Zen misli

[Raquel]

Jeste li to preuzeli sluchaj, dragi kolega?

[Nista]

Nisam mislio na pisanje, i u pravu si naravno da nije. Nisam poeta niti pokusavam da budem, treba imati talenta za to. Ovo je ipak vise jedno blebetanje ali blebetanje koje pokusava da ukaze na nesto. Tice se prepoznavanja uma .
Zen ne treba da bude nista, niti moze da bude ista. I dok god postoji ...zen... To nije zen. U sustini ..Ni zen.
Japanci su pogrdno govorili za nekoga ko mnogo zna i prica o svemu tome(kao ja) - smrdi na zen. Znaci znanje nije to. Tamo- gdje prestaje svaka misaona konstrukcija, zamisljanje i razmisljanje, pa i zen.
Ne znam kako drugacije da objasnim.

[no-mercy]

Odlicno si objasnio, nemoj vise.

[novakb14]

Nije li to zen?

Prošli post samo ovo pročitah

Ne znam kako drugacije da objasnim.

Iz ovoga samo ovo.
eve vam zen - čitaj izmedju redova.

[Nista]

Hvala , ucitelji.

[Raquel]

I, dje stadosmo?

[novakb14]

I, dje stadosmo?

Gde si u ovom glupom hotelu? Gde si u ovom dalekom selu..?

- prepustite se smirenosti.

[Raquel]

..still Waters run Deep.

Ovo bih mogla i za avatar, m?

[Nista]

Stadosmo kod prepoznavanja i posmatranja, kako uma tako i spoljnjih djelovanja (ako je moguce bez uplitanja). Recimo u slucaju da neko nesto kaze zbog cega se javi neprijatnost, prepoznamo neprijatnost, ne odgovorimo ne poistovjetimo se, prepoznamo opomenemo se. Tek kada dodjemo u ono stanje gdje mozemo a ne moramo( odgovoriti ili ne ili sta vec), "dobro" je. Zato su ucitelji palili samare ucenicima, ovaj misli da je postigao mir( jer se nisu stvorili uslovi za pojavljivanje nemira, a ucitelj mu u pravom trenutku ljusne samar i ovaj se naljuti( stvoreni uslovi). Onda mu ukaze na ljutnju. I tako sve dok neko ne opali samar a mi mu okrenemo drugi obraz. Sve i svako je ucitelj, dok se ne dodje do stanja da nema ni ucitelja ni ucenika.(udarali su i ucenici ucitelje ali tek..) . Tu vec nema zabluda, ne moze se odglumiti , prepoznavali su se izmedju sebe po energiji( nije puko vracanje udarca ili imitiranje dizanja prsta jer ucitelj otkide prst).. Znaci ne treba ici u planine da bi se praktikovalo. Zato su se nekada vracali iz planina u gradove da se testiraju( da li ce se javiti vezanost, strast) ili spavali na grobljima ili lesinama( odvratnost, strah, bilo sta). U nasem slucaju mali test, prijede nam se nesto sto volimo, kolac, sladoled, javi se zelja odlozimo do kasnije kada nam se jede , preispitamo se da li je umna glad jos tu(nekada um poludi radi jebenog kolaca), ili da bili sigurni ne pojedemo uopste. Za mene kada nisam siguran samo izaberem tezi put u svemu a ako ne izaberem (sto je cesto) ne zavaravam se da mogu a ne moram. U sustini tezi nije taj put jer vise naginje odbacivanju a Budin je srednji, ni prihvatanje ni odbacivanje ali, za svaki slucaj. Tu vec nekada zna biti dobro, u odricanju, nepojedeni kolac bude sladji od pojedenog. Zato je golim isposnicima bilo dobro u umrtljavanju tijela, zavoljeli su to, zavoljeli glad ,ali isli su krajnost odbacivanja a to nije taj put(srednji, put svijesti). Sve u svemu Um uvijek tezi lagodnosti a najlakse je slagati sebe. Krajnji test ako "mislimo" da smo tu- otici u neku zabit na neko vrijeme.. I tako uplicemo se i opominjemo, trudimo se da samo posmatramo bez uplitanja, kako um tako i spoljnja djelovanja. Sto se covjek vise cisti, manje se toga javlja i lakse je prepoznati. Sve sto vidimo kod drugih treba vidjeti i kod sebe, zavist , pohlepu, ljubomoru. Mislimo da nisu tu? Nestvoreni uslovi... I tako u nedogled. Zbog cega pisem ovo? Javi se ego, milo mu je da objasni nesto( fukara), vezanost za pisanje i forum? Naravno, ne bih ulazio i pisao redovno da nije tako.. Jedino ako nekome koristi ima svrhu. A da li zaista nekome koristi? I tako u nedogled, kroz misli, a tamo gdje nema misli nema niceg od ovoga.. Tako otprilike kazu..

