Jedno je biti pjesnik, nesto mnogo nepotrebnije - dvorska luda.
Kad (mi) ovo rastumacis na nacin na koji sam ja iznjedrila, pocinjes svoj put... Do tad...
Printable View
Jedno je biti pjesnik, nesto mnogo nepotrebnije - dvorska luda.
Kad (mi) ovo rastumacis na nacin na koji sam ja iznjedrila, pocinjes svoj put... Do tad...
Po čemu se moglo videti da je voli? Ne toliko po nekim velikm stvarima koliko po sitnicama. To se moglo videti i po njegovim manama i slabostima. Npr. njegova slabost da sporo odgovara na pisma, ili da uopšte ne odgovara. Ni kad su u pitanju najbolji prijatelji ili vrlo ozbiljni poslovi. Ta je slabost prelazila kod njega u neučtivost, ponekad u pravu nesavesnost. (To je bila neka vrsta duhovne tromosti, prave uzetosti; u svakom i najnedužnijem pismu on bi pronašao jedno samo njemu vidljivo mesto zbog kojeg mu je bilo teško odgovoriti.) Ali na njena pisma je odgovarao odmah, radosno opširno, bez oklevanja i razmišljanja. A baš ona, i jedino ona, bila je ta koja je pisala retko i kratko. Možda je po nekoj nerazumljivoj logici ona sa svoje strane brzo i lako odgovarala svakom osim njemu.
šta ljude čini srećnima.
Zanimljivo otkriće ukazalo je da su u prosjeku srećniji oni ljudi koji primijećuju dobre stvari u životu. Još bolja stvar u svemu tome je što veličina tih ’stvari’ – bez obzira da li se radi o predivnom trenutku kad postajemo roditelji ili nečemu mnogo profarnijem kao što je scena leptira kako odmara na cvijetu – ne igra nikakvu ulogu. Drugim riječima, dok god imamo sposobnost da primijećujemo te dobre stvari, imamo mogućnost da budemo i srećni.
Istraživači TIME-a otišli su i korak dalje preporučivši nekoliko aktivnosti koje bi svi mi trebali praktikovati. Mudremisli.com ne samo što će vam ih predstaviti, nego ćemo uraditi i jedno mini istraživanje da potvrdimo ili odbacimo navode naučnika koji su radili na ovom projektu. Tri autora našeg portala će se narednih mjesec dana pridržavati savjeta i javićemo vam kakvi su rezultati (iako se već smatramo srećnim ljudima). A oni kažu da trebamo svake nedjelje posvetiti nekoliko minuta razmišljanju o bitnim stvarima u našim životima. Od toga sve počinje, a sada evo i cijelog spiska preporuka:
1. Nabroj sve blagodeti svog života. Zgodan način da ovo uradimo jeste da napravimo dnevnik zahvalnosti u koji možemo zapisivati do pet stvari zbog kojih smo trenutno zahvalni životu – bez obzira da li se radilo o sakupljanju poštanskih markica ili polasku djeteta u školu. Dopisivanje u dnevnik treba raditi jednom nedjeljno i učiniti ga što raznovrsnijim tako što ćemo upisivati različite stvari.
2. Praktikuj dobra djela. Ovo mogu biti planirane, sistematične ili potpuno nehotične stvari. Kada se ophodimo dobro prema drugima, bez obzira da li su u pitanju poznanici ili neznanci u nama se pokreće prava lavina pozitivnih efekata – stičete utisak velikodušne i sposobne osobe koja je bolje povezana sa okolinom, izmamljujete osmijehe na licima, dobijate odobravanja i dobrota vam se vraća – pri čemu je sve i jedan od njih pravi inicijator sreće.
3. Uživaj u životnim radostima. Posveti se trenutku koji ti se dešava baš sada, usredsredi se na taj prelijepi dašak vjetra, na zrak sunca, žubor vode, osmijeh prijatelja, nježnost partnera, predivan pogled… Psiholozi kažu da treba pamtiti divne trenutke u životu i prizvati ih iz sjećanja kad ti bude potrebno da se razvedriš.
