PISMO PETRA I PETROVICA NJEGOSA RUSKOM CARU

Evo izađe na "svjetlost dana" i ovo, dugo skrivano, od crnogorske omladine i naroda, pismo Svetog Petra Cetinjskog upućeno ruskom caru!
Bilo je dugo skrivano i prećutkivano, valjda zato što Sveti Petar Cetinjski previše crnogorči u ovom pismu !



______________________

Petar I Petrović Njegoš Ruskom Caru

Najmilostiviji gosudaru,

Uzdisaje moje s narodom crnogorskim pastirstvu mome povjerenog imao sam sreću vašemu imperatorskom veličestvu s trećom najponiznijom molbom podnijeti: od 26. sept. 1814. god. kroz polkovnika Nikića: drugo od 18. dekem. 1815. kroz nahodećeg se pri austriskom dvoru punomoćnog ministra grafa Staklenberga, a treće od 15. febr. 1816 kroz nadvornog savjetnika Mazurevskog. I sad lišen budući blagosklonog odziva radi uvaženja podviga, meni povjerenog, a od vašeg imperatorskog veličestva zavisećeg naroda, da bi bilo daj budi crnogorskoj djeci kao jednoplemenicima s Rusima sreća ili vječna muka.

Pogledajte najmilostivi gosudaru, poradi srodstva, koje nas veže s vjerno podanim vašoj imperi(ji), koje moli ljubav i uzajamno sjedinjenje, - i nemojte tuđe predpočitovati. Krv je naroda crnogorskog tako čista, kao što mu je i duša vedra. I tuđi je ljekar za njega i od njegovog živovanja dalek. I njegovo je povjerenje odlučeno od tuđije vrata.

Pogledajte, najmilostiviji gosudaru, na sedamdesetljetnu sjedinu moju - dajte pomoć mojijema trudovima! Uvjenčajte blaga namjerenja presrećnije predkova vašeg imperatorskog veličestva i opravdajte moje usrdije i zavjet mojije praroditelja i predmjestnika na vjernost k Rusiji!!! - Ovaj narod nije nigda bio od inoplemenije država u podanstvo pokoren, poslije okončanja bivšije knjazeva i vladaoca crnogorskije, štaviše i u samo ono vrijeme, kad je otomanska porta grozila cijeloj Evropi, nije nas mogla savršeno pokoriti. A s bivšim pravitelstvom Republike Mletačke u susjednoj korespodenciji imao je vazda svoju nezavisimost, ništa manje po padaniju pomenute Republike i nastupanju 1796 god. austrijskog pravitelstva u Bokeljsku provinciju do požunskog traktata priznavali su nas u pomenutoom vidu, i nahodeći se konzul vašeg imperatorskog veličestva 1804. god. kod pomenutog pravitelstva u Kotoru nadvorni savjetnik Mazurevski, javno je pokrovitelstvovao Crnogorce kod austrijanaca i na posljedak bio nam je poslan štatski savjetnik Sankovski kao dovjerena osoba za Crnu Goru do tilsitskoga mira s Francuzkom. Po zaključenju ovog mira i dolazku Francuza u susjednu Bokeljsku provinciju držali su s nama pograničnu korespodeciju kao sa nezavisimim narodom. - Ravnim načinom i Englezi, negda silni na Adriatičnom moru, počitovali su nas na prijateljski način, i mojim pasportom Crnogorce i druge trgovce slobodno puštali. I načalnici one flote ne samo da su jednom imali konferenciju, no i u svakom vidu uvažavali su našu nezavisimost. I najposlje Englezi su nama 1813. god. pomogli provinciju bokeljsku od Francuza osloboditi i istu su ostavili pod savršenom crnogorskom upravom.

Po ovom vidu i pokazanoj sposobnosti ovog naroda u svako vrijeme k jedinomišljenju sadašnjeg obrtaja svijeta i sva obštekorisna namjeravanja vašeg imperatorskog veličestva i vašije saveznika, Crna Gora ima puno pravo nadati se bezbjednosti svoje nezavisimosti u odnošenju nasprama inostranije država, koje sastavljaju današnju evropejsku sistemu. Ako li pak višepomenuta ne dopuštaju k tješnjemu odnošenju vašeg imperatorskog veličestva, to nas usrećite s javnim pokrovitelstvom; pošaljite nam jednog činovnika, koji će prestavljati lice vašeg imperatorskog veličestva, a ujedno i privremenu pomoć, da bi se moglo urediti pravitelstvo i druga korisna zavedenija, budući će Crnogorci biti u stanju prinositi dostojnu žrtvu na svoj sveti oltar.

Sad najmilostvi gosudaru, prikupljam moje posljednje sile, usuđujem se odpraviti mog sinovca vojvodu Stanka Petrovića s 800 duša crnogorskije žitelja, da se nasele u predjele vaše imperije po oskudici i nerodu ovdašnjeg kraja, da se ne bi druge inoplemene oblasti s njima koristovale. I pošto sam iste odeskom gubernatoru preporučio, rekao sam pomenutom činovniku, mom sinovcu, da pođe u vašu svetu stolicu Aleksandru Nikolajeviću gospodinu oberprokuratoru svetog sinoda, da bi dostavio moju najpokorniju molbu, kako bi podpuno i rješitelno saizvolenje i od prestola vašeg imperatorskog veličestva za crnogorski narod izdelati mogao.

U Crnoj Gori, na Cetinje, Smireni mitropolit crnogorski, skenderijski i primorski

Petar Petrović Njegoš

8/20. maja 1817. godine.



------
Prekucah ovo iz knjige,
"Petar I Petrović - DJELA"
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

Petar I knezu Jovu Đuroviću

Blagorodnomu g-dnu knezu Jovu Đuroviću pozdrav i blagoslovenije!

Dosadi mi siromah Đuro Musulim plačući se za dug što mu je u Kozinovića, a ona žena na sud doći ne hoće no ga vara i ja sam pisao Vranjinašima da je pošlju. Ema evo ne dođe, no te molim za ime božije pošlji ti za nju i dobavi je da se to tersi. Neka dođe đe hoće. Đuro će doći đe mu poručiš. Ako li ne bi kćela doći da je prokleta. I pošlji ovi bolentin u Vranjinu hristianima da je pošlju đe rečete i kad uglavite. Inako da im nije prosto ni blagosloveno no prokleto.

Vpročem ostajem vaš dobroželatelj

vlad(i)ka PETR.


--------------

Iz knjige,
"Petar I Petrović - DJELA"
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd


.

