Neka ova tema bude prvenstveno utočište za sve one koji bi voljeli da sa svima podijele, i da pročitaju po neku POUČNU PRIČU.

Jednom prilikom čuh kako...



PUTNIK
"Priblizavajuci se jednom velikom gradu,putnik upita zenu koja je sedela kraj puta: "Kakvi su ljudi u ovom gradu?"
"Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?"
"Uzasni"-odgovori putnik. "Zli, nepouzdani, antipaticni."
"Ah"- rece zena - "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."
Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.
"Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem" - rece drugi putnik.
Mudra zena mu odgovori: "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.""

ZAVIST
"Uvek kada pomislim na zavist, setim se jedne priče koju sam čuo u detinjstvu, a kasnije je se i podsetio negde na net-stranicama. U bolničkoj sobi ležala su dva nepokretna bolesnika - jedan do prozora, a drugi do vrata. Obojica su preživljavala teške dane i tek bi ponekad razgovarali. Jednoga dana bolesnik kraj prozora pogleda kroz okno i ushićeno reče kako je na trgu ugledao veoma lepu ženu. Na molbu bolesnika do vrata, on poče da opisuje kako žena izgleda, kako se ponaša, šta je obukla, s kim razgovara... Sledećeg dana ponovilo se isto, samo je sada žena bila još lepša i još veselija. Drugi bilesnik ga je ponovo molio da mu priča o njoj. I tako nekoliko dana, uvek je bila na trgu u isto vreme, lepa i zanosna. Ova divna priča ulepšavala im je dane i skraćivala bolesničke muke. Ali posle izvesnog vremena, bolesnik do vrata oseti ljubomoru i zavist. Zašto on nije u krevetu do prozora, pa da uživa u divnim prizorima? Postajao je sve neraspoloženiji i grublji prema svom cimeru, stupajući u otvoreno neprijateljstvo. Posle nekoliko dana, bolesnik kraj prozora umre. Sav srećan, čovek do vrata zamoli da ga prebace u krevet do prozora. Čim se smestio, znatiželjno baci pogled kroz okno, ali tamo ne beše ničega. Samo sivi, oronuli zid susedne zgrade."

DALJINA
"Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
“Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vreme:
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” reče jedan.
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe?” pita učitelj – “zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio:
“Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje… Zato moraju vikati jedno na drugoga, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
“Što se dogodi kada se dve osobe zaljube?
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube?
Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi… Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Onda je rekao:
“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.”"

DVA VUKA
"Jedan mudri starac govorio je svom unuku kako se u čoveku odvija neprekidna bitka koja liči na borbu dva vuka:
- Jedan vuk je zlo. To je gnev, zavist, strah, pohlepa, nadmenost, laži, samosažaljenje, lažni ponos.
- Drugi vuk je dobro. On nosi radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, dobrotu, saosećanje, velikodušnost, istinu, samilost i veru.
- I koji vuk pobeđuje? - pita ga unuk.
- Onaj kojeg hraniš - odgovori starac."

KAKO SAČUVATI LJUBAV
"Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, toje vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Tako se cuva ljubav najdrazi moj."