4. Zahvali se svom mentoru/duhovnom učitelju. Ukoliko postoji osoba koja ti je pomogla da prevaziđeš neke neprilike u životu postaraj se da mu/joj izraziš zahvalnost. Uradi to sa što više detalja i ako je moguće oči u oči. Osjećaćeš se bolje i ti i druga strana.
5. Nauči da opraštaš. Nije jednostavno, ali ukoliko smogneš snage da se riješiš bijesa i gorčine osjećaćeš se mnogo bolje. Napiši ceduljicu sa dvije proste riječi: „Opraštam ti!“ i kreni dalje. Nesposobnost praštanja je povezana sa stalnim osjećajem bijesa koji nas blokira i ne dozvoljava da nastavimo sa životom rasterećeni.
6. Uloži vrijeme i energiju u prijatelje i familiju. Ovo posebno dolazi do izražaja u vremenu kriza, kakva je sadašnja ekonomska kriza, jer u okrilju poznatih ljudi pronalazimo sigurnost, ugodnost i opuštenost. Stvari kao što su novac, karijera, veze, pa čak i zdravlje imaju marginalan značaj u poređenju sa snažnim i zdravim odnosima koje gajima prema prijateljima i familiji.
7. Brini se o svom tijelu. Ukoliko spavaš dovoljno, vježbaš redovno (hodaj pola sata dnevno), razgibavaš se, smiješ se i raduješ sitnicama raspoloženje će ti se odmah popraviti. Ukoliko svakodnevno brineš o sebi osjećaćeš potpuno zadovoljstvo životom.
8. Osmisli strategije za borbu protiv stresa i nevolja. U životu ne postoji način da se izvrda od teških trenutaka. Pokazalo se da su religijska i sekularna učenja upakovana u mantre tipa: „Proći će i ovo“ ili „Što me ne ubije, ojačaće me“ jako efikasna sredstva u minimiziranju stresa. Suština je u tome da moraš da vjeruješ u njih.
Naša rodbina je najveće osiguranje protiv vjere u nas
same
Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде -
Патријарх Павле
Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati iz daleka,
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj! I nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo
kako preživeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nikada na svetu.
Konstantin Simonov
Ne zapisuj nista sto ne zelis neko drugi da procita.
Nije mudar onaj koji mnogo zna, vec onaj koji zna sta mu je potrebno.
Prijateljsko druzenje sa informisanim i umnim ljudima je skola znanja, a zabava druzenja vaspitna pouka. Druzenjem sa umnim i duhovno uzvisenim osobama, dobija se dvostruko: korist od ucenja i zadovoljstvo od duhovne zabave.
Bivsi prijatelji su vrhunska edukacija u borbi protiv pusenja. Srecom, obicno su ispuseni jeftino!
Drevne mudrosti Jevreja
- Imaj vremena za rad, to je cijena uspjeha.
- Imaj vremena za razmisljanje, to je izvor moci.
- Imaj vremena za igru, to je tajna mladosti.
- Imaj vremena za prijateljstvo, to je put do srece.
- Imaj vremena za sanjarenje, to je put ka zvijezdama.
- Imaj vremena da volis i da budes voljen, to je privilegija Bogova.
- Imaj vremena da gledas oko sebe, suvise je kratak dan za sebicnost.
- Imaj vremena za smijeh, to je muzika duse.
Da, ja znam poreklo svoje!
Nezasito kao plam
gorim, zgaram sebe sam.
Sto god darnuh svetlost posta,
sto ostavih ugljen osta,
sigurno je da sam plam.
F.N.
Pazi, ne opeci se.
Jesen, i zivot bez smisla. Proveo sam noc u zatvoru sa nekim Ciganima. Vucem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, zuta drveta. Gde je zivot?
One krvave, crvene, tople sume, nepregledne poljske sume, kako me umorise. Vojnik sam, o, niko ne zna, sta to znaci. Ali u ovoj buri, sto je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno zive kao ja. Vucem se tako od grada do grada, i setam se pod ovim jesenjim drvecem rumenim i zutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino.
Dnevnik o Carnojevicu.
Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a znao šta ga čeka. A da me postave tamo, na onu crkvu, visoko kao mujezina, ja bih vikao u veče puno polja i bilja mirisna, sav očaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud, ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje, a na licu blag osmeh, besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderane i mog života ritavog.
