За вријеме оног карантина,сам имао нешто слободног времена, па сам читао доста о том рату почетком деведесетих између Јерменије и Азербејџана.
Имао бих доста написати но суштински се своди на следеће.Азери су увјек имали више људства (три пут већа нација=) пара и ресурса за вођење рата, али су Јермени увјек били жилавији, терен им је ишао на руку, и скоро сваку озбиљну офанзиву Азера, а било их је више, решавали у своју корист, некад уништавајући и читаве јединице противника.
Азерима је поред терена и жилавости Јермена проблем правила и чињеница да су у СССР-у били дискриминисани, да су углавном служили војску у радним и сервисним јединицама, и да им је војничка традиција врло танка.А то се и поред свих милијарди не исправља преко ноћи.
Први дан овог сукоба се по мени одвија, неповољно по Азере, имају тешке губитке.
Иначе данас гледам снимак резервиста из Јерменије, озбиљна лица, знају што их чека и уз понеку пјесму, без славља.Такође гледао сам и списак погинулих јермениских војника, са фотографијама.Њих 16 укупно, старешина 1996. годиште, сви остали 1999. и 2000. а списак није коначан.
Кажу и да су азери изгубили преко 30 јединица технике, неколико хеликоптера и бпл, као и преко 100 војника.Управо сам погледао снимак који су Јермени направили приликом обиласка уништене азерске технике.Мртви на све стране, тијела горе.
Страшне сцене.
Bookmarks