“Prokleto vrijeme, proklete rijechi, prokleti ponos… Sve nas je odvojilo.”
Printable View
“Prokleto vrijeme, proklete rijechi, prokleti ponos… Sve nas je odvojilo.”
:)
A znaš, ponekad sam joj bio tako blizu, ne samo da sam mogao da joj osjetim dah u hladnoj zimskoj noći, nego brate onako razumom, snagom i cijelim srcem. Ne dijelom, nego onako baš cijelim. Mogla ga je čuti, i znala je sigurno, da ono samo zbog nje tako uzburkano tutnja, kao da hoće da iskoči druže. Onda bi me pogledala, nekako nježno, najmilije do tad, a potom bi mi se nasmiješila i ponovno naslonila na rame. A ja? Ja bih se osjećao tako visoko, kao da sam na najvišem stepeniku ovog prolaznog života. Snijeg je padao, druže, ogromne pahulje tumarale su na vjetru, sasvim lagano, a potom bi završile u njenoj kosi. I ja bih onda, kao da sam im branio da to čine, provlačio prste kroz njenu polumokru kosu, onako polahko i bio sam nekako najsretniji do tad. Jedina je ona učinila da moje srce i lupa, i zadrhti u isto vrijeme. Valjda sad shvaćaš što mi je zima najdraže godišnje doba?!
Ali ona se katkad tako lijepo smiješi. Pa mi pet minuta u njezinu društvu bude kao da sam dobio na lotu. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u cijelom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene.. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je tristo. Kad hoću tu jednu...
Here's what I remember most: her embrace. Her belief in me. And the joy she gave. That was her gift.
When I think of her now, I think of that time when a dream came true.
And my only talent was not to close my eyes.
...Ljubav?, zamisli se on. Malo znam o tome. Imao sam ih samo nekoliko. Ali, lepa je to stvar... Ne dok traje...Ume da bude prilično nezgodna. Ali, kasnije, mislim da je mnogo bolja, kasnije, kada sve prođe, kada ti se najveća ljubav, na primer, uda za nekoga ko je ne zaslužuje, i kad je ne vidiš punih godina...Možda se krije od tebe, jer više ne liči na sebe dok si je voleo.“
„Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta...“
:)
Čekaj, ona? Ona nije bila ništa posebno.
Svakako, umela je da se smeje kad joj je vetar mrsio kosu, i umela je da pleše dok joj kapi kiše umivaju lice i nije umela da sakrije onaj dečiji osmeh kada su joj se prve pahulje uplele u kosu.
I, da... Umela je naglas da kaže svaku misao i nije umela da krije tajne od mene, nikada... A nije baš ni bežala od vređanja... Bila je jedna od retkih koja je mogla bez ustručavanja da mi kaže kad sam kreten.
I sećam se da je večito ignorisala sve što su drugi voleli, i da je stalno tražila da voli ono što drugi nisu ni primećivali. Stalno je bila zaljubljenik u jutranju rosu, u sunčeve zrake koji su se tek probili kroz oblake i u muziku koju su rano ujutru puštali na radiju. Govorila je da muzika tad najlepše zvuči,i da je jedino tada slušamo srcem...
I volela je da sanjari na nekim dosadnim časovima...
I da čita. Sećam se kako je gutala knjige, jednu za drugom...
I kako je stalno vezala kosu u onaj opušten rep i kako se retko kad šminkala i kako joj je osmeh uvek bio nekako preširok.
I sećam se kako sam u tim trenucima mislio na to kako je najlepša. I kako nisam mogao da verujem koliko sam srećan što mogu da budem u njenom društvu.
I kako se divno smejala kad kažem neku glupu, otrcanu šalu i pogledam u njenom pravcu.
Ma, da... Bila je ona sasvim obična.
Samo je to đavolski dobro krila.
Ali Ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja Nju zavoleo. Zato što sam Nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam Njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog Nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi Leptirova). Zato što sam Nju slušao kako se Žali, Hvališe ili kako ponekad Ćuti. Zato što je to moja Ruža.
:)
"Kažem ti, još ćeš ti voljeti. Možda. Nekad. Ali ovako, nikad."
