http://www.youtube.com/watch?v=z6FGI...eature=related
audio, neprevaziđeni udarac u sred njuške duše
p.s.
prelijepo mi nekako nije riječ da je koriste muški muškarci crnogorci, inače je definitivno ovo mjesto đe bih je stavio
Printable View
http://www.youtube.com/watch?v=z6FGI...eature=related
audio, neprevaziđeni udarac u sred njuške duše
p.s.
prelijepo mi nekako nije riječ da je koriste muški muškarci crnogorci, inače je definitivno ovo mjesto đe bih je stavio
Čovjek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih jebeš jednom ili dvaput, to znači življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako valja, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva.
“Sekspir nikada ovo nije radio”
Znači po tebi potpuno je prihvatljivo da je koriste ženski muškarci, ako sam dobro razumio?Quote:
Originally Posted by Buva+gacce
Ne cjepidlači, no udri teškom artiljerijom, ajd... čekamo te ođe odavno ;D
hehe, đe si ti vidio da buve mogu imat standarde prihvatljivosti?Quote:
Originally Posted by Cika_Dzo
Jedan nesto ozbiljniji pogled na magarca
Da okupas zebru,
da joj speres sare,
sta bi bila zebra?
Obicno magare.
A da nesto stavis
magarcu na rebra
iste one sare
- bi li posto zebra?
Ja mislim da ne bi
(I sigurno ne bi!)
jer on ne da da se
tek tako pozebri,
ko sto neki lako
svoje ruho svlace
i oblace tudje
pa se - pomagarce.
Vito Nikolic
Zaboravi - Rade Serbedzija
Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreceš prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuškanca,
I onaj nas poljubac na kiši
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...
I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kazem ti to bez gorcine,
Otvori oci ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.
Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,
I znam da možda i boli, ...ali pokušaj,
Molim te,....pokušaj...zaboravi!
I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreceš prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži... i zaboravi.
http://www.youtube.com/watch?v=Rp5U7MqgUl0
" Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i
gde je tražio svoju devojku,
ali kad je pretražio sve,
odjednom je počeo da je
pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale takav nosić,
neke su hodale kao ona,
ili se smejale na isti način,
zabacujući lepim pokretom
glavu malo udesno,
neke su slično njoj ćutale,
neke pričale,
i Popac ih je narednih godina
vodao kao avganistanske hrtove,
sakupivši, malo po malo,
puno raznih detalja svoje
velike ljubavi.
Ali, nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi. "
"Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampačad, ali, ja je nisam spomenuo misleći da je idealna. Nipošto. Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto... " (Balašević)
" ... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. " (Meša Selimović)
"Moguće je da smo "ja" i moje tijelo formirali nekakvu zavjeru iza leđa mog uma. UM, znate, voli dvorišne prolaze i sporedne ulaze." (Irvin D. Jalom)
"Ali sta ce mi stvarnost koja ne iznenadjuje, put koji nema raskrsca, nebo sto ima dna? Cime bih nalazio beskonacno u konacnom ili palio svetlosti u sadrzini tame?" (Miroslav Antić)
"Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?
Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.
Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.
Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.
Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.
Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.
Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.
Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.
Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.
Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane."
K. Gibran - Mirisni plodovi duse
Kad Rat pravi žurku, redosled gostiju uvek je isti...
Prvo dođu Popovi...
Pa Topovi...
Pa Lopovi...
Ostali se i ne pozivaju.
Ostali se donose na poklon...
Ali najčešće ne moraš ni učestvovati u ratu da bi ga izgubio...
Za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen...
Tako to ide s Domovinom...
Kao sa silovanom devojkom...
Ne možeš je kriviti za to što su je drugi osramotili...
Ali ni više voleti kao što si je voleo...
Naravno... Balašević.
Jedna i velika vječna noć na oči ljudi i čaške cvjetova, u paruške lišća, nad ogledala rijeka. Nebo i zemlju je spojila, more i kopno izjednačila; san je java, jer ljudi i stvari imaju boju ljudskih snova.
Duša je svijeta udovica sa crnim velom, a misli ljudske uplašeni noćni leptiri.
