Novak ADŽIĆ: PREGRŠT DOKAZA DA JE CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA BILA AUTOKEFALNA

[Ćipur]

Novak ADŽIĆ: PREGRŠT DOKAZA DA JE CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA BILA AUTOKEFALNA

Fond dokumenata Ministarstva prosvjete i crkvenih poslova Knjaževine i Kraljevine Crne Gore, koji se nalazi u Arhivu Crne Gore, na Cetinju, sadrži mnoštvo dokaza (u 110 fascikli) o autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve. (Negatori Crnogorske pravoslavne crkve, inače, nijesu nikada citirali niti jedan dokument iz tog fonda!)
I sabrana djela Mitrofana Bana, objavljena u više tomova, takođe su uvjerljiv izvor koji svjedoči o autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve. I (sačuvana) arhiva o zasjedanjima Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve, nudi dokaze o njenoj autokefalnosti, a i službeni časopis crnogorskog Ministarstva prosvjete i crkvenih poslova – “Prosvjeta” (1889–1901) takođe sadrži brojne fakte i dokaze o autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve.
Isto tako, brojni su akti i članci o autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve, koje je objavio list “Glas Crnogorca” u periodu od 1871. do 1922. godine. Iz navedenih izvora nudimo samo neke dokaze.
O autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve pisale su i mnoge značajne ličnosti koje su živjele u vrijeme kada je ona imala takav status, a među njima su Valtazar Bogišić, Nikodim Milaš i Nićifor Dučić.

Bog nam je očuvao crkvenu autokefalnost

:arrow: Autor “Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru” (1888.) i prvi crnogorski ministar pravde, dr Bogišić, u svojoj knjizi “Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Sjevernoj Albaniji” (CANU, Titograd, 1984, str. 238–239), napisao je i sljedeće:
“Kao i sve države gdje gospodari istočno-pravoslavna vjera, tako i Crna Gora ima svoju autokefalnu Crnogorsku crkvu...”.



:arrow: Nikodim Milaš, zadarski episkop, zapisao je 1890. godine u knjizi “Crkveno pravoslavno pravo” da je Cetinjska mitropolija autokefalna i u njegovom katalogu je na trećem mjestu.



:arrow: Kada je mitropolit autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve Mitrofan Ban, 1910. godine, slavio jubilej – 25-ogodišnjicu arhijerejske službe – tim povodom primio je brojne čestitke, a jednu od njih uputio mu je (iz Soluna) i dr Gavrilo Dožić, kasniji srpski patrijarh, u toj poruci piše i ovo:
“Meni bi bila dužnost ne samo moja skromnost da uzme učešća, već da budem inicijator i, u okolini u kojoj sam se nalazio, da i drugi izvrše ono što su bili prema tome znamenitom momentu u istoriji Crnogorske ckve”.



:arrow: Kada je dr Gavrilo Dožić, 1913. godine, određen da bude episkop pećke eparhije Crnogorske pravoslavne crkve, crnogorski kralj Nikola Prvi Petrović je poručio:
“Gospodo, može li biti ljepšega dana za našu autokefalnu Pravoslavnu crkvu od ovoga, u kome sa našega Cetinja spremamo, dr Gavrila Dožića, vrijednog sina zemlje ove na njegovu službu bogu i narodu”.



:arrow: U biografiji dr Gavrila Dožića, koju je objavio Ilustrovani zvanični almanah–šematizam Zetske banovine, (god. I, državna štamparija, Sarajevo, 1931. str. 232), piše i ovo:
“Ogledao se na bogoslovsko–književnom polju, a sada radi na istoriji Crnogorske pravoslavne crkve”.



:arrow: Mitropolit autokefalne Crnogorske pravoslave crkve u periodu od 1884 do 1920. godine (kada je nasilno ukinuta) bio je Mitrofan Ban (1841–1920). On je 1910. godine, u pismu koje je zahvalnica na pozdravni govor kralja Nikole, uz ostalo, naveo i ovo:
“Vaše Kraljevsko Visočanstvo, Premilostivi Gospodaru,
Četrdeset godina već je prošlo, od kako mi je velika sreća u udio pala da stupim na službu Crnogorske crkve – na službu Vaše, Gospodaru, junačke države”.



:arrow: Član Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve Kiril Mitrović (1867–1931), koji je 1909. godine postao episkop njene zahumsko–raške eparhije, 6. aprila 1910. godine, u pozdravnom govoru upućenom Mitrofanu Banu istakao je i ovo:
“Vaše Viskopreosvještenstvo, Visokodostojni gospodine Mitropolite!
Raduje se danas sveta pravoslavna Crnogorska crkva slaveći dvadestpetogodišnjicu revnosne službe Vaše Bogu, prijestolu i otadžbini, i prinosi toplo blagodarenje Božjem promislu, što Vas je sv. Blagoslovom svojim pratio na putu duge teške apostolske službe Vaše i udijelio da ona bude plodonosna i korisna sv. Božijoj crkvi”.



:arrow: Autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve eksplicitno dokazuje pismo Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve knjazu Nikoli I Petroviću Njegošu od 1. maja 1908. godine, koje glasi:
“Njegovom Kraljevskom Visočanstvu Knjazu Gospodaru Nikoli Prvom – Topolica.
Bog vjerni čuvar Crne Gore kroz duga i teška vremena očuvao je njenu političku nezavisnost i crkvenu autokefalnost. Za ovo zasluga pripada Vašemu Uzvišenome Domu, iz koga su na kormilo državno i crkveno dolazili veliki muževi, duhovni pastiri i svjetski vladari, koji su vazda znali visoko držati ugled Crne Gore.
Između mnogijeh savremenijeh reformi koje je Vaše Kraljevsko Visočanstvo na sreću i blago Crne Gore blagoizvolilo sankcionisati i sveta crkva bila je usrećena duhovnijem zakonima Pravoslavnih Konsistorija i Svetog Sinoda.
Saglasno Ustavu Svetog Sinoda danas prvi put okupljeni sinodski članovi na prvome mjestu za svoju svetu dužnost smatraju, Vašemu Kraljevskom Visočanstvu i Vašemu Uzvišenome Domu izjaviti svoju vjernost i nepokolebljivu odanost. U isto vrijeme Sinod najponiznije, Vama Uzvišeni Gospodaru najtoplije blagodari za nebrojena dobra koja ste crkvi svojoj učinili.
Vaše Kraljevsko Visočanstvo, Vaš Uzvišeni Dom i Crnu Goru Sveti Sinod preporučuje promislu Svevišnjemu.
Smireni molitvenici: Mitropolit Mitrofan, predsjednik, naim. episkop Kiril Mitrović, član, arhimandrit Mihailo Dožić, član, iguman Prokopije Vračar, član, protođakon Filip Radičević, član, protojerej Aksentije Bojović, član, protojerej Pavle Petrović, član, sekretar Svetoga Sinoda, đakon Ivo Kaluđerović”.

[Ćipur]