:)
Ma ne volim je, nimalo. Nije mi čak ni draga... Samo pamtim svaki centimetar njenog savršenog tijela. I znam da joj oči promijene boju kad se ljuti. I znam kako izazvati onaj osmijeh s rupicom u obrazu. Znam njen hod, prepoznam ga među hiljadu drugih. I nepovratno memorisan broj njenog telefona u mojoj glavi. Pa se noćima borim sa sobom da je ne pozovem. I ponekad se uhvatim u kajanju, što je nisam zadržao...
A ne volim je, nimalo.
Ljubav je privremeno ludilo; ona eruptira poput vulkana i onda se povuče. A kada se povuče ti moraš donijeti odluku. Moraš shvatiti da li se vaše korijenje do te mjere međusobno ispreplelo da ti je rastajanje potpuno nepojmljivo. Jer to je ljubav. Ljubav nije kad ostaneš bez daha, nije uzbuđenje, nije širenje vječne strasti. To je zaljubljenost, što je dostupno svakoj budali. Ljubav je ono što preostane kada sagori zaljubljenost, istovremeno umjetnost i srećna nezgoda. Oni koji istinski vole imaju korijenje koje ispod zemlje raste prema drugoj osobi i kada sav lijepi behar opadne sa njihovih grana shvate da su umjesto dva, postali jedno drvo.
Luj de Bernier
:)
Bio sam zarobljen, oduzet, iznenađen i osvojen. Ne njenim izgledom, već inteligencijom, hrabrošću, dobrom pričom, smišljenim provokacijama. Svideo mi se njen stav, iako nadobudan, sama činjenica da poseduje petlju da mi se suprostavi - inspirisala me da nastavim. Više nisam obraćao pažnju na njenu lepotu, njeno lice, usne, već me nahranio izazov, probudio onu pritajenu uobraženost u meni, koju sam oduvek skrivao. Nesvesno me je naterala da priznam da smo isti. A to me nerviralo. Mnogo. Mislio sam da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak me je naterala da se osetim kao kralj, na trenutak sam postao bednik. Jedini problem je što sam se i kao bednik, pored nje osećao savršeno.
''..Znaš prijatelju moj, njoj će nedostajati tvoje poruke za laku noć, pa i onaj način na koji si osmeh znao da izmamiš s njenog lica. Njoj će nedostajati vaši dani, i ono vaše, al' kad njoj prestane sve to da nedostaje, onda će ona prijatelju nedostajati tebi. Al' biće kasno, prijatelju ..kasno..''
Ne mogu da pretočim svoj osećaj ljubavi u slova na ekranu jer čvrsto verujem da svoj osećaj ljubavi nije tečnost.
znam prijatelju, znam... :)Quote:
Originally Posted by rock'n'rolla
…Kada u zadimljenom Predsoblju sopstvenih Zelja uocis tu Jednu, davno pozeljnu i nikada zaboravljenu;
Kada se desi da je izvuces na Svetlo novog zivota koji si samo za sebe stvorio;
Kada te gutljaj vina podseti na Aveti davno pokopane, i na sve ono sto nemas i nikada neces imati;
Kada pozelis da okrenes Svet i zaustavis Vreme igrajuci ispocetka, po sopstvenim pravilima, za novu šansu koja ce nastati…
…znajuci da se ona Jedna ni tada ne bi ispunila…
Nemam ni jedan dokaz da sam bio tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni sta smo.
Znam samo da mi falis, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najblizi na svijetu.
A nemam ni jedan dokaz da sam bio tvoj neko.
:)
Toliko djevojaka. Toliko osmijeha. Toliko očiju. Toliko srca. Svaka vjerovatno nekome znači. Svaka ima život. Ima nešto posebno za nekoga. Sve ih gledam, a samo tebe želim. Ima i ljepših i boljih. Mnoge više vrijede. Mnoge bi život dali za mene jer znam da volim. A ja i dalje tražim te oči. I dalje molim da se vrati ono što ne znam ni da li je postojalo. I dalje čekam samo jednu. I dalje mi je ona sve. I sve više mi se čini da će zauvijek biti tako.