Nad vrtom je užas i noć.
Događaju se strahovite stvari; mru pupovi, prosipa se sjeme u mahovima i trune,biju se bitke za grumen zemlje.
U jednom kutu vrta, gdje, kao što biva u jesen, raste najraznoličije cvijeće zajedno, isprepleten i bez reda, kako je koga vjetar nanosio ili voda naplavila, diže se nad svim sitnim sudbinama Suncokret.
Visok i žilav kavalir na ogoljenoj mišićavoj stabljici, koja se već dobro pognula, valjda prema onoj strani, gdje glava ispijena od ognjene strasti, a od njegova divnog mundira ostalo je još malo, latice zlatnog sljema danas su trule i ljepljive.
Njemu je noć najteža, ali on je najsrčanije podnosi.
On, vatreni ljubavnik svih zora, sveštenik sunca i poklonik ognja, nebeski avanturist, gine i propada u mraku, ali ga nada nikada ne napušta, a prkos mu nije manji nego posljednjeg dana, kad je sijalo krepko jesenje sunce i oko glave mu zujale pčele. Odmah pod njim je Žuta lala; nju je zatekla noć u cvatu, na još nerascvelu čašku pala je studen i tama, i njen je uski list dobio blijedu, samrtničku boju cvijeća, koje raste u podrumima. Jutro nije održalo obećanje, svijetlo nije cjelivalo list, i vjetar nije donio pelud;
prevarena je žuta lala i uvenut će u noći s malo žalbe i malo tuge, kako već podnose žene svoje velike i male jade.
Ladolez ,koji nikad u životu nije bio samostalan, kloni prvi.
Pao je i sad leži nevoljno za plotom, niko neće vidjeti, kako će poginuti u tami.
Crveni karanfil, koji je nekad, kad bješe dan, bio ohol i plodan i crvenio se u zapućcima tisuća ljudi, sad je malen i nevidljiv, uvukao latice, da sakrije crvenu boju, i kao da bi najvolio, da se nikad nije ni crvenio. On ima čudno mišljenje, da je sva ta noć i jad samo jedan nesporazumak i da bi se sunce dalo nadomjestiti,
sad već ne znam na koji način. Uostalom, on da je već odavno to prorekao.
Rezede, brižne mlade domaćice, vode svoje kućanstvo u mraku i nastoje da se, kako najbolje umiju, prilagode bijedi. I još uvek mirisu jedva osjetno.
Krupne ljubičice , koje se ne miješaju nikad ni u što, ali imaju mnogo srca i razumijevanja za sve, što se zbiva, obnevideše i umriješe od tuge gledajući plavim očima nesrećni Suncokret, u kog su uvijek bile potajno zaljubljene.
Tulipani, što rastu uz ogradu, visoki su i tušti kao i prije. Ko zna, otkud oni vuku sok i kako uspijevaju bez sunca. Njih očito ne boli nikad ništa, dobro im je i oholi su, ali im cvijet zaudara na đubre.
Crna buba , što stanuje u jednom busenu rondoa i živi od otpadaka cvijeća, tuži se bez prestanka na teška vremena. Po njenu mišljenju je ova noć kazna božja, koja pogađa evo i nedužne zajedno s krivcima.
“I bili su dojadili, mrmlja ona, čim bi sunce zašlo samo za oblačak, a oni svi u jedan glas: Sunce, sunce, sunce, gdje si?! Uvenusmo, izgibosmo od vlage i studeni; gdje si da nas izbaviš i pridigneš, sunce, brate naš? Eto im sad! Tako je, ko traži hljeba nad pogaču” (Crna buba zna mnogo poslovica i njima podupire obično svoje tvrdnje).
O suncokretu ne govori drugačije nego kao o usijanoj glavi, koja je dobila ono, što je tražila, a i ostali su svi, manje ili više krivi. Crna buba sabira po vazdan mrvice po rondou i vuče u svoju jamu pod busenom i po vazdan proklinje čas i sat, kad se rodila.