[Raquel]

Kada sam počinjao da učim za rabina, zbunjivalo me je pitanje značenja religije. Da li je suština u tome da se bude dobar čovjek, ili da se bude blizak Bogu, ili da se uzdržavamo od grijeha, ili sve to zajedno? Onda sam jednog dana, dok sam bio u rabinskom koledžu u Jerusalimu, posmatrao kako ulicom prolazi jedan siromašni stari rabin, koji je bio disident u Rusiji prije nego što je došao u Izrael. Znao sam za njegovu reputaciju i divio sam se njegovoj hrabrosti da se suprostavi Staljinu u najgorim godinama sovjetske torture. Bio je čudan dan, padao je snijeg u Jerusalimu – što se rijetko događa.Rabin je polako išao po snijegu, u cipelama koje nikako nisu mogle da ga zaštite od hladnoće. Jedino što je bilo na njemu, a iole moglo da ga zaštiti od hladnoće, bio je šal, čvrsto umotan oko vrata. Iz daljine sam vidio kako je naišao na staru prosjakinju. Pružila je ruku ka njemu, on je zavukao svoju ruku u džep i dao joj nekoliko novčića. Ali, pošto se je tresla od hladnoće, nije mogla dobro da se služi prstima i novčići su ispali u snijeg. Rabin ih je pokupio i stavio joj u džep. Zatim je skinuo šal, omotao joj oko vrata, i nastavio svojim putem.Dvije sedmice kasnije, našao sam se u istoj sinagogi sa pobožnim rabinom. Ispričao sam mu šta sam vidio i pitao ga zašto je rizikovao svoje zdravlje zbog nje.
“Uradili ste to iz milosrđa, zar ne? Jer ste htjeli da učinite dobro djelo?”
“Ne”, rekao je on, sa primjetnim ruskim naglaskom. “Učinio sam to jer sam vidio princezu na ulici, koja nije imala svoje uobičajeno kraljevsko odijelo, pa sam joj pozajmio svoje.”
Tek tada sam shvatio svrhu vjere. Religija nas uči da prepoznamo plemenite i kraljevske potencijale u svakom ljudskom biću, i navodi nas i da se prema njima ponašamo u skladu sa njihovim plemenitim porijeklom. I dok nas vjera uči da to prepoznamo u svakom ljudskom biću, stid nas uči da to prepoznamo u sebi, zato što ima trenutaka kada to zaboravljamo.

Šmuli Boteah

[novakb14]

[Nista]

“Uradili ste to iz milosrđa, zar ne? Jer ste htjeli da učinite dobro djelo?”

Ako se cini da bi se ucinjelo dobro djelo, nije to -to. Cini se zarad necega .Nikakve velicine u tome nema, jer ako ima velicine cinimo radi sebe, radi ega i tu bi se vec mogao razboljeti.
Da li ga sal vise grije dok mu je bio oko vrata ili posto ga je dao? To je ta nagrada koja je sama po sebi, kako u ovome, tako i svemu ostalom.... To je to ucenje.