:)
Opasno je to, znaš? Spojiti bivše ljubavnike može biti fatalno, bez obzira koliko godina prođe. Jer strast nije igračka, ona je igrač koji se igra s osjećajima i moralom. I što je najgore, nikad ne prestaje...
Ne, mi nismo mogli da se skopčamo, nikako, ali već godinama ne lupam glavu da li je krivica za to bila do rupice ili do dugmeta.
:)
"Nemoj misliti da ne žalim. Ni da previše žalim. Nemoj uopšte misliti o meni. Sada ni ubuduće. A znam da hoćeš, verujem da hoćeš. Svaki put, svaki dan. I kada prođem pored tebe, i kada te gledam, i kada se smejem, i kada se pitam šta ti u stvari misliš, i kada te dodirujem samo pogledom, a ruke držim u džepovima... Znam da misliš na mene. I znaš da ja mislim na tebe."
:)
Da li je voliš? - pitali su me.
Da li je volim? Eh, pa ne znam, zavisi kako vi gledate na to.
Ali ako mene pitate baš da li je volim, mogu vam samo reći da još uvijek svake noći sjetim se jednih tamnih okica, i njenog šaputanja da ćemo nas dvoje postati nešto posebno, još uvijek osjećam njen miris gdje god da pođem. Često se sjetim i one kiše kada je odlazila i naših isreplitanih prstiju dok smo sjedili dva sata posle ponoći i dugo šaputali o jednoj tajni koju smo skrojili. I nakon toliko vremena, još uvijek je moja prva misao. Pa eto, moglo bi se reći da je volim.
ne...
ne mogu reći da je to bila ljubav na prvi pogled...
ali mogu reći da je to bila ljubav na taj pogled...
pa koji je da je...
:)
“Ponekad poželim da smo zajedno, znaš? Da ležim na tebi i slušam ti otkucaje srca i smejem se tišini između nas.. i onda me poljubiš, uglavnom. Privučeš me sebi, oboriš ispod tebe, nasmešiš se i poljubiš me u sred smeha. Pa se odmakneš i pitaš me da li znam koliko me voliš. Ne znam, naravno. Mnogo.”
:)
' ... Hoću da znaš da te zaista nikada nisam lagao. Možda to zvuči smešno i naivno, ali veruj mi, nisam želeo da te razočaram. Kada sam obećao da ću uvek biti tu, ja sam to želeo, više od svega. Ko bi rekao da će biti toliko j*** teško? ...
... Ni sada, kada mi fališ do kostiju, do bola, nisam siguran da sam pogrešio. Znaš šta me najviše boli? To što su u tebi čučali svi moji snovi, koje sam bestidno prodao za šaku stvarnosti, a ne garantujem da ne bih ponovo uradio isto. Gledam se u ogledalo, i pljujem svoj odraz, pljujem prokletog čoveka bez snage, bez hrabrosti i pitam se koga si to uopšte volela! Samo te molim da mi oprostiš. Za sve, a najviše što nisam umeo da te volim onako kako zaslužuješ!'
Imao sam uvjek taj, nazovi talenat, da dame prilagodim sebi. Znate, ne da ih mijenjam, ali da sitnice koje mi ne odgovaraju, okrenem na svoju vodenicu. To nisam radio namjerno.
Lazem, jesam.
…I onda, kao u svakom dobrom scenariju, dosla je ona. Pitomo divlja. Kako bih vam ovo objasnio. Imala je ono nesto u ocima, onu vatru, zaigranost, koju samo djeca imaju. A opet, u mom zagrljaju, utihnula bi, kao nijemi film i samo bi je osmijeh odavao.
Ali, ne lezi vraze, nije samo nju odavao. Nosio sam ga i ja. Ponosno. I to je ono sto me uplasilo. Osjecaj koji nisam poznavao.
Kada se smijeskate dok posmatrate svaki njen pokret. Osjecaj da ste ranjivi kao grancica na vjetru. A u stvari, bio sam, kako ono kazu, na sedmom nebu.
Nazalost, to sam shvatio kasno. Bila je moj puls, moj otkucaj.
Sada je moja proslost.
Nazalost.