Milan Babic-Predsednik bivse SAO Krajina je izjavio

[Dobrusky]

sledece recenice:

"Izlazim pred ovaj tribunal sa dubokim osjecanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da ucestvujem u progonu najgore vrste, protiv ljudi, samo zato sto su bili Hrvati a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuca i nevini ljudi su ubijani. Cak i nakon sto sam saznao sta se dogodilo cutao sam o tome, jos gore nastavio sam sa sluzbom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao licno odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ..."

****************

Zeleo bih da znam, da li cemo slicne reci kajanja cuti i do drugih koji su odgovorni za BALKANSKI HOLOKAUST.Da li ce osecaj odgovornosti i griza savesti obuzeti ljude iz Sprske Pravoslkavne Crkve,pocev od Pavla do Amfilohija?Da li ce se cuti slican glas iz Udruzenja Knjizevnika Srbije ili iz SANU ?Da li je u Srbiji moguce odpoceti sa denacifikacijom i dovodjenjem drzave Srbije u normalne tokove ?

:?:

[Karma]

Deja vu?

...ajmo jovo nanovo...:

Molim braću Srbe da oproste braći Hrvatima što rasturiše onako divnu zemlju... :?

[Karma]

sledece recenice:

Zeleo bih da znam, da li cemo slicne reci kajanja cuti i do drugih koji su odgovorni za BALKANSKI HOLOKAUST.Da li ce osecaj odgovornosti i griza savesti obuzeti ljude iz Sprske Pravoslkavne Crkve,pocev od Pavla do Amfilohija?Da li ce se cuti slican glas iz Udruzenja Knjizevnika Srbije ili iz SANU ?Da li je u Srbiji moguce odpoceti sa denacifikacijom i dovodjenjem drzave Srbije u normalne tokove ?
:?:

Red je i da ti odgovorim:

Пријатно изненађен jесенашњим издањем «Клопке» на Пинк ТВ-у...

Наиме, ни после силних притисака за «суочавањем са истином», као и тобоже неопходношћу «катарзе» ради помирења Српског народа са својим суседима, испоставило се да је пројекат денацификације Срба доживео свој потпуно дебакл.

Прилично јадно и смушено су деловали «експерти» позвани у емисију (изузимајући госпођу из дијаспоре) који су се трудили да докажу како су сви други око њих «стереотипи», и како једино њима у студију припада привилегија «монотипа».
Што ће рећи «једино смо ми паметни – сви други су будале».

Јер, Срби нису прихватили епитет «геноцидног народа», и дежурног кривца за сва зла која се дешавају на овој планети, већ су напротив, у огромној већини задржали свој понос и достојанство, као и високо мишљење о традиционалним и моралним вредностима своје нације и показали да знају да цене своју историју. Није тешко предвидети да ће се и ДОС-манлије врло брзо наћи тамо где заслужују (надам се, неки и у блиском суседству са Ђинђићем).

Самим тим може се очекивати и скори крај Ђукановићеве владавине јер га је Запад највише и одржавао на власти (помогавши му и крађу гласова на предсједничким изборома 1997.), понајвише зарад денацификације, тј. однародњавања Црногораца од Српства.

Vremeplov, vredi se podsetiti...

---
"Vec sama upotreba reci „denacifikacija“ u Srbiji, 56 godina kasnije, sadrži najstrašniju optužnicu za srpski narod - optužnicu za fašizam. Ideolozi denacifikacije, koji imaju minornu podršku u srpskom birackom telu, planiraju da iz kulturnih i nastavnih programa izbace sve što je nacionalno.

Termin „denacifikacija“, koji je je poslednjih nekoliko godina pušten opticaj u Srbiji i u prvi mah je malo ko ozbiljno shvatio.

Ali stvar, nažalost, nije tako naivna.
To je potvrdjuje i bucna orkestracija koja je nakon sloma korumpiranog Miloševicevog režima ubrzo pocela. Culi smo da je predsednikov boravak u Hilandaru „put u teokratiju“ i „pravoslavni fundamentalizam“ (Branislav Miloševic).

Da je prenos posmrtnih ostataka Jovana Ducica u otadžbinu „nekrofilna procesija“ (Nenad Dakovic). „Koštunica i grupa oko njega nas vuku u tradiciju“, kaže, sva zgrožena, nacelnica Izdavacke delatnosti Nacionalne biblioteke LJiljana Djurcic. Orkestrirano i potpuno neosnovano slavljena pozorišna spisateljica upozorava: „Tek sada smo na nultoj poziciji kada gradjansko društvo treba da se izbori, recimo, sa kleronacionalizmom koji nastupa. Potpuni poraz doživeo je gibanicarski nacionalizam, što ne znaci da ljudima i dalje srce ne lupa na ikonu i šubare“, Biljana Srbljanovic.

Istorijski gledano, „denacifikacija“ (Entnazifizierung) je termin za mere koje su „sile pobednice u Drugom svetskom ratu preduzele posle sloma Nemacke (maj 1945) u cilju uklanjanja uticaja fašizma na javni život, privredu i školstvo, kao i kažnjavanja onih fašista koji su bili aktivni u prethodnom periodu“.