PETAR I PODGORIČKOM, ZETSKOM I SPUŠKOM PRAVOSLAVNOM STANOVNIŠTVU

Ot nas vladike Petra počtenim glavarom i starješinam od hrisćijanluka podgoričkoga, spužkoga i zetskoga dragi pozdrav i arhipastirskoje blagoslovenije.
Primio sam vaše pismo iz kojega razumijem vašu muku i nevolju što imate ot zuluma turskoga i serdečno žalim, ali vi ništa pomoći ne mogu, nego vas arhipastirski molim i sovjetujem da se Bogu molite i da terpjenije imate, jer ako ste naumili činiti ono što su mi ovi dva knjigonoše kazali, ja vidim da ćete navesti na sebe tursku silu, da svi propadnete i poginete sa svijem.
Može biti da vi gledate na Grke i da hoćete da se izbavite ot turskoga jarma i zuluma, ali ne gledate imate li jakosti, kako što oni imaju i ostalo što je za upotrebu. Oni su okoljeni morem i sigurani brodovima na more, a vi ste okoljeni Turcima; oni su postavili senat, koji vlada i upravlja sve i svaki ga sluša, a u vas posluha nije; oni imaju slavne generale i oficire, koji su predvoditelji na more i na suho pred vojskom, također mudre i učene senatore i ministre, koji perom djejstvuju i poslije upravljaju, a u vas takovijeh ljudih nema; oni su sočinili zakone i sve potrebite uredbe i utverdili i žestoke kastige postavili verhu svakoga zakonoprestupnika, a vi zakonah i uredbe ne imate i kastigat nikoga ne možete; oni mogu iz drugijeh kraljevinah dobavljati sve što sami hoće; a vi nećete moći ni jednoga fišeka u potrebi dobaviti; oni štampaju aspre i svaki u opštu miriju daje, a u vas toga biti neće; oni znadu što se u sviijetu čini, a vi ne znate što je svijet; oni i uzdanicu u nekoga imaju, a vi ne imate u koga, nako u Boga uzdati.
Vama se i to, kako vidim, čini, da su Turci izgubili svoju silu, no ja vas uvjeravam da se u te misli teško varate, jer, koliko je Turaka u otmanovića carstvu, da bi legli na zemlju svezanijeh rukah i nogah, ne biste ih vi mogli posjeć u vas vijek vaš.
Lako je koju stvar započet, no sve što se započne bez prilične zgode i bez zdravoga razuma i razsuždenija, ne može srećnu sverhu imati, jerbo konec djelo krasi, a ne početak.
Svaki blagorazumni čoek najprvo promisli i razsudi dobro što ima činiti i, ako vidi, da će sverha ot njegovoga djela biti blagopolučna, onda započne djejstvovati, a inako započeti neće.
Veliki cari i kraljevi, kad imaju namjerenije s kim ratovati, razsude imaju li toliku jakost koliko iмade oni neprijatelj protiv kojega bi kćeli rat činiti. I ako vide da je on jači, onda se obrate iskati pomoćnika da oni imaju višu silu i jakost i tade započnu ratovati i ne derže nigda svoga neprijatelja slaba i nejaka, a vi o tome ne razsuždavate i ne mislite za druge Turke, nako samo za te što su među vama, a kad biste njih dospjeli, velite, kako mi rečeni knjigonoše kažu, da se ot drugijeh Turakah ne bojite. Po istini, za mene je to djelo veoma strano i udivitelno, ne bojat se sile otmanovića ot koje se i velike države boje. Ja bih rekao, no mi vjerovati nećete, da vi nejmate više sile među Bosnom, Hercegovinom i Arbanijom, nego li ima jedna uš među dva nokta. Toga radi, i opet vas molim i Bogom zaklinjem, da ne izgubite sebe i svoju đecu. Vpročem, ispunjavajući moju dužnost, Bogu vas preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj

Cetinje, oktomvra 1, 1825. goda

vladika PETAR



----------
Iz knjige,
Petar I Petrović - "DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I GLAVARIMA

Blagorodnoj gospodi glavarima


Evo vam novine od rati rusijske i turske, koje možete istinito vjerovati i svakomu ljubitelju opštega hristijanskoga dobra slobodno objaviti.

Rusi su osvojili svu Karavalašku i Karabogdansku i pošto su preko rijeke Dunava bojem srećno priješli, uzeli su silom svojega oružja sve zemlje i gradove do Jedrena, đe je bilo više od četiri stotine hiljadah turske vojske, a rusijske sto i šezdeset i šest hiljadah. Udare se na polje dva sahata daleko od Jedrena, i tu je bio strašni boj i veliko krvoproliće cijeli dan. Na svrhu Rusi, s pomoću božjom, razbiju i proženu Turke; jedni pobjegnu put Carigrada s njihovijem carem, koji je bio došao blizu svoje vojske da naredbe daje i da vojsku sokoli, a ostali se razbježaše kuda je ko moga bježati. I tako Rusi, blagodareći Boga, uljegu u Jedrenu i tu je u istinu bio ranjen carev brat, veliki knjaz Mihail Pavlović i pošto je ranu dobio, nije puštao sablju iz ruke za dva sahata, ni otstupio do svojega mjesta, nego rane faculetom zatisnuo i sveđer naprijed hodio, dokle se prenemoga i s konja panuo. Tada su ga soldati uzeli da ga nose, no i tada nije prestavao govoriti vojski: "Juriš, juriš, naprijed, dobiće je naše". Tu su se bili veliki principi i generali ka i prosti soldati, i tu je bio naš ljubezni Aleksij, sin pokojnoga Karađorđija, velikoga srpskoga viteza, su dvanaest hiljadah volontijerah ili reći vojnikah koji su dobrovoljno pošli da se s Turcima biju. Ovo je bilo do Ilina-dne i potader pošla je morem i suhim velika rusijska vojska na Carigrad, đe se sva turska vojska skupila. Govori se da su Rusi uzeli Bujruk-Deri; znaćemo za malo vremena je li ovo za Bujruk-Deri istina .

Ja krepku u Boga uzdanicu imam, da ćemo ... generala Manuilova rodom Srbina i sina ... s vojskom u Srbiju, pak i u Bosnu i Hercegovinu; ... pa neka paze Crnogorci i Brđani u kakvo će ... ostati ratujući jedni s drugijem i kako će se pred Rusima i pred Srbima prikazati, da ne ostanu zadnji od svakoga u vrijeme kad bi mogli najprvi biti, da hoće slogu i poslušanije imati. No ja znam da ima ljudih, koji neće ni vjerovati ovo što vi pišem, ni poslušati što ja za opšte narodno dobro govorim, i tako mi ne ostaje sluge, no ako živ dočekam da Ruse vidim na ove strane, kako se u Boga uzdam da će doći, onda ću prikazati svačija djela od poslušanija i sloge, oli od neposluha i samovoljstva.

V pročem ostajem vaš dobroželatelj

Na Cetinje,
avgusta 19. - 1828.

VLADIKA PETAR



------
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999. godine

PETAR I SAVU PLAMENCU


... U prošasti utornik dođoše tri uskoka, koji su uskočili u Srbiju, i donesoše mi ova pisma od našeg O.... i od Miloša Obrenovića, koja vi šiljem, da vidite, što pišu. Ja se čudim, kako mi verhovni vožd ništa ne piše, ali može biti da ne može bez pozvolenija rosijskoga, oli su ga Njemci zavistljivi obratili na svoju stranu, kako i Simo piše, jer ja dobro znam kakvi su i kako ne bi radi, da se narod slavenski nikad oslobodi, ni da se mi i Srblji sastanemo.

19 apr.

-------
Pismo Petra I iz knjige - Petar I Petrović: "DJELA"
Knjigu je izdao CID Podgorica 1999. god.,
a štampala "Vojna Štamparija" iz Beograda.

