Poezija

Svida mi se kad sutis...

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te
Cini se kao da su ti letjele oci
i cini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta

Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom
izranjas iz stavri, ispunjena dusom mojoj
Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci melankonija.
Svidas mi se kad sutis i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te:
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takoder s tvojom sutnjom
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
Kao noc si, sutljiva i zvjezdana, tako daleka i jednostavna.

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna rijec tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo sto to nije tocno.

Pablo Neruda

Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

Quote:

---

Originally Posted by Charlie

Svida mi se kad sutis...

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te
Cini se kao da su ti letjele oci
i cini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta

Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom
izranjas iz stavri, ispunjena dusom mojoj
Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci melankonija.
Svidas mi se kad sutis i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te:
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takoder s tvojom sutnjom
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
Kao noc si, sutljiva i zvjezdana, tako daleka i jednostavna.

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna rijec tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo sto to nije tocno.

Pablo Neruda

---

Moram reci...Prelijepo,zaista...super izbor:).

[SIZE=3]Adrijen[/SIZE]


Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

[SIZE=3]DORUČAK[/SIZE]

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
u belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
Bez i jedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez i jedne reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez i jedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah.

Te noci sam joj ocutao najljepse rijeci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim,i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salasa,u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohtje,tako da ni najprefinganijim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim istrumentima...I tako,obicno u nekoj vedroj noci,roj neizgovorenih rijeci nepovratno odbjegne iz kosnice misli i u potrazi za novim mjestom sumanuto pokusava da otkrije precicu do najblizih zvijezda,ali zna se,jos niko sem previjane skitnice Pogleda nije uspio da dospije do tamo...A onda, pred zoru,kad posustalo krenu da te stropostavaju,vjetar probere najljepse,podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke,kao jastucice,i njezno povuce finu cetku te velike krosnje kroz svoje kose...I neizgovorene rijeci ostaju da trepere u liscu starog drveta zauvijek,rekoh joj,kao miris tvoje kose na mom cesljicu od jantara..."Zauvijek"?,pitala je uplaseno...O ,ne,ispravih se,izvini,zaboravio sam da "zauvijek" ne postoji...
Jednog dana,dakako,strovalice se i to stablo,oprljice ga oluja senluceci gromovima pod ravnicom,slozice se kao kula karata pod teretom neizgovorenih rijeci,ili polegnuti tiho i neprimijetno,kao kazaljke na tri i petnaest,ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog ljeta,i to ne Meckari ili Dzambasi,ni Gatari ni Korpari,nego VESELI SVIRACI TUZNIH OCIJU,praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa,i jos izdaleka,uspravivsi se u sedlu,primijetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka,od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I,vise nego dovoljno godina kasnije,mozda necija,mozda prosijeda,mozda bez ikoga,ti ces ugledati bijelog leptira na jorgovanu,i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i proljecem.A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom,vidjeces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom,i zacuces neku staru dobru nepoznatu pjesmu,koju prvi put slusas,a godinama je znas...
I zaplakaces,istog casa...
I najzad shvatiti koliko sam te volio...



Djordje Balasevic

Al`,nisam stvoren ja za srecu,
& dusha moja njoj je strana.
Vrlina vashih nikad necu
dostojan biti ja,Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
da brak ce muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni...
Navika,ljubav iskoreni.
Pochece plach & vashe suze,
al` mene nece to da trone...

Pushkin

Kad odem...
Kad me djavo isprati glavnim sokakom.
&,kad mesechina zaveje moj trag...

Nemoj tugovati.
Jer,jednom svakom mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem...
Kad zamumla vetar zimske ochenashe.
&,kad mrtvo lishce potera u kas...
Za kaznu prognace & tamburashe...
Zbog pogreshne pesme u pogreshan chas.

Hej,budi jaka ti...
Najlakshe je plakati.
To nam samo Gospod svira jesenju sonatu.
Snio sam vrata u tom suvom zlatu...
Strah me da prodjem,al` proci cu...!

Znam,laf si stari ti.
Nemoj sve pokvariti...
Kresni samo jednu svecu na Svetog Jovana.
&,ne chuvaj dugo pepeo tih dana...
Kad jednom odem,a poci cu...!

Kad odem...
Kad u prozor stavish prvu hrizantemu.
&,kad popucaju divlji kesteni...
Ne pali uzalud fenjer na tremu.
Kad me otmu magle jedne jeseni...

