Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti

Kolika je sreća što te žene ne ogledaju češće svoju moć nad nama! Jer mi nismo u stanju da im se odupremo. Neka one pokažu samo malo naklonosti, ljudi odmah padaju na kolena: ako su stare ili ružne, to ne menja stvar. Ja tvrdim kao posve istinito da žena u iole povoljnim okolnostima, i samo ako nije sasvim grbava, može da se uda za koga hoće. Budimo, dakle zahvalni, što su ta mila stvorenja nalik na ptice u polju, i što ne poznaju svoju moć. Kad bi je bile svesne, vladale bi nama neograničeno.

Vašar taštine

Hladna, vitka ruka dodirnula me je po ramenu. Smjesta sam se probudila.
'Metju?' Uspravila sam se u sjedeci polozaj.
Izaboino bijelo lice je svjetlucalo u tami. 'Za tebe je.' Dodala mi je crveni mobilni telefon i napustila odaju.
'Saro?' Strasno sam se uplasila da se nesto nije dogodilo mojim tetkama.
'Sve je u redu, Dajana.'
Metju.
'Sta se dogodilo?' Slas mi je drhtao. 'Da li si se nagodio s Noksom?'
'Nisam. Nista nisam uradio po tom planu. Nemam sta da trazim u Oksfordu. Hocu da budem kod kuce, s tobom. Doci cu za nekoliko sati.' Zvucao je neobicno, kruto.
'Da li sanjam?'
'Ne sanjas', rece Metju. 'I, Dajana?' Oklevao je. 'Volim te.'
To je ono sto sam najvise zeljela da cujem. Zaboravljeni lanac u meni tiho je zapjevao u pomracini.
'Dodji ovamo da mi to kazes', tiho sam izustila. Oci su mi se ispunule suzama olaksanja.

Debora Harknes - Otkrice Vjestica

"Pisanje nikad nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto:
uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, otvorim
flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak
omogućio mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je
sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori sa mnom,
da me zabavi, da spase moje dupe, da ga spasem od ludnice. Od ulica, od
sebe.
Jedna od mojih bivših dama vikala je na mene:
"Piješ da pobegneš od stvarnosti!"
"Naravno, draga", odgovarao sam.
Imao sam i bocu i mašinu.
Voleo sam pticu u svakoj ruci, je*eš granu."

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bijedno, tako očajno kao i dan kad sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vrijeme, mada nikad dovoljno.
Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovjek ne osjeća vječito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo ključalo i ključalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja moram da živim sa tim *****rima cio život, mislio sam.
Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvana noga.
Djevojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđes li im bliže i čuješ njihovu svijest dok im izlazi na usta, dolazilo ti je da iskopaš rupu pod brijegom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci.
Pouzdano sam znao da nikad neću biti sposoban za sreću, da se oženim, nikada neću imati djecu.
Jebeš ga, nijesam čak bio u stanju ni sudopera da budem.

cujem cak i planine
nacin na koji se smeju
plavim padinama
dole u vodi
ribe placu
i sva je voda
njihove suze.
slusam vodu
u propalim nocima
i tuga toliko raste
da je cujem u budilniku
postaje rucka na komodi
postaje papir na podu
postaje kasika za cipele
kartica od perionice
postaje dim cigarete
koji se penje
kapelom tajnih vijuga...

to malo znaci

sasvim mala ljubav
nije tako losa
ili sasvim mali zivot

ono što se meri
je cekanje na zidove

roden sam za ovo

roden sam da mamim ruze
duz avenija mrtvih.

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. "

„ Glume junake zato što su kukavice, a svece zato što su pokvareni; glume ubice zato što umiru od želje da ubiju bližnjega svoga; glume, zato što su ljudi lažljivi od rođenja.“

...svaka plemenita loza izrodi se i iskvari. – Karlos Herman Beli

"Kao i uvijek kada bi mi se dogodilo nešto ugodno, pitao sam svoje unutarnje ja, svoj ego, superego, id, ili kako se to već zvalo, da li sam najzad sretan. Ali svi su oni diplomatski šutili. Činilo mi se da imam izvanredan talenat za patnju, jer me nijedno pozitivno dostignuće nikada nije moglo zadovoljiti. Šta je u svemu tome trebalo da me veseli? Skeptik u meni, nihilista i nezadovoljnik citirao je riječi propovjednikove:
'O smijehu rekoh: -Ludost je-;
O užitku: -Čemu valja?-' "