Skrnirano pismo iz knjige

PETAR I JEREMIJI M. GAGIĆU

Milostivij gosudar moj,

Iz pisma vašega pod Nom 68 a čislom mjeseca maja 21. dana 1828. goda, koje smo čest imali prekjučer s Ivančikom našijem polučiti, na našu veliku sreću i utjehu razumijevamo da Gosudar Imperator naš u našoj sudbi živjejše učastije uzima predprinimaemim djelima i mjeram, za koje k Vsevišnjemu jedinoumno i svi soglasno vosklicavamo, da mu blagodatiju i milostiju svojom u svemu svemogućstveno blagopospješestvuje, kad i ovu krajnju sirotinju ne zaboravlja i pri najvišijem mislima, brigam i poslima.
Međuto vam iznovice imamo javiti da se naši okolni Turci nikuda ne dižu dalje, nego pogranične Crnoj Gori gradove svoje ispunjavaju vojskom, džebhanom i zahirom. Tako je nedavno u Nikšić došlo preko 400 hitlije izabrana i donijeli su do 15 tovarah fišekah sa sobom, kromje što ih se još ozad jupi i svašto im pridolazi i što im raja zahiru svozi u grad na vrat na nos i denonoćno. A tako i u Spuž i u Žabjak na barjake dohode, kromje što skadarskij vezir novcima potajno naše mloge brezsovjestne lakomce kupuje, pazdor seje i podpiruje, vraždu među nama rasprostranjava i uveličava svijem pakostnijem načinima i štetočinstvom. Ma do sad nije mogao ni u čem uspjeti, i ako mu se čini da jest nešto. No Turčin i umire a otpire... barem jezikom. K tome je neki dan spužskij komendant javno govorio Brđanima i ostalijem Crnogorcima, koji su se tu na pazar desili, da nam domalo vremena hoće udariti Turci zaista kako nigda nijesu još.
Ovi su nam naši rekli:
"A mi toga boja s vama Turcima ni hoćemo, nit` imamo zapovijesti učiniti ga".
Na što on:
"Vi tajte, a mi ni tajmo ni marimo za taj rat, no se svi radujemo i spremamo što bolje i brže možemo, da se bijemo baš muški na sve strane dok nas jedinij traje, pak ćemo i na vas, pa valaha teško svakome đe kom udarimo i u kuću uljezemo! Nije nas još Bog ostavio. I dok nam je Cara imamo i mi prijateljah. - Ovo vam kažem naprijed i jašićare, da znate lijepo koliko se ove rati i toga vašega Moškova prepadamo, kad ju ištemo u Boga i želimo u našega sveca Muhameda, koji nam je pomag`o vazda, pak će, inšalah, i najbolje sada".
No ja bi teško rad bio e da bi se iz mora ko javio i praha nam donio. Moglo bi se dosta učiniti iz ovijeh stranah. Jedva nas čekaju svi hristijani i Arbanasi, a i đekoji na vezire žedni Turci. Pak bi i meni starcu, u Boga se uzdam, još snage i duha pridošlo. To je tako i kako vas Bog uči. A meni je sav strah u tome što praha ne imamo i sva žalost što iz kuće bez toga ne mogu se pomoliti. Pak i tko se u lokvi utopi ne valja mu pučina, kako gođ što poslje boja s kopljem u trnje. -

S pravim počitanijem jesam i ostajem vaš pokornjejšij sluga

Cetinje, 31. maja 1828. goda

m. Njegoš

------
Iz knjige,
Petar I Petrović - "DJELA"
Izdao CID Podgorica 1999. godine
Štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PISMO PETRA I

Poslije pristupa, u kome se izlaže sve što je Crna Gora uradila za Rusiju od vremena Petra Velikog, i koji smo pristup čitali u gotovo svim predstavkama Petrovih prethodnika ruskome dvoru nastavlja:

"Godine 1777 bio sam poslan u Rusiju od strane Mitropolita i naroda crnogorskog u društvu sa serdarom Ivanom Radonjićem, da pristupimo carici Katarini II zbog nekijeh narodnijeh potreba. U tečaju šestomjesečnoga našega bavljenja u Petrogradu, mi smo više puta molili, da nam se dopusti viđeti caricu; ali ne samo što ne bismo srećni viđeti caricu, no i njegovu svjetlost knjaza Potemkina viđesmo samo tri puta. Na posljedku prinuđeni smo bili, bez ikakvog uspjeha u našem djelu, ostaviti Petrograd i vratititi se doma, čega mi ikada nijesmo mogli očekivati.

Pomenutijem narodom crnogorskim već od trista godina, poslije posljednjega knjaza crnogorskoga Đorđa Crnojevića, pa i do sada upravljaju mitropoliti, koje bira narod po opštemu saglasanju. Pri mitropolitu mora biti još jedan episkop, koji mora poslije biti mitropolitskim prejamnikom. Godine 1781. februara 26., po smri strica moga pokojnoga Save Petrovića mitropolita crnogorskog, bio je pozdravljen mitropolitskim činom Arsenije Plamenac, a ja sam bio izabran za jepiskopa. Za tijem ja sam otišao u Srijemske Karlovce i tamo bio posvećen za arhijereja od slaveno-srpskog mitropolita gospodina Mojseja Putnika i drugih prisutnih arhijereja: vršačkog Vikentija, bačkoga Josifa, karlovačkoga Jovana i slavonskoga Pavla, godine 1784. oktobra 13. Budući su arhijereji crnogorski počinjući od 1711. god., dolazili u Rusiju da zasvjedoče svoje prijateljstvo sa ruskom državom, to sam i ja postavio sebi za dužnost to isto, tijem prije, što je pomenuti mitropolit Plamenac već umro i ja, po pravu nasljedstva moram zastupiti njegovo mjesto. Što se je dogodilo sa ovijem mojijem dolaskom, molim pokorno da dalje poslušate.

Treći dan poslije mog dolaska u Petrograd, po nepravednom rješenju knjaza Potemkina, preko ober-polic-majstora javljena mi je najstrožija zapovijed da do četiri sata po ponoći moram ostaviti Petrograd. To je bilo 8. novembra. No budući je moja savjest bila čista, i nijesam nalazio nikakve krivice kod mene za takav neočekivani i žestok postupak protivu mene, to sam ja riješio ne kretati iz Petrograda, dok se ne dokaže moja krivica i uzrok za što se sa mnom tako postupa. Ja sam zaklinjao Bogom živijem oberpolicmajstora da kaže knjazu Potemkinu, da ja tražim da se moja stvar ispita, da se dokaže moj prijestup i da mi se dopusti da ja pravdam moju nevinost. Pri svemu tomu knjaz, ne trpeći pravicu, kao aspida zatvorio je uši pred svenarodnijem zakonima, bez ikakvog dokaza, nije mi dopustio da branim samoga sebe, no je naredio da se pošlje k meni jedan korten i jedan vaht-majstor, koji su me nasilničkim činom krenuli iz Petrograda i dan i noć, ne dajući mi ni časa počinuti, gonili me preko Polocka, Mogileva, Toločina preko granice bez pasoša. Kao Hrista od Iroda do Pilata, tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mom oskrobljenju i poruganju.

Poslije takvoga mog nasilničkog odlaska, g. Frančisko Dolci de Vicković, koji je bio sa mnom u društvu, čujući da i njega policija traži, a znajući i moju i njegovu nevinost, sam je otišao te se javio u policiju. Đeneral polic-majstor mu je rekao: Kako vi smijete s arhijerejem Petrovićem ići bez pasoša? A kada mu je Dolci pokazao dva ćesarska pasoša i jedan grafa Štakelberga, te je vidio da mu zbog pasoša ne može ništa učiniti, tada mu je ovaj (policmajstor) počeo obećavati dvije hiljade rubalja, tek da govori protivu mene i pri tomu govorio mu je Petrović je varalica; kako on može biti arhijerej bez dopuštenja Sv. Sinoda? Prokažite njegova djela pa možete biti srećni. Kažite za što je on došao? Znate li što god o projektu Nerandžića? Dolci mu je dao moje sopstveno pismo, u kojemu sam ja knjazu Potemkinu opisivao uzrok moga dolaska u Petrograd, koje sam ja htio njemu predati, ili mu ga poslati po Dolci, ali Potemkin nije ni jedno ni drugo dopustio.
Budući da Dolci po savjesti nije htio ništa drugo do istinu govoriti, i budući nije htio za novce lagati, to je i on bio proćeran istijem načinom, kojijem i ja. Zaista meni se čini čudnovatim i bezakonim kazniti čovjeka, pa poslije kazne ispitivati njegovo djelo. Čudnovato je takođe kako je se moglo od mene, kao čovjeka slobodnog, zahtjevati da ja ne budem arhijerej bez dopuštenja ruskog Sinoda? Zar oni ne znaju da vlast ruskog Sinoda ne izlazi izvan granica ruske države? Pa i sami četvoroprestolni vaseljenski Patrijarsi ne mogu toga od nas tražiti, budući slavenoilirski narodi odavno imaju svoga arhijepiskopa, koji ima pravo i vlast posvećivati arhijereja. Pri svemu tomu što sada, zbog turskih nasilja, nemamo patrijarha, ali imamo dosta blagočastivijeh arhijereja i slobodu u crkvenijem pravima.