Naša crkva kao autokefalna nezavisna je

:arrow: Crnogorski knjaz Nikola I Petrović Njegoš proglašen je 1910. godine za kralja Crne Gore. Među brojnim čestitkama tim povodom primio je i čestitku Njegove Svetosti Patrijarha Antiohijskog Grigorija:
“Njegovom Veličanstvu Preblagočestivom Kralju Nikoli Prvom.
Petnaesti avgust, blagosloveni dan, koji mi napominje milosti i obimne blagodati, Našega Gospodara, Boga, jer tog istog dana 1906. godine ja sam uzašao po milosti Svetoga Duha na prijesto Patrijaršijski Prvoprestolnih Apostola Petra i Pavla, danas postaje izvor radosti i veselja za Sveto Pravoslavlje cijelog svijeta, jer danas vidimo Vašu glavu, obasutu poštovanjem i obožavanjem, a tako i mudrošću ispunjenu, koja Vas je učinila predmetom uvažavanja i divljenja Velikodušnih Ruskih Careva.
S kojom ste mudrošću znali upravljati predstojno Vašu Srećnu Knjaževinu kroz čitavo po vijeka, okrunjenu pravoslavnom krunom i kao što to vidi Vaš vjerni narod, radan i hrabar, predan pravoslavlju i gleda svoga omiljenog Knjaza na dostojanstvu Njihovih Veličanstava Kraljeva.
Sasvim je dakle pravedno da danas naše duše veličaju Gospodara, a naši duhovi da se raduju u Gospodu, koji je naš spasitelj, i za to Antiohiska crkva uzimlje udjela u velikoj radosti svoje sestre Svete Crnogorske Crkve.
Smatrao sam dužnošću da otslužim sa svim mojim patrijaršijskim klirom u prisustvu velikog broja moje pastve svetu liturgiju, namijenjenu Vašem Veličanstvu vozljubljenom u Gospodu.
Ja ovim uzimljem slobodu da podnesem Vašem Kraljevskom Prestolu moja Patrijaršijska čestitanja i moje očinske želje duboko iskrene, moleći Gospoda i Cara Careva, da Vas sačuva još svetom desnicom za dug i presrećan život na korist i na sreću države koju Vam je Svevišnji povjerio, da sačuva Nj. V. Preblagočestivu Kraljicu Vašu uzvišenu Suprugu, Nj. Kr. V. Knjaza Našljednika i cijelu Kraljevsku porodicu, da blagoslovi Vaš Narod i uzdrži i štiti Vašu Slavnu Kraljevinu.
U znak blagoslova slobodan sam poslat V. Veličanstvu ikonu Sv. Bogorodice, zaštitnice naše patrijaršijske katedralne crkve, i kao dokaz moje istinske ljubavi prema V. Veličanstvu i mog velikog veselja za ovaj srećan dan, ja se usuđujem upraviti Vam ovo pismo, sa kojim Vam podnosim moje duboko poštovanje.
Neka je milost Božja s Vama i neka Vas prati.
Čast mi je biti Vašega Veličanstva vrlo vaтreni i ponizni molitvenik u Hristu!
Damask, 15. avgust 1910. Grigorije Patrijarh Antiohiski i cijelog istoka”.

:arrow: Ustav Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve od 30. decembra 1903, u članu 1 i 2, izričito navodi autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve, u članu 15, stav 2, govori se o ličnoj nadležnosti Mitropolita “kao sinodskog predsjednika i kao poglavice autokefalne Crnogorske crkve”.

:arrow: U Ustavu Knjaževine Crne Gore iz 1905, u aktu lex superior, sa stanovišta državnog prava, u članu 40 normirano je slijedeće:
“Državna vjera je u Crnoj Gori istočno pravoslavna. Crnogorska je crkva autokefalna. Ona ne zavisi ni od koje strane Crkve, ali održava jedinstvo u dogmama s istočno pravoslavnom Vaseljenskom crkvom. Sve ostale priznate vjeroispovijesti slobodne su u Crnoj Gori”.

:arrow: Posljednji autokefalni mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve, u doba nezavisne Knjaževine i Kraljevine Crne Gore bio je Mitrofan Ban. On je za crnogorskog mitropolita kanonski rukopoložen u Rusiji 6. aprila 1885. godine, u Isaklijevskoj Crkvi u Petrogradu, od strane petrogradskog mitroplita Isidora, u prisutstvu ruskog cara Aleksandra III Romanova. Tri dana ranije, u besjedi koju je održao u Svetom Sinodu u Petrogradu, između ostalog, rekao je i ovo:
“Vi, svjatjejši otci, promislom Božjom i željom moga premilostivoga gospodara knjaza Nikolaja rukovođeni, izvoliste smirenost moju izabrati za episkopa Crkve Crnogorske”.

:arrow: Nakon hirotonije primio ga je 15. aprila 1885. godine car Aleksandar III. Prilikom susreta sa njim rekao mu je i ovo:
“Meni je takođe drago što ste Vi rukopoloženi za episkopa u Rusiji. To pokazuje duhovnu vezu imeđu Ruske i Crnogorske crkve”.

:arrow: Mitropolit Mitrofan Ban sve to detaljno opisuje u svojim memoarima. Nakon hirotonije, Mitrofan Ban je, 19. oktobra 1885. godine, o tome obavijestio vaseljenskog carigradskog patrijarha Joakima IV u pismu, broj 356, u kojemu, uz ostalo, navodi:
“Mi smo se iz Rusije povratili i u ime Božije zauzeli smo svetu katedru Mitropolije Autokefalne Crkve u bogoštićenom Knjaževstvu Crnogorskom na koju smo i Duhom Svetijem i pozvati”.

:arrow: Ruska crkva i Carigradska patrijaršija priznavale su autokefalnost Crnogorske crkve ne samo u doba Mitrofana Bana, nego i ranije. Tako se iz pisma koje je carigaradski patrijarh Grigorije poslao 29. januara 1798. godine Petru I Petroviću Njegošu jasno vidi da je carigradska patrijaršija Crnogorsku crkvu smatrala autokefalnom.

:arrow: Vaseljenska patrijaršija je 1855. izričito priznala autokefalnost Crnogorske crkve o čemu govori i atinska Sintagma.

:arrow: Protođakon Filip Radičević, dugogodišnji sekretar Mitroplije Crnogorske pravoslavne crkve, član njenog Svetog Sinoda od 1904. godine, u službenom časopisu crnogorskog Ministarstva prosvjete i crkvenih poslova – Prosvjeta, u radu “Pravoslavna crkva u Crnoj Gori”, objavljenom 1889. godine piše:
“Pravoslavna naša crkva kao autokefalna, nezavisna je. Ona se kao takva odnosi prema Ruskom Sinodu, Carigradskoj i drugim patrijaršijama, kao i ostalim autokefalnim crkvama. Sve autokefalne pravoslavne crkve priznaju nezavisnost Crnogorske crkve, svagda joj dostavljaju događaje koji se u pojedinim crkvama zbivaju, na primjer, kad koji patrijarh dolazi na upravu svoje crkve”.

[Ćipur]

Autokefalnost priznavali i Carigrad i Moskva

:arrow: Godine 1910. mitropolit petrogradski Antonije u pismu Mitrofanu Banu, uz ostalo, piše:
“Bratski vas pozdravljam sa znamenitim jubilejem, izražavajući tople želje da Vašem Visokopreosveštenstvu pastironačenik Gospod Bog naš Isus Hristos udijeli dugi život u plodotvornoj službi Vašoj za dobro Crnogorske crkve”.



:arrow: A Vaseljenski patrijarh Joakim iz Carigrada 1910. godine piše Mitrofanu Banu:
“Gospod neka podari bogate darove Vašem Visokopreosveštenstvu, svetoj Crnogorskoj crkvi, blagovjernom gospodaru i pobožnom narodu”.




:arrow: U ime Srpske pravoslavne crkve, njen mitropolit Dimitrije Pavlović (1910. godine) uputio je čestitku Mitrofanu Banu, u kojoj stoji:
“Srpska crkva, kao sestra i po vjeri i narodnosti, dijeli radost Crnogorske crkve”.
(O tome piše “Glasnik” Pravoslavne crkve u kraljevini Srbiji, od 15. aprila 1910. godine.)



- Jerusalimska crkva je priznavala autokefalnost Crnogorske crkve, o čemu ilustrativno govori i pismo patrijarha Damijanosa poslato Mitrofanu Banu 25. decembra 1903. godine.




:arrow: Dr Mihailo Dožić postao je 1879. godine iguman Moračkog Manastira, da bi ubrzo bio proizveden u čin crnogorskog arhimandrita. Godine 1908. postao je član Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve. Zajedno sa popom Stankom Bulatovićem, iz Kolašina, 1910. godine, povodom jubileja kojeg je slavio mitroplit Mitrofan Ban, uputio je pismo slijedeće sadržine:
“Današnji dan Vašeg slavlja dvadesetpetogodišnjice kao poglavara svete Crnogorske crkve osobito proslavlja sveštenstvo i narod u svetoj obitelji manastira Morače. Tradicionalne veze Vašeg prebivanja među narodom ovog kraja ostaće na uspomenu najdaljim pokoljenjima. Neka da Svemogući da proslavimo i pedesetogodišnjicu Vašeg slavnog rada, na korist svete crkve, Gospodara i Otadžbine”.