Dnevnik o Carnojevicu.
Sam si rodjen, sam ces i umrijeti. Zelis kcerku.
Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.
Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?
Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.
"...Bajoslovnim krajolicima njenog tela gustiram mekotu. Buknuh udomljen u
nju. Sa limbusa jastva, isprovocirane vrelinom grudi, propupile su u
brazdu naše slepljenosti dražesne kapi znoja. Stapajući se izmešaše
slanost i skliznuše njenom glatkom kožom u natključnu jamicu.
Svetlucavim, mokrim tragom zaglavinjah jezikom. Ispio sam baricu pre no
što je nadrasla prostranost ljupkog bazenčića i prokapala na pesak
jastuka. A onda, kao jednom pre, dok sam čitao iz neke knjige kako se
zapenušani talasi igraju davljenikom, osetih okrepljujuću, razrešujuću
pospanost i utonuće. Ispolin talas tog bića sklopio se nada mnom.
Nikada me nije privlačila belinom sedefaste puti , niti su me erotski
dražile drhturave, nabrekle od želje prelepe grudi, ili bljesak jedrih
butina kad su izvirivale ispod sukanja, podatna i uvek iznova nevina
ženska bedra. Nije me očarala. Osećao sam milinu posmatrajući njeno lice
Venere s Botičelijevih platna. Tiha, duboka, mirišljava sila preporoda i
obnavljanja vukla me je k sebi iza njenih očiju. U njima sam našao
besmrtni sjaj.
.."
Zosim Popac
Posle cetiri godine provedene u Zenevi Sabina se preselila u Pariz. Nikako joj nije uspevalo da se oslobodi melanholije. Da ju je neko pitao sta joj se dogodilo, ne bi znala da nadje prave reci.
Zivotna drama se uvek moze opisati metaforom tezine. Kazemo da je coveka pritislo breme. Covek taj teret nekad moze, a nekad ne moze podneti, pada pod njim, bori se s njim, pobedjuje ili gubi. Ali sta se, u stvari, dogodilo Sabini? Nista. Napustila je jednog muskarca zato sto je zelela da ga napusti. Je li je progonio? Je li joj se svetio? Nije. Njena drama nije bila drama tezine nego lakoce. Sabinu nije pritiskao teret, pritiskala ju je nepodnosljiva lakoca postojanja.
M. Kundera - Nepodnosljiva lakoca postojanja
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.
:panda:
Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"
Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"
Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"
I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...
A. Santic - Sto te nema
Attachment 82076
A ona je željela, i više nego što sam se nadao.
Dok sam pričao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me možda i naveo na neočekivani razgovor, a zamijenilo ga nešto nenadno zrelo, i tužno.
Rekla je samo: - Bože, kako su ljudi nesrećni.
A ja se toga nisam sjetio, iako mi se čini da sam upravo o tome mislio. Misao nije naročito duboka, ni nova; to ljudi govore otkako su počeli da misle.
I nije me toliko iznenadila misao, iako je nisam očekivao, već uvjerenost s kojom je izrečena. Kao da je otvorila svoj najtajniji pretinac, otkrivši se preda mnom, otkrivši se prvi put pred ma kim, tako, do kraja.
I bio sam srećan što sam makar na nešto u drugom čovjeku naišao prvi put, i samo radi mene.
:)
"Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobivam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži."
Meša Selimović
- Pomenuo si biografiju?
- Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato i suviše obeleženo kao imidž, možeš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme službenog rucka! Podledaj kako dostojanstveno žvaću, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno važno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!
'Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka i isključiva,kao i ja,samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna,uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem,ne volim poraze.'
M.Selimović
Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.
Miroslav Antic
BRAVO! Ima li shat ljesphe od ovoga... ;)Quote:
Originally Posted by Emill
Stari Indijanac ispričao je jedne večeri unuku priču o vječnoj borbi koja se odvija u ljudima.
Rekao je: "Sine, borba između dva vuka događa se u svima nama.
Jedan je zločest, u njemu prevladavaju gnjev, zavist, ljubomora, pohlepa, oholost, samosažaljenje, ljutnja, inferiornost, laž, lažni ponos i egoizam.