Da bih sačuvao sebe i svoj narod od svakojakih poricanja, za dužnost smatram ovom prilikom napomenuti kolegiji inostranijeh djela: ako iz učinjene meni nečastne nepravde kadgod proizađu kakve posledice protivne ruskom dvoru, u takvome slučaju, svaki takvi događaj mora se pripisati knjazu Potemkinu, koji, ne uvažavajući riječ velikijeh ruskijeh careva koju su oni garantovali gramatama, prezirući i bezobrazno izgoneći poštene ljude, starao se je ne samo ugasiti u ovijeh ljudi plamen ljubavi k Rusiji no i svemu narodu slaveno-ilirskomu napisati u srcu da drukčije misli o bratskoj Rusiji, i da sliku ovakvih događaja ostave u pameti svome potomstvu. Pravednost našu neka presudi savjest svakoga čovjeka, koji nije pomračen nepravdama. Ostajem itd.

Petar Petrović. Minsk, 6. Decembra 1785. godine"



-----


Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine

PETAR I REKTORU I SENATU PRAVITELJSTVA REPUBLIKE DUBROVAČKE

Herceg Novi, 8. marta 1806.

Kako sam ja imao čast gospodi senatorima na riječi reći, kad su poslljednji put ovamo dolazili, tako i sada imam čast odgovoriti na predrago vaše pismo od 4 marta da ja, čuvajući susjedski mir i tišinu, s vašijem praviteljstvom i s podložnicima Porte Otomanske ne želim ni u najmanje djelo postupati, koje bi moglo biti protivno mojemu pokrovitelju, a visokim njegovoga veličanstva saveznicima. Na isti način tvrdo se nadam da će i od strane vašega mudroga vladanja ovo isto biti učinjeno. I tako ćemo ne samo naše starinsko prijateljstvo zadržati, nego još bolje i jače unaprijed potvrditi što od svega srca želim...

U Kastel-novome 8 marta 1806. godine.
Crnogorski skenderijski i primorski mitropolit i ordena sv. Aleksandra Nevskoga kavaljer Petar Petrović.

________

Iz knjige,
"Petar I Petrović - DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I VLADI U DUBROVNIKU



Presvijetla gospodo čestitoga vladanja dubrovačkoga mudrovijetnici,

Neki dan dođe ovdje pri mojemu domu jedan siromah čoek, po imenu Todor Rajević od turske zemlje Trebinskoga kadiluka iz sela Vukovića, vodeći sobom svoju čeljad i žaleći se kako je bio prinuđen upanuti u nesreću i ubiti jednoga Turčina velikoga napasnika svoga i teškoga zulumćara koji ga bješe nakanio u istoj njegovoj kući, a pred očima njegova sina ubiti bez svakoga uzroka i krivice dokle tako sam sebe uzrokova smert i pogibelj od ruke Todorova sina koji ne moga gledati svoga roditelja od takvoga napstnika potlačena.
Ovi siromah kaže da jest ostavio u državi vašoj u selo Osovnik nekoliko svojega siromašnoga imuća kod svojijeh poznanikah i prijateljah. Toga radi vaše mudro i pravoljubno vladanje molim da biste imali milost to njegovo imuće pod zaprekom od zapovijedi vaše neka bude sahranjeno i nikomu ne dato nako višerečenomu siromahu ali njegovim sinovima zašto ja vašim presvijetlim gospostvom hoću biti puno deržan, koji ostajem sa svom pristojnom česti, vaš prijatelj i pokorni sluga černogorski, skenderiski i primorski mitropolit

PETR PETROVIČ

U Crnoj Gori na Stanjeviće, maja 13, 1798.




-----
Iz knjige,
"Petar I Petrović - DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I RUSKOM CARU ALEKSANDRU I

Jednovjerni i jednoplemeni, s nama graničeći, narodi, a osobito Ercegovci, vrlo često dolaze k mene sa žalbama da više ne mogu trpjeti turska tiranstva. Oni se žale da Turci grabe i otimaju njihovo imanje, i mačem istrebljuju rod hišćanski. Mole da im se dade pomoć kako da se izbave iz ovoga stanja, jerbo, ako tako i dalje ostanu, biće tiranstvom turskijem sasvijem istrijebljeni. Crnogorci sa velikom radošću učinili bi im pomoć, ali ne smiju oni ništa činiti bez moje zapovijedi, a ja opet bez vašega odobrenja ne mogu dati dopuštenje Crnogorcima i Brđanima da se dignu u njihovu pomoć.
Ovom prilikom dostavljam do znanja vašemu veličanstvu da Turci, koji graniče sa Crnom Gorom, ne gledajući na savez s Rusijom njihovoga Sultana, vrlo često napadaju na granice naše, čineći pri tome grabeži i ubijajući naše ljude, a naši ljudi po mojoj zapovijedi, i po želji vašega veličanstva mirno stoje ne smijući braniti se od Turaka prijed no zapovijed dam. Pa narod mene krivi za sve nesreće koje trpi od vjerolomnijeh Turaka, zbog toga što im ja ne dopuštam da na ove varvare dignu svoje oružje; a ja držim narod u stegu i zaustavljam da ne udare na turske zemlje zbog toga, što među imperijom vašega veličanstva i Portom Otomanskom postoji savez.
Smatram sebi za dužnost javiti o ovome vašemu veličanstvu i pri tome primjetiti sljedeće: Budući Crnogorci zbog ovijeh turskijeh zločina, od kojijeh trpi Crna Gora velike štete, imaju zakonite i pravilne uzroke podići oružje protivu varvara Turaka i prisajediniti se sa hrišćanima, koji sa najvećom željom očekuju Crnogorce na pomoć radi izbavljenja ispod varvarstva turskoga, te da stupe pod slavnu protekciju vašega veličanstva, stavljam na blagoumotrenje vašega veličanstva ovu stvar i molim da me u tačnosti izvijestite kako ćemo u ovome slučaju postupati. Ja ću pak sve mjere preduzeti, da se pmoću božijom što bolje pripravimo i damo otpor našemu dušmaninu na potpuno zadovoljstvo vašega carskoga veličanstva, i na blagu i sreću našega naroda ...
U Crnoj Gori na Cetinje 16. avgusta 1804. godine.



-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

Petar I Dositeju Obradoviću

Blagorodni gospodin Dositej Obradovič,

Primio sam s punim udovolstvijem Vaše počteno pismo, također i novo napečatane u našem jeziku knjige ot ljubavi Vaše k meni poslane, na koje čuvstvitelno blagodareći Vam serdečno želim što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, koji bi svoji darovanija i trudi po primjeru Vašemu i s takvijem userdijem, kako i Vi, ljubeznjejšij mnje Obradovič, na prosvjasvješčenije svojej naciji posvješčavali.

Jesam Vašega blagorodija pokorni sluga černogorskih mitropolit i ordena sv. Aleksandra Nevskago kavaler.

PETR PETROVIČ NJEGOŠ s.r.

Na Stanjeviće, 23. okt. 1805.

P.p.
Drago mi je što Vi imadete jednoga mladića dostojnoga sebi nasljednika, a ja se trudim, da i ovdje bude zavedena malena šкola. Molim, ne prihvatajte se na drugu stranu do polučeniji drugoga mojega pisma.

----------------

Iz knjige,
"Petar I Petrović - DJELA"
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

Petar I Donjomoračanima, Gornjomoračanima i Uskocima

(M.P.)

Ot nas vladike Petra blagorodnoj gospodi vojevodi, knezovima, i ostalijema glavarima i svijema Donjo-Moračanima i Gornjo-Moračanima i Uskocima pozdrav !