:arrow: Iguman Leontije Ninković, nastojatelj Ostroškog manastira, od 1912. godine član Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve i svještenik na Dvoru kralja Nikole u zemlji i emigraciji (1916–1919) uputio je iz Nikšića 1910. godine, zajedno sa jeromonahom Danilom Labovićem i monahom Antonijem Miranovićem, čestitku u kojoj, uz ostalo, veli da je Mitrofan Ban hrabri junak sa sabljom u ruci na bojnom polju, pod barjakom uzvišenog Gospodara, te kao jerarhu “specijalno za Crnogorsku crkvu i sveštenstvo, najsrdačnije Vam čestitamo dvadesetpetogodišnjicu svete uzvišene i revnosne arhipastirske službe Bogu, crkvi, Gospodaru i domovini”.



:arrow: Nakon što je mitropolit Mitrofan Ban umro, 30. septembra 1920. godine. Oproštajnu riječ na njegovom opijelu govorio je episkop zahumsko–raški Kiril Mitrović, i tom prilikom, uz ostalo, rekao:
“Po prirodi bistra i zdrava uma, plemenita srca i nesebično snažne volje, on je uspijevao u radu na crkvenom polju tako da je sposobnost njegova uočena od crkvenih i državnih poglavica dovela ga na upravu Crnogorske crkve. Prema prilikama i sredstvima sa kojima je mogao raspolagati Mitropolit Mitrofan za vrijeme svog dugog Vladikovanja mnogo je učinio za Crnogorsku crkvu”.




:arrow: Sveti arhijerejski sinod Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, 19. marta 1920. godine, donio je odluku (broj 2056) kojom daje blagoslov na prisajedinjenje Ujedinjenoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi određenih eparhija, gdje se, uz ostalo, precizira:
“U granicama ovog Ujedinjenog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca ušle su i autokefalne pravoslavne crkve, Karlovačka i Crnogorska, kao i dvije dalmatinske eparhije, Zadarska i Kotorska”.





- Vaseljenska patrijaršija, inače, tim aktom “priznaje proglašeno ujedinjenje autokefalnih crkava Srpske, Crnogorske i Karlovačke, kao i dviju dalmatinskih eparhija”.
Ovo je, dakle, zvanični akt Vaseljenske patrijaršije u kojemu se navodi da je postojala autokefalnost Crnogorske crkve.




:arrow: Proglašenje Srpske patrijaršije obavljeno je u Sremskim Karlovcima 12. (25) septembra 1920. godine. Ubrzo potom sastao se Arhijerejski sabor Srpske patrijaršije - 15. (28.) septembra 1920. godine - koji je donio odluku da se arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije, Dimitrije Pavlović, proglasi ipso jure prvim patrijarhom Srpske patrijaršije. U toj odluci, uz ostalo, se kaže:
„Slično tome postupalo se i kod osnivanja nacionalnih autokefalnih oblasti u svima pravoslavnim državama. Tako su uzdignute katedre na stupanj autokefalne arhiepiskopije u prestonim gradovima: Atini za Crkvu u Kraljevini Grčkoj, u Beogradu za Crkvu u Kraljevini Srbiji, na Cetinju za Crkvu u Crnoj Gori, u Bukureštu za Rumuniju, u Sofiji za Bugarsku, a u Rusiji dignut je arhijerejski presto druge prestonice u Moskvi, na stupanj patrijaršije”.



- U tomosu Carigradske patrijaršije i patrijarha Melentija IV, donijetog u Carigradu 19. februara 1922. godine (broj protokola 1148.) izričito se navodi da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna.




- I crnogorski politički i pravni pisac, advokat, dr Sekula Drljević, koji je u nezavisnoj knjaževini i kraljevini Crnoj Gori vršio i dužnost ministra prosvjete i crkvenih poslova, na ovu temu je (u svojoj knjizi “Balkanski sukobi 1905– 1941.”, drugo izdanje, Zagreb, 1990. 172–173), uz ostalo, zapisao:
“Crnogorsko pravoslavlje je crnogoroslavlje... Crnogorska crkva kroz sve vjekove nije bila ni u kakvoj zavisnosti od bilo koje pravoslavne crkve, pa ni od Carigradske patrijaršije”.





:arrow: I srpski istoričar Gligor Stanojević, u knjizi “Istorija naroda Jugoslavije” (knjiga II, Beograd, 1960. str. 1184), konstatuje činjenicu da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna. Stanojević to čini i u svojoj knjizi “Crna Gora pred stvaranje države” (Beograd, 1962. godine).



- Najzad (iako to, ponavljam, nije sva dokumentacija koja se na ovu temu može ponuditi) ukazujem da je poznati mađarski naučnik, profesor Univerziteta u Budimpešti, član Mađarske akademije nauka, dr Jožef Bajza, u svojoj knjizi “Crnogorsko pitanje”, objavljenoj na mađarskom jeziku 1927. i na italijanskom jeziku 1928. godine u Budimpešti, o autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve napisao i sljedeće:
“Godina 1766. označava nezaboravan datum u istoriji Crne Gore. Turci su te godine ukinuli Pećku patrijaršiju i zbog toga je pravoslavna Crnogorska crkva dobila autokefalnost”...




:arrow: Podsjećamo: Carigradska patrijaršija je u svom Katalogu iz aprila 1855. godine upisala Crnogorsku crkvu na devetom mjestu autokefalnih crkava. Isto to navodi se i u katalogu Atinska Sintagma, iz aprila 1855. godine. I Ruski katalog autokefalnih crkava iz 1851. godine navodi Crnogorsku mitropoliju kao autokefalnu. O tome Nićifor Dučić piše:
“Ruski sinod priznao je pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori kao autokefalnu za vrijeme slavnoga mitropolita crnogorskog, Petra Prvog Petrovića Njegoša”.




- Recimo još i da je Enciklopedija Britanika (iz 1911. godine) objavila da je Crnogorska crkva “autokefalna grana istočne– pravoslavne crkve” ...

(KRAJ)

[ihtus777]

Ево опет се почиње прича о цпц,тачније о њеној непостојаној аутокефалности.
Прво треба погледати ко је сакупио ове псеудо доказе о аутокефалнотси цпц.Сакупио их је човјек који нема везе се Црквеним правом али је себи дао право и луксуз да говори о нечему о чему не зна.
Да ли је цпц икад била аутокефална у Црквеном смислу?НИЈЕ !!Да ли цпц може данас бити аутокефална у Црквеном смислу?Не МОЖЕ !!
Да погледамо зашто цпц никада није била аутокефална.
По одлуци турске власти,Цариградска патријаршија је 1766 године Пећску патријаршију присвојила својој власти.Довођењем Грка Калиника за Пећског патријарха,и протјеривањем патријарха Василија Бркића,отпочело је потчињавање Српске Православне Цркве Цариграду.Власт у епрхијама су преузели Грци пошто су прво похапсили српске епископе.Једина епархија Пећске патријаршије у којој Грци нису никада могли да успоставе власт је била Епископија у Црној Гори.Чим су Грци присвојили Пећку патријаршију, издати су берати епископима, на терену исте, којима су потврђена права која су им припадала као епископима. Такав берат, лепо опремљен, упућен је и цетињском митрополиту Сави. У њему се између осталог каже:
"Цариградско - Грчки Патријарх, са Синодом митрополита, налазећи се у царској престоници мојој, дали су молбу, у којој су представили да услед тога, што је бивша Пећка патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији најпонизније умољавају издати, пошто преда одређен данак, берат монаху Сави за потврђење његово наново у звање митрополита Црне Горе, која се сад зове Караџа - таги, са њеним окрузима, а која, као и остале, присоједињена к Цариг.-Грчкој патријаршији. У биљежнику новчане царске благајнице моје о приходима од епископа нашло се, даје на Митрополију Караца-таги са окрузима њеним, која су спадала у границе Пећке патријаршије, сад ферманом к Цариградско - Грчкој, записано 800 акче и то на монаха Саву"
Саопштавајући нам овај део фермана, који је нашао у Пећи, Јастребов је додао: "Колико је познато, митрополит црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због одношаја Црне Горе к Турској, да плати 800 акче, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила дивану за њега и послала му ферман преко митрополита призренског, да му га овај пошаље у Црну Гору. Не зна се је ли био ферман у Црној Гори, али је то познато да митрополиту Сави он није био потреба.
Прије него ли напишем како је митрополит Сава молио Русе да успоставе редовно стање у Пећској патријаршији напоменућу само да је владика Василије у својој `Историји Црне Горе``написао следеће:
``ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ
СВЈЕТЛОСТИ
ЊЕНОГ ЦАРСКОГ
ВЕЛИЧАНСТВА
САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ
државноме
вицеканцелару
правом тајном савјетнику
носиоцу разних ордена
МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ
ВОРОНЦОВУ
милостивоме моме господару

НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ,
МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,
МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ
Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.
Ваше Високе Грофовске Свјетлости
милостивога господара
смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ
10. марта
1754. године,
у Москви ``,владика Василије пише даље:
``БРОЈ СРПСКИХ АРХИЈЕРЕЈА
поред митрополита црногорског
1. Архиепископ пећки и читаве Србије, Бугарске, Поморја <Приморја>, Далматије <Далмације>, Босне, обје стране Дунава и цијелог Илирика патријарх
2. Архијереј босански
3. Архијереј херцеговачки
4. Архијереј рашки и новопазарски
5. Архијереј ужички
6. Митрополит београдски
7. Архијереј нишевски <нишки>
8. Архијереј косовски
9. Архијереј иштипски <штипски>
10. Архијереј чостандински <ћустендилски >.
11. Архијереј скопски
12. Архијереј призренски ``
Дакле,владика Василије,као и епископи прије и после њега,говоре да припадају јеном Црквеном стаблу,стаблу Српске Православне Цркве коју је основао Свети Сава.

[ihtus777]

Да погледамо сада шта владика Сава пише Русима:
``"Јеже ли Б(о)г возгл(а)гољет во сердци јеја величанств освободит од Греков престол Сербској архиеп(с)копијпећкој, тој имјејет у вашој империји архимандритс(вјата)го патријарха Василија Беркића, которој прошлија рати избјегли в Росију, а бл(а)жењејшиј патријарха окончилсја. Он, архимандрит Авакум, годан будет за престол сербских бит архиеп(иск)оп, вси сербскиј архијереји јего примут с радостију, да знајет турецки јазик и греческиј он, природниј Сербин да знајет" да под Руски синод буде Српска црква и да се српски архиепископ поставља по његовој сагласности, или ако буде потребно да буде рускиархијереј архијепископ пећки, "по једнокровију и једнојазичију",-и на то се пристајало. Тамо се наглашавало да би Русија у време ратова имала корист од српског народа. Писмо је писао митрополит Сава, како сам каже, у име свих епископа. Он каже: "Мње в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој влалсти наподлежашчему својими черногорскими народи". На крају, митрополит је обећао, ако Руси ослободе Србе од Грка, да ће за све то платити Русији српски народ својом крвљу, "што јест најдражајше".
Пошто је патријарх Арсеније III, због учешћа у рату аустријско-турском са делом српског народа морао прећи преко Саве 1690. године, Турци су идуће године довели на пећки престо Грка за патријарха. Док су била два патријарха (1691—1706), тј. док није умро патријарх Арсеније III митрополит Црне Горе признавали су власт само законитог патријарха Арсенија III. Године 1692. "повељенијем" патријарха Арсенија III посвећен је у Херцеговини Сава Очинић за епископа који је признавао власт овог патријарха.[77] Сам патријарх Арсеније III посветио је Данила Петровића у Сечују 1700, који је наследио Саву Очинића.[78]
После владике Данила наследио га је синовац Сава Петровић, кога је био српски патријарх Мојсеј, још кад је долазио у Црну Гору 1719. хиротонисао за архијереја, а пошто је умро 1782. ускоро је изабран за наследника архимандрит Петар Петровић. Овај је отишао у Сремске Карловце, где је у канонској Српској цркви хиротонисан 13. октобра 1784.[79] Митрополит Петар I наставио је да чува постојеће право Епископије Црне Горе као дијела Пећке Патријаршије.
Ако је дакле неканонски Пећка патријаршија укинута,а јесте,онда се може закључити да епископија у цпц никако није могла добити аутокефалност канонским путем,јер то искључује једно друго.Епископија у Црној Гори никад никоме није тражила аутокефалију и ни од кога је није ни добила,као и Карловачка митрополија.
Неканонско уношење Епархије Црне Горе у ранг листу аутокефалних цркава
1. Руска црква је неканонски унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава
Грчки правници Ралис и Потлис су саставили на грчком језику зборник законских прописа Православне цркве под називом Синтагма[1] , штампана у Атини у више томова од почетка 1852. У петом тому те Синтагме, штампане 1855, на страни 529, навели су да је у Црној Гори била аутокефална Митрополија црногорска, и то међу осталим на ранг листи девета по реду. Текст објављен у Синтагми у дословном преводу гласи:

Θ
Αυτοκεφαλος Μητροπολις Μαυροβουνιου
Ο Μητροπολιτις Σχανδεριας χαι Παραθασσιας,Αρχιεπισχοπος Τςετινιας,Εξαρχος του ιερου Τρονου Πεχιου,Δεσποτης (Βλαδιχας) Μαυροβουνιου χαι Βερδης,Κ. Πετρος Πετροωιτς.
превод:
``Аутокефална Митрополија Црногорска``
Митрополит Скадарски и Приморски,Архиепископ Цетињски,ЕГЗАРХ СВЕШТЕНОГ ТРОНА ПЕЋСКОГ,(Деспот)Владика Црногорски и Брдски,господин Петар Петровић``.
. (...).
2. Овај ранг има према руском Синтагмату (ранг листи); у Синтагмату, пак, Велике цркве (тј. Цариградске) не помиње се. Некад је био подручни пећском архиепископу."


Текст, унет у Синтагму 1855, многе збуњује својом садржином, у ком су чињенице неодређене и једна другој канонски се супротстављају, јер не могу правно и историјски постојати једна поред друге:
1. Канонско право, и право уопште, не познаје аутокефалију са егзархом на челу. Сама реч егзарх је грчка реч и у православној Цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве — самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, дадне овлашћења да га замењује у одређеним пословима. То право може се сузити, ускратити и није наследно — преношљиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, ако је Митрополија цетињска, како се горе наводи, била аутокефална, онда њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити егзарх — заменик поглавара друге неке аутокефалне цркве, у овом случају "Свештеног Трона пећког", како се горе наводи, од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила, а тим самим чином и он сам постао неограничени — независни њен поглавар.
Историја зна да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха. То овлашћење добио је од православног архиепископа пећског и "всеја Сербији, Болгарије, Далмације, Босне, обоњпол Дунаја и цјелог Илирика патријарха Атанасија" кога је 22. августа 1750. хиротонисао у Београду, и том приликом доделио му титулу и права која су на основу ње. Ево дословна текста тога уписаног у грамати датој му:
"Јешче же и синодално потписујем сему митрополиту кир Василију скендеринскому и приморскому титул, да јест и егзарх С(вја)тјешаго Трона пећскаго, Патријархиј славеносербскија и по всуду навсјаком мјестје, јако лице наше патриаршеское да будет воспријат и почтен: и м(о)л(и)тви чинити и благословенија преподавати, дајетсја јему власт во всјех епархиах Патриаршества нашего и впрочих и цјеле кто восхошчет и желаније имјет от Престола сего бл(а)гословеније пријати: сего ради и потписајутсја и печатом нашим потвердају, и настојашчија сија наша ставилнајасвидјетелнаја Грамата издајет сја, и во всакоје утвержденије јему освјешченијејшему митрополиту скендеринскому и приморскому и егзарху С(вја)тјејшаго трона србскаго кир Василију Петровичу вручисја"[2]