Vec sama upotreba reci „denacifikacija“ u Srbiji, pedeset šest godina kasnije, sadrži, dakle, optužnicu. I to najstrašniju mogucu optužnicu koja se u Evropi posle Drugog svetskog rata uopšte mogla izreci: optužnicu za fašizam!

Svi mi znamo da u Srbiji nije bilo fašizma. Znaju i „denacifikatori“ koji, da je u Srbiji zaista bilo fašizma, ne bi stigli da o tome išta kažu. Pa šta? Uostalom, danas svi znaju šta se zapravo zbilo u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, kako su režirane Markale 1, 2, 3, kako je Kristijan Amanpur postavila scenografiju logora...

Sada svi znaju i šta su finski strucnjaci našli u kosovskom selu Racak i ko je sakrio njihove izveštaje. I? Hoce li laži manje boleti ili se lakše sprati sa obraza? Hoce li posledice tih laži - masovne smrti, razaranja, propadanje jedne zemlje, više nacija i ekonomija, ubilacko trovanje eko-sistema - biti lakše otklonjene?
Pojam „denacifikacija“ potice od francuskog DE („odvajanje, ukidanje, rastavljanje“, kao i „padanje, srozavanje, snižavanje“), zatim latinskog NATIO (narod) i takodje latinskog FACERE (raditi).

Prevedeno, dakle, „denacifikacija“ je rad na ukidanju, rastavljanju i srozavanju onoga što bitno cini jedan narod. Onoga na cemu se temelji narodni vrednosni i duhovni sistem, odnos prema svetu i životu, poimanje suštinskih kategorija ljudskosti i uopšte smisla ljudskog u istoriji i vremenu. Razgradnja vertikalnih organskih veza nacionalnog sa nadnacionalnim i univerzalnim, da bi se - kako je to objasnio ruski filosof Ivan Iljin - uspostavio totalitarizam horizontalnog i prizemnog, koji se u tom ideološkom diskursu zove internacionalizam. Inter-nacionalizam bez nacija.
Da naše tumacenje nije na pogrešnom putu pokazuju i pojmovi srodni „denacifikaciji“.

Denacionaliziranje (francuski: denationalisation) doslovno znaci, po Vujakliji, „odrodjavanje, odnarodjavanje“. Denacionalizirati (denacionaliser) znaci „oduzeti narodni karakter, lišiti nekoga bitnih osobina naroda kome taj pripada, odroditi, odnaroditi“ (str. 209, levi stubac).

Jasniji se od toga ne može biti.
U Srbiji nije bilo nacizma i fašizma, ali govori se o „denacifikaciji“.
U Srbiji je više od pola veka bilo boljševizma, komunizma, titoizma (i njegovih denominacija), magluština svih mogucih i nemogucih internacionala, ali ti isti „gradjanski intelektualci“ i „denacifikatori“ ne govore o deboljševizaciji ili detitoizaciji. Ni spomena o pomirenju i ocelovljenju nacije duboko podeljene propalim internacionalnim ideologijama, koje postoje još samo u našim svadjama i opisu njihovog radnog mesta.

Kontradiktornost je, dabome, prividna. Oni nece da mentalno i moralno „deboljševiziraju“ Srbiju, jer ne žele da seku granu ciji su plod. Nece da pomognu narodu da ponovo otkrije svoje niti pokidane i pogubljene u prethodnoj epohi revolucije. Naprotiv. Upravo pokušaj pronalaženja i povezivanja pokidanih niti, samootkrivanje sopstvenog izgubljenog središta, sada ce dobiti tretman „primitivizma i zlocina i izdaje intelektualaca“. To su vec osetile neke ugledne nacionalne adrese (UKS), a i ostale ce, po programu, doci na red (SPC, SANU).

Možda je preterana tvrdnja da je „program denacifikacije Srbije“ - sa unutrašnjepolitickog stanovišta - skrivena osveta titoista i poraženog krila u porodicno-partijskom obracunu zvanom Osma sednica. Po toj teoriji, osveta je usmerena na srpski narod, koji je viðen kao jedan od dva uzrocnika njihovog prošlovekovnog politickog poraza. Osvetnici su sada tamo gde su bili i pre petnaest godina, samo su promenili internacionalu. Oni samo jednom nisu bili na strani pobednika i to, kaže teorija, nikada Srbima nece oprostiti.

Izvesno je da ce se „denacifikacija“ u Srbiji - ako program zaživi - odvijati pre svega na polju kulture, obrazovanja, duhovnosti. Dabome, tim poljima se najlakše komanduje ako se kontroliše novac.

Iako javno teško branljiv, izraz „denacifikacija“ se koristi i dalje, samo se eliminišu prilike u kojima bi morao biti javno branjen. Nekoliko je razloga za tu upornost u razotkrivajucem korišcenju.

Prvo, cilj tog pojma jeste da se obeshrabre moguce kristalizacije prirodnog otpora i omoguæi ofanzivna startna pozicija. Jer ko se protivi „denacifikaciji“ on je a prirori nacista, antisemita i... kako ono beše? Da, na tajnoj haškoj presudi. Ili, jednostavno, relikt Miloševicevog režima.