Balashevic

Ne vjerujem ovoj noci,
izdace me.
Ako samo sklopim ochi,ako trenem...
Prikrashce se.
Zaklace me.
Ili ce me udaviti omchom mraka.

Ne vjerujem ovoj noci...
Crnoj.
Gluvoj.
Bez koraka...

V.Nikolic

Ako me sretnesh negdje u gradovima stranim,
po kojima se muvam u poslednje vrijeme...
Sretni me...
Kao da me srecesh prvi put.
'Nismo li se mi vec negdje vidjeli...?'
Kazhi...&,zaboravi...

Zaboravi dane koje smo nekad zajedno...
&,noci zaboravi.
Gradove kojima smo mijenjali imena.
&,ucrtavali u karte samo nama dostupne.
0naj hlad pod maslinama u nashoj uvali.
Uvali mirnih voda...

0tok nash & ime broda pjesnika...
Koji nas je tamo vodio.

Zaboravi da si ikada rekla da me volish.
&,kako se nikada...Nikada necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga,
koje smo zajedno chitali.
Filmove koje smo gledali...
Hemfri Bogarta & 'Kazablanku' narochito zaboravi.

Ulica Divljih Kestenova s pochetka Tushkanca.
&,onaj nash poljubac na kishi...
Za koga bi znala reci:
'Nikada necu zaboraviti.'

Molim te,zaboravi.

&,kada ti kazhem da zaboravish...
Kazhem ti to zato shto te volim.
Kazhem ti to bez gorchine...

0tvori ochi,ljubavi.
Nashim gradom proshli su tenkovi...
0dnijeli su sa sobom sve shto smo bili.
Znali...Imali...
Zato...Zaboravi.

Chemu sjecanja?
Pogledaj kako treshnja u tvome vrtu
iznova cvjeta svakog proljeca.
Nasmijeshi se jutru koje dolazi.
Zagrli bjelinu novih dana...
&,zaboravi.

Kasno je vec.
Dragana,hocu da kazhem-zreli smo ljudi.
To jest...NIsmo vishe djeca.
&,znam da nije lako.

&,znam...Da mozhda & boli.
Ali,pokushaj...
Molim te,pokushaj...
Zaboravi...

&,ako me sretnesh negdje u gradovima stranim,
po kojima se muvam u poslednje vrijeme...
Sretni me...
Kao da me srecesh prvi put.
'Nismo li se mi vec negdje vidjeli?'
Kazhi...&,zaboravi...

R.Sherberdzhija

Quote:

---

Originally Posted by Charlie

ISKRENA PESMA – Milan Rakic

---

Ah, kakva pjesma :)
Ali postoji jedna ljepša od nje:


PONOSNA PESMA

Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarane, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacnu.
Samo, ko dve sestre u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"

Ko pecat sam te metnuo na srce
I kao pecat na misicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusa moja nije htela znati
Za tajnu grizu i osecaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vecita Dalida.

Vladaj nad mojom dusom, mocno dete,
Sa rascvetanim ruzama u kosi,
I vlast nek tvoju nista ne omete,
Ni bol, ni plac, ni rec sto milost prosi.

U mojoj dusi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve sto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa sto se plasis i ustezes? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, sto te vecno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

Pjesma o biseru

Covjece,
sto nijesi kao svi drugi,
ne nosi srce na dlanu...
Sjeti se da na dnu dubokih okeana cami bezbrojno biserje u skoljkama.
Niko ga ne vidja,
niko ga nece vidjeti,
pa ipak ljepota vasione dobija od njegove ljepote...
Nase ga smrtne oci nece ugledati,ali mi slutimo da postoji.
I radujemo mu se vise sto ga naslucujemo
nego sto bismo uzivali kad bismo ga imali pred sobom.
Pa,zato covjece,koji nijesi kao drugi,ne nosi srce na dlanu i ne misli da trebas pokazivati prostoti sva blaga svoje duse.

Ujevic Tin

Ovo je ceznja:
sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su zelje pritajne niti
koje za vjecnost vezuju nas dan.
I to je zivot.
Dok ne dodje jedan cas drevni,
nalsomotniji od svih,
drukciji od svih ostalih,i cedan
presretne vjecnost uz osmijeh tih.

Rejner Marija Rilke

Prilegao sam nakratko.
Ali svaki put kad sklopim oci,
macji repovi prolaze polako duz Strejta prema Kanadi.
I ti talasi.
Valjali su se na plazu pa onda nazad.
Znate da ne sanjam.
Ali prosle noci sanjao sam da gledamo sahranu na moru.
Isprva bijah zapanjen.
I zatim ispunjen zaljenjem.
Ali ti dodirnu moju ruku i rece:
"Ne,u redu je,i on ju je volio citavog njenog zivota.