2. Право егзарха, које се спомиње у Синтагми, није познато нашој историји, јер га нису добили ни владика Петар I, а ни владика Петар II, о чему постоје поуздани докази:
а) Владика Петар I Петровић хиротонисан је 13. октобра 1784. у Сремским Карловцима "во епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморја... тјемже убо всјеи, нарочно жев Богохранимој Черној Гори, Скендерији и Приморју духовнога и морскаго чина", каже се у дипломи која је му је тада издата. Карловачки митрополит, иако је био поглавар једног дела Пећке патријаршије, тј. једне епархије, није му могао дати никаква права замене, а камоли права "егзарха" за епархију која му није била под јуриздикцијом-влашћу, што се видии из титула Петра I, како се различито сам потписивао:
"Вла(ди)каПетар", "вла(ди)ка Петр на служби", "ваш брат Петр Петрович", "покорни слуга Петр Петрович", "ја вла(ди)ка Петрович Његуш", "ја вла(ди)ка Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович", "м(итрополит) ч(ерногорски) Петр Петрович", "черногорскиј митрополит Петрович", "Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich", "митрополит черногорскиј, скендерински и приморски, и ордена свјатаго Александра Невскаго каваљер Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович с Његуш", "il archives. е metropol. di Montenegro, Аlbania е litor. еd l'imp. russo cavaliere Pietro Petrovich", "в. Петр", "владика Петар својеручно", "м. черногорски Петрович", "митрополит Петрович", "митрополит Петр Петрович Његуш", "Петр Петрович Његош, митрополит Чернаја Гори, Скендерији и Приморја", "смирени митрополит черногорскиј, скендериски и приморски Петр Петрович Његуш" "смирениј митрополит Чернија Гори, Скендерији и Приморја", "Петр Петрович Његуш", "покорни слуга и богомољац м. Петр Петрович Његош", "черногорскиј. митрополит Његош"[3]

[ihtus777]

О добијању аутокефалије Епископије Црне Горе и давању митрополиту Петру I титуле "егзарха" не спомиње сам Петар I у својој историји о Црној Гори, нити у својим посланицама[4] То исто се може рећи и за писце који су писали о њему[5]
б) Владику Петра II Петровића хиротонисаног у Петрограду 6. августа 1833. према грамати о хиротонији, издатој 28. августа и. г. Руски синод је уздигао архимандрита на степен духовног начелника "во еп(ис)к(о)па оних Б(о)гомспасајемих областеј черногорској и бердској"[6] , док је испод његовог портрета, урађеног и објављеног тада у Петрограду, написано: "Високопреосвјашчениј Петр Петрович владика черногорскиј и бердскиј".
Руски синод је 13. марта 1844. Његошу доделио титулу митрополита. О томе се у грамати, издатој тога дана, између осталог каже: "Ниње же, и потомужде, древнеје правленије народа твојего и твоје служеније и правленије чтушче, благоволитељне со извољајушчу сомодержавњејшему великому г(осу)д(а)рју нашему императору Николају Павловичу, паки достојно судихом бити и нарицатисја тебје митрополиту и владацје тјех же Б(о)гомспасавајушчих областеј. И сеј убо синодалнију грамату нашеју вједомо тебје и паствје теојим, јако бл(а)годат Прес(вја)таго Д(у)ха чрез нашу смјерност возведе тја на сеј бољших степен с(сва)титељства, и ми љубезње утверждајем сије именованије митрополита со старјешинством пред еп(ис)к(о)пи и архијеп(ис)к(о)пи"[7] Владика Петар II није марио за ову титули и више се одевао у народну ношњу, обично се и потписивао:
"Владика Петрович", "в. П. Петрович", "владика црногорски П. П. Његош", "владика црногорски и брдски Петар Петровић", "високопреосвјашчениј Петр Петрович, владика черногорскиј и бердскиј", "владика черногорски и брдски", "покорни слуга владика црногорски П.П. Његош", "владика црногорски П. Петровић Његош", "владика Петровић Његош", "Vladica Montenegro P. Petrovich Njegosh" " Vladika di Montenegro "[8]
Ни код страних ни наших писаца, који су били код Његоша и у његовој Црној Гори, нема помена да је у његово време била Епархија Црне Горе аутокефална. То се види и из његових дела[9] Нема код Лаврова, који је први написао докторску расправу о Његошу.
После свега овога, ваља нагласити да у Синтагми није одређено ни који је то Петар Петровић био на челу "аутокефалије", да ли је то био Петар!, који је умро 1830, или је то био Петар II, преминули 1851. Када је у Синтагми текст објављен 1855. био је у Епархији Црне Горе епископ Никанор Ивановић, који је на то место дошао 1852. после Петра II, хиротонисан у Русији, а напустио је Епархију 1860. и отишао у Русију, када је кнез Никола дошао на власт, јер се нису трпели.
У тексту објављеном у Синтагми, поглављу тзв. "аутокефалије" у Епархији Црне Горе епископ титулише се као митрополит и "скадарски и приморски, а на крају и као владика "црногорски и брдски"". Као што је напред већ наведено, Петар I понекад се потписивао и као "митрополит черногорскиј, скадарскиј и приморскиј", али никад и брдски.
3. У време владике Петра I и владике Петра II Епархија Црне Горе поуздано се налазила на територији Пећке патријаршије, која је била силом турске власти потчињена Цариградској патријаршији, а тим самим и у њеном саставу налазила се и Епархија Црне Горе, што значи да није била аутокефална. О томе постоје два крунска доказа:
а) Султан је месеца мухареме 1272, то јест септембра 1855, дао цариградском патријарху Кирилу берат — царско писмо о повластици, из кога се сазнаје, даје силом државне власти сав простор Пећке патријаршије, који је он дотле сматрао да је под његовом — султанском управом, поверио Цариградској патријаршији на управљање, тј. патријарху. Текст тога берата, у преводу на италијански језик преведен, из Цариграда 11. фебруара и. г. поновом, послат је тршћанском листу Osservatore Triestino,у коме је објављен на првој страници.
Чим се у Београду сазнало о објављивању поменутог берата, Друштво српске словесности је 10. марта 1856. писало Константину Николајевићу, капућехаји, тј. преставнику, Кнежевине Србије код турске владе: "у италијанском у Трсту излазећим новинама (чис(ло) 43), наштампан је берат, издат отоманском портом Цариградском патријарху, у коме се изчиљавају и епархије, које подпадају под Пећску патријаршију. Почем су исте епархије по свој прилици погрешно именоване, и почем би права имена њиова историју наше Цркве колико толико осветлила, ако не у ничем другом, а оно бар у обиму речене Србске патријаршије, то вас Друштво срб. словесности, пошиљући преведени вам речено число новина, моли да би исте епархије из оригинала и Друштву послати изволили, означивши у исто време код сваког турског имена и данашњем Србству општепознато име места или предела, по коме које се епархија назива".[14]
Николајевић је одговорио у облику опширне расправе о којој су 20. маја и. г., прегледавши је, дали свој суд и мишљење чланови Историјског одељења Друштва србске словесности, архимандрит Враћевшнице Гаврило, Јован Гавриловић и Јован Ристић, нагласивши, да би она била "драгоцен добитак за Гласник Друштва", зато су предложили да се штампа "заједно са србским преводом султановог берата из Osservatore Triestino", који би му "претходио, наравно ако би писац пристао".[15] Оштампано је само извод из Николајевићевог одговора под насловом О границама докле се је простирала област некадашњег Пећскога патријарха, где је писац на крају казао: "К Западу, пак, наш патријарх није имао никакви опредељени граница. Биле су му природне све оне докле се је Православије по венецијанским и мађарским државама простирало"[16] .
Пошто је ово објављено, Јован Гавриловић је берат из 1855. у преводу на италијански, објавио такође у Гласнику Друштва србске словесности.[17] Тако благодарећи садржају овог берата може се сазнати не само о простору него и епархије које су биле у саставу Пећке патријаршије. Међу њима се тада налазила и Епархија "Кaratagli (Мontenegro)", тј. у "Карадагли (Црној Гори)". Овај податак јасно оспорава оно што је Руска црква била неканонски унела у свој каталог ранг листу аутокефалних цркава, и то пре 1855. када је султански берат те године констатовао да је Епархија Црне Горе под његовом влашћу и њу предаје под управу цариградском патријарху, тј. да је Црна Гора припадала Турској, па према томе и Епархија Црне Горе да припада Пећкој патријаршији која је силом туске власти подчињена цариградском патријарху.
б) Године 1856. влада Турске издала је познати хати-хумајум, правни акт којим су Цариградском патријарху дата већа права, од оних датих раније, да би могла радити слободније на организовању црквено-школског живота хришћана на терену њој потчињеном, између осталог и на терену Пећке патријаршије, набрајајући места и на тој територији, укључујући у њу "Кроцки (Черногорiй) " што сведочи да је овим хати-хумајумом била обухваћена и Епархија Црне Горе, па према томе то доказује да 1865. ова Епархија тада није била "аутокефална".[18]