Drugo, domaæi autori tog odreðenja reanimiraju sopstveni znacaj pred stranim „partnerima“. Oni ce, bre, „uštrojiti Srbiju“ i uštedeti veliki novac „medjunarodnoj zajednici“. Tim utiskom privremeno otklanjaju moguænost preranog prekidanja finansijske podrške iz inostranstva, pre svega iz SAD (što je posle svrgavanja Miloševica sve izvesnije).

Trece, tako se ponovo iskorišcava sve što je dosad uloženo u instaliranje aktuelnih stereotipa i simulakruma, odnosno izvrdavaju se „mucna dokazivanja“. Zna se, pobogu, ko su dobri, a ko loši momci.

Najnoviji „program denacifikacije Srbije“, razume se, nije neki narocit novum. Radi se, u novijoj istoriji, o trecem takvom udaru na srpski prostor, etos i identitet. Tacnije, o trecem, možda završnom, stupnju istog procesa. Godine 1918. i 1945. su kao prethodni imenitelji i kao šifre. Izlišno je, posle svega, da šire obrazlažemo: uzroci, tok i posledice su svima jasni. (Možda zvuci paradoksalno da su Srbi oblicima „denacifikacije“ izloženi i na ulazu u Jugoslaviju i na izlazu iz nje.) Ovoga puta „denacifikatori“ su uznapredovali u politièkoj tehnologiji, nešto pažljivije prate globalne trendove u dizajnu i estetskoj protetici, brže uèe strane jezike i cešce se smeju. Znatno su lukaviji, dakle, i srazmerno opasniji. Imaju mobilne telefone, mobilne kompjutere i fiksiranog ujaka u Americi.

Ne, nece biti Golog otoka ni „crnih tacaka“; to je skupo i zastarelo. Ono što sledi - po recenom programu - mogli bismo nazvati specijalnim prevaspitavanjem naroda. Uspostavljanje standarda na nivou najmanjeg zajednièkog sadržaoca. Neka vrsta informacione, kulturološke i obrazovne lobotomije u veselom pakovanju. Reforma istorije do nivoa crtanog filma. Izgradnja nove prošlosti. Stripovanje buducnosti. Sterilizacija baziènih nacionalnih vrednosti: socijalno-inženjerski postupak u kojem æe „aut pojmovima“ biti uèinjeni „tradicija“, „pravoslavlje“, „nacionalni identitet“, „suverenost“, „nacionalni i državni interes“. Nasilje partia nad patria.

Pridev „srpski“ polako i sigurno svodio bi se na regionalnu odrednicu za Šumadiju. Srpska pravoslavna crkva došla bi pod udar optužbi za konzervativizam i „mracnjaštvo“, i to sa visokih mesta u državnoj hijerarhiji i sa mnogo mesta iz „treceg sektora“ („nevladine organizacije“), a kasnije bi dobila tretman jednog od mnoštva udruženja gradjana za zadovoljavanje religioznih potreba. Razume se, pseudoideološki centar moci koji koordinira planirani „projekat denacifikacije“ ima svoje krupne probleme, i strukturalne i principijelne i fakticke. Na deklarativnom politièkom planu, na primer, oni traže gradjansku sigurnost, vladavinu prava, strogu proceduralnost, ali ih istovremeno nervira „prespori legalizam“. Glorifikuju toleranciju, a traže osvetu i „sudjenja precicom“. Traže „nacionalnu ravnopravnost“, a „nepristojno je isticati da smo Srbi“ (kako rece pomocnik republickog ministra za kulturu).
Stoga valja otvoreno i jasno reci: izuzetna odgovornost leži na onome koji bi u celoj stvari trebalo da „drži i nož i pogacu“, dakle, na predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. Da se nisu skrili iza ugleda i kredibiliteta predsednika Kotunice, ideolozi „denacifikacije“ nikada ne bi narasli do predmeta ovakvih analiza.

Na kraju, umesto taèke i kao primer dokle stvari mogu otici, poslednji biser predsednika „skupštine vojvodstva srpskog“, koji je obucen da zabavlja i da nervira:
„Da je Bog znao za Beograd, ne bi spalio Sodomu i Gomoru!“
Varaju se oni koji misle da je ta recenica samo posledica pada sa motora. Zar se vec nismo uverili da ludilo može postati izvor sistema?"
B. M.

ДЕНАЦИФИКАЦИЈА ЈЕ ОБЛИК СМРТИ

Иван ИЉИН
О вери
Сви верујемо: (...) Али, у шта заправо верују они који не верују у Бога и који отуда себе сматрају “атеистима” уопште или “безбожницима”? Они верују у најразличитије небожанствене силе и околности. (...) Постоје људи који то признају и отворено заговарају: “ја хоћу земаљску срећу, уживање и спокојство, јер је то најважније у животу” (хедонизам); “ја у животу тражим новац и власт” (мамонизам); ... “цела ствар састоји се у томе да се одважно загосподари земаљским добрима и неограничено ужива у њима” (бољшевизам)...