[Raquel]

Dakle: ne brinite se tjeskobno za sutrašnji dan, jer će se sutrašnji
dan brinuti za se! Svakom je danu dosta njegove muke.

[novakb14]

Ne brinite ni za spavanje/ne

[Nista]

Sile samsare djeluju promjenljivo.

[Raquel]

[novakb14]

Sent from my GT-I9195 using Tapatalk

[Nista]

[Raquel]

[Nista]

"Avaj, sve su stvari na ovom svetu beznačajne, one su samo seme tuge. Mala učenja vode te u dela - treba se osloniti samo na velika učenja. "

[Nista]

Samo kreni!
Ađan Ča
Prevod Branislav Kovačević
Samoza besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme
Udah…izdah… samo to. [1] Neka te ništa drugo nezanima. Čak i ako drugi dube na glavi, to je njihova
]stvar. Ne lupaj glavu oko toga. Samo se skoncentriši na udahi izdah. Budi svestan kad vazduh ulazi i kad
izlazi.
Ne obraćaj pažnju na bilo šta drugo. Nema potrebe darazmišljaš o tome šta ćeš dobiti. Ne obraćaj
pažnju ni na šta. Samo znaj kad udišeš i kad izdišeš.Udah… izdah… Možeš u sebi reći "BUD" pri udahu i
"DHO" pri izdahu. Ostani tako sa dahom. Kadavazduh ulazi, ti to znaš; kada izlazi, ti to znaš. Budi svestan
na taj način sve dok um ne postane smiren, bezuznemirenja, bez rastresenosti, samo dah koji izlazi i
]ulazi. Neka ti um ostane u tom stanju. Još uvek ti nijepotreban bilo kakav cilj. Upravo ovo stanje je prvi
[stupanj vežbanja.
[]Ako je um miran, ako je spokojan tada prirodno postajesabran. Kako vežbaš, dah je sve neprimetniji,
postaje finiji. Telo postaje gipkije, um postaje gipkiji. To jejedan prirodan proces. Sedenjeje udobno: nisi
otupeo, ne dremaš i glava ti ne pada. Um ima prirodnusposobnost da sve što radi obavlja bez napora.
Smiren je. Izbalansiran je. I kada ustaneš iz tekoncentracije (samadhi), kažeš sam sebi: "Hej, šta je to
bilo?" Sećaš se mira koji si upravo iskusio. I nemožeš više da ga zaboraviš.
Stvar koja sve ovo prati se naziva sati, moć sećanja, isampađanna, samosvesnost. Šta god da kažemo ili
radimo, kuda god da idemo, prosimo hranu, jedemo, peremosvoju zdelu, svesni smo šta radimo. Budi
sabran, bez prekida. Uvek sledi svoj um.
I kod meditacije u hodu: odaberi pravu stazu između dvadrveta, otprilike petnaest metara. Hodanje je
isto što i sedeća meditacija. Saberi misli: "Sada ćuda uložim napor. Uz snažno podsećanje na ono što
treba da radim i motrenje na ono što zaista radim, smirićusvoj um". Sam objekat meditacije zavisi od
vrste osobe. Pronađi onaj koji tebi odgovara. Neki ljudiprvo emituju mettu (prijateljsku ljubav) ka svim