Drugi je dobar i u njemu prevladavaju radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, ljubaznost, ljubav, suosjećanje, darežljivost, istina, suosjećanje i vjera."
Pita unuk: "Koji vuk pobjeđuje?"
Indijanac odgovara: "Onaj kojeg bolje nahraniš."
Trebao sam samo da nadjem jednu koja me nece podsjecati na nju. Pogledao sam oko sebe, i desilo se cudo... Ni jedna me nije podsjecala na nju, kao sto me podsjetilo srce u tom izgubljenom trenutku trazenja. Sve su glumile princeze i svetice. Vjerovatno bi svaka od njih trazila da prestanem cugat', pusiti, da se ponasam pristojnije... Sve bi one trazile da ih drzim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam sale na njihov racun... Trazile da ih izvodim na neka fina mjesta, i slicno. A ona... Ona je prihvatila svaki dio mene, i nikada nije trazila da se mijenjam... A promijenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao sta osjecam. Nije trazila da je drzim kao kap vode na dlanu... Cinjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna. A ja sam kao trebao da joj nadjem zamjenu...
Znas prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim bas volio. Istinski, ludo i bez razmisljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveca. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najvise mi je trebala, a eto. Bas njoj sam najvise boli donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vracao, a ustvari bjezao od nje. U jednom trenutku pokazao... bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada.. -
A sta sada? Prebolio si je?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zasto joj sada ne odes i kazes sve? -
Eh vidis. Uspio sam sta sam htio. Otisla je od mene. Sad kad se vratim, vise je nema. Kazu da voli drugog, znam da to nije istina.
- Idi do nje onda. - Ne mogu.
- Zasto? - Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko djubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteze doci i zagrlit, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguce shvatiti! - Eh prijatelju, znam.. To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.
- Ko !?
- Pa ona, druze...
You must spread some Reputation around before giving it to the_sacrament again.
Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!
:)
"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"
TAMNIČAREVA PESMA
Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.
Adrijen
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Žak Prever
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupale njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju…
Kada je konačno nađem...
"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.
Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost...
Salman Ruzdi "Tlo pod njenim nogama"
Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno - da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeća.
Druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem...
Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kući...
"Nadati se uprkos svakoj nadi" je visoka mudrost koju je do sada dostigla samo ljubav.Belu magiju zelje nece niko nauciti iz tudjeg iskustva ma koliko svedocanstvo i primer bili ocigledni,ma koliko snazno bilo cudo tudjeg zivota. Oni mogu sluziti samo kao poticaj, kao predlog, nikad kao primer,jer kao sto postoje opsti zakoni kojima smo svi podlozni, tako postoje i individualni.Upravo je covek jedinstven, neuporediv i nezamjenjiv.Ja ne mogu stici do srece po Vasem tragu, niti Vi po mojem jer mi dolazimo iz razlicitih smerova vecnosti.Nasa jezgra bica zastrta su zivotom, medjusobno stranim.
Ni dve reci nemaju isto znacenje za dvoje ljudi, jos manje isto iskustvo.Kad se sjeverni medved veseli, tigar dobija ozebline...
Prentice Mulford - Zablude zivota
"... Gasite svjetlo u tvojoj sobi, navlačite zastore i bez riječi liježete u krevet i vodite ljubav. Prilično slično vođenje ljubavi kao prethodne noći. Ali s dvije razlike. Poslije seksa ona počne plakati. To je jedno. Zarije lice u jastuk i tiho plače. Ti ne znaš što bi učinio. Nježno spuštaš ruku na njezina gola leđa. Znaš da bi morao nešto reći, ali nemaš pojma što. Sve su riječi umrle u šupljini vremena, gomilajući se bešumno na mračnom dnu vulkanskoga jezera. I ovaj put dok ona odlazi možeš čuti motor njezina auta. To je drugo. Ona pali motor, gasi ga na neko vrijeme, kao da o nečemu razmišlja, zatim opet okreče ključ i odlazi s parkirališta. Ono prazno, tiho međurazdoblje ostavlja te tužna, tako strašno tužna. Poput magle s mora, ta praznina nalazi put u tvoje srce i ostaje u njemu dugo, dugo vremena. Napokon je dio tebe. ....."