Razumijem kako ste vi Gornjo-Moračani i Donjo-Moračani i Uskoci u zlo, i bijete jedni i drugi svoju braću, što je protivu božije zapovijedi i svojega poštenja. Znam i to da ste se s glavarima izbarabarili, pa se još ne pomirit ne hoćete. Ja ve sada kumim živijem Bogom, i svetom Bogorodicom da se umirite i da živite u mir i u ljubav, a govorim g-dinu ocu arhimandritu Ansentiji i igumnu Teodosiji - ako se nađe tko među vama ter bi razbija i mutno da se ne umirite, neka mi pišu tko je ta čojak, ili bude sam, ili s družinom, da ja pošljem na njih žestoko prokletstvo, kako na njih tako i na njihov dom i napredak, ot koje kletve nikada se otkupit neće i ne može nitko koji radi i misli o zlu i kervoprolitiju braće hristijana.

Vpročem bogobojaznijema i poslušnijema biti ću vazda dobroželatelj

Cetinje, 3. marča, 1826.

vlad(i)ka PETR.


__________
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I KAPETANU KOTORSKOG OKRUGA DE SUPEU

Blagorodni gospodin sovjetnik i cirkularni kapitan od Supe.

Budući da neke familije iz Crne Gore žele bit preseljene u kraljevstvo napolitansko, u kojemu neki njihovi glavari nazad 15 godištah naročno hodili i našli mjesta za svoje i svojih seljan prebivanije, no ne želeći da one budu izvan Rosije u podanstvu u nijednu stranu drugoga carstva, nako u državu vašega dvora, pod kojim milioni naše braće iliričeske nacije uživaju sva čelovječeska prava i pod skiptrom onim blagopospješno cvjetaju i blagodenstvuju. Toga radi molim vaše visokoblagorodije, što bi ovo moje želanije u svoj skorosti uputili, gdje trebuje i da bi po polučeniji visočajšega odgovora sovršeno izvijestili mene, na kakva bi prava oni bili primljeni i da bi mogli naseljeni bit neodaljeno od našega naroda i jezika s podajanijem carske pomoći, da bih ja zablagovremeno moga primit svoji mjeri i prigotovljat rečene familije k preselenije, pređe nego li velika zima nastupi, jerbo je ovo siromaš, koja ...

1815.

-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I STANKU STIJEPOVU PETROVIĆU

Dragi sinovče moj Stanko,


Evo mi, u ime božje, pođosmo doma, budući mi inako ne moga biti. A ti imaš stojati s otcem arhimandritom Josifom i paziti sve ono, što se tiče do koristi i sloge brđanske i hristijanah hercegovačkijeh, koji su k nama pristupili, i o svemu što bi se iznova dogodilo nama da pišeš. Ako li bi potreba bila Ozrinićima ili Župljanima, te bi neprijatelj na jednu ili na drugu stranu udario, poklikni Bjelopavliće i Pješivce da im pomogu, a kazaće ti Josif za prah i olovo, i za kalop. No prah i olovo štedite da se ne harči bez velike nužde. Ocu arhimandritu i Drobnjacima piši kako sam i ja pisa da blago zaimovo sakupe i da u slogu budu, ako sebe i svojim posljednjim dobra hoće. Vladaj se razumno u svemu, a iz manastira ne idi nikuđ. Vpročem da ti Bog bude pomoćnik kojemu te preporučavam i jesam tvoj dobroželatelni stric

U Ostrogu, dekembra 2. 1809.

vladika PETAR, s.r.



-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I KARAĐORĐU

Svetlomu i plemenitom gospodinu Đorđu Petroviću, izabranom vođi slaveno-srpske vojske, takođe plemenitoj gospodi članovima Praviteljstvujuščeg sovjeta, od Boga zdravlje i veselje želim.

Imao sam čast i velo zadovoljstvo da primim Vaše divno pismo, koje ste poslli 29. maja, iz koga se vidi Vaša podanička vjernost i ustrdnost prema Vašem čestitom sultanu, kao i blagonaklonost i poverenje sultanovskog veličanstva prema Vama. Isto tako je izloženo i to, kako su se Vaši susedni narodi, zavideći blagonaklonosti vladara prema Vama, samovoljno naoružali, opljačkali i spalili mnoga naselja i potpuno opustošili Vaše nahije. Ja iskreno žalim nevin i jednoveran meni narod, ali pri tom nesumnjivo nadam se da pravdoljublje čestitog sultana Selima Drugog, neće ostaviti vašu vernost bez odbrane i nagrade i bez dostojnog kažnjavanja Vaših napadača. Zato Vam i savetujem da sačuvate svoju uobičajenu vernost njegovom veličanstvu. Vašem čestitom sultanu i vernom savezniku mog slavnog pokrovitelja, velikog Aleksandra Prvog, a Vas će nagraditi božiji bogovi, kako kaže divan spasitelj naš, jer oni su nad carem carevi.

Nalazim se pred vojskom moje divne domovine, koja se spojila sa ruskom pomorskom i suvozemnom vojskom, u borbi protiv Francuza, koji se nalaze u dubrovačkoj oblasti, i čija je lukava namera da se proširi i na državu Vašeg cara, preko izdajnika kao što je Hadži-beg klobučki, koji se nalazi na Utovu, i perko turske zemlje put u Dubrovnik i protiv nas sebi otvorili. No pomoću božijom ostali su u svakom boju pobeđeni o čemu vam može posvedočiti donosilac ovog pisma.

Bilo bi mi veoma drago kada bi mogli da pronađemo način pomoću koga bi jedan drugog izveštavali o sadašnjem stanju, u korist naših saveznih dvorova i za opštenarodnu korist, budući da su Francuzi postali neprijatelji celoga sveta, prevarivši mnoge narode, osramotivši ih i unesrećiše, i sada su do naših slovenskih naroda došli. Daj Bože da oni svuda u našem narodu nađu, kako ime slovensko, tako i duh muškosti, hrabrosti, istomišljenja starih Slovena, i da naši narodi obnove tu slavu, koja im je uvijek priličila, i koju im ja svima i od sveg srca i duše želim.

Ljubazno Vas pozdravljajući ostajem Vaš odan i pokorni sluga

(M. P.)

PETAR PETROVIČ
Herceg - Novi, 20. jula 1806.





-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I BRĐANIMA

Petar, božijeju milostiju, pravoslavni mitropolit i kavaler rosijski.

