Specijalno za CKL Akademik Stevan Dedijer: VELIKA SRBIJA, NACIONALISTICKA SANU I NJENI AKADEMICI
Otvoreno Pismo Predsedniku Vlade Srbije, g. Z. Djindjicu
«Na preko 50 mjesta u svojoj knjizi «Milosevic – diagonala Ludjaka» dopisnica francuskog «Le Monde», Florence Hartman citira srpske generale, politicare i akademike gde promoviraju ideju «Velike Srbije».
Postovani g. Z. Djindjicu
MOTOR RAZVITKA SVAKE DRZAVE
Pisem vam kao Srbinu koji je imao hrabrosti, mudrosti i politicke vestine da zlotvora Srbije, Slobodana Milosevica posalje na sud za Ratne Zlocince u Hag. Da ostvarite sto Vam u ovom pismu predlazem, trebace Vam mnogo vise hrabrosti, politicke pameti i vestine nego u slucaju Milosevica. Akcija koju vam predlazem je deo neophodne politike za razvitak Srbije u opste i njene nauke & tehnologije posebno. Od 1950-ih ukazivao sam u svojim radovima u svetskim casopisima i pismima Titu, sefovima republika bivse Jugoslavije i Srpskoj Akademiji Nauka sledece: motorna snaga razvitka jedne drzave je izrazena procentom Bruto Nacionalnog Dohotka koji ona trosi na razvitak nauke, tehnologije, na stvaranje sopstvenih izuma i inovacija. Stanje tog motora razvitka danas se vidi iz sledecih brojki: Svedska 3,8 % BND, USA 2,8,% najrazvijenije zemlje Evropske Unije oko 2,5% BND, a Srbija i Hrvatska manje od 1%. Moj predlog vam je da u reorganizaciju politike, nauke i tehnologije Srbije ukljucite raspustanje i potpunu reorganizaciju danasnje nazalost takozvane Srpske Akademije Nauka, koja sa naukom ima malo veze, jer je generacijama, cak i posle Milosevica, vode otvoreni zagovornici antidemokratske ideologije, nacionalizma i sovinizma, a to su one tragicno konzervativne snage u Srbiji, mozda ovoga trenutka i najbrojnije.
Od l973. do danas se bavim izucavanjem kolektivne pameti organizacija, preduzeca i drzava. Godine l973. razvio sam uvid, objavljen bez moga imena u javnom drzavnom dokumentu Svedske za reformu vojne obavestajne sluzbe “SOU l9, l975.”: da obavestajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zastita bezbednosti i nezavisnosti jedne drzave vec glavni faktor njene sposobnosti za razvitak. Ovih dana u Hrvatskoj drzim predavanja o umnoj moci Dubrovacke republike od 1301. do 1806, a Svedske od 1700. do 2002. U Le Mondu od 20. oktobra vidim, da univerzitet Ottawa osniva odeljenje za kolektivnu pamet organizacija, poduzeca i drzava. Prema IBM ulaganje u Business Intelligence preduzeca danas iznosi preko 70 milijardi dolara.
NAJNOVIJI SIMPOZIJUM NACIONALISTICKE SANU I NAJNOVIJA TRAGEDIJA SRBIJE
Direktni povod da vam pisem je najnoviji i najlazniji simpozijum SANU o Velikoj Srbiji. Tu se izmislilo i lansiralo da nikada niko nije nastojao “da stvori Veliku Srbiju nego su se samo njeni protivnici - (odakle i ko su oni, nije receno? S.D.) - sluzili optuzbom o navodnoj velikosrpskoj hegemoniji, da bi ostvarili svoje ciljeve na stetu Srba”. Sustina takvih simpozijuma je ravna po gluposti onom da je danas Humboltova akademija u Berlinu odrzala simpozijum dokazujuci da u Nemackoj tokom 1930. i 1940. nije bilo ni nacizma ni Hitlera. Simpozijum SANU su opet medju ostalim, vodili “naucnici” kao Dobrica Cosic, Mihajlo Markovic i I. Medakovic. Ta su gospoda vec dokazani grobari nove Srbije!
UTICAJ VELIKE SRBIJE U MOM ZIVOTU
Ovde cu ukratko opisati samo uticaj ideje Velike Srbije u mojem licnom zivotu. Rodjen sam u Sarajevu od srpskog oca i majke juna l9ll. U istom mesecu je u Beogradu sef vojne obavestajne sluzbe pukovnik Dimitrijevic, ”Apis” osnovao teroristicku organizaciju “Ujedinjenje ili Smrt” bolje poznatu kao ”Crna Ruka” s ciljem da terorom rusi Austro-Hungarsku imperiju i “da pod dinastijom Karadjordjevica ujedini - citiram ustav “Crne Ruke”. “Sve srpske pokrajine:
1. Bosnu i Hercegovinu, 2. Crnu Goru, 3. Staru Srbiju i Makedoniju, 4. Hrvatsku, Sloveniju i Srem 5. Vojvodinu, 6. Morsku Obalu (Dalmaciju). Oktobra l911. bio sam izbeglica u narucju majke bezeci za Beograd, jer je Austrija htela da hapsi moga oca, doktora Jevtu Dedijera, kao clana “Crne Ruke”, za sto imam bezbroj dokaza. To se iz svih njegovih obilnih radova – (umro je u 37 godini 19l8.) vidi: Godine l9l3. posle prvog Balkanskog rata on je napisao o Makedoniji knjigu “Nova Srbija”, i u njoj rekao “Imajuci Vardarsko-Moravsku dolinu, Srbija sada moze dominirati celim Balkanskim poluostrvom.”