svesnim bićima. A onda iskorači desnom nogom i koračajnormalnim korakom. Paralelno sa tim, kako
napraviš jedan, pa drugi korak, u sebi izgovaraj: BUD‐DHO,BUD‐DHO…" Neprekidno održavaj pažnju na
tom objektu. Ako postaneš uznemiren, zaustavi se dok se umne smiri, a onda kreni opet, Budi svestan
početka, sredine i kraja puta dok ideš u jednom smeru iisto tako kad se vraćaš. Neprekidno budi svestan
na kojoj tački puta se nalaziš!
Dakle, to je metod meditacije u hodu. Sveto nije baš lako. Nekiljudi nas vide kako hodamo tamo‐amo i
misle da smo ćaknuti. Oni ne znaju da je mnogo mudrosti uhodajućoj meditaciji. Hodaj napred i nazad. I
ako se umoriš, zaustavi se. Usmeri pažnju ka sebi i umirium. Neka disanje ponovo postane ugodno. Kad
to postigneš, ponovo prebaci fokus pažnje na hodanje.
Telo često menja svoj položaj. Stojeći, hodajući, sedeći,ležeći. Stalno menjamo položaj tela. Ne možemo
ceo život samo da stojimo, sedimo ili da ležimo. Živimokoristeći sve te položaje, zato ih moramo
iskoristiti i razvijati svesnost u svakom od njih. To jeono što radimo, bez prekida. Nije lako.
Dakle, samo kreni! Nije lako. Ali, jednostavno rečeno: toje kao da uzmeš ovu čašu i staviš je ovde dva
minuta, zatim je staviš tamo na dva minuta. Premeštaš jeodavde tamo i natrag svaka dva minuta. Ovo je
]tek primer, ali radi to sa koncentracijom. Kod posmatranjadaha je isto; radiš to sve dok se ne javi
sumnja ili patnja i tada se može javiti i mudrost. Nekiljudi će ti reći: "Šta? Premeštati čašu tamo‐amo? To
je budalaština, nema nikakve koristi od toga! Jesi li tišašav?" Nema veze, samo kreni. Nemoj zaboraviti,
na svaka dva minuta, ne na pet minuta. Budiskoncentrisan! To je ključ.
Isto je i sa posmatranjem daha. Sedi u stabilnom položaju,ukrštenih nogu, desna noga je položena na
levu. Udahni dok vazduh ne stigne dovde (stomak), izdišisve dok vazduh nije izašao iz pluća. Udahni ga
dok ih nisi napunio, i tada ga ispusti. Ne pokušavaj damenjaš ritam disanja! Koliko god da je kratak ili
[]dug, to je u redu, nema problema. Sedi i posmatraj kakotvoj dah prirodno ulazi i izlazi. Ne daj mu da ti
umakne. Ako mu to uspe, zaustavi se! Kuda je otišao?Pronađi i vrati natrag.
Pre ili kasnije naići ćeš na nešto dobro. Samo vežbaj.Nemoj da misliš kako ti to nisi u stanju. Kao kad se
sadi pirinač. Gurneš struk u zemlju, uskoro izbiju izdanci,zatim se pretvore u čitav snop i uskoro ga
]žanješ, ljuštiš i onda jedeš "khao mow" (slatkizeleni pirinač). Tako stoje stvari sa pirinčem. Takva mu je