Znate, kako sam vama i svijema Crnogorcima vazda i na svako mjesto govorio, moleći svakoga i zaklinući da u mir i slogu među sobom živite. I koliko sam truda i muke od početka do sada pretrpio, to samo jedini Bog znade; i sve radeći za opšte narodno dobro i slobodu bez nikakve hile i lukavstva, nako s pravijem i čistijem srcem želeći vidjeti vas i ostalu moju braću ot neprijateljskoga jarma i zuluma oslobođene. Nijesam iskao moje sopstvene koristi i tečenja, nego sam ostavio crkve i manastire i sve crkovne i manastirske i druge poslove. Zaboravio sam i moju dušu i moje zdravlje, a prijenuo za vas i za drugu braću Crnogorce, da ne izgubite, nego da uzdržite svoje poštenje i slavu i da utvrdite vašu predragu voljnost i slobodu, koju vi je Bog darovao mimo svakoga naroda u svijetu, da vi tuđin ne gospodari i zapovijeda i da nije gospodar od vašijeh života, ženah i đece i ot vašega imuća i domovah, no vi sami da postavite sebe iz dogovora, uredbe i zakone ot vašega vladanja i suda, po kojemu možete zloga čojka i neposlušnoga kastigati, pak se u slobodi dičiti i živjeti među sobom kako braća mirno, pošteno, bez inada i svake mrzosti. Ali evo žalosti i nesreće velike, što ja ne vidim da vi ovo svoje dobro ljubite, niti vašu voljnost i slobodu poznati hoćete, koju ako jedanput izgubite ot svojega neposluha i zločinstva, onda ćete spominjati moje riječi i viđeti jesam li pravo govorio i jesam li za obšte narodno dobro vaše i svega naroda našega radio; ali će to biti u nevrijeme, ka(d) vi neće pamet ništa valjati. Ovo ja ne govorim samo vama Brđanima nego i svijema Crnogorcima jednako, jer znam što je sloboda i što je temelj ot svakoga dobra na ovome svijetu, a znadem i što je robstvo i nevolja ili sužanstvo i jaram tuđi onomu koji ga nosi ...
Druge vi ne ostaje, nego da od zla prestanete i da se pomirite, kako najskorije i najbolje znate, pak da ne ćerate svoju braću Hristijane koji su pod tursko kopito i da im povratite njiove pljenove, koje ste im nepravedno ugrabili, da ve sirotinja ne kune i da zlo od Boga na sebe ne dočekate. A eto šiljem tamo gospodu glavare i sudce da se s vama vide i razgovore i da očiste smutnje i zađevice, koje nađu u vaša mjesta, i da potvrde stegu i jedinstvo među svijem narodom. Toga radi svakoga molim i strašnijem imenom božijim zaklinjam, promislite za svoje dobro i poslušajte što vi sud i vaši glavari reku i osude, kako iz svoje duše ponadu. Najposlije pravično, ne nosite zlomu i pakosnom čojku hajter i ne činite kako je milo, no takve globite i kastigajte, da se zlo ne čini. A što je do sad bilo, to radite smirit, i koga vidite da je zlo bez nevolje učinio ot sile i ot svoje opačine, toga i kastigom pokarajte i budite svi suprotivu onoga koji posluh i slogu razmeće. Ja želim da vazda naša braća iz našega naroda budu u našu zemlju sudci i da oni, koji budu na to mjesto iz dogovora obštega postavljeni, vladaju narodom i upravljaju po načinu i da sveđer više slava, čest i sloboda i blagopolučje vaše obćeno u mir i u slogu vašu srećno i čestito raste i da ovo djeci vašoj nakon sebe ostavite, neka ona imena vaša u vijeku hvale i prevoznose i neka mogu radostnim glasom govoriti:
"O blaženi otci! O slavni roditelji, naši veliki vitezi i čestiti junaci! blažena i preblažena viteška djela vaša, blažene utrobe koje su vas rodile i dojke koje su vas dojile! Vi ste ugasili međusobnu rat i krvoproliće, vi ste postavili mir i tišinu u svoja mjesta, vi ste ukrijepili slogu i jedinstvo među narodom i vi ste nam dohranili i ostavili dražajšu voljnost i slobodu, a mi ćemo predrago ime vaše u pameti u srcima našim s najvećim blagodarnijem do groba nositi i sinovom našim ot roda u rod ostavljati, neka ime i slava vaša bude besmrtna!"

Evo dragi moji junaci, što ja želim! Evo zašto se trudim neprestano i zašto moju dušu i zdravlje polažem! Evo zašto sam dobio neizbrojene neprijatelje i evo, poznajte, u čemu vaša sreća i vječno dobro i blagopolučije stoji! Sad, ako nećete ovo ljubiti, milovati i držati i za ovo svijem srdcem i voljom i sa svom jakosti prijenuti, vi ćete biti sami sebe i svojoj djeci samovoljni krvnici i vječni zlotvori i mučitelji; a ja u to, kako pred Bogom tako i pred cijelim svijetom, ne hoću imati dijela, koji ostajem vaš dobroželatelj.

Febr. 23. god. 1800.
Na Stanjeviće.

VLADIKA PETAR



-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999 godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I NjEGUŠIMA

Ot nas Vladike Petra

Prevoshoditeljnomu gospodinu Gubernatoru i serdaru i knezu i pročim glavarom i starješinam i svijema Njegušima drago pozdravljenje


Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja. Jučer udariše Bajice na čeljad donjekrajsku, pred manastir, koja nosahu žito u mlin; skočiše moji ljudi i ne dadoše da žito uzmu. Tu su puške natezali da ove naše pobiju. Iza toga se zađede boj među Bajicama i Donjekrajcima za cijeli dan, neki Donjekrajci u Vlašku Crkvu, a Bajice okolo crkve i na svaku stranu oko Donjega Kraja. Čeljad koja bjehu u mlin pošla ne smiju se doma vratit, zakumili naše momke da ih provedu do kućah, i oni najprije pošli, vjeru u Bajicah izvadili da ih slobodno mogu prevesti, pak uzeli čeljad da prate, a kad došli mimo crkve na velju livadu, sretnu ih Bajice i ubiju u njihove ruke jednu đevojku Špadijerovu, koja je panula mrtva na njihove noge i haljine okrvavila.
Kažu mi da su i šiljež i koze crkovne uzeli, koje smo predali na zimnicu u Donji Kraj. Sad pomislite je li moguće ovo trpjeti. Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah.
Zato vi pišem neka znate, vi i ostali Katunjani, da ovo ni pod koji način podnositi ne mogu, nego hoću bježat, no bez vašega i ostalijeh Katunjana znanja nijesam ktio bježat u Riječku oli Crmničku nahiju ili na drugu stranu, da ne rečete jere sam krijući pobjegao, koji jesam vaš dobroželatelj i sluga.

Na Cetinje
21. novembra, 1823.

VLADIKA PETAR


-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I NjEGUŠIMA

(M.P.)


Prevashoditelnomu gospodinu gubernatoru, serdaru i knezu, i pročim glavarom, i svijema Njegušima drago pozdravljenje.

Onomlanih poslah Stefana Lazarevića na Lovćen da nastoji kupit žita i kaza mi da su mu krali pšenicu proz prozor ot cerkve, ali mu ja ne vjerovah i zato nijesam ništa govorio. No danas vidim i vjerujem da mi je istinu kaza, budući tako na osvić jučeranjega dnevi, proz isti prozor, popijeli dva sira i dva runa vune ot zvonarah koji u jaganjce idu. Ovo nije velika šteta koja će ovi manastir osiromašit, ali je veliko zlo i bazakonije koje se podnosit ne može, zašto kad u cerkvu ništa sigurno nije kako će bit na drugu stranu? Svaki narod u svijet počituje svoje bogomolje, hristijani i latini svoje cerkve, kalvini i luterani svoje kirke, Turci svoje čamije, Čifuti svoje sinagoge, idolopoklonici svoja kapišta i svaki se čuva kako ot živoga ognja da ne uzme što iz onoga bogomoljnoga mjesta u koje mu se ime božije slavi.
Ja sam vidio u Kom, na vrata Žabljaka, a to i svaki vidi koji u njem dođe, ne samo zavjete koje u cerkvi hristijani ostavljaju cijele neto i goru naokolo cerkve u svu komsku glavicu cijelu i nigđe se ne vidi jedne male grane posječeno. A zašto nego zato što se i Turci boje ot Boga, i ot onoga bogomolnoga doma đe se ime božije hvali i priziva napomoć.
Ja soveršeno znam da je i ta cerkva među Turcima što je među vama ne bi Turci takvo bezakonije činili no bi slobodno u nju moglo stojat sve što bi se nahodilo, kako stoji u Kom i u Podgoričku cerkvu, daleko ot kućah, toliko srebro cerkovno, također i u ostale cerkve po Zeti. Vi ćete reć da nijeste svikolici razbojnici... ži... ovni.
I to je istina. Znam i ja da nijeste, ali jeste dužni iskat lupeže cerkovne i kastigat, ne samo poradi što cerkovno kradu i cerkvu bezčeste, nego i suviše što svijeh vas sramote i poštenje vaše bruče. Vama je, kako sam razumio, iz saborne cerkve Svete Gospođe ukradeno kandilo srebreno, što je pokojni arhiđakon Stefan Marošević priložio i vi se tajite i ništa za to ne govorite koliko da ste ga svikolici ukrali. Dakle, ne možete reć da nijeste svi krivi, jer ako nijeste lupeži ano lupežima na volju činite kad ih ne tražite; i tako oni slobodno i veselo cerkve razbijaju i lupeštine čine, videći da svaki muči i da im put s mučanjem vašim na zločinstvo otvarate. Ja znam da ćete i to reć: "Mi ne znamo ko je kandilo ukra ni ko je sir i ostalo iz cerkve s Lovćena ponio, a bismo ih kastigali". A kako ćete znat kad nećete poradit da znate, što se tiče lupeštine učinjene u našu cerkvu na Lovćen, evo ja dajem sočbine pedeset talijerah ko će mi pravo nasočit lupeže. Dajte i vi za kandilo, ako li ćete i za jedno i za drugo da ujedno sočbinu damo, ja sam tako soglasen i gotov u svako doba.
Suviše molićemo gospoda Boga vsedržitelja pred kojijem ništa skriveno ni potajeno bit ne može da on te lupeže objavi i kastiga njegovom krepkom i silnom desnicom, da im ta šićar sa zlom srećom u njihove ruke i u njihove domove uljeze i svaki zli i zlosrećni napredak unese i da im svaka dobra sreća pogine, a zla napreduje, i nadom i na put i na svako mjesto kuda se obraćali da se obraćaju željni i lišeni zdravlja i svakoga veselja i ju[na]čke radosti i koristi. No, priđe nego li ovu molbu k Bogu prinesemo i priđe nego sočbinu damo, ako će se ti lupeži pokajat i kazat svoja lupeška djela, može im biti lasno da se umire [i s] Bogom i cerkvom. I ja ih molim i zaklinjam da tako učine i da se poslije de kaju, jer na isti način ostaće pod kletvom i oni koji bi te lupeže zna i ne bi ih nasočio i ako se po sočbini stanuše kajat, neka mi vjeruje da se umirit nećemo što neće doć glavari cernogorski da vide razboj cerkovni i da sud cerkvi učine, zašto se na Boga nadam da će se nasoćit i ...it što je s Lovćena poneseno da se zna čisto ko ga je ponio. A po nekoj prilici čini mi se, i danas znam i vi i Raićevići znat možete.