Постоји одређени духовни закон који господари људским животом. Према том закону човек постепено постаје истоветан с оним у шта верује. (...) Тако је увек било. Ако човек верује само у чулна уживања, прихватајући их за нешто најважније у животу, волећи их, служећи им и предајући им се – он се сам постепено претвара у чулно биће, у тражитеља земаљских задовољстава, у сладострасну животињу, и то ће се испољавати на његовом лицу, у начину ходања, светлеће из његових очију и управљати његовим поступцима. Ако човек верује у новац и власт, онда његова душа постепено усахњује у халапљивој прождрљивости, у хладној жудњи за влашћу; искусни посматрач ће све то уочити у његовом погледу, у његовом говору, и неће погрешити очекујући од њега одговарајуће поступке. Ако поверује у класну борбу и завидљиву једнакост, онда ће он убрзо постати професионални завидљивац и мрзитељ и у његовом ће погледу до изражаја доћи окорела злоба, а у поступцима политичка озлојеђеност, итд.

Закон поистовећења кроз веру манифестује се и на путевима добра, већ и на најнижим ступњевима живота и вере; истинску снагу и пуноћу постиже управо код верујућих људи. Ако човек верује у Бога или у божанско начело које се манифестује у земаљским појавама и збивањима, онда божански садржај постаје за њега центар живота, стање које је увек пристуно у души.

Није све достојно вере: Вреди живети само за оно и вреди веровати само у оно због чега и ради чега се вреди борити и умрети. Јер смрт је истински и највиши критеријум свих животних садржаја. Довољно је само применити овај критеријум, са свом потребном озбиљношћу и у свом његовом дубоком значењу, и осветлити њиме било који животни садржај – и његова истинитост и убедљивост ће се открити пред нашим очима. Смрт пред нас поставља питање о оном најважнијем, о основама нашег земаљског постојања, о личном животу у његовој целини. (...) Вреди ли да живиш онако како живиш и да верујеш у оно у шта верујеш? Ако вреди, онда вреди за то и борити се и умрети! Јер оно због чега не вреди умрети није достојно ни живота ни вере!

Знање вере: Права ученост не одводи од Бога, него к Њему. Прави научник одлично схвата да се “научна” слика света све време мења, усложњава, продубљује, улази у детаље, не пружајући никада ни потпуну јасност ни јединство... Зна да су његове “дефиниције”, “објашњења” и “теорије” само несавршени покушаји приближавања живој тајни материјалног и душевног света. О продуктивности науке нема спора – о њој сведоче целокупна савремена техника и медицина. Али што се тиче њених теоријских истина и могућности њиховог доказивања, ту наука плови морима проблематичног и тајанственог. Овуда пролази граница између научника и полуобразованог човека. Прави научник зна докле се простире његово знање, па је отуда духовно скроман... Многи прави и велики научници гајили су и гаје живу веру у Бога; њихов поглед није био заслепљен оним што је већ познато и стечено, него је остајао прикован за тајне свемира и богатства која оне скривају.

Сасвим је другачија ствар с полуобразованошћу. Такав човек не уме да истражује и спознаје, он уме само да да “разуме” оно што је просто и површно и – да памти. Он живи од научених формула од којих у глави постаје све површно и просто; он прихвата све као “јасно” и зато умишља да је, пошто му је све јасно, позван да све “објасни” другима. Ето откуда код полуобразованих људи толика претенциозност и неодговорност стекавши без напора своју површну јасност, не научивши се у раду ни сазнању ни одговорности ни скромности, они гледају навише а не наниже, не гледају у дубину него у апстрактну празнину где је све лако, лакомислнео и неукорењено. Они сами не стварају ништа већ све позајмљују од других, преузимајући, подражавајући, прихватајући и понављајући. Не мало је оних код којих и само читање књига поприма истоветан значај; “они и читају само зато да би имали право да не мисле својом главом”. Неретко они бирају себи једног човека који за њих постаје “ауторитет”, “учитељ” и “вођа”...

Такви полуобразовани фанатици верују свом “учитељу” с истом лакомисленом неоснованошћу са којом врују у свемоћ мисли и у своју умишљену “науку”. Тајанствена дубина материјалног и духовног света остаје за њих недоступна и целокупно њихово гледање на природу и људе показује се као предмет њиховог сујеверја. Што је баналнији њихов поглед на свет, тим фанатичније верују у њега. А према религији се односе с презиром и непријатељством и не слутећи да управо вера верујућих може да буде и одговорна и озбиљна и дубока. То је извор савременог милитантног атеизма.

О патриотизму
Отаџбина: Онај који говори о отаџбини подразумева (свесно или несвесно) духовно јединство свога народа... Сваки народ је позван да прихвати своју природну и историјску “датост” и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин, пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска, општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза. Он нема духовно право да се одрекне те обавезе и тог позвања. А ако се једанпут одрекне – онда се духовно дезинтегрише и пропада, историјски силази с лица земље.