U izdanju knjige Jevta Dedijera o Hercegovini koju je priredio moj brat Vladimir Dedijer, objavljeno je njegovo pismo Ministru Unutarnjih Poslova Srbije u izgnanstvu 1916. u kome J. Dedijer kaze:
”Kod Bitolja nasao sam nekoliko sela Vlaha koje treba pretvoriti u Srbe kulturnim postupkom”.
Godine 1915. Hrvat Supilo je dosao u Nis, gde je bila vlada Nikole Pasica, izbegla iz okupiranog Beograda, da upozori Pasica da Italija namerava da okupira Dalmaciju. Na Pasicevo pitanje “Sta je Dalmacija?”, Jevto Dedijer je napisao¸ 15. maja 1915, brosuru “Dalmacija”, (vidi sliku). Na zadnjoj strani brosure stoji “Velicina srpskih zemalja za vreme vladavine Caslava 911-960, Srbije od 1813. do 1912. i Crne Gore od 1870. do 1912 . “Velika Srbija bice oko 250,000 km kvadratnih”, to jest veca od Kraljevine Srba, Hrvata, Slovenaca uspostavljene na Versajskoj konferenciji».
Aleksandar Karadjordjevic i Nikola Pasic su uspostavili srpsku diktaturu policijom nad svim narodima Jugoslovenskih zemalja. Novembra 1918. (kao dete od 7 godina) u Bosanskom Samcu slusao sam majku Milicu Dedijer, da zgranuta prica da je gledala kako “nasa srpska” policija na trgu prisiljuje Muslimane da jedu svinjetinu i slaninu! Decembra 1918. posle Podgoricke skupstine pocela su ubistva Crnogoraca koji su se borili za monarhiju Petrovica i slobodnu drzavu Crnu Goru; januara l9l9. general Milan Nedic, docnije sef vlade pod okupiranom Srbijom, je pucao na demonstrante na Jelacicevom Trgu u Zagrebu, koji su trazili autonomiju Hrvatske; godine 1922. Zika Lazic, ministar unutrasnjih poslova, pozvao me je: ”Hajde, Stevice, da ispratimo nasu Srpsku vojsku koja ide na Kosovo da tuce Arnaute”; Juna 1928. Majka Milica rekla je meni i braci Vladimiru i Borivoju: ”Djeco, ovo je kraj Jugoslavije. Prokleti Aleksandar je dao ubiti demokratske vodje Hrvata“. To je bilo kada je Punisa Racic, licni prijatelj Aleksandra sa kojim je noc prije igrao poker, ubio u skupstini bracu Radic. Godine 1931. sekretarica Alberta Einsteina koji je radio u zgradi Matematike Princeton Univerztitetu, gde sam ja bio student teoretske fizike, dala mi je Einsteinov protest da je vlada kralja Aleksandra dala ubiti Hrvatskog naucnika Suflaja. Godine l936, kada sam postao clan KPJ u New Yorku, citao sam “Proleter” koji je uredjivao Josip Broz Tito, da je Jugoslavija “tamnica naroda”, sto je od nje Aleksandrova vlada nacinila te je 1941. propala pod prvim udarom fasisticke vojske. Godine 1941. citao sam u New Yorku Times-u da je Aleksandar Belic, predsednik SANU, potpisao proglas u kome napada narodnooslobodilacku borbu Srba protiv nacizma.
«Velika srbija» je od poslanika skupstine Ante Pavelica, kako pise Svetozar Pribicevic u svojoj knjizi “Diktatura Kralja Aleksandra” 1936. koji je u parlamentu zagovarao samo autonomiju Hrvatske u okviru Jugoslavije, kad je vidio da Punisa Racic ubija Hrvatske vodje, pretvorio se u kvislinga Hitlera i Musolinija i dusmana srpskog zivlja u Hrvatskoj. Ali tek kad je video sta radi kralj Aleksandar. Od 1988. godine sam uvideo velikosrpsku politiku Milosevica na prvom mestu protiv Srpskog naroda. U nizu napisa potpisovao sam se, pocev od “Borbe” godine 1989, kao “Srbin sa dna kace”, gde je kiseli kupus najbolji, napadajuci Milosevice, Cosice i zagovornike Velike Srbije. Milosevicev napad, najavljen na Kosovu 28. juna l989, na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Kosovo dozivio sam kao najgoru tragediju u svom burnom zivotu. Godine l989, oktobra meseca, u otvorenom pismu mom pokojnom ocu, uz prijateljsku pomoc generala Peka Dapcevica, obavio sam intervju – sa Lukom Brajlom u Slobodnoj Dalmaciji da je ideja Velike Srbije donela ratove i katastrofu za srpski narod l914, pa onda l941, i da ce pod Milosevicem doneti i trecu katastrofu, za koju danas 2002. godine i sam Milosevic placa. U tom intervjuu izneo sam mnoge ideje – kao na primer pogubna steta nacionalizma koji je nerazdvojan od sovinizma – u kojima mi je pomagao moj prijatelj iz detinjstva sa Bob kluba kod Sest Topola u Beogradu i najslavniji Titov general, Koca Popovic. On mi je stalno ponavljao: ”Stevo, dok se ne rese nacionalizma i to na prvom mestu srpske elite, nema im spasa: propasce sa Milosevicem!” Njega su interesovale moje ideje o razvitku inteligencije drzava koje smo diskutovali na bezbroj ruckova u njegovoj maloj kuci u Dubrovniku. Mala mi je uteha u tome bila 5. oktobra 2000. kada me je iz Londona zvao bivsi sekretar Laburisticke Partije Velike Britanije Michael Foot da mi se zahvali i cestita na svrgavanju Milosevica!