I.B.Singer
"Izgubljen u Americi"

"Ja nisam ja.
Ja sam onaj što hoda pored mene, a ne vidim ga ...
kojega, katkada osjetim, katkad zaboravljam.
Taj sam što šuti, spokojan, kad govorim,
što prašta, blag, kad mrzim,
što šeta tamo gdje mene nema…
Taj što će ostati uspravan kad ja umrem."

Govor snova, Juan Ramon Jimenez

"Niko ne može dočekati zoru a da ne prođe putem noći" Halid Džubran

„Pogledaj me dobro, ljubavi moja. Prepoznaj me, prepoznaj se.“ - Pohvala pomajci, Ljose

"• Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život." Slika Dorijana Greja

"Osjetio sam mučninu. Otrčao sam u vece, kleknuo ispred školjke i gurnuo dva prsta u grlo... Uzalud. Ne možete to povratiti. Ljudski organizam napravljen je tako da povraća samo sitnice. Hranu, cugu i takve stvari. Pokvarene starce, pokvareno djetinjstvo, i uopće pokvarenu prošlost ne možete povratiti."

Edo Popović
"Oči"

..."Priznajem da s Božićem i inače ne znam na čemu sam. Nikad mi cijela ta priča nije bila sasvim jasna. Nestvarna je.

Otkad sam otkrio istinu o Djedu Mrazu, moju dušu nagriza sumnja. Pjevati o vožnji u saonicama u koje je upregnut konj je smiješno. Nikad tako nešto nisam ni vidio, a kamoli se u njima vozio.

Lutajuća tri kralja u meni izazivaju samo sumnjičavost, a pastiri koji se cijeli život vuku po svijetu sa stadom ovaca, meni su malo čudni.

Isto tako, nikad nisam vidio anđela, a moje iskustvo s djevicama vrlo je ograničeno.

Pojava tek rođenog malog kralja u meni ne budi osobiti interes; isto tako ću prihvatiti i nekog novog predsjednika. Male bebe i kraljevi nisu ne znam što. Vidio sam dosta i jednih i drugih i znam sto govorim. Gradić Betlehem je jedna očajna rupa, kažu svi koji su ondje bili.

Pjevati o stvarima koje nikad nisam ni vidio ni radio ni uopće želio, sanjati o bijelom snježnom Božiću koji nikad nisam niti upoznao.., Božić zaista nije nešto stvarno. A ipak, a ipak... prestar sam da bih u njega vjerovao, a još premlad da bih odustao. Previše ciničan da bih ga prihvatio i previše željan ljepote da ne bih pokušao."

R. Fulghum

...Izmedju dodira pod mekim prstima lazhnosti, toplog dlana neiskrene brizhnosti – uvijek biram hladan udarac postojane bezosjecajnosti. Sirovu istinu lishenu slatkorjechvosti. Hranim se mrvicama stvarnih, zhilavih rijechi umjesto raskoshnom gozbom lazhne pripadnosti chovjeku od leda. Osvojena jednim zadrzhanim pogledom....

Uzmichem svijesti kako je dovoljno zadovoljiti masu mutnog pogleda, stavljajuci na obraz krinku iskrivljenog osmijeha.

Ne zhelim biti dio kolektivne zablude lazhnih sretnika, obmanjujuci ponajvishe sebe. Vishe mi pristaje posjekotina na ledjima, otvorena rana u ochima, no puni prsti i usne neistina.

Tvojih osamnaest godina otpornosti prijateljstvu,
pakosti, ludosti pjesnika u Parizu kao
i brujanju sterilne pčele svoje pomalo lude
obitelji iz Ardenna, dobro što si ju raspršio
na vjetrovima pučine, bacajući ih pod nož
njihovim preuranjenim giljotinama. Imao si
pravo što si napustio bulevar ljenština, konobe
škrabala, za pakao životinja, za trgovinu lukavaca i
dobar dan priprostima.
Taj apsurdni uznos duše i tijela, to topovsko
đule koje doseže svoj cilj tako što ga raskomada, da, uistinu tu je životu čovjekovu!
Ne može se, na izlasku iz djetinjstva, beskonačno
daviti svog susjeda. Ako vulkani malo promijene mjesto,
njihova lava prođe prazninu svijeta i donosi
vrline koje pjevaju u svojim ranama.
Dobro da si otišao, Arthur Rimbaud!
Tek nekolicina je nas koji vjeruju bez dokaza u moguću sreću s tobom.