[ihtus777]

Треба имати на уму, оба ова доказа сведоче, да се није могла добити аутокефалија од Цариградске патријаршије без сагласности турских власти, тим пре што је Црна Гора била у непрекидној борби са њом коју није признавала.
Отуда произилази, да су се грчки правници Ралис и Потлис с правом оградили од извора који су добили од Руске цркве, у коме наведене чињенице нису засноване на канонима и потекле од надлежне црквене власти, позвавши се на каталог Цариградске патријаршије, у чијој ранг листи аутокефалних цркава није било ни помена о "аутокефалији" Епархије у Црној Гори, наводно под поглаварством владике Петра Петровића.
На крају, мора се знати, да Петар I ни Петар Ii нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу каквог закона о уређењу цркве, зато у тзв. "аутокефалији" није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар Ii били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.
Када је 1860, после кнеза Данила, дошао на власт кнез Никола затекао је упражњено место на црквеној столици Епархије Црне Горе, јер ју је био напустио владика Никанор Ивановић и отишао у Русију. Зато је кнез тадашњег архимандрита Цетињског манастира Илариона Рогановића наименовао на упражњено место, који је касније отпутовао у Русију, где је у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године. "Послије кратког времена буде наименован и за митрополита црногорског и брдског".[22] Овај "кнежев" митрополит је 1866. издао наредбу да свештеници не брију браду, због чега су више њих напустили службу, да воде матичне књиге и да се води контрола о вођењу манастирских добара. За његово време 1869. отворена је на Цетињу Богословија.
Добијањем 1878. независност Црне Горе и успостављањем границе на реци Тари, кнез Никола је основао Захумско-рашку епархију са седиштем у Острогу, у коју је ушао део Старог Захумља и Старе Рашке, а за њеног епископа наименовао је архимандрита Цетињског манастира Висариона Љубишу, који је хиротонисан на Цетињу. Чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Тада место у Цетињском манастиру заузео је морачки игуман Митрофан Бан, који је произведен у чин архимандрита, али је ускоро по потреби службе враћен у Морачу, па се затим вратио на Цетиње, где је остао до 1879, у које време предавао је веронауку престолонаследнику и у Гимназији, помажући у пословима и митрополиту.
Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрополит Висарион није дуго живео. Он је умро 1884.
На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра Iii. По повратку на Цетиње, где га је исте године 27. октобра, кнез Никола, "приликом двадесет петогодишњег јубилеја своје срећне владавине, наименовао за митрополита".[24]
"Духовна управа у Црној Гори, по својој надлежности расправљала је и рјешавала питања духовне канонске природе, доводећи их у складност са правилима апостолских правила и црквених канона.
Но, и ако је оваква пракса одговарала правилној канонској норми, свакако потреба је изискивала, да се у духу црквених канона напишу и нови савремени духовни закони.
Да се ово дјело приведе, по највишој дозволи књаза Николе, митрополит Митрофан обратио се познатом канонисти, епископу задарском дру Никодиму Милашу, с молбом, да би написао потребне уставе за православне консисторије и Св. синод у Црној Гори.
Преосвећени епископ Никодим радо се одазвао овој молби, те је ове уставе и написао, а кад су били готови, књаз Никола благоволио их је санкционисати, ито Устав Св. синода 30. децембра 1903. године, а Устав консисторија 1. јануара 1904. године.
На основу усвојених закона отворена је на Цетињу 2. јануара 1904. прва у Црној Гори, цетињска Консисторија. Прве пак сједнице Св. синода у Црној Гори држане су на Цетињу у мјесецу мају 1908. године.
Друга конзисторија у Црној Гори, никшићка, отворена је у Никшићу 2. јануара 1910. године[25] , истицано је у извештају о успеху владавине кнеза Николе.
Треба са чуђењем нагласити, да ниједан од ових "устава" није објављен у званичном листу Гласу Црногорца, у коме су објављивани сви дотадашњи, па и после тога, закони. Они су објављени 1904. као свака књига и у малом броју примерака.[26] У Гласу Црногорца је 1. јануара 1904. у рубрици Домаће вијести објављена само ова кратка белешка: "(Духовни савјет и консисторије). Његово књажевско височанство, наш узвишени господар благословио је потписати закон о уређењу Духовног савјета и конзисторије у Црној Гори, као што се види из односних указа, који су донешени на челу данашњег нашег листа.
Ове законе и по жељи нашег митрополита госп. Митрофана, написао је доктор богословља Никодим Милаш, православни епископ далматински.
Пошто се г. епископ Милаш данас рачуна међу најбољим канонистима, што их православна црква има, то смо увјерени, да ће и ови закони у потпуном смислу одговорити свијема савременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори.
Ми искрено и са особитом радошћу поздрављамо овај напредак Свете наше цркве и нашег свештенства". Ову вест је у целини пренео Цариградски гласник већ 16. јануара исте године. Београдски часопис Хришћански весник 1904. на страни 119, у рубрици Нове црквене установе у Црној Гори писао је: "Под првим јануаром изишао је књажев указ којим се установљава у Црној Гори Духовни савјет и консисторије. У Духовном савјету и консисторијама председник је митрополит Митрофан Бан, а чланови Духовног савјета: архимандрит острошки и морачки, игуман пивски, протођакон цетињски и три протојереја.
Поздрављамо ово ново уређење цркве у братској нам Црној Гори, које је заузимањем високопреосвећеног митрополита изведено. И надамо се да ће кроз то и духовно судство пружити довољно гарантије свештенству за правилније расправљање свију питања која засецају у живот цркве и свештенства. Кад поближе будемо обавештени о овој новој организацији црквеној у Црној Гори, покушаћемо изводно у листу да свештенство наше с новим уређењем потпуно упознамо".

[ihtus777]