Сваки народ добија од природе и Духа Божијег. Сваки народ је позван да прихвати и природу и Дух; и Духом да одухови и себе и природу. То одуховљење код сваког народа протиче на особен начин и треба да буде самостално. Национална духовна култура јесте својеврсна химна испевана Богу у историји или духовна симфонија која историјски одзвања Творцу свега.(...) И та музика духа је особена код сваког народа, и та музика духа јесте Отаџбина... Отаџбина (је) нешто од Духа Божијег; национално доживљени, однеговани и у земаљске послове преточени дар Духа Светога. Није могуће угасити ову светињу у себи. Њу треба живети. Њу треба стваралачки и достојно чувати у себи. Њу не треба препустити другим народима да је поробе и погазе. За њу се вреди борити и умрети. И сваки хришшанин, увидевши то, појмивши то – позван је не да се одазове на искушења празног и лицемерног интернационализма, већ да одважно и часно постави пред себе све проблеме који доводе у забуну његову хришћанску свест, и да потражи њихово разрешење у духу истинског, духовног патриотизма.

Национални геније: живот народног духа налази у ставралаштву генија свој концентрисани и зрели израз... Геније преузима и носи бреме свога народа, бреме његових несрећа, његових тражења, његовог живота... Генију је дата моћ за којом су чезнуле и ради које су се мучиле читаве генерације у прошлости, и из те моћи исходи и исходиће духовна помоћ и радост читавих генерација у будућности. Он учи своју браћу духовној победи, он им показује како они сами могу постати духовни победници. Стваралачко достигнуће генија указује пут онима који воде полустваралачки живот; њима предстоји само да усвоје ту творевину и то ставралаштво, да се уметнички поистовете с њима и у том васпостављању они ће наћи за себе ону духовну слободу без које би били осуђени на чамотињу...

Геније ставља свој народ пред лице Божије и изговара за њега и у његово име символ његове предметне вере, његовог созерцања, знања и воље. Тиме он открива и учвршћује национално духовно јединство, оно велико духовно “Ми” које означава саму суштину Отаџбине. Геније је онај стваралачки центар који обликује духовни живот и довршава духовно стваралаштво свога народа.

Идеја нације: Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине, јер национализам је љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености... На том путу љубав према отаџбини спаја се с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа, ---

[Karma]

--- Идеја нације: Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине, јер национализам је љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености... На том путу љубав према отаџбини спаја се с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа, у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач о каквом је певао Пушкин.

Да се ми заувек разумемо: Није могуће волети отаџбину, а не веровати у њу, јер је отаџбина жива духовна снага. Волети свој народ и веровати у њега... не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима и, можда, манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност... Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији, већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.

Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: “Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом.” Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори већ и светли.

Границе и опасности националне душе: Сме ли се о њима ћутати... позивајући се на то да критика “осујећује самоосећање народа” и сугерише му “неповерење у властите снаге”? Различите су критике. Постоји иронична, злобна, неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи. Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и кад је гневна; то је ставралачка критика, тако критикују одани пријатељи. Таква критика ништа не “осујећује”, а “сугерише” мужевност и вољу за превладавањем својих слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега, већ пребивајући у њему, у сливености и поистовећењу с њим...

Отаџбина није психологија стада: У таквом сливању и поистовећењу превладава се она душевна расцепканост (психички “атомизам”) у којој су људи приморани да живе на земљи... То превладавање друштвеног атомизма не састоји се, међутим, у томе да човек престаје да буде самостално, особено и затворено биће (“монада”). Не, уобичајени начин бивствовања, од природе му дат, очуван је. Али напоредо с тим настаје снажно стваралачко јединство људи у општем и заједнички ствараном окриљу, у националној духовној култури где смо сви једно, где су сва блага наше отаџбине (и духовна и материјална и људска и природна и религиозна и економска) једна за све нас и заједничка свима нама, и творци духа, и “културни посленици”, и уметничка дела, и станишта, и песме, и храмови, и језик, и лабораторије, и закони, и територија...

О денацификацији: Денационализујући се, човек губи приступ најдубљим кладенцима духа и светом огњу живота, јер су ти кладенци и тај огањ увек национални: у њима су уграђени и живе читави векови свенародног рада, патњи, борбе, созерцања, молитви и мисли. Код Римљана је прогонство означавано речима: “забрана воде и ватре”. И заиста, човек који је изгубио приступдуховној води и духовном огњу свога народа постаје одрођени изгнаник, обескорењена и јалова скитница по туђим духовним друмовима, обезличени интернационалиста. Тешко њему и његовој деци: прети им опасност да се претворе у историјски песак и смеће.

Национална обезличеност је велика несрећа и опасност у животу човека и народа. Против ње је неопходно борити се упорно и надахнуто. А ту борбу треба водити од детињства.

Болесни и стваралачки национализам: Кажу да национализам води ка међусобној мржњи народа, издвајању, “провинцијализму”, умишљености и кулрурном застоју. Али све се то односи на болесни, дегенерисани, изопачени национализам и апсолутно се не дотиче духовно здраве љубави према свом народу... По тој методологији свему се може упутити приговор и све се може одбацити: довољно је само приписати болесне манифестације здравом телу и што је могуће сугестивније описати последице неразборитих злоупотреба уколико би се то дело уопште могло и назвати злоупотребом. Злоупотребити се може све — не само отров већ и здрава храна, не само рад већ и сан, не само глупост већ и памет...

Постоји дакле дубоки, духовно истинити, стваралачки национализам кога треба усађивати људима од раног детињства.

