božini Stojanovu ima dosta priča na naški i arbanaški jezik.
---------
Peti primjer kako je Marko Miljanov zvao svoj jezik, čisti Dukljanin bijaše Marko!
"Pobjeda", 31. 12. 2005. Društvo
Kralj, vojvoda i Arbanasi
Dosta ovdašnjih Albanaca nije dočekalo crnogorsku vojsku, koja je ovdje ušla dvije godine poslije Berlinskog kongresa (1880), po čijim odlukama su Bar i ovaj primorski grad pripali Crnoj Gori. Pošli su u Tursku (prije svega u Skadar i Carigrad), vjerujući da će tako spasiti glave i svoje bogatstvo. Oni koji su ostali strahovali su od "gorštaka crnogorskih koji samo znaju da ratuju". Kralj Nikola će, međutim, brzo dokazati da je taj strah bezrazložan. On je od prvog dana tražio (i nalazio), puteve za saradnju sa Arbanasima (on ih naziva još i muhamedancima), koji su ostali da dijele sudbinu sa pridošlim Crnogorcima i jednim malim brojem pravoslavaca koji su tu već bili. Vojvoda Simo Popović, guverner Primorja zapisuje kako su usklađivani običaji jednih i drugih. U početku, kad bi išao kakav sprovod ili litija pravoslavnih žitelja "Turci (Arbanasi) su sjedjeli u pazar i pred kafanama ili dućanima i ne bi se obrnuli na to". Ali ubrzo je uveden običaj da "muhamedanci ustanu, a da pravoslavci skidaju kapu" kad je sprovod kod jednih ili drugih. Počeli su potom i obilasci u vrijeme Bajrama, Božića, Uskrsa ili krsne slave.
Kralj je, uz to, činio i neke značajne ustupke. On je uvažio zahtjev jednog broja kapetana brodova da se "srpska trobojka sa velikim bijelim krstom na crvenom polju", koja je ponuđena iz prestonice, ne ističe. Jer, kapetani su ocijenili da im ona može biti smetnja da uspješno obavljaju poslove na teritoriji Turske. A ni njima se, vjerovatno, nije plovilo pod krstom. Umjesto takve zastave izrađena je nova, sa "okrunjenom šifrom" kralja - gospodara. Nikola je samo zahtijevao da ta zastava sa "okrunjenom šifrom" trajno ostane na trgovačkom brodovlju, kao znak da je Crna Gora, pod njegovom vladavinom, dobila more.
Knjaz i kralj Nikola uslišio je i zahtjeve Albanaca da ne idu u vojsku i u školu. U početku je, istina, insistirao da 150 mladića Albanaca ide u crnogorsku vojsku. No, to je izazivalo brojna negodovanja, pa je gospodar odlučio da ih te obaveze oslobodi, a oni koji ne budu služili vojni rok bili su dužni da daju "nizamiju" (posebnu taksu), od šest fiorina u zlatu, godišnje. Albanci, posebno moreplovci, su bili zadovoljni takvom odlukom, a oni kojima je "nizamija" dosadila, odlučivali su se da obuku uniformu crnogorske vojske.
Mladi Albanci (opet je riječ, prije svega, o mornarima i njihovoj djeci), nijesu željeli u početku ni da idu u školu, već su smatrali da im je unosnije da odmah započnu mornarski život, na koji način će najbrže steći životnu školu. Kako im odmah od početka nije udovoljeno tom zahtjevu (insistiralo se dugo da se školuju i da uče u školi jedan strani jezik, a ponajprije italijanski), počela su i iseljavanja. Kralj je zbog takvog otpora i takvih reakcija ukinuo i tu obavezu. I dobio je dodatnu odanost od strane njegovih "podanika - Arbanasa", kako ih je zvao. Oni su mu za te popuste i razumijevanje bili sve privrženiji. I sve ga više poštovali.
O uzajamnom poštovanju između Crnogoraca i Albanaca ostale su priče čija je glavna ličnost znameniti vojvoda Marko Miljanov. Dok je ovdje boravio radi liječenja 1897. godine, bio je gost u kućama ne samo Crnogoraca, nego i Albanaca. Bio je na večeri kod Ali Kasme, Cufa Mavrića i drugih. U razgovoru su se zanimali koji je razlog što vojvoda dobro govori dva jezika kojima se služe njegovi plemenici Kuči i njihovi susjedi, Albanci.
- U mom se plemenu govori naški i Arbanaški. Oni su oba moji. Osim toga između mojega plemena i sjevernih arbanaških, nema granice. I ja i moji plemenici idemo slobodno kod njih i oni dolaze kod nas. Kad pođemo tamo, ja zborim arbanaški, a oni naški. Kad oni dođu kod nas, ja govorim arbanaški, a oni naški, rekao je Marko.
(Citat je iz zapisa koji je ostavio ovdašnji prosvjetar i hroničar Mašan Pavićević).
Ovih nekoliko skica, nastalih još u početku suživota dva naroda, najbolje govore o mudrim postupcima kralja Nikole i vojvode Marka iz kojih se zametnula klica sloge, poštovanja i uvažavanja između Albanaca i Crnogoraca, što je potvrđeno tokom minule decenije i po. I nastavljaju se.
Aleksandar Janinović
I Nidžina ćerka je bila prava Dukljanka, za razliku od debelog dvoličnog tate!