Гласник Православне далматинске цркве, који је излазио у Задру под надзором самог епископа Милаша, у јулској свесци 1904, настрани 112, објавио је вест: "Устав Православних консисторија у Књажевини Црној Гори". Читамо у "Гласу Црногораца": "Овај Устав плод је трајне бриге њ. високопреосвештенства митрополита г. Митрофана око бољитка и напретка свете наше Православне цркве и нашег свештенства, а написао га је православни епископ далматински, доктор богословије, њ. преосвештенство г. Никодим Милаш. Та очинска брига њ. високопреосвештенства г. митрополита Митрофана с једне стране, и научни богословски ауторитет преосвећеног писца с друге, најбоље су јемство, да ће и овај Устав потпуно одговорити свим сувременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори, па се ми овоме напретку радујемо и срдачно поздрављамо".
У свим овим вестима нигде се није рекло да је Епархија у Црној Гори "аутокефална" и да то стоји у уставима које је написао епископ Милаш, јер су оне преузете из прве вести објављене у Гласу Црногораца, већ се јављало са Цетиња о успостављању "Духовног савјета и конзисторије",а из Задра о ,,Уставу и конзисторијама", али не о суштини, која се крила, и зато није могла бити дата оцена о уставима, у којима је најзначајније оно што се налази у два прва члана Устава Светог синода, који гласе
"Чланак 1. Автокефална православна митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једне, свете, католичанствене и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава у догматима и у каноничким установама са свима другима православним, аутокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека.
Чл. 2. Автокефалну[27] православну митрополију у Црној Гори састављају:
1) Цетињска архиепископија, састављена из свију племена, која се налазе на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и племена зетског. Управља овом архиепископијом цетињски архиепископ, који је уједно и поглавица све Православне цркве у Црној Гори са насловом митрополита црногорског, брдског и приморског. Столица је Цетињске архиепископије престоница државе, Цетиње.
2) Захумско-расијска епархија, састављена из свију племена, која се налазе на лијевој страни ријеке Зете. Управља овом епархијом захумско-расијски епископ. Столица је Захумско-расијске Епархије у манастиру Острогу".
Одмах овде, мора се указати наједно неразјашњено питање. Наиме, није познат разлог зашто епископ Никодим радове за уставе Епархије Црне Горе није унео у својеручни списак радова, у коме су они пописани од 1873. па закључно са 1905. годину[28] , као што их није поседовао у својој библиотеци.[29] Осим гога, епископ Милаш ништа о томе није рекао у својој аутобиографији,[30] мада је било познато његово становиште кога се придржавао у свом делу Православно црквено право чак и у трећем издању изашло 1902, у коме је писао: "Зависност Цетињске митрополије продужавала се до укинућа Пећке патријаршије. Од тога доба, при државној самосталности Црне Горе, и црква у њој, којој је поглавица био у исто вријеме и господар, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска патријаршија". Ово је епископ Милаш извео са позивом на дело Ралиса и Потлиса Синтагме, том пети, 529. страна
Овако несмотрено изражено мишљење епископа Милаша било је без правих и канонскихдоказа. Јер, Црна Гора није била самостална све до 1878, а Епархија Црне Горе није никад добила аутокефалију од своје Матице, мајке цркве, Пећке Патријаршије, или од Цариградске патријаршије која ју је потчинила силом турске власти. Епископ Милаш је извео тврдњу на основу оног што је речено у Синтагми али није критички расмотрио наведене тамо чињенице, о чему је опширно указано у првој тачци овог поглавља.
Међутим, овде се мора указати још на један велики пропуст који је епископ Милаш учинио када је доносио суд о тзв. самосталности Епископије Црне Горе. Он је морао сазнати у каквом је стању била Епархија Црне Горе под влашћу државе од доласка кнеза Данила на власт, а нарочито кнеза Николе, који је владао као самодржац. У то време, црквена власт, уколико је постојала, била је сасвим укључена у државну власт, односно потчињена вољи кнеза, који је њом неограничено управљао као сваким другим органом световне власти. Уствари то је био извршни орган кнежеве власти за црквене послове. Кнез Никола је себи дозвољавао да улази у чисто канонске послове. На пример, не само што је постављао епископе, него је чак епископа уздизао на виши степен. Тако је учинио када је епископа Митрофана Бана наименовао за митрополита, а зна се да канони налажу да само више црквене власти могу епископу посебном одлуком доделити титулу митрополита.
Ето, за такву кнеза Николе Епархију Црне Горе, у време кад је имала само једног епископа[32] , коме је кнез био доделио титулу митрополита, епископ Милаш је написао Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори, по њему до тада за Епархију Црне Горе као аутокефалну од "одвојења" 1766. од Пећке патријаршије, па је чак 1910, када је митрополит Митрофан прославио свој јубилеј поздравио га као поглавара "на челу аутокефалне свете цркве у Црној Гори", када митрополиту није честитку послао Цариградски патријарх, нити се реч "аутокефалија" спомиње у осталим честиткама.
3. Епархија Црне Горе није никад канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је није никад ни имала.
Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.
Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).
Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа". То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.
Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.
За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.
То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.[34]
Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.
Колико је коштала самосталност Српске православне цркве у Србији довољно је за то навести неколико примера, и то не истичући све оне напоре око Преговора са турским властима и са Цариградском патријаршијом да Пристане на издвајање из њеног састава. Познато је да су грчке владике, тзв. фанариоти, на терену устаничке Србије плаћале Цариградској патријаршији сваке године извесну суму новца, звану мирију. То они нису често чинили, па је за њих била принуђена плаћати устаничка Србија. Зато је било договорено, да од 1817. Србија плаћа по 145.675 гроша годишње. Од 1824. договорено је, да у знак поштовања према Цариградској патријаршији плаћа се годишње по 6.000 гроша. За постављање митрополита 1826. и за дуг грчких владика исплаћено је 16.000 гроша. Идуће године плаћено је 46.000 за избор владика. За проглашење 1831. аутономије Српске Православне цркве у Србији, поред плаћених дугова за владике, кнез Милош дао је патријарху 50 дуката као поклон, а за издавање патријаршијског писма о проглашењу аутономије дато је такође 9.000 гроша, док је за хиротонију српског митрополита плаћено 300 ћесарских дуката и дата обећања да ће се плаћати годишње по 6.000 гроша, а када су Србији прикључене још шест нахија плаћање годишње повећано јена 9.000 гроша. Све је то чињено зато што је Србија била принуђена да и Турској плаћа данак док није 1878. добила независност, после чега је и Српска православна црква у Србији 1879. добила аутокефалију за коју је плаћена већа сума новца. Све је ово учињено легално и канонским путем, тј. вољом српских епископа у Србији упућена је молба Цариградској патријаршији, која је вољом њеног епископата пристала на издвајање Српске православне цркве у Србији у самосталну аутокефалну цркву. И то је она добила потврдом издатом о томе томоса-писма од стране Цариградске патријаршије.[35]

[ihtus777]

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и одкога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па зато није је ни имала.
И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може оспорити горње тврђење.
По црквеном учењу "Божанско порекло цркве, свештена природа црквене власти и црквених правила морају уздржавати државну власт од насртаја на област чисто црквеног правила и законодавства[36] . Када је султанским бератом дато право Србима у Србији, да сами себи бирају, из своје средине, митрополита и епископе, онда је Србија у свом првом Уставу из 1835, члан 93. установила: "Внутрење руководство принадлежи митрополиту и духовној власти, која ће се указом одредити и набљудавати уговора, утврђени с патријархом у Цариграду", и тек после тога отпочело је са уређењем црквене власти издавањем Начертанија о духовној власти[37] , а када је Српска православна црква у Србији добила од Цариградске патријаршије аутокефалност-самосталност 1879, од тада се са њом управљало по вољи њеног епископата.
Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903. ни 1904. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: "Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове:јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; (са протупотписом) митрополит Митрофан Бан с.р".
Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи,[38] а то је питање било нарочито оживљено 1904. и то полемички,[39] што се слагало са његовом жељом да дође на српски престо у Призрену, о чему је певао у песми Онамо, онамо... О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима, који гласи:
"Црногорци! Тужан вапај, који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.
Онамо немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гласно, јадно и плијењено српско се робље, потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликнући вас, да га заштитите и избавите.
Дужност и љубав рода налажу вам, да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да ме нијесте слушали и исчекивали исход мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.
Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље, оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу.
Црногорци! Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!
За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој Малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором!
Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.
Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.
Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, витешке руке са мачевима пружају нам краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење прекограничне браће.
Црногорци! Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке: нека рекну: "Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми странци, ни робови!" Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.
Нека се благословом Божијим и Светога Петра остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онамо, онамо за брда она!"

[ihtus777]

Он је то јасно изразио и по ослобођењу Косова и Метохије када је добио са Ђаковицом, Дечане и Пећ и проширио власт и на Метохији. Зато је одмах основао Епархију пећку са седиштем у манастиру Пећи, па је наименовао за митрополита др Гаврила Дожића, који је по жељи његове владе 1911. био хиротонисан у Цариграду на столицу упражњене Рашко-призренске епархије, кога је испратио, да тамо оде, 27. новембра 1913. са речима:
"Високопреосвећени! Кључеви од светијех и дивнијех храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина, митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истијех Богу за српску снагу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.
Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше Богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Србинова и молитва за здравље српског народа и његову срећу. Изволите преосвештени, сљедовати примјерима мојих славних прадедова,господара све земље, и бити надахнути према неправославној браћи оном њиховом широком вјерском сношљивошћу, којом су се вазда одликовали.
Прва тамо ваша молитва нека буде благодарност Богу за доживеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и онијех Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвом допринели ослобођењу нашега народа испод Турака.
Искрај тамо дугог упражњеног Пријестола славних српских Патријараха[40] , учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њем љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске цркве и моћи српског духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли.
Најлепши Божји храм на Балкану, моје високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједоке српске побожности и величине".[41]