Не интернационално, него наднационално: Неопходан је дакле трећи пут на којем ће човечанству поћи за руком да очува свето начело отаџбине и да у исто време одоли искушењу како болесног национализма, тако и сверазарајућег интернационализма... И само пробуђена и ојачана национална духовност – отаџбина као организам националне духовне културе – може бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, братство свих људи пред лицем Божијим, али то братство неће бити интернационално него наднационално.

Потребно је једном за свагда повући јасну границу између интернационализма и наднационализма.

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане “свечовек”, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално самопотврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није “свечовечанство” већ елементарна животна низина која не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање... У тој низини он ће и пронаћи ниво за свој вољени “интернационализам”. Тако руски националист који не жели руски дух остаје Рус по устројству свога тела и душе, свога свесног и несвесног, али је то “рускост” најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној “рускости” биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а туђи није научио, него живи попут некаквог интернационалистичког “Тарзана”...

Наднационализам нипошто не пориче национализам и патриотизам, него сам израста из њих. Наднационалиста није нико, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива свечовечански духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа... Наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност...

Да би се братимило, потребно је пре свега бити, и то бити сам по себи, бити пред лицем једног Оца. Да би се братимило, потребно је не стидети се свог националног бића већ га носити с поносним духовним достојанством. Ето зашто је такозвани “хришћански интернационализам” вештачка измишљотина, сентиментална и лажна, и зашто сваки пут када се она истиче треба питати: не истиче ли се због тога да би један народ могао успешније разбити, освојити и покорити други народ?...

Онај, дакле, који се одрекао свог индивидуалног духовног лица (свеједно да ли се ради о човеку или о народу) не успиње се на некакав виши степен општег, него ишчезава са историјске сцене...

Национализам је права и истинска љубав личног “ја” према оном за њега јединственом националном “ми” које га једино може уздићи до великог општечовечанског “ми”. ^овек може да нађе оно општечовечанско само на овај начин: да продуби своје духовно-национално окриље до оног нивоа на коме обитава духовност схватљива свим вековима и свим народима.

Држава
Јединство човека и његовог народа – национално и патриотско јединство – обично поприма облик правне повезаности и испољава се у виду државног јединства.

Стога нациоализам и патриотизам живе у души у најтешњој вези са државотворном правном свешћу. Инстинкт, дух и осећање права, допуњавајући с узајамно, стварају у души ону целовиту, мужевну и морално прекрасну енергију неопходну за јуначку одбрану отаџбине; у исто време, та енергија не дозвољава човеку да падне у стање завојевачке похлепе. Та енергија је манифестовање “природне правне свести”.

(Из књиге Пут духовне обнове, Београд, 1998)

[Dobrusky]

Pojam „denacifikacija“ potice od francuskog DE („odvajanje, ukidanje, rastavljanje“, kao i „padanje, srozavanje, snižavanje“), zatim latinskog NATIO (narod) i takodje latinskog FACERE (raditi).

Pogresno obijasnjenje,nazalost.

[Trinity from Zion]

Pogledaj u "Vujakliji" Dobrusky.

[Karma]

Vujaklija:
Pojam „denacifikacija“ potice od francuskog de, l. natio narod, facere raditi...

U suštini je to isto kao i denacionalizirati - oduzeti narodni karakter, lišiti nekoga bitnih osobina naroda kome pripada.

Zbog svega toga Dobruški - jasno ti je zbog čega je odgovor Srba na tvoje pitanje jedno veliko: [size=6]NE :!: [/size]

[Dobrusky]

Karma ,najpre bi bilo u redu da dovodes ovo sto si napravio u red,
potom mozemo diskutovat,mislim da ovo sa upitnicima do u bezkonacnost nije u redu.

A tebi Zion,evo je Karma odgovorio umesto mene.
Denacionalizacije i denacifikacija,nisu isti pojmovi,
pa sam uzmi "Vujakliju" i procitaj i videces.

Pozdrav obojici.

[Karma]

Karma je odgovorio upravo suprotno:

U suštini je to isto.

A ti vidim, nemaš Vujakliju. Tamo gde živiš verovatno nije mnogo čitan. :?

[Karma]

A ti nam ne ponudi "svoje viđenje" značenja riječi denacifikacija :?:

[Waterman]

---
[size=6] Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: “Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом.” Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори већ и светли. [/size]---
(Из књиге Пут духовне обнове, Београд, 1998)

[Savindan]

Pogresno obijasnjenje,nazalost.

...

[Dobrusky]

Pogresno obijasnjenje,nazalost.

...

Hvala Savindane na "bratskoj"pomoci.

[Dobrusky]

A ti nam ne ponudi "svoje videnje" znacenja rijeci denacifikacija :?:

Nastavit cemo sa diskusijom ako maknes ove upitnike sto kvare topik.

[Karma]

Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима.

Tačno. Da nije bilo takvih grešaka ne bi šačica ustaša (kako god se zvali) vodila hiljade naših ljudi na streljanja, klanja, ne bi se punile jame po Hercegovini, ne bi bilo Jasenovca...