Rene Char

" Smrt je oko njega igrala neobičan ples. Ples neodlučnosti. Nije znala da li da ga povede sa sobom ili da ga ostavi na miru. "

"Pisati za mene znači osvetiti se. Osvetiti se svijetu, sebi. Skoro sve što sam napisao proizvod je osvete. Dakle, olakšanje. Kad bi nekim čudom nestalo želje za osvetom, gotovo bi svi ljudi bili žrtve do tada nepoznatih duševnih bolesti. Zdravlje se za mene sastoji u agresiji. Ničega se toliko ne bojim koliko tonjenja u spokojstvo. Napad je dio uvjeta moje ravnoteže."- Emil M. Sioran

"Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi....

Kažu da se u životu uči od starijI. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim.

Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.

Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas.I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi."

"...I wonder if sometimes we're not meant to be a bit sad, if there isn't a healthy level of blues we just have to go through in order to function properly?... Have I been too busy keeping myself positive and energetic to the point that it is actually wearing me out? Am I too afraid of being sad?..."

1846. " Među onima koji brode morima ima onih koji otkrivaju svetove, pridodaju zemlji nove zemlje i nebesima zvezde: to su učitelji, velikani, večne zublje. Potom tu su i oni koji topovima sa svojih brodova seju strah, pljačkaju, bogate se i debljaju. A ima i onih koji se prepuštaju potrazi za zlatom i svilom pod tuđim nebom, i onih koji love lososove za izjelice i bakalare za sirotinju. Ja sam neugledni i strpljivi lovac na bisere koji se spušta u morske dubine i izranja praznih ruku i pomodrelog lica. Neka kobna privlačnost mami me u ponore misli, u one najdublje zakutke koji nikada ne prestaju da opčinjavaju jake. Provešću čitav život zureći u okean umetnosti po kome drugi putuju i bore se; a s vremena na vreme zabavljaću se roneći u potrazi za onim zlatnim i žutim školjkama do kojih nikome nije stalo. Tako ću zadržati sebe i odložiću njima zidove svoje kolibe."

" Sólo el afán de un náufrago podría
remontar este infierno que aborrezco.
Crece mi furia y ante mi furia crezco
y solo junto al mar espero el día. "

„To što nam je otac uskraćivao željenu ljubav, bila je naša a možda i njegova nesreća. Ali je ta praznina među nama mogla da bude razlog i izvor mnogih kompleksa kod nas, dece. Emocionalna povređenost i oštećenost mogla se u nama okrenuti u potpuni nihilizam i cinizam, ili u neutoljivu emotivnu glad, ili u buntovništvo, otpor, težnju za nezavisnošću svih ljudi i svih veza, stalno osećanje povređenosti koje se nikad i ničim ne može rekompenzirati, zbog čega je čovek večno u stavu odbrane. Desilo se i jedno, i drugo, i treće, a kod mene se naručito izrazilo kao pobuna protiv nasilja autoriteta. I zauvek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije mogao iznenaditi grubošću, uvek sam je očekivao, a svako me mogao prevariti i pridobiti pitomošču, nežnošću, prijateljstvom; pa i kad bih se prevario opet sam bio spreman da naletim na isti mamac…“

Meša Selimović, odlomak iz autobiografije “Sećanja”

"To je dobro. Tako. Zaklopiti oči, zaboraviti da ih imaš. Od njih dolazi zlo, jer one primećuju i mere promene. Ne znati ni ko si, ni šta si, ni koliko prostora zauzimaš, ni kako izgledaš, ni otkud dolaziš, ni kuda ideš. Ne kidati ludo život, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim, a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, Suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poređenje i ocenu, izgubiti se bez želje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo..."


Ivo Andric - "Zhena na kamenu"