Ово краља Николе србовање, проширивање своје власти на Пећ, и преузимање Трона Пећке патријаршије, није дуго трајало, јер већ идуће године избио је рат, који га је скинуо са свога трона на Цетињу.
Успостављање редовног стања у Пећкој патријаршији 1920. Године
После ослобођења 1918, вољом свих епископа са територије Пећке патријаршије, која је 1766. била силом турске власти насилно потчињена Цариградској патријаршији, отпочели су канонским путем радити на обнављању и успостављању редовног стања у цркви у границама нове државе. Епископи су већ на Првој конференцији у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. образовали Привремен одбор, коме је поверено да припреми мере за организовање уједињења делова цркве из свих области које су ушле у састав нове државе. На Другој конференцији, одржаној у Београду 13/26. маја 1919, донели су одлуку о формирању Средишњег архијерејског сабора уједињене Српске православне цркве, за чијег председника је изабран митрополит Митрофан Бан[1] .
Како је тада мислио о овоме митрополит Митрофан Бан чуло се са Цетиња, на Ускрс 1919, када је он у беседи рекао:
"При васкрсењу Христову, Ангел Господњи одвалио је камен од гроба његова; а садашњи велики рат одвалио је тешки камен са Косовске гробнице, те је уједињењем васцијелог српског народа васкрснула негдашња Душанова и Лазарева држава. Срби и Црногорци, од Косова па до данас, вазда су храбро и витешки војевали. Крв своју потоком пролијевали и све за своју православну вјеру, за ослобођење и уједињење српског народа. Та њихова племенита вјековна замисао, садје, слава Богу, остварена!
Политичке међе, које су до сада српски народ раздвајале, из темеља порушене су, те услед тога, уједињење народно, само по себи дошло је, као природна последица (...).
Свјетски садашњи рат доказао је, да мале државе не могу егзистирати, јер немају услова за живот. На првом месту ово се има разумјети за нас у Црној Гори".[2]


Све радње око установљења јединственог редовног стања у Српској православној цркви и у њеном узвишењу на "ступан Патријаршије" 1920. објављене су вољом свих епископа српског епископата, међу којима су били митрополит Митрофан Бан и Гаврило Дожић, митрополит пећски, који је био и учесник у подгоричкој скупштини 1918, на којој је донета одлука о сједињењу Црне Горе са Србијом, па је и на челу делегације те Скупштине ту одлуку донео у Београд.[3] Одлуке српског епископата поздравила је Цариградска патријаршија, и то је исказала у своме томосу од 20. фебруара и канонском писму од 24. октобра 1922. године цариградског Патријарха и његовог Светог синода.
На тај начин, у свему складно канонима, поново је успостављено редовно стање у Пећкој патријаршији[4] , о чему се чуо и потврдио и глас из славне Епархије Црне Горе.
Протојереј Иван Калуђеровић, из познатог угледног братства у Старој Црној Гори, родио се 1880. на Цетињу, где се школовао. Он је завршио Богословско-учитељску школу, и прво је учитељевао 1900/1. школске године, а већ 1902, по потреби службе, постављен је за писара у Митрополији, па је 17. августа и. г. и рукоположен за митрополитског ђакона. Када је 1904. основана на Цетињу Конзисторија наименован је за њеног секретара. Он је уједно био и синодални секретар и отправник његових одлука. Све време у служби, школској и црквеној, био је истакнути радник и српски патриота, служећи идеалима старих ратника у Црној Гори. Зато је после ослобођења 1918. био признат и унапређен. Он је већ 1919. произведен у протојереја и Извршни одбор за уједињење наименовао га је за члана Конзисторије. Задојен српским млеком, васпитан и школован у српском духу, познавајући како је и зашто 1904. организована Црква у Црној Гори, како се у њој радило и са каквом намером,[5] он је могао истински дати праву оцену о историјској улози Епархије Црне Горе после 1766. године.

[ihtus777]

Када се на дан 30. августа / 12. септембра 1920. проглашавало обнављање редовног стања у Пећкој Патријаршији, у одсуству оболелог митрополита Митрофана Бана, који је скоро и умро, изговорио је беседу у Манастиру цетињском члан Конзисторије Иван Калуђеровић. У тој беседи, кроз уста свештеника, чуо се историјски глас поглавара Епархије Црне Горе, нарочито Његошев, тј. чуле су се речи о оном шта је ова Епархија кроз векове чувала и сачувала за Светосавску цркву, и шта је после националног и црквеног уједињења 1918. унела у заједничку Државу и Цркву. Тај глас канонске и историјске истине најбоље потврђује оно што се чуло у речима протојереја Ивана Калуђеровића, и зато се оне дословно овде и наводе:
"Благочестиви хришћани! Пала ми је у дио ријетка срећа, да са светога и историјскога мјеста обавим прокламовање успостављања Српске патријаршије, дубоко жалећи што је наш високопреосвештени митрополит г. Митрофан болешћу спријечен да он, као егзарх Светога престола пећког[6] и први предсједник Средишњег Архијерејског сабора, овај велики и свечани чин обави.
Браћо! Наш мученички народ туговао је столећима због насилног разједињења браће и Цркве своје. Столећима је он пророковао своје народно и црквено ослобођење и уједињење, рачунајући као аксиому да кад дође једно доћи ће и друго.
Са политичким уједињењем нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца у једној Држави, одмах је дошло на дневни ред и питање о црквеном уједињењу.
Уједињење Српске православне цркве, из свију црквених области наше Краљевине, није више сан, него стварни чин. Овај акт јединства једнодушно прокламован је у Београду 13. (26) маја прошле године од цјелокупног српског епископата: а владарским указом 7. јуна ове године добио је највишу санкцију.
Овим су све досадашње српске православне цркве, као и оне које су биле у вези са другим православним црквама, сједињене у заједничку нераздвојну цјелину.
Данас, на дан Сабора српских просвјетитеља, у присуству свију српских архијереја, у Сријемским Карловцима, на најсвечанији начин, врши се проглашење успостављања Српске патријаршије: наша се Црква уздиже на степен виши чиме се за вазда крунише дјело уједињења наше Цркве и нашег народа.
За владе Немањића напредовао је српски народ, а до врхунца угледа и славе дошао је за вријеме цара Душана Силног. Душан је учинио своју пространу државу угледном у свијету и нај моћнијом на Балканском полуострву.
Године 1346. Душан сазове у Скопљу знаменити Сабор и о Ускрсу, 16. априла, прогласи се Пећка архиепископија за Патријаршију, а Душан се свечано крунише за цара српског.
Данас се само обнавља стара Пећка патријаршија, коју су Грци 1766. незаконито укинули. Али, Српска патријаршија није се тада коначно угасила. Присаједињење ове Цариградској цркви није било пуноважно, јер је спроведено насилно, против воље надлежних фактора, незаконитим и неканонским путем и начином. Тај насилнички акт сматрала је Српска црква за државни удар. И народ и свештенство српско борише се противу тога удара дуго и очајно... Али, наступило је тешко доба, да је Пећка патријаршија фактички потпала под Грчку патријаршију, у највећем обиму своме, али у целини никад и никако.
Последњи плам на пријестолу Св. Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем класички свједочи даје првобитна Светосавска аутокефалија Српске цркве увијек и непрекидно и остајала, даје трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај живи и никад неугашени Пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, скендеријске и Приморске митрополије, тој јединој митрополији српској, до данашњег дана успјешно се одржао црквеноправни континуитет и традиција Пећке Патријаршије.
Храбра наша војска на Митровдан 1912. године ослободила је Патријаршију и Пећ, а актом политичког уједињења и црквеног јединства, омогућено је подизање наше старе српске славе и обнављање Пећке патријаршије (...).
Обнављање Српске пећке патријаршије дјело је Божје у истини и Бог ће га по милости својој благословити, како би цвјетало и напредовало у свему своме што је Богу угодно, а уједињеном српском народу срећно и корисно.
Браћо! Постигосмо политичко уједињење, оствари се црквено јединство, сад је потребно да се опашемо слогом и љубављу и то не само у обиму српских или југословенских него и у обиму свесловенских идеала.
Ако тако сложно будемо радили, пошто смо се на дјелу освједочили да само слога Србина спасава, убрзо ћемо стећи и то свето увјерење да само слога Словенство спасава, што ће се, ако