Jer su verovali u ljudsku humanost i poštenje. Nisu ni u snu sanjali da im se takvo nešto sprema...
Pa eto ih još i danas nazivaju "braćom".

Sada ispravljamo takve greške. Da se takve stvari više nikada ne ponove. Treba uspostaviti balans snaga.

Niko nije želeo prethodni građanski rat. Ali je on morao da bukne zbog nikad rašćišćenih međunacionalnih odnosa. Neće vam tu pomoći ni Hag (njemu samo jedno veliko HVALA), ni vascela planeta.

Dok to mi sami ne raščistimo između sebe...

[Waterman]

Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима.

Tačno. Da nije bilo takvih grešaka ne bi šačica ustaša (kako god se zvali) vodila hiljade naših ljudi na streljanja, klanja, ne bi se punile jame po Hercegovini, ne bi bilo Jasenovca...

Jer su bili preambiciozni i htjeli od svih bratskih Juznoslovena napraviti Srbe. Nisu ni u snu sanjali da im se takvo nešto moze o glavu obiti...
Pa eto ih još i danas sanjaju iste snove u vezi Crne Gore.

Sada ispravljamo takve greške. Da se takve stvari više nikada ne ponove. Treba uspostaviti nezavisnost Crne Gore pa kao svoj na svome pregovarati sa svima.

Niko nije želeo prethodni građanski rat. Ali je on morao da bukne zbog iznova probudjenog nacionalizma u Srbiji zbog poznatih problema na Kosovu. Neće vam tu pomoći ni Hag (njemu samo jedno veliko HVALA), ni vascela planeta, dok narod ne uvidi greske svoje glupe elite kojoj je jedino stalo da udje u istoriju kao stvaraoc neke "vece i bolje Srbije".

Dok to mi sami ne raščistimo u sebi - nema nam spasa...

[Karma]

Jer su bili preambiciozni i htjeli od svih bratskih Juznoslovena napraviti Srbe. Nisu ni u snu sanjali da im se takvo nešto moze o glavu obiti...
Pa eto ih još i danas sanjaju iste snove u vezi Crne Gore.

Sada ispravljamo takve greške. Da se takve stvari više nikada ne ponove. Treba uspostaviti nezavisnost Crne Gore pa kao svoj na svome pregovarati sa svima.

Niko nije želeo prethodni građanski rat. Ali je on morao da bukne zbog iznova probudjenog nacionalizma u Srbiji zbog poznatih problema na Kosovu.

Ne, nego nisu mogli da stvore svoje države sami pa iskoristiše naivnost Srba, (koji ih još uvek zovu braćom - obratno to još ne čuh) da decenijama ginu u njihovu korist.

Crna Gora je pošteđena takve priče jer je ona oduvek bila SRPSKA (jako mi je žao što su sve relevantne istorijske činjenice protiv vas).

Za razliku od tebe koji si Kosovo doživljavao preko CNN-a i SKY-newsa, meni o Kosovu niko ne mora da mi tupi.
Možda bih i sam poverovao da su preterivanja to što su Šiptari radili Srbima da i sam nisam tamo živeo 22 godine.
Jer u to je teško poverovati.

[size=6]SVE[/size] države ovog sveta uzvratile bi na ISTI način - ako ne i gori. Žao mi je što nisi u mogućnosti da vidiš storije o svim Srbima (ali i svih drugih nacija) izginulim u terorističkim šiptarskim akcijama PRE rata 1999.

Samim tim imamo nepomirljive stavove koje ni Bog otac neće približiti. :twisted:

[Karma]

...biće da je to zbog toga što smo - SRBI

[cetinjanin swe]

[quote="Karma"][quote="Waterman"]

Crna Gora je pošteđena takve priče jer je ona oduvek bila SRPSKA (jako mi je žao što su sve relevantne istorijske činjenice protiv vas).

Gnusna laz ! C G. Nikad nije niti ce biti serbska zemlja!!! cinjenicama koje sam dostavio pobijam svaku ovakvu "laz", spisi i istorijske fackte su izvadjeni iz dokumenata koji se cuvaju u CG arhivi i isto tako u "SERBIJI"pa ondak,u arhivi Rusije,Beca Istambula !!!! Kopije njih drzim kod mene na cuvanje ! Tako sa cinjenicama dokazujem da su ove karmine rijeci "gnusna laz" !

[Rankovic]

Meni opet izgleda da su ove tvoje riječi gnusna laž.

Kamo su ti dokazi? Na sunce sa njima :?:

[Waterman]

Ne, nego nisu mogli da stvore svoje države sami pa iskoristiše naivnost Srba, (koji ih još uvek zovu braćom - obratno to još ne čuh) da decenijama ginu u njihovu korist.

Zamisli da su ostali pod Austrougarskom mozda nebi imali drzave ali bi sada bili dio Evrope.

Crna Gora je pošteđena takve priče jer je ona oduvek bila SRPSKA (jako mi je žao što su sve relevantne istorijske činjenice protiv vas).