A oko svega cvijeća na svakom busiću slobodne zemlje raste sitna trava, koja duboko krije žile. Ona je ublijedela i tavori sada crna vremena, ali nije je mnogo i ona će se, ma kako gažena i ništena, podići i klisnuti u vis, čim dođe bolje vrijeme.
Tako izdiše vrt u noći.
*
Vi me pitate za ljude.
Oduvijek je bivalo da su iskušenja silazila na svijet i da je čovjek ćovjeku zlo činio,
da je cvijeće venulo i da su nevini stradali, da su pjesnici govorili jezikom tajnovitim u polujasnim slikama, pa kad vam govorim o cvijeću, zašto me pitate za ljude?
Ivo Andrić
Vaj!
Pun u praznini.
Šta da se čini?
Prazan u punoći.
Ko će sa mnom moći?
Tad
Plamen sam krotio pogledom
čežnju odricanjem
ljubav odlaskom.
Sad ni suza da poteče.
Četiri vina pre
Gorči.
Ne slobodi.
Ne bockaj,
probodi!
"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."
Haled Hoseini
"Lovac na zmajeve"
Imaš reputaciju za ovo :)Quote:
Originally Posted by Albatros
:) Procitao sam dosta toga, ali ovakvo nesto ostaje u memoriji.Quote:
Originally Posted by CyberWPriority
"Sedni. Ne tu. Preko puta. Moram te videti. Ne. Ne prekidaj me. Ćuti. Pusti me da ti kažem ono što sam odavno trebao reći. Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska. Zbog nedolaska. Jer, ako kasniš samo pet minuta srce mi je u dlanu i moja me ljubav ili možda strah boli. I zato ne smem kasniti. Već sutra može biti kasno. A nisam ti još rekao kako i koliko te volim. Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima. Volim te smehom i suzama. Volim te tugom i brigama. Ne. Ne gledaj me zastrašeno. Ljubav ma kakva bila: neispunjena, srećna, lakomislena i površna prava i zauvek... Boli. Kad dolazim, pitam se čekaš li me. Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata. Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla. A nisam ti rekao: najviše se bojim vremena koje ne čeka. A ja kasnim. Volim te. I volim sve što si ti. Tvoje oči pitajuće. Tvoj smešak opraštajući. Tvoj korak ohrabrujući. Volim tvoju nesigurnost i moja je najčešća. Bore na tvom licu i moje su. I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe ljubavi moja."
Odlaziš i ne smem da priznam da se plašim, da umirem od straha, ustvari. Odlaziš i ne mogu te zaustaviti. Moja ljubav nema tu snagu iako bi mogla stenu razbiti, kišu osušiti, iako bi mogla život začeti! Odlaziš, sa mirisom moje kose na ruci. I sve što ti večeras rekoh dugo ćeš čuti u tami. I sve što od mene ponese još će ti drhtati u srcu, ali će tvoja ruka zagrliti nju i Mesečeva svetlost će obasjati vaša tela u trenu istine. Uzalud sve moje upućeno tebi i želja moja da ti život samo od sreće i snova bude satkan. Odlaziš i ne osećaš koliko se plašim da se nikada nećeš vratiti da ti obrišem suzu u oku, ispunim prazninu u srcu. Da li se ikada okreneš dok odlaziš? Osetiš li dubinu moje patnje i ovaj neopisivi strah koji me razdire?
Guslara sretoh. Bio je slijep.
Al' reče: "Sinko, život je lijep!"
Zbunih se malko.
Zar zbilja lijep?
"Vidjet ćeš sinko, kad budeš slijep!"
Gustav Krklec - Srećan susret
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtića, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!
Buđenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umjeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: "Probudite se!" Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.
A što obrisaste kinetica? ;D
Divina Commedia, V canto inferno
E quella a me: "Nessun maggior doloreDante Alighieri
che ricordarsi del tempo felice
ne la miseria; e ciň sa 'l tuo dottore.
Ma s'a conoscer la prima radice
del nostro amor tu hai cotanto affetto,
dirň come colui che piange e dice.
Noi leggiavamo un giorno per diletto
di Lancialotto come amor lo strinse;
soli eravamo e sanza alcun sospetto.