R.Karver

Kad bi ti otisla iz ovog grada kome bih lijevu ruku prebacio preko ramena
a desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svijet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
kad sam bio dijete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove rijeci i rekao nesto radosno,
mada ne znam sto bih sve mogao da kazem
na osnovu cijele sume i drugih elemenata.
S kim bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pjesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
i u mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kim bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
kome bih pokazivao kozje staze medju zvijezdama:).
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi,
s kim bih pomenuo:
tajge,snijeg na Etni,ljude po tamnicama.
Bijelu ptica na snijegu,plastu snijega u vodi,
kome bih rekao kako mi se cini da u rijeci Ararat kljuca kamenje
i ko bi me zbog toga volio:)?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli i balkon se srusi u tom casu:)".
Postari bi sirom svijeta raznosili jedno isto pismo
dok zvijer skupog krzna drijema u glupoj toploti na Tibetu
i bilo kakav mjesec prelazi preko smetova.
S kim bih dugo u noci govorio protiv svakoga
i ko bi me zbog toga volio?:)
Kad bi ti otisla iz ovog grada,govorio bih uzalud:
Moje rijeci se ne bi ni na koge odnosile.

Matija Beckovic

Prisutna si
u zizi moje samoce
sa dvije ruke,
kako bih svijet zagrlio.
Prisutna si
u prozoru moje suze.
U oka dva,
kako bi svijet udomio.
Prisutna si
u svakoj mojoj pjesmi,
u jednom snu
kako bih svijet obogatio.

Vasko Popa

...Nema tih rijeci koje mogu nadomjestiti sibanje godina u lice,i nema te price od koje se moze isplesti mreza za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni,koji minut poslije jeda,jedan ili pola dva,i ona ce zastati pod zamuckujucim neonom sa reklame iznad izloga modne obuce,i onda ce znati.
Sivi dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smijesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog sjenovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuce ,vjerovatno.Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvijezda u vodi.
Bice sama,nadam se.Jer ,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina.Tisina.Da.
I onda ce znati da je jedina koju sam ikada volio.
Da sam sve druge volio tamnom stranom srca.
Stedeci se.Uceci kako cu voljeti nju.Kada je konacno nadjem.
************************************************** ************************************************** **
Iz naizgled prozaicne popodnevne guzve nadosla je lagano i nezadrzivo,kao talas,
osmjehnula se,potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pucini svoje tajanstvenosti...

Dj.Balasevic

Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

B. Miljkovic

Zbog svega sto smo najljepse htjeli
hocu uz mene nocas da krenes.
Ma bili svjetovi crni,ili bijeli,
ma bili putevi hladni ,ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vjetra i mraka,
uspravna i kada kise tuku,
jedna krhka,jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smijeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic bijeli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes ako crci treba
zbog svega sto smo najljepse htjeli.

:twist:...I dan je nalik na jedne oci graoraste,
oivicene zelenim...:)...

Antic...:zzz::zzz::zzz:

Tanja Prokopljevic


LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protièe, a onda se sliva
vrh usta dotièe, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveæa gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveca gde kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.



PESMA SPASENJA

Otvori beleske piscu da zajapuri se jad,
u pero nek' ruka kaze kako peva drozd,
pa da u besne noci kroz pesmu potrazim sklad
jer znam da u dnu duse zarobljen jedan je grozd.

Neka sa njim ozivim svu dubinu koja mi mre,
nestaje, topi se polako u kosti uranja sva.
Samo zbog sudbe kobne, te price pomalo zle
koja dusu svu cepa i lako lomi na dva.

A pokret grozda je izvor dostojan raodisti sve
uz pero sto kazuje pesmu on raste za tren
postaje rumen i velik, raduje duse gle
i srce postaje vrelo, rumene usne i ten.

-----------------------------------------------------------------------
Tanja Prokopljević rodjena je 1971. u Zemunu.
Autor je knjige "Kako upecati muža" i cetiri zbirke pesama:
"Zivoplet',
"Smrtnik u pokretu".
"Slavuj ljubavi"
"Pod kljucem istine".
Pesme su joj prevedene na vise jezika:MAKEDONSKI, BUGARSKI, FRANCUSKI

---------------------------------------------------------------------------
SMRTNIK U POKRETU

Znam da moje telo ne zeli da se povije.
Bezim od umora koji mi namiguje,
klecim pred istinom.
Pokusavam da stvorim snagu kojom mislim
da cu i samu vecnost pred sobom pokoriti.