[Nista]

priroda.I ovo je isto — samo sedenje. Ponekad pomisliš: "Koji đavo tu sedim i posmatram svoj dah? On će ulaziti
i izlaziti i sam od sebe, ne moram još i ja da buljim u njega!" To je samo naš brbljivi um, uvek nešto
cepidlači. Ignoriši ga! Nastoj da sediš sve dok se ne smiri, zato kad se smiri, dah postaje blag, telo postaje
opušteno, um je opušten, i sve lagano dolazi na svoje mesto. Nastavi sve dok ti se možda učini da tako
sediš, ali kao da nikakav dah niti ulazi, niti izlazi, a još uvek si živ. Ne boj se! Ne beži u misao da si prestao
da dišeš! To je već stanje mira.Ništa ne treba da radiš, samo se udobno namesti. Ponekad, zaista će
izgledati da ne dišeš, ali ti to ipak činiš. Mnoge ovakve stvari se mogu dogoditi i to je u redu. Samo budi
svestan svake od njih, ali ne daj da te nijedna zavede.
Uvek iznova vežbaš i to često! Pošto si jeo, ogrni svoj ogrtač i kreni da hodaš: "BUD‐DHO, BUD‐DHO…"
Hodaj tako sve dok na svom putu ne iskopaš rov do kolena, samo hodaj. Kad si umoran, idi i sedi. Mnogo
vežbaj! Vežbaj da bi znao, da bi ga posedovao, da bi bio rođen, da bi uopšte razumeo o čemu se tu radi.
Nemoj tek šetuckati: tik‐tak, tuk‐tuk… razmišljajući sad o ovom, sad o onom. A onda se zavučeš u svoju
kolibu i dok si lupio dlanom o dlan, već hrčeš sve u šesnaest! Na taj način nikad ništa nećeš videti. Ako si
lenj, kad će oda posao biti završen? Ako si umoran ili lenj, koliko daleko ćeš odmaći? Saberi se, naoružaj
odlučnošću i prevaziđi svoju lenjost. Ne ponavljaj u sebi. "Biću miran, biću miran…", onda sedneš i pošto
istog trenutka ne postaneš miran, dižeš ruke nezadovoljan.
Lako je reći bilo šta, ali teško i uraditi. Jel tako! Kao kad kažeš: "Ah, nije teško saditi pirinač. Bolje je saditi
i jesti pirinač, nego raditi ovo što ja radim." Ali idi i probaj, pa tek onda vidiš da ne znaš da razlikuješ
bivola od pluga! Zapravo, raditi taj posao je mnogo drugačije, nego tek pričati o njemu. To je tako, zar
ne?
Svi vi hoćete da pronađete mir — i on jeste ovde! Ali još uvek ništa ne znate. Koga god da pitate, još
uvek nećete znati. Zato upoznajte sopstveni dah kako ulazi i izlazi: "BUD‐DHO, BUD‐DHO…" To je
dovoljno. Samo to radite. Ne morate mnogo da mislite. Za sada, znajte samo toliko, naučite samo toliko.
"Radim ovo i ne vidim da se bilo šta događa." Nema veze, samo kreni. I šta god da iskrsne, nema veze,
samo kreni i vežbaj ovako, tako da na kraju razumeš u čemu je stvar. Uradi i vidi! Ako samo sediš i znaš