Srpski ministar Janjić o razgovoru sa Jelenom - kćerkom kralja Nikole, kraljicom Italije
- Nalazio sam se u Sofiji poslom i kad sam čuo, pripovijedao je Janjić - Lončareviću, da je talijanska kraljica u pohodu kod svoje kćeri, bugarske carice, odlučio sam da je posjetim i pozdravim. Primila me srdačno. Razgovarali smo dosta dugo. Iznenađen i oduševljen njenim dobrim srpskim jezikom rekao sam joj:
“Veličanstvo, ja se Vama divim, što i sada, živeći dugo u Italiji, tako dobro govorite srpski”.
Ona se na to digla, pružila mi ruku i na rastanku rekla:
“Oprostite, gospodine ministre, ja ne govorim srpski, no crnogorski. Tako me je učio moj otac, crnogorski kralj Nikola.”
Zapis Vasilija Drobnjaka iz 1686. godine pominje jezik ...
Василије Дробњак и његов брат Стефан преводе Амартолон сотирија, Агапија Крићанина
Сеј душеспаситељној књизе првеје бист творац и списатељ Агапије Филозоф, Критенин родом, и саписа је по својему језику грчаскому, а от грчаского језика преведе ју на словенски језик Самоил Даскал Русин родом. Аз же мањши от всех инок Василије, именем Дробњак, родом от села Загуља, и са братом мојим по плти Стефаном, важделехом превести на свој језик, поњеже слишахом от некојего брата, да јес велми ползна и душеспасителна, и того ради не поштедехом от јеже имехом малаго нашего именија, да преведем сију књигу на наш језик и да будет многим чловеком на ползу и спасеније, тачију аште хоштут послушати, иже ва њеј написана сут. Паки же ми даровахом сију књигу светому архистратигу Михаилу и прочим бесплтним, да би ходатајствовали ка Богу о спасенији душ наших и наших родитељ и прочих сародник, а ва монастир, глагољеми Тушимља, иже јес ва отчастви нашем. И да не имат никто покусити се да отимет ју от цркве Светих бесплтних сил, да не примит ва место благословенија клетву. И аште брат отимит ју који, да будут јему супарници васи небесни ангели, тачију аште изволит настојатељ подати кому за прочитаније, или да препишет: то нест грех, на и мазда от Бога, душевније ради ползи, и паки да вазимајут ју ва монастир.
Преведе се сија књига от језика грчскаго на словенски ва лето 7194. Глагољет се по језику грчскому Амартолон сотирија, а по нашему језику Грешних спасеније, сиреч аште послушајет грешни, јаже ва њеј писана сут, спасет се.
Доцније преко истрвеног записа:
Ја сам грешних (!) Василије, рекао то слово:
Послати сију књигу у мој манастир, паке би му нужда, и дадо је попу Гигорију (!) Бог вест, не ради именија, на љубве ради, поњеже иска је. Одари ме бољшим даром он, Господ Бог одарио јего ва дан он страшни, амин.
----------------------
Vasilije Drobnjak i njegov brat Stefan prevode Amartolon sotirija...
Ovoj dušespasnoj knjizi prvi je bio tvorac spisatelj Agapije Filozof Krićanin. I napisa je na svom grčkom jeziku, a sa grčkog prevede je na slovenski jezik Samuil Daskal Ukrajinac. Ja, poslednji među inocima, Vasilije Drobnjak, rodom iz sela Zagulja, i moj rođeni brat Stefan, poželjesmo da prevedemo na naš jezik jer smo slušali od jednog brata da je veoma korisna i dušespasna. I zato nijesmo šteđeli naše skromno imanje, da prevedemo ovu knjigu na naš jezik, da bude mnogim ljudima korisna i dušespasna, ali ako hoće da poslušaju ono, što je u njoj napisano. Zatim smo darovali ovu knjigu svetom arhistratigu Mihailu, i drugim bespltnim silama, da bi posredovali kod Boga za spas naših duša, naših roditelja i drugih srodnika, u manastir, zvani, Tušimlja, koji je u našoj otadžbini. I niko ne smije da se usudi, da je otme od crkve svetih bespltnih sila, da ne bi, umjesto blagoslova, primio kletvu. A ako je neki brat otme, neka mu budu neprijatelji svi nebeski anđeli, osim, ako je nastojatelj nekome da na čitanje, ili da je prepiše - to nije grijeh, već dar od Boga, radi duševne koristi, i da je ponovo vrate u manastir.
Prevede se ova knjiga sa grčkoga jezika na slovenski godine 7194 (1686). Na grčkom jeziku kaže se Amartolon Sotirija, a na našem Spasenje griješnih, tj., ako griješnik posluša ono što je u njoj napisano spasiće se.
Docnije preko istrvenog zapisa:
Ja sam griješnik Vasilije, rekao ove riječi: "Poslati ovu knjigu u moj manastir", ali sam morao da je dam popu Grigoriju (ili Gligoriju), Bog zna, ne radi zarade, nego iz ljubavi, jer je iskao. On me je odario velikim darom, Gospod Bog odario njega u onaj strašni dan. Amin.
Petrograd. Ruska nacionalna biblioteka. Pogodinova zbirka, inv. br. 1105, Amartolon sotirija, 1685-1686. Zapis na l. 4`.
Ivanova 73, 397-402. ZIN IV 7129 i 7130.