Per piů fďate li occhi ci sospinse
quella lettura, e scolorocci il viso;
ma solo un punto fu quel che ci vinse.
Quando leggemmo il disďato riso
esser basciato da cotanto amante,
questi, che mai da me non fia diviso,
la bocca mi basciň tutto tremante.
Galeotto fu 'l libro e chi lo scrisse:
quel giorno piů non vi leggemmo avante".
Владика Данило (међу свима као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне валове,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије;
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше.
Земља стење, а небеса ћуте...
Луна и крст, два страшна символа -
њихово је на гробнице царство.
Сљедоват им ријеком крвавом
у лађици грдна страданија,
то је бити једно или друго.
Али хула на свештени ћивот
који га је млеком одранио -
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младику;
што ће луна на крст страданија,
што л' бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
U belom plaštu krvava naličja, gegavim hodom konjaničkim, u rano jutro četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u prekrivenu kolonadu sto spajaše dva krila dvorca Iroda Velikog, stupi prokurator Judeje Pontije Pilat
Rastinjak,ostavsi sam,ucini nekoliko koraka ka uzvisici na groblju,i vide Pariz kako se krivudavo pruza obema obalama Sene,i u njemu svetiljke koje su pocinjale da se pale.....
On baci na tu sumnu kosnicu pogled koji kao da je unapred crpao med iz nje, i izrece ove velicanstvene reci:
--Sad je na nas dvoje red !
I, kao prvi cin izazova koji je upucivao Drustvu.......
Oh,who can hold a fire in his hands
by thinking on the frosty Caucasus
or cloy the hungry edge of appetite
by bare imagination of a feast?
or wallow naked in December snow
by thinking on fantastic summers' heat
Oh,not the apprehension of the good
gives but the greater feeling to the worse
William Shakespeare
Nisam osecao te ljude kao zive, kao ljude koji pate, koji su potreseni, ljuti, video sam samo oblike ljudi koji drhte, masu rukama; crte lica koja menjaju izraz; cuo sam cas glasne, cas tihe povike; bucne uzdahe koji su dopirali izdaleka; ali to su bili samo zvuci i linije, oblici i boje nesposobni da mi daju i najmanju predstavu o osecanjima koja su uznemiravala masu. Ja sam bio miran; dvadeset koraka dalje pocinjala je ulica, usao sam u trafiku i kupio dugmad za manzetne.
Birkova prica - Aleksandar Grin
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svijesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja.
Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.
'Umletnost dokolice'' (Besane noći) , Herman Hese
"... U životu, dragi moji muški prijatelji,nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima, ogleda mera Vaše lične vrednosti. Zapamtite, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu...."
nepoznat mi je autor
"... Od kada sam se vratila u roditeljski stan, zurila sam u jednu tacku i neprestano vracala iglu na pocetak pesme "Whish you were here". I mislila na Vasilisa. Samo na njega.
"Wish you werw here", Vasilis, ali tebe nema, vidis li kako sam platila svoju izdaju, vidis kako prolaze pametne glavice, volela bih da si ovde, Vasilis, da vidis mudru mudricu zgazenu kao crva, volela bih da si ovde, volela bih da vidis sta se desava onome ko pljune na svoju srecu, volela bih da si ovde, a nema te, nikada neces doci da me vidis, svog andjela bez krila, svoju sveticu bez oreola, svoju devojcicu koja nije umela da se igra, vec je zgnjecila i polomila svoj zivot. Whish you were here.
Vasilis, Vasilis, Vasilis..."
,,A zeljeti snagu i bezosjecajnost, znaci svetiti se sebi zbog razocarenja. I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega, sto covjek moze da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna sustina ljudskog bica koje zeli moc, jer se boji ''
Mesa Selimovic
Milan Kundera, Smijesne ljubavi :)Quote:
Originally Posted by Artemis
edit: Normalan čovjek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vrijeme sjenki, vrijeme usamljenosti. Vrijeme kad konjak najbolje prija.... Remark.