šta se događa, to je dovoljno. Kada ti se um smiri, on zna. Možeš sedeti celu noć, do zore, i nećeš osetiti
čak ni da sediš, uživaćeš u tome. Ne možeš to objasniti, to je kao uživanje.
I kada se to dogodi, možda će ti pasti na pamet da držiš "duboke" propovedi, ali dobro se čuvaj
"verbalne dijareje", neprekidnog pričanja o Dhammi, sluđivanja ljudi svojom neprekidnom pričom. Slično
kao stari iskušenik Sang. Jedne noći, ubrzo posle sumraka, u vreme predviđeno za hodajuću meditaciju,
čuo sam kako neko u obližnjem bambusovom gaju klopara: "klap… klap… klap…" Sedoh i oslušnuh,
pomišljajući: "Ko to koga podučava tamo? Ko to tako melje?" Nije prestajao, već je brbljao bez kraja i
konca. Na kraju uzeh baterijsku lampu i otidoh da pogledam. Naravno, bio je to iskušenik Sang; sedeo je
tamo pod bambusovom nadstrešnicom, sa upaljenom lampom, prekrštenih nogu, i mleo punom parom,
izlagao je Dhammu noći! "Sang, jesi li ti to malo odlepio?" "Ne, ne, nisam, samo ne mogu to više da
držim u sebi," reče. "Kad sedim, moram da podučavam; kad hodam, moram da podučavam… nemam
pojma gde ću se zaustaviti!" Stvarno je poludeo! Ali dobro, znate kako je, to je ono što jeste, dešava se
ponekad.
Ali ne odustaj. Ne sledi svoja raspoloženja. Kada si lenj, ne odustaj! Kada si pun energije, ne odustaj!
Vežbaj sedeći i hodajući, a čak i kada legneš, posmatraj svoj dah. Pre nego što zaspiš, poduči svoj um:
"Neću se prepustiti preteranom spavanju." A kad se probudiš, nastavi da meditiraš. Kada jedemo,
podsećamo sebe: "Neću jesti ovaj obrok sa pohlepom, već samo kao lek, radi održavanja tela u životu,
kako bih imao dovoljno snage za meditaciju." Pre nego što utonemo u san, podsećamo sebe; pre nego
što jedemo, podsećamo sebe tako neprekidno. Ako stojiš, budi svestan toga; ako sediš, budi svestan
toga; ako ležiš, budi svestan i toga. Sve radi na taj način! Kada ležiš, lezi na desnu stranu, fokusiraj se na
dah: "BUD‐DHO, BUD‐DHO…" sve dok ne zaspiš. Čim se ujutro probudiš, nastavi "BUD‐DHO, BUD‐DHO…"
kao da nisi propustio nijedan dah! Iz toga nastaje mir… budi neprekidno sabran. Ne gledaj šta drugi
vežbaju, ti to ne možeš da radiš. U pogledu sedeće meditacije, sedi u ravnoteži i uspravne kičme. Neka ti
glava nije ni zabačena unazad, niti visi napred. Uvek održavaj balans. Slično kao ovaj Budin kip — on sad
sedi "prav i zdrav"! Ako želiš da promeniš položaj, izdrži bol do krajnje granice pre nego što to zaista