Vpročem čekajući vaš obšti otgovor za sve jesam

vaš dobroželatelj i sluga
vlad[i]ka PETR.

Na Cetinje, ijunja 14. 1813.




-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I KAMENARIMA

Blagorodnoj gospodi glavarima i sveštenicima od mjesta Kamenoga


Došlo je k našemu znanju, kako neka lica višepomjanutoga mjesta na jednu sirotu djevojku familije Obradovića iznijeli jesu nevaljale i nepristojne riječi za izgubit sreću i poštenje ovoj djevojki, ali takve bogomrske stvari, osuždavajući svojego bližnjago i ubivajući poštenje Bogu je protivno i vlasti zemaljskoj sudejskoj. No Bogom vas zaklinjam, da prestanut ima svak od takvoga bogoprotivnoga zborenija i jazič... redija.
Avizajući vas, blagorodni Hristijani, da unaprijed ni mužeski, ni ženski pol nema govoriti, jer inače navestićete na sebe naše arhipastirskoje neblagovolenije, a pri sem daćete uzrok vlasti sudejskoj stignut kletvenike i vozmuzitelje mjesta Kamenoga.

Želeći vam savko blagopolučenije jesam

vaš dobroželatelj Mitropolit čer. sken. i prim. i Svjatago
Aleksandra Nevskago kavaler
PETAR PETROVIĆ

Iz Monastira
Savinskoga,
16. marta,
goda



-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - DJELA
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I MAHMUT-PAŠI BUŠATLIJI

Što mi pišeš da Brđanima pomoć ne dajem i da ih ne puštim u Cernu Goru, to mi nemoj govoriti, što mi zakon i moja duša ne da učiniti. Brđani su moja braća kao i Crnogorci; što li kažeš tvoju ljutu Arbaniju, ja vidim da se ti u tvoju silu uzdaš, ali se spomeni, da je sila samo u jednoga Boga, kojemu se mi predajemo i molimo, da nam bude u pomoći. Znaš koliko si zla i sramote Crnogorcima učinio i kako si mi crkvu i manastir na Cetinje opalio i razurio, kad sam ja bio na put u Rusiju, pak i to bih sve zaboravio i za ono zlo činio sam ti dobro kad ti od cara bješe muka došla i nijesam Crnogorce puštio da suproć tebe pođu. Sad te opet molim, prođi se sirotinje brcke, da se prava krv ne prolijeva. Ako li nećeš, hvala da je Bogu! A mi ćemo se od tvoje sile i napasti s pomoću božjom braniti dokle jedan teče...

1796.

-----
Iz knjige,
Petar I Petrović - "DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

PETAR I JEREMIJI M. GAGIĆU

Milostivi gosudar moj,

Jeremij Mihailovič,

Imao sam udovoljstvije jučer večerom primiti vaše pismo, pod N48, na koje uput po želaniju vašemu izvolte i odgovor imati. Preko svega i po svemu tome, što se vezir skadarskij dosle caru svome otgovarao da mu zbog Crne Gore na vojsku poći ne može, evo mu danas već ni to ne pomoga. Carev mu tatar u kuću sjedi, prinuždavajući ga da po svaki način vojsku diže i polazi. Tako je on u ove gradove: Žabljak, Podgoricu i Spuž, što su na našoj granici, poslao skadarske Turke za garnizon, a iz Zete je najbolje hristjane, do trista ljudi, popisao i zove ih sa sobom na vojsku, no prije u taostvo Hristjani sad u ovu zgodu ne hoteći na vojsku poći protiv svoje vjere i krvi i bojeći se vazdašnjega varvarstva turskoga da ih u taostvu ne posiječe, ako bi se amo što drugo Turcima protivno dogodilo, kako se mi i Turci tome nadamo iz mira... po vazdašnjijem događajima, odgovore mu da oni tamo na tu vojsku ne hoće poći, nego da vole na kući svojoj poginuti braneći se od takoga i danaske nasilija. Zatijem se uput odmetnu Kuči, pleme brdsko do hiljade i više pušakah, i jedno selo među Podgoricom i i Crnom Gorom, Lješkopolje po imenu, i uteče isto selo u našu najbližu mu nahiju Lješensku sa stokom i sa familijama, pak oni isti svi ko pušku nosi, do trista puškarah, zovnuvši u pomoć i naše obližnje i srodne Crnogorce, pođu i sad čuvaju svoje kuće, da ih Turci ne požegu i da se brane štogođ bolje uzmogu. Pak još ne znamo kakve će mjere vezir protiv ovakvog slučaja preduzeti, te li te znajući da Crnogorci svoj obraz, obranjavati k njima ubjegše, neće lasno i bez čuda postiđeti. Teke smo svi na velike muke bez fišekah. A ja, kako sam čuo da su turski garnizoni došli na rečena mjesta, odput sam poslao svoga čoeka igumna Mojsea te valjaste i pouzdana, u istu Lješansku nahiju i u Brda s nalogom i knjigama, da svak stoji gotov i na opazu, ma da nitko ničim Turke na zađene, doklegođ njih Turci ne bi. K tome domalo, kako se odmetnu oni, pišem i Turcima u Souž i u Podgoricu, da bi svakojako mir produžio i rat ne užegao, od kojega pisam vama i kopiju ovdi prilažem. Iz ovoga svega vam soobštenoga vidi se i predpoložit se može da će vezir skadarskij prijed protiv nas obratit oružije nego tamo poći đe ga car zove i čeka ga izvjestno gore. A i Bosna i Hercegovina, čini mi se, da isto i misle, i vole i moraju, što preduzme skadarskij vezir, zašto ni od njih nije vojske caru na pomoć pošlo, a pod istoga su vezira skadarskoga komandu određeni; i Turci barem očito manje zlo i izabrati za se znadu, i to sad da nigda.