Sad sam evo naisla na to i taman htjedoh da editujem..skoz sam zaboravila bila...:)Quote:
Originally Posted by Bencivenga
Društven uvek budi, ali nikad prost.
Kada prijatelja imaš oprobana
Čeličnom alkom za srce ga veži,
Al stiskom ruke ne žulji svoj dlan.
Sa svakim žutokljunim drugom
Čuvaj se kavge,
Al dođe li, baš,
Držanjem uli protivniku strah.
Svima sluh pokloni,
Retkima svoj glas.
Od svakoga sud primi,
Za sebe svoj čuvaj.
Koliko kesa daje, bogato se nosi,
Al ne ko kicoš – lepo, ne šareno,
Jer odelo često odaje čoveka.
Nit budi dužnik, nit poverilac
Zajam tupi oštricu štedljivosti,
A dug gubi i sebe i prijatelja.
Al najpre budi veran sebi sam
I tada će doći ko za danom noć
Da nećeš biti dužnik nikom.
William Shakespeare
"Nikad nemoj željeti da previše znaš, što čovjek manje zna, život je jednostavniji. Znanje čini čovjeka slobodnim, ali ne i sretnim.
Dođi, pij sa mnom, u ime bezazlenosti, gluposti, vjere u budućnost, snova o sreći.......
SAmo glupak pobjeđuje u životu. Drugi vidi i odviše prepreka i postaje nesiguran prije nego li i krene.
U takvim trenucima, glupost je najveće blago, čarobni plašt koji prekriva opasnost, u koju pametnjaković ulijeće kao hipnotisan."
E.M.Remark
....baš radi toga sam na ovom planetu, u ovom trenutku, Francesca. Ne zato da putujem ili fotografiram, nego zato da tebe ljubim. Sada to znam. Padao sam, negdje u nekom drugom vremenu, s ruba nekog krasnog, visokog mjesta mnogo više godina nego što sam ih proživio u ovom životu. I sve te godine padao sam prema tebi.....
R.J.WALLER
Svi vetrovi, što nad tobom žive,
nose sunce radosti i boli,
ko te jednom u životu vidi,
taj ne može a da te ne voli.
Crna Goro kapljo vode,
ti kolevko od slobode,
ponosna si uvek bila,
lepotice moja mila.
Oj ti svetla majska zoro,
majko naša Crna Goro,
sinovi smo tvoga stenja,
i čuvari tvog poštenja.
Nemojte me kopat ovde,
pomoga vi sveti Đorđe,
no me noste na Cetinje,
gde su naše sve svetinje.
Gde su naše sve svetinje,
gde su brda i ormani,
gde počiva naš veliki,
naš veliki Njegoš slavni.
Nigde tako lepih noći,
nigde tako rujne zore,
nigde nebo nije plavo,
ka no iznad Crne Gore...
"Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.
Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.
Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.
Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.
Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.
On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.
Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.
Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.
Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.
Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.
Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.
Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos cekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.
Pored njega, znam, bicu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana."
Vita Nuova by Oscar WildeTill the wet waves drenched face and hair with spray;
The long red fires of the dying day
Burned in the west; the wind piped drearily
And to the land the clamorous gulls did flee:
'Alas!' I cried, 'my life is full of pain,
And who can garner fruit or golden grain
From these waste fields which travail ceaselessly!
My nets gaped wide with many a break and flaw,
Nathless I threw them as my final cast
Into the sea, and waited for the end.
When lo! a sudden glory! and I saw
From the black waters of my tortured past
The argent splendour of white limbs ascend!
...« Je connais une plančte oů il y a un monsieur cramoisi. Il n’a jamais respiré une fleur. Il n’a jamais regardé une étoile. Il n’a jamais aimé personne. Il n’a jamais rien fait d’autre que des additions. Et toute la journée il répčte comme toi : "Je suis un homme sérieux ! Je suis un homme sérieux !" et ça le fait gonfler d’orgueil. Mais ce n’est pas un homme, c’est un champignon ! "...
Le Petit Prince
jer kada da me dotakne ,ja protrnem
i bogove i vragove zovem
ako mogu vrijeme da zaustavee...