[Nista]

učiniš. "Šta?" kažeš, "ja to ne mogu!" Ali sačekaj malo pre nego što se pomeriš. Izdrži bol koliko godmožeš, a onda uzmi još malo. Koliko god da te boli, ne odustaj i izdrži. A ako je suviše bolno da bi
održavao "BUD‐DHO" u umu, tada uzmi taj bol kao objekat svesnosti: "Bol, bol, bol, BOL!", nastavi tako
umesto "BUD‐DHO". Ostani sa tim dok bol ne stigne do svog kraja i onda vidi šta se događa. Buda je
rekao da bol nastaje sam od sebe i da će prestati sam od sebe. Pusti ga da umre, ne odustaj! Možda ćeš
početi da se znojiš — niz leđa ti se kotrljaju graške znoja poput zrna graška. Ali ako uspeš da odeš iza tog
osećaja jednom, tada ćeš shvatiti o čemu se tu zapravo radi. Ali to dolazi postepeno, ne guraj sebe
predaleko prebrzo. Samo lagano drži isti kurs.
I znaj kad jedeš… žvaćeš, gutaš… i gde sve to završi na kraju? Znaćeš koja je hrana dobra, a koja je loša za
tvoje telo. Znaj gde ona odlazi. Rafiniraj umeće jedenja; jedi i procenjuj kada ćeš biti pun kroz pet
zalogaja, i tada stani! Uzmi dovoljno vode i to je to. Pokušaj i vidi možeš li to. Većina ljudi ne radi tako.
Umesto toga, jedu sve dok može u njih da stane, a onda povrh dodaju još pet zalogaja! Ali to nije put, jel
me razumeš? Buda je govorio da uvek jedeš s pažnjom i da znaš kada još uvek nisi sit, ali ćeš biti u
narednih pet zalogaja, i onda se zaustavi! Popij vode dok ne osetiš da si sit. I onda, bilo da hodaš ili ideš,
nećeš se osećati tromim i meditacija će ti automatski postati bolja. Ali ljudi neće tako da rade. Ako nećeš
da zaista sebe vežbaš, onda i ne možeš to da uradiš. Jedeš dok nisi sasvim pun, na to dodaš još pet
zalogaja. To je tako, priroda naše pohlepe i drugih nečistoća u umu, sa jedne strane, i ono što je Buda
podučavao, sa druge, idu u suprotnim smerovima. Moramo sebe da posmatramo.
A spavanje, stanje budnosti, zavisi od tvog umeća. Ponekad nećeš stići da legneš na vreme; ako legneš
ranije, ako legneš kasnije, nije bitno. Tako ja radim. Da li sam legao kasnije ili nisam, nije važno. Čim se
probudim, ustajem, ne pravim nikakav problem od toga. Odmah preseci celu stvar. Ako se probudiš i još
uvek si pospan, svejedno, odmah ustani! Ustani i kreni, umij se, počni meditaciju u hodu. Ne oklevaj, već
kreni da hodaš. Tako moramo sebe da vežbamo, samo kreni! Dakle, to su tvoji zadaci. Ali nećeš ih
upoznati samo slušajući šta ti drugi govore. Možeš nešto da saznaš samo tako što ćeš i sam vežbati. Zato,
samo napred, vežbaj. To su početni koraci u vežbanju uma. Kada meditiraš, fokusiraj se samo na jednu
stvar. Kad sediš, um samo posmatra dah kako ulazi i ulazi, neprekidno posmatra, i lagano se smiruje. Ako
je um rastresen, čim sedneš um krene na svoju stranu, razmišlja kako bi jeo testo (ovi koji su se tek
zaredili — gladni su, zar ne?). Želiš da jedeš, želiš da piješ, gladan, žedan, željan svega! Sve dok ne
poludiš. Ali ako poludiš, onda budi lud toliko da si u stanju da sve to prevladaš.
Samo kreni! Jesi li ikada radio meditaciju u hodu? kako je bilo? "Um luta". Onda se zaustavi sve dok se ne
vrati. Ako zaista luta, onda zaustavi disanje sve dok ne počneš da se gušiš — i um će se sigurno vratiti.
Ako sediš i um ti jurca na sve strane, zaustavi dah, ne ispuštaj ga iz sebe, i kad više ne možeš da izdržiš,
on će se vratiti! Ojačaj svoj um. Znaš, treniranje uma nije isto što i treniranje životinja; njega je zaista
teško trenirati! Ali nemoj se brzo obeshrabriti. U nekim situacijama, zadržavanje daha sve dok ti pluća ne
pucaju jeste jedina stvar koja će privući tvoj um. Još kako će pojuriti natrag! Probaj i videćeš.
Tokom ovog kišnog povlačenja, nastoj da vidiš o čemu se ovde radi. Tokom dana, vežbaj; tokom noći,
vežbaj; kad god si slobodan, samo kreni i vežbaj. Radi meditaciju u hodu danju i noću, makar i nemao
vremena da pričaš. Usmeri pažnju na meditaciju, neka ona buda bez prekida.
To je kao voda u ovoj flaši. Ako je nagnem, ona krene da kaplje: "kap… kap… kap…"; nagnem je još više i
ona "kap‐kap‐kap…" Takva je i naša sabranost.A ako zaista krenemo da sipamo iz flaše, ona postaje
neprekidni mlaz vode, kao iz česme, a ne samo da kaplje. To znači: bilo da stojimo, hodamo, sedimo,
ležimo ili bilo šta drugo, ako smo uvek svesni, tada je naša sabranost poput neprekidnog mlaza vode.
Takvo je naše vežbanje uma. Ako mislimo o ovome ili onome, uznemireni smo, nismo sa samima sobom,
nema veze. Samo vežbaj bez prekida i razvijaćeš svesnost sve dok ona ne postane neprekinuti tok. I
onda, dok stojiš, sediš, ležiš, šta god, to znanje će te čuvati.
Odmah počni. Pokušaj. Ali ne žuri. Ako samo sediš tu i gledaš šta će da se desi, tada gubiš vreme. Zato,
dobro pazi. Ako suviše zapinješ, nećeš uspeti, ali ako uopšte ni ne pokušaš, tada isto tako nećeš uspeti.

[Raquel]

St. nije ni malo "tvrd".

[Raquel]