Kao sto je i Makedonija ili Bosna oduvijek bila SRPSKA. Rekose Makedonci da su poslije 500 godina pod Turcima zadrzali svoju vjeru jezik i obicaje, sto im Karadjordjevici pokusase oduzeti i nametnuti Srpski jezik SPC i prisajediniti ih Srbiji. Ocigledan primjer, a Crna Gora je bila jos podloznija tom pritisku zbog vece slicnosti u jeziku. Mislim da bi Makedonci i danas rado prihvatili neku sortu konfederacije sa Srbijom da nije tih problema.

Za razliku od tebe koji si Kosovo doživljavao preko CNN-a i SKY-newsa, meni o Kosovu niko ne mora da mi tupi.
Možda bih i sam poverovao da su preterivanja to što su Šiptari radili Srbima da i sam nisam tamo živeo 22 godine.
Jer u to je teško poverovati.

Na ovu temu smo vec diskutovali. Kosovo jeste bio problem i rak rana bivse Juge, ali je potrebna dublja analiza zasto je to bilo tako i gdje su napravljene greske.

Sve države ovog sveta uzvratile bi na isti način - ako ne i gori. Žao mi je što nisi u mogućnosti da vidiš storije o svim Srbima (ali i svih drugih nacija) izginulim u terorističkim šiptarskim akcijama PRE rata 1999.

Slazem se da je poslije 90' situacija izmakla kontroli i da je bilo svega, ali je tome najvise doprinijela losa politika beogradskih vlasti.

Samim tim imamo nepomirljive stavove koje ni Bog otac neće približiti.

Ja nemislim tako. Ti si neobjektivan jer si pripadnik jedne strane u sukobu. Kada bi to iskljucio i ukljucio razum, sto je moguce, stavovi bi nam bili slicni ili isti.

Waterman

[Karma]

Zamisli da su ostali pod Austrougarskom mozda nebi imali drzave ali bi sada bili dio Evrope.

Meni je zaista žao što se to nije i desilo. Nažalost, tada nisu tako mislili no su tražili Jugoslaviju :?

Kao sto je i Makedonija ili Bosna oduvijek bila SRPSKA. Rekose Makedonci da su poslije 500 godina pod Turcima zadrzali svoju vjeru jezik i obicaje, sto im Karadjordjevici pokusase oduzeti i nametnuti Srpski jezik SPC i prisajediniti ih Srbiji. Ocigledan primjer, a Crna Gora je bila jos podloznija tom pritisku zbog vece slicnosti u jeziku. Mislim da bi Makedonci i danas rado prihvatili neku sortu konfederacije sa Srbijom da nije tih problema.

Ja vidiš mislim da će Makedonci vrlo brzo da mole da uđu i u federaciju sa Srbijom jer će na to biti primorani. Ali ne od Srba.

Na ovu temu smo vec diskutovali. Kosovo jeste bio problem i rak rana bivse Juge, ali je potrebna dublja analiza zasto je to bilo tako i gdje su napravljene greske.

Tačno. Vidan napredak u tvojim stavovoma. Nemam šta da dodam.

Slazem se da je poslije 90' situacija izmakla kontroli i da je bilo svega, ali je tome najvise doprinijela losa politika beogradskih vlasti.

Netačno. Uzroci sežu mnogo dublje u prošlost. Šiptarima je pre mnogo decenija obećana nezavisnost.

Ja nemislim tako. Ti si neobjektivan jer si pripadnik jedne strane u sukobu. Kada bi to iskljucio i ukljucio razum, sto je moguce, stavovi bi nam bili slicni ili isti.

Samim tvojim stavovima, ti si takođe pripadnik jedne strane u sukobu i ne možeš da uključiš u sve to razum - čime sam sebe demantuješ.

[DAN]

BABIĆ

Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste, protiv ljudi, samo zato što su bili Hrvati a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojim moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez riječi kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za sve ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznavanjem krivice i izražavanjem moga kajanja mogu poslužiti kao primjer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati mogućnost srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti, da će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.

[Rap Superstar]

Ono mu je kao blaga kazna od 12 godina .

Nazalost Milan Babic je podlegao pritiscima i priznao je pred Haskim Tribunalom ali smatram da je za ponizenje tipa da "braca Hrvati oproste braci Srbima" trebao da trazi potpuni oprost kazne!

Naravno taj Hag je promasena investicija SAD-a jer nije uspeo u nameri da se Srbi osecaju krivim za rat,nego je naprotiv izazvao poplavu antihaskog raspolezenja.Bio sam u institutu jednom ovde u Budimpesti i Ameri ne mogu da veruju kako pored "silnih dokaza" Srbi i dalje u oko 75% podrzavaju "ratne zlocince" a za neke osumljicene podrska ide i preko 90% (Rasha i Ratko )! I promasena im je insvesticija B92 koji pored pokrtivenosti gotovo cele teritorije posredstvom lokalnih stanica gleda samp 6% populacije...

[Karma]

BABIĆ

Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osjećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste, protiv ljudi, samo zato što su bili Hrvati a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojim moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez riječi kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za sve ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznavanjem krivice i izražavanjem moga kajanja mogu poslužiti kao primjer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdana. Samo istina može dati mogućnost srpskom narodu da se rastereti kolektivne sramote. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti, da će dobro, suosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.

Za one koji još nisu videli ovu historijsku izjavu... :shock:



...glođite je još malo