Nego je za nas i sve hristjane opasnije i pretežko ne imavši potrebno u ruke, fišeke i kremenje, a samo bi moglo pojavljenje i malog jednoga dijela od flota rosijskoga su ne mlogo vojske, koja bi teke vostrg i i ljubav k sebi rasplamtila, te bi ne samo mi ne bjedstvovali, no i svi hristijani okolo nas, koji su još turski, kako vostočnago ravno i zapadnjega vjerosispovjedanija, jedva bi dočekali, vooruženi budući, stupiti pod barjak blagovjerne Rosije, spasavateljnice narodah od varvarskoga prekomjerija i svakojakijeh do bezkonečija obidah. I tako bi od samoga prišestvija Rusah mlogo se dobra učiniti moglo sad u ove strane i uskoriti poraženje obšte hristianskoga vječnoga i zakletoga dušmana. Zato sam ja i dosle molio, da se u ove naše strane eskadricom pristupi i pojavi pred Arbanijom, pa ne doumjevam se što nije dosle amo vnimanije obraćeno. Teke se nadam tome još svakojako.

S istinim počitanijem jesam vašega visokoblagorodija pokornjejšij sluga

Cetinje, 7. maja dnja
1829. goda.

m. NJEGOŠ s.r.


----------
Iz knjige,
Petar I Petrović - "DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

Petar I Jeremiji M. Gagiću

Milostivij gospudar moj,

Jeremij Mihailovič,

Vaše dva ljubeznjejše pisma od 17ga i 23ga minuvšega fevralja čest jesam imao ispravno polučit. No po pričinje mojej bolesti nijesam moga otgovorom služit, budući mi ot nazad 15 danah udario pritisak, koji me verhu mojega obiknovenoga kašlja i revmatizma teško mučio i do danas nije me posve ostavio.
Posiljka pod bukvoju A koju sam pri pervomu pismu primio sostoit u dvije knjigi Novago zavjeta, prevedenago gospodinom Stojkovičem na naš jezik, iz kojih jednu vam posilaju s pismom gospodina novgorodskago i s, petrburskago mitropolita Serafiona, moleći vas da mi soobštite vaše mijenije, kako će se vam ovi prevod pokazati. Ja ga nijesam svega za uzrok moje bolesti pročitao, ali mi se čini da je dobro preveden. No da je cerkovna pečat bolje bi bilo za one koji graždansku nijesu ni vidjeli. Biće mislim i riječih koje neće svaki razumjeti po tomu što u svakoj počti provinciji i nahiji neka razlikost u govorenju i narječijam iмade, budući svoj jezik tuđima jezikami pokvarili i mnogo svoga izgubili.

Za tisjaču červonih mojega i narodnoga pensiona i za 99 mojih osobnih, također ispolučeniji pomjanutoj posilki prepovodim raspiski, mene je udivitelno što ova tisuća cekinah ne ide pravo cernogorskomu, nego slavenoserbskomu narodu. Može bit neka pulitičeska pričina tomu. Molim kad vam budet nadokano sočinit pismo za gosudarja novoga imperatora da biste me izvijestili kakvim surgučem krasnim ili černim treba ono je zapečatiti.

Drago mi je i radostno čuti da ste već s obručenoju vam djevišeju sčas(t)livo brakosočetanije soveršili. Vseblagij Bog da vam darujet to što u njega prosili budete. S ovim čistoserdečnim raspoloženijem i pozdravom vas i za vazda ostajem vašega blagodarija pokornij sluga i svakoga dobra želatelj.

Cetinje,
marta 5. dnje 1826. goda.

m. č. PETROVIČ.


-------
Iz knjige,
Petar I Petrović - "DJELA"
izdao CID Podgorica 1999. godine
štampala "Vojna štamparija" - Beograd

У Упутству управама основнијех школа у Подгорици, Бару и Никшићу, које је главни школски надзорник Стево Чутурило формулисао на Цетињу 20. септембра 1880. године, поред осталог се каже:

"Међу дјецом том ваља успоставити нову моралну свезу, а то је свеза крвног и племенског сродства по крви и језику, по славној прошлости и садашњости заједничкој.

'Србин вјере мухамеданске', 'Србин вјере католичке' или 'Србин вјере православне', то нека буду термини за означење вјерске разлике. Име 'Турчин' да не спомене ни учитељ ни ученик, јер је то име народа и племена татарско-туранског, које у себи нема ни трага од српске крви; и јер су наши речени мухамеданци српске крви и поријекла. Мухамеданска вјера не може никако сметати и не смета Србину, да буде добар Црногорац. - 'Брат је мио, које вјере био', вели српска пословица".

У Читанци за други разред основнијех школа која је публикована 1897. на Цетињу, у поглављу "Име и отаџбина" јасно и недвосмислено се каже:

"Дјецо! Вас је Србин родио, па с тога се ви Срби зовете. То ћете име ви до смрти ваше носити, њим ћете се пред свијетом дичити, и ако ко науми да вам мјесто њега друго какво име наметне, ви ћете онда прије умријети, него то допустити. Ви сте још мали и нејаки; но кад велики и јачи постанете, онда треба много којешта да чините за ваше отачаство, које се о вама брине, да будете срећни у животу.

Кад постанете људи, ви треба да волите ваше отачаство Црну Гору, да све радо чините, што је потребно, да српски народ буде напредан и срећан.

Та мисао треба да вам од сад све једнако буде у памети, ако желите бити достојанствени синови вашијех старијех, који су своју земљу и народ тако вољели да су многи од њих изгинули, док су је од непријатеља сачували".

У истој читанци, у поглављу "Народ у нашем завичају" још се садржајније и одређеније каже:

"У нашем завичају сви људи говоре истијем језиком, баш као и ми. Ми говоримо српскијем језиком, а ко год од матере своје научио, још од малена, српски говорити, тај је Србин. Пошто сви људи у нашем завичају говоре српскијем језиком, то је народ у нашем завичају српски.

Но у нашем завичају не моле се сви људи Богу једанко. Једни иду у цркву, на летурђију, други на мису, а трећи у џамију. Они, што иду на летурђију, то су Срби православне вјере; они што иду на мису, то су Срби римокатоличке вјере; они, што иду у џамију, то су Срби мухамеданске вјере. Сви смо ми браћа, јер говоримо истијем језиком, српскијем, а брат је мио, ма које вјере био. С тога треба да се љубимо и поштујемо, и да смо увијек једно другом у помоћи".

Неопходно је напоменути да ову читанку није написао неки просвјетни радник из Србије већ главни школски надзорник Ђуро Поповић који је рођен на Цетињу 1845. и који се у 57-ој години живота упокојио у свом родном граду 1902. гдје је и сахрањен.

У Земљопису Краљевине Црне Горе "за ученике трећег разреда основнијех школа", који је публикован 1911. на Цетињу, недвосмислено је и језгровито дефинисан појам вјере и народности, о чему се поред осталог каже:

"У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком, а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности...

Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош...

Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину - све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата."

У приручнику "Лекције из историје српскога народа" који је написао К. М. Костић (Цетиње, 1910) сугестивно је и топло дефинисана српска национална ујединитељска мисао као идеја водиља Црне Горе и њеног народа. У истом се приручнику поред осталог каже:

"Отаџбина се зове она покрајина на земљи, у којој живи народ, који говори нашим језиком, а који је српскога поријекла. Наша отаџбина није само Књажевина Црна Гора, јер у Банату, Сријему, Бачкој, Славонији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији и Краљевини Србији, Македонији и Старој Србији живи народ који говори српским језиком и који је српскога поријекла. Према томе, све те земље, у којима народ говори српским језиком јесу отаџбина српскога народа".

Cisto da se zna!

Умрла је стара Црна Гора
и без ње се муче Црногорци.
Па никако да и они помру.
Помријеће, но ће прије тога
себе и њу мртву обрукати.

p.s.HVALA BRACO,STO NAM URADISTE!HVALA MILO,ZADNJE TI BILO!