Ovaj osmeh dugujem Tebi.
I nije bitno da'l cu pronaci obalu, nije meni bitan cilj...nego putovanje.
Necu ni puziti,ni leteti...samo mirno ploviti.
..Nije nas zadatak u tome da se priblizimo jedno drugom,
kao sto se ne sastaju ni sunce i mjesec, ni more i kopno.
Nas dvoje smo prijatelju dragi, sunce i mjesec, mi smo more i kopno.
Nas cilj nije da se slijemo jedno s drugim vec da saznamo jedno od drugoga i da jedan o drugom naucimo, da vidimo i postujemo ono sto taj drugi jeste:
nasa suprotnost i dopuna.
"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."
Karlos Fuentes: Terra nostra
..."Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine. Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.Krila ne rastu iz tijela, nego iz dubine duha. Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svijesti?Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio. Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno, kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja..."
M.Antić
“Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo slažu međusobno! Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dječiji zmajevi na vjetru. Ako me neko ne drži na uzici… hoooop, odletim… A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…Zar nije nevjerovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro.”
Ana Gavalda
"Pleteš sitno, pažljivo san kao bijelu čipku na crnoj pozadini spuštenih vjeđa. Redaš očicu do očice i gradiš kao pauk nevidljivu finu mrežu u koju bi htio uloviti svoju misao kao dosadnu crnu muhu što brunda i zuji u mraku i prelijeće hirovito s jednog na drugi kraj mozga i ne da ti usnuti.
Vrti se tajanstveno vreteno sna u tmini zatvorenih očiju polako, lijepo i namata beskonačnu tanku nit vremena, godina, uspomena. Prede i plete čudnovati pauk i obavija lukavo, neosjetno tvoju misao laganom pređom sna. Prelijeću poslednji meteori, u očima rasprsnula se posljednja raketa, svečanost je završena i sada padaju prosute iskre, gase se i tonu u duboko i mirno more sna. Još se samo lelujaju u mraku zeleni i žuti kolobari kao zaboravljeni lampioni koje tihi noćni vjetar ljulja i gasi jednoga za drugim.
Slatko te opija dugo žuđeni san... I gle: već su ti noge i ruke usnule i čitavo tijelo već mudro sanja o svojim tihim krvotocima, o svojim pretvaranjima tvari, o zmijuljastim peristaltičnim gibanjima; srce mirno kuca, poigravaju se nestašno crvena i bijela zrnca u krvi, počivaju umorno živčane niti i cijelo je tijelo kao umorni parobrod u noćnoj luci iz kojeg lijeno kulja lagani pramen dima...samo glava neće da usne! Glava traži još jednu sliku kao uvjet, sliku sna: umornu pticu na grani koja je savila glavu pod krilo...
No ptica se probudila od tvoga pogleda. Uplašeno se trgnula i otprhnula.
I opet si ostao budan."
"Sully, zaboga" obrati mu se Jonathan prijekorno "ne budi budalast! Što mi to svakodnevno uvježbavamo? Kad bi naše prijateljstvo ovisilo o vremenu i prostoru, onda bismo, savladavši vrijeme i prostor, upropastili i naše bratstvo!
Savlada mo li prostor, ostaje nam samo OVDJE.
Savladamo li vrijeme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovdje, ipak povremeno sretati"?
Vi, koji mislite da ste uzeli u zakup istinu ne dolazite mi na oči,
jer vas ne mogu vidjeti.
Zašto vaš korak tako oholo ječi po pločama?
Ujutro ste zadovoljni sami sa sobom, a uveče brojite novac, i kamo
god pođete, stiže vaša naduvenost prije vas.
Po nedokučivim odlukama
promisli dano vam je da vladate, a vi mislite da držite promisao u
rukama. Na sve što nije već sadržano u vama vi odgovarate otrovnom
pljuvačkom; ko vas se takne, dugo vas se sjeća!
I mada svaki dan
saginjete glavu pred Bogom, srce vaše stoji uspravno i sve vaše misli
glade vašu taštinu niz dlaku.
O, vidio sam ja vašu pravdu i vašu istinu,
- i ne dolazite mi na oči, jer vas ne mogu vidjeti!