Znam da uplasena sam od smiraja
i da pokretom zelim da ovladam svetom.
Misici mi stezu srce,
a krv se mazi po zilama.
Napinjem se i duboko ulazim u enegriju polja,
tako zarnog, ali nemog i bestidnog

Znam da su mi divlje jabuke pruzale
istinsku moc vrelog pokreta
kojima sam se krila od sna
tog. sto nastaje kada se sivi oblak iz usta
otrgne. a telo postane ploca

Znam da mi je lakse da u energiji polja
cinim propuste i uzimanja
samo da se otrgnem od istine zivota,
ali ogranicena sam vremenom
samo sam smrtnik u pokretu.
-------------------------------------------
http://www.izdavac.cjb.net

Lazov


Veliki sam lazov postao,
Sa velikim laznim osmjehom,
Sa lazno zdravim licem i
ispeglanom kosuljom koja laze.

Ponekad me otkrije
Crvenilo u oku,
Pogled ka nekom slicnom,
I mrznja prema onome ko me raskrinkava.

Lazem...
Dobro sam,
Zdravo sam,
Sve je u redu.

A to je iznutra sve slomljeno
Sve nabrzinu zasivano,
Zalijepljeno tek da se ne raspadne.
Srce isprobijano, kicma izlomljena.
Rano sam ih potrosio.

Unaprijed me je sramota
Od ljudi koji ce uvidjeti moju dugogodisnju laz
Onoga trena kad se raspadnem
kao balsamovano tijelo kad ga dotakne zrak.

Oprostite ljudi,
Nijesam mogao drugacije,
A nijesam imao ni s kim,
Lakse je bilo cekati Nedocek
Lazuci sebe i Vas.

Zli put


Preko krša,
Preko krsta,
Kroz goru, najgoru
Kroz vodu, ledenu
Moran,
lomljen bremenom
Oslijepio od negledanja
podjoh zlim putem.

Podjoh...
Ispred srušenih mostova bjezeći
posrtah slomljenih nogu
U drustvu dušmana,
U kurvinskim posteljama
Otimah se i branih
od zagrljaja Judinog
Dok ne polomiše
Noge Filipidesu,
I ruke Herkulesu,
Dok ne postah nalik njima.

O, da mi je samo
u samrtni trenutak opet postati
nasmijan,
zanesen,
bezbrizan,
neznaven,
prkosan,
pun snage...

Da takav toga casa umrem
Da ovakav nikad ne postanem
Da nikad ne saznam
Da se nikad ne dogodi.

Nijema pjesma



Ne umijem vecerasnju tugu opjevati
Ranije sam umio
Ali sad je prevelika,
pretuzna.
Ne umijem, nijesam pjesnik,
ne mogu taj bol u rijeci sasuti.
Ne mogu ga iz sebe izvaditi,
previse je duboko,
ne mogu dotle segnuti.

A da mi je da bol ovaj napisem,
da mi je rijec o njemu iz sebe izbaciti
koliko da bi tesku suzu ispustio.
Olaksalo mi ne bi,
jer vise nema sta da se olaksa.
Ali da mi je sa papirom prozboriti
Koliko da bi sa prijateljem prozborio
Koliko da bi me brat saslusao
A ne mogu.

Srce mi je zanijemilo
samo za bol nije gluvo,
taman kao da ga i nemam.


Kraj



Cijelog sam zivota kraj zamisljao
Jer sam se na necijim krajevima produzio
Ali ne da pocnem njihovo iznova
I ne da krenem drugacijim putem
No da im kraj produzim
Vjerno slijedeci njihove puteve
Samoubica i baksuza bez svoje krivice.
Kad i oni koji su ih poslednji zalili nestanu
Da ozalostim neke nove,

Jer nesretnim dusama se prokletstvo hrani.
A ono iz tog kamena ne misli skoro otici,
Jer da nije proklet ne bi bio kamen i pustos.
Kad se u njemu rano skamenis,
Koliko god daleko od njega otisao
Srce ce ti kamen ostati.


Cijelog sam zivota kraj zamisljao
Ali ga dobro ne zamislih.
To niko zamisliti ne moze
Koliko je to pusto, tijesno i tiho.