Najljepši odlomci i citati iz svjetske književnosti

''Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u ”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem. ''

Gabriel G. Markes

Quote:

---

Originally Posted by my name is ...

"U vjetrovitoj noci.
Ja, covjek nestalna srca, koji zivim bez mira i radosti, gorak zivot o tudjem hljebu, nemirne proslosti, pune lutanja, nesnalazenja i stradanja, nestalne, teske sadasnjosti i mracne buducnosti, siban strastima, potresen dogadjajima i mucen od ljudi, oboren i gazen na ulazu u zivot, podgrizen grijehom i borbom protiv grijeha - ja zudim svom dusom mir i molim nocas od Boga zivot vedar i tih, da se ne kidam u sebi i ne lomim svijetom."

---

...:)

Quote:

---

Originally Posted by my name is ...

''Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u ”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem. ''

Gabriel G. Markes

---

Zamalo da ga ponovim ..:D Bravo!

Dj.Balasevic "Jedan od onih zivota"

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik!

Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"

Jovan Dučić "Sunce" - poezija u prozi

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

Mastajuci o mocnome daru
onog sto je ruske sudbe plam,
stojim ja na Tverskom* bulevaru
i govorim tiho sebi sam.

Plavkast, skoro beo ko bagrenjak
u prichi je kao magla ta...
O, Aleksandre, ti bi obeshenjak
kao danas mangupchina ja.

Al' zabava draga, leprshava,
sliku tvoju nikada ne skri.
I u bronzi koju skova slava
gordom glavom tresesh opet ti.

Stojim ja kao pre pricheshca,
Odgovor ti govorim ko jad:
- odmah bi od prave umro srece
kad bih bio tvoje sudbe sad.

No, na nemir mi urechenom,
josh da pevam ima mnogo,
da bi pevanje moje stepsko
prozvoniti bronzom smoglo.

Tverski bulevar* - jedna od glavnih arterija Moskve. Na njemu je nekad bio i Puskinov spomenik, odakle je, na putu prema Vaganjkovskom groblju, 31.12.1925. krenula posmrtna povorka s Jesenjinovim kovcegom.

"Pre nego sto smo sahranili Jesenjina na Vaganjkovskom groblju, mi smo s njegovim kovcegom obisli Puskinov spomenik.
Znali smo sta radimo - Jesenjin je bio dostojan naslednik Puskinove slave", pisao je 1957. godine poznati ruski romansijer Jurij Libedinski.

'' Naša pamćenja su kao zamrzivač. Znaš kako izgleda hrana koja je dugo zaleđena? Na početku je tvrda bez ukusa i mirisa...Čim je staviš na vatru počinje da dobija boju i ispunjava kuhinju svojim mirisom.Tako i tužne uspomene, dremaju godinama, decenijama, čitav jedan život u nekoj od bezbrojnih šupljina naše memorije. Onda se jednog dana vrate na površinu i bol koji ih je pratio ponovo se javlja..."

S.Tamaro (Idi kuda te srce vodi )


'' Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih
riječi umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile
neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu
mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku
tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli
ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo
govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato
što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumio. ''

Stephen King

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali me?usobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izme?u pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.


Kristijan Grendal- Tisina u oktobru

Ne pitaj me za vrijeme
Prijatelju - nemam sata
Sat je cudo u zivotu
Sat je omca oko vrata
Sat je briga i intriga
Sat je zima u kostima
Sve po satu i sa satom
Do poslednjeg sudnjeg sata
Ne pominji sat mi vise.

"Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

http://2.bp.blogspot.com/_ey_4sl0nHK...6-fullsize.jpg









Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.






http://1.bp.blogspot.com/_ey_4sl0nHK...2-fullsize.jpg

"Dogodi se tako - dva se bica susretnu. Dogodi se da uloze i vrijeme i strpljenje u medjusobno pripitomljavanje. I krajickom oka izdaleka, i jasnim pogledom oci u ohi, duse se pocnu prelijevati. Poteknu i bujice rijeci, bogati, sadrzajni razgovori o bitnim, vjechnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnoscu zivotnih obaveza, znade - posveceno prijateljskom blizinom - umnozhiti poput ribica i hljebova u Hristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krkih posuda, u kojima nam je cuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nadju u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bica. Rijec i govor prijateljstva rosa je sho plodi suho tlo ovozemnosti.
No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme sutnje", tako i govor medju srodnima dosegne puninu. Kad srca pridju dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnostvo rijeci i razgovora bilo ono shto je prijatelje zblizilo. Slap rijeci bio je samo povratak Izvoru, vracanje u shutnju, koja je zadnji izraz svake rijechi. I pravim prijateljima chesto vishe ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Dushe su im nastanjene Rijecju koja govori u sutnji, Sutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha... Godinama pokusavam govorenjem izgladiti nesporazume - medju susjedima, izmedju znanaca, u braku, s rodjenom djecom... Godinama ceznem za rijecju koja ce me do kraja izreci, koja ce me do kraja primiti u se, a ona izmice, izmice... U ponekoj se rijeci prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duse, ponekoj se hitav zivot nadam... A Rijec se smijeshi... bliska a neizreciva, zudjena a nedokuciva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena... Svaki joj se dan moze prici malo blize... Postojano... S povjerenjem... ne zaleci vrijeme... Posve blizu, vrijeme ce dorasti do vjecnosti...
Povjerenje do sigurnosti...
Cheznja do ispunjenja...
Rijec do Sutnje..."

(M. Kunic', Zapisi o Malom princu)

‎Rečenica: «Vrijeme koje je prošlo bilo je bolje» ne znači da se ranije događalo manje zla, nego da ‒ srećom ‒ ljudi to zaboravljaju. Naravno, takva rečenica nema opštu vrijednost; za mene je, na primjer, karakteristično to što se odlično sjećam nemilih događaja, tako da bih skoro mogao reći: «Vrijeme koje je proslo bilo je gore», kada mi sadašnjost ne bi izgledala tako strašna kao prošlost.

Ernesto Sabato, "Tunel"

Navikao sam, nekako sa godinama

da na svaku novu jesen poželim

samome sebi

da se zaljubim.

Da mi hladni vjetar i žutilo lišća

natjeraju suze na oči

pa da kroz boje te vodnjikavosti u mojim očima

razgledam, u izlozima mojih ulica, djevojke oko sebe.

Kao kroz kaleidoskop da odmjeravam njihove bokove

osmjehe, mirise i glasove,

tiha šaputanja, tajne i manje tajne razgovore.

Da mi u boji mojih suza

svaka od njih bude preljepa i samo moja.

I da su vrijedne moje pažnje,

da moj sljedeći stih o njima ima smisao.





Ali i da nijedna od njih nije Ona.



I to sam navikao.





Navikao sam, najvjerovatnije sa godinama

da mi jesen donese na moj prag trag njenog mirisa

koji još samo na jesen prepoznajem

i koji samo u jesen mogu da preživim.

I da ga svaki put sačuvam na svome džemperu

taj miris meda i badema, kiše i mokrih ulica

sa blagim dodirom mentola i pečenih kestena.

I da šetamo taj njen miris i ja

zagrljeni ispod moga kaputa

tragom naših starih godina

sve do prvih snjegova.





Navikao sam s jeseni, vjerovatno ide to uz života vijek

da mi se čak i golubovi smiješe

i kao da izgovaraju njeno ime i mjesto i vrijeme

kada ću sa prvim pahuljama da je opet izgubim.

A za Novu godinu ću opet da poželim

još samo jednu jesen da doživim

i još samo jednu šetnju sa njenim mirisom

ispod moga kaputa da prošetam

na stazama naših poljubaca.





A od sljedeće jeseni ću kako znam i umijem...

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Mika Antic

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: �Može se dogoditi da uskoro do?e starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način - loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u ?ubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - �ta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
�ta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? �ta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da pro?em? �ta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? �ta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, me?utim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

- I kad bacim pogled unatrag na život, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna površina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka.

- Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra miša. Zarobio bih u ogledalcetu zračicu sunca, odrazio je s male površine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

- Gledao sam odozdo u njene (majčine) jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate. Dobivale su nešto pronicavo, nešto što prodire do dna i razgolićava, a one same ostajale nepronicljive, praveći nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tu?om. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke pejzaža... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračivao, uskla?ivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih svjetala. Neumitnom jasnoćom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje.

- Jednom u predvečernji čas - dobro se sjećam tog sutona - dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varošicom, a žene po "balaturama" dojile dojenčad na posljednjim, već gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put panički osjećaj. Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet ražarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se doga?alo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu teturali su teški, pijani oblaci, omoreni o oteščali od orgijanja, odozgo tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunčevih zraka. Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi. Osjetih da me s lea bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stište mi srce: obuze me osjećaj općeg potonuća. Pomislih da na svijet pada vječna noć.

- Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život - smo jedan mrtvi rukavac vremena.

- Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!

- Negdje duboko zapretena u djetinjem biću leži jedna ćelija u kojoj tinja besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga ćelija u kojoj drijema smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglašuju se iz dubine - naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.

- Smrt. Vječita misao. Drug iz djetinjstva. Nasušna hrana mojih dana i mojih noći. Pritajena klica svijesti u našim zaboravima. Jedino stalno i vječito prisustvo u nama.

- Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okačiti o klin kad zatreba.

- Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se me?usobno traže.

- Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamračenih prozora. Tek jedan prozorčić, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - žuta četvorina svjetla, izdvojena u noći, za kojom neko umire ili se neko ra?a.

- I kad priželjkujemo onaj pejzaž, onaj grad, mi želimo samo da opet na?emo, da opet osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta živi.

- Čemu toliko žure (ljudi)? Zar se boje da neće stići na svoj do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obi?e čitav svoj krug. Pa našto onda tolika žurba?

pliiiiiiiiiiiiiiiz ali pliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz stavi crni font , evo ljudski te molim, svaki put biras predivne citate pjesme odlomke stogod , al neizdrzivo je citati preko jednog reda ............

Pa oznacis samo cijeli text kao da ces da ga kopiras, i sasvim je citljivo... :)

vidji blues ajde get away ;)) to mi jos gore poplavi od selctovanja pa jad me snadje , star sam jadan stare oci, a uzivam da citam

A jes' da sam ja mali i zgoljav a ti momcina ipo, ali nej' me vala cerat' odavde, majka mu stara... :) Pa iskopiraj onda text u notepad ili word, ako je muka... No pain, no gain :)

»Stvari koje nisi nikada ucinio«

Secaš li se onog dana kad sam te molila
da mi posudiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?
Mislila sam da ceš me ubiti,
ali ti to nisi ucinio...
A secaš li se kad sam te nagovorila
da podemo na plažu iako si ti govorio da ce padati kiša,
i kiša je zatim i padala?
Mislila sam da ceš viknuti: »Jesam li ti rekao?!«
Ali ti si ostao miran...
Secaš li se kad sam ocijukala sa svima
da kod tebe izazovem ljubomoru,
i ti si bio ljubomoran.
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Secaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ceš me istuci,
ali ti to nisi ucinio...
A seticeš se sigurno i one veceri
kad sam ti zaboravila reci da na slavlje treba doci u vecernjem odelu,
pa si došao u farmerkama?!
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Istina, mnogo toga nisi ucinio.
Ali uvek si bio sa mnom strpljiv,
voleo si me i štitio.
Za mnoge stvari bih te molila za oproštenje da si se vratio iz Vijetnama...
Ali, ti se nisi vratio...

Zlatno pravilo:
Samo jednom živimo na ovom svetu.
Sve ono dobro što ga jedni drugima možemo uciniti, ljubaznost koju možemo iskazati, ucinimo odmah.
Ne odgadajmo to i ne zanemarujmo jer ovim svetom necemo proci drugi put.

(B.Ferrero)

Tamni vilajet

Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se još više”. Gdekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu, a oni što su poneli, što nisu više.


Srpska narodna priča

Quote:

---

Originally Posted by sparco

pliiiiiiiiiiiiiiiz ali pliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz stavi crni font , evo ljudski te molim, svaki put biras predivne citate pjesme odlomke stogod , al neizdrzivo je citati preko jednog reda ............

---

DONE! Samo treba chovjek LIJEPOOOOOOOO da zamoli...:cool:

Quote:

---

Originally Posted by sparco

vidji blues ajde get away ;)) to mi jos gore poplavi od selctovanja pa jad me snadje , star sam jadan stare oci, a uzivam da citam

---

ja necuuuuu da primojenimmmmmm boju samo li GEJTA josh jednom ocerashhhhhhhh!!!!!:mad:

No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.
...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre ovog sna.
Dali to bejaše san? Dali to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?
Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog vazduha špilje zamirisa kao jabuka?
Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga zviznu u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu.
Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!
....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....

” Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela patnje i zrtve, a postepeno si primecivao da svet od tebe ne trazi ni dela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lepo, ko obozava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prosla prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i predodredjena da zivim po nekom uzvisenom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem zena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mucenika. A zivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa - pa i to mi je bilo prilicno otezavano! Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da zivot, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna zena moga kova nema drugi izbor nego da bedno ostari u sluzbi pored pisace masine nekog coveka koji zaradjuje novac, ili da se za takvog jednog coveka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojcure, isto je tako nepravedno kao i to sto covek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i ocajan, mora da se masi noza za brijanje. Kod mene je beda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti. Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg, zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje! U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju. Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne sme da bude kao sto smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umesto spekulisanja trazi istinski rad, i umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuskasti svet ne moze biti domovina …”

"Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!"

Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.
Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...
Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.
Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.
Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu, ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jačim od sebe; uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok nas sustanar ili supružnik spava, oplakivati u potaji, svoj kukavičluk.
Kada viđamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.
Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja. Možda zbog toga oni tako rano i odustaju.
Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.
Ponekad treba pustiti da voda sama teče.
Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.
Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.
Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.
Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.
Kada nastojimo da budemo bolji nego što smo, sve oko nas takodje postaje bolje.

Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“

U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato što sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrčući se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižući do ćorsokaka.

Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajući o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.

Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Želim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim među ljude i da pokušam da dokažem da nešto ipak vredim. A stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Još jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na Prirodno matematickom fakultetu
19.11.1975., Đorde Balašević

"Griješio sam, možda, u uzmicanju, ali sigurno više u čekanju. Nisam smio čekati da moje stanje drugi mijenjaju. Hodeći suđenim drumom kroz tamni bosanski vilajet, sa vjerom u Svevišnjeg, koja mi je bila jedino svjetlo, gledao sam da nogom ne povrijedim zemlju, da rukom ne odgurnem drugog, da oštrim riječima ne porežem čovjeka...
Uzmicao sam od onih koji su me gurali. Čekao sam da me prođu oni koji su bili laki u sjenci tuđih leđa. Sklanjao sam se ukraj da kome ne zasmetam i udisao sam zrak sa strepnjom da ne udišem tuđi...
Glas opomene nisam slušao, a taj glas Meleka je kazivao ovo:
Grijeh je povrijediti i sebe! Taj dobri glas je stizao odnekad i odnekud, a stizao je, nije prije ni kasnije, već tačno u minutu kada su se u meni poklapale kazaljke srca i razuma..."

(mislim da je Selimovic)

Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist-Prsten

“Eto, takva je moja sudbina od malih nogu!
Snažno sam osjećao i dobro i zlo; nitko me nije
mazio svi su me vrijeđali, pa sam postao zlopamtilo; bio sam mrk, a
druga su djeca bila vesela i brbljava; osjećao sam se vedriji od njih, a
smatrali su me manje vrijednim. Postao sam zavidan…
Postao sam moralni bogalj - jedne polovice moje
duše nije više bilo, usahnula je, isparila se, umrla je, odrezao sam je i
bacio, a druga je polovica bila živa i spremna da svakome stoji na
usluzi, ali to nitko nije zapazio jer nitko nije znao da je postojala
ona druga polovica. ”

U pozadini oholosti stoji strah. Potreban je grubi dojam o vlastitoj inferiornosti kako bi drugi osjetili da nisu dovoljno dobri za nas.

..drsko ignoriranje rađa gotovo prirodnu glad da se privuče pozornost onih koji nas ignoriraju..

Nismo uvijek poniženi neuspjehom; poniženi smo jedino ako u određeno postignuće uložimo svoj ponos i osjećaj vlastite vrijednosti, a zatim ga ne ostvarimo. Naši ciljevi određuju što ćemo protumačiti kao uspjeh, a što se može računati neuspjehom.

(A. de Botton: Statusna tjeskoba)

Super, cicka :)

Luj Ferdinand Selin, "Putovanje nakraj noći"

- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

" Naša sutrašnjica- to je u stvari zaustavljeno vreme. Vrh puževih rogova ispruženih do krajnjih mogućnosti. A baš to "sada" jedini je zajednički imenitelj svega živoga. I jedini časak života od iskoni do kraja vremena, jer sve ostalo, obe večnosti što se prostiru pre i posle našeg "sada", u najdubljem su mrtvilu. Dakle, sadašnjica je onaj deo vremena što se zaustvaio. Život i ne može da opstane u vremenu koje teče i dokle ono teče. Život opstaje samo u sadašnjici u kojoj vreme stoji. Hoćeš li dokaz? Evo ga: moja sadašnjica nije ničija sutrašnjica. Prošlost se sastoji dakle, od trenutaka u kojima se vreme zaustavilo, a budućnost od trenutaka u kojima će se vreme zaustaviti.
A smrt, dragi moj majore, ma šta rekao Ajnštajn, smrt je delić našeg vremena koji je izgubio moć da se zaustavi. Jer, količina vremena koja stoji zaustavljeno u svemiru je stalna, višak otiče. Zato se smrti moraju dešavati. Pokoravajući se toj opštoj neminovnosti, svačije vreme prestane ranije ili kasnije da se zaustavlja, i oteče zauvek. Kad tvoj deo vremena bude izgubio tu moć da se zaustavlja i ti ćeš biti mrtav, jer, upamti, u vremenu dok je god ono u pokretu, nema, nije bilo i neće biti života...ono mora da nas očekne da bismo opstali." Milorad Pavić " Predeo slikan čajem"

neka mi ga tu...

Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak…
-Ali treba cekati…
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis…
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas… kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca…
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali, mali princ ne odgovori.

''Bogatstvo je kad umeš da se raduješ lepoti sveta oko sebe , sunčevom zraku, kapljici rose ,dobroj knjizi, muzici. Bogatstvo je ono što nosiš u sebi i što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi , blista u tami , kaže kako zbog nečega uvek treba početi ispočetka, kako se treba nadati i verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za njega .

Život se gradi na razne načine : time što se usavršava um i veština ruku, što se oplemenjuje srce , time što se odriše kad je to neophodno. Život ne treba nikad rušiti, jer ako je samo jedan krajičak te velike konstrukcije podrio zbog sebičnih ciljeva , moglo bi se srušiti mnogo više nego što se mislilo, a te ruševine mogu zatrpati i ono zbog čega se rušilo.''

Godišnje doba -Nada Marinković

Ma, jok, honey... Nisam ja, ipak..

homoelektronikus

dan je prolećni, mesec jesenji, neke laste bi mogle da se greškom vrate... ništa nije kao što je bilo. za očekivati, ako podjemo od toga da je ambicija Svemira zapravo permanentna promena, pa samim tim i promena svih nas. samo pitanje je, da li se ta promena odnosi na evoluciju ili devoluciju, na razvoj ili raspad...
ali ono što mene njaviše u svemu tome brine je - dehumanizacija. u novinama reklama za nekakvu saksiju koja govori, stavite zelenu biljku u saksiju koja je napunjena strujom, baterijama, programima, koja svetli, i saksija će vam reći kako je vaša biljka. razumete li? sve humano i sve prirodno su zaposele mašine, kablovi, anode i štatijaznam kakve naprave koje sve mogu samo ne da osećaju. elektronika je jedno novo doba. rame uz rame sa kamenim i metalnim... imamo sve više vremena za gluposti, a sve manje za vrednosti. poznajemo sve više ljudi i sve manje se trudimo da spoznamo sebe. sve se više informišemo, sa svih strana zasipaju nas informacije iz spoljnog sveta, a sve manje doživljavamo.
posle homoerektusa, i homosapiensa, vreme je za homoelektronikusa.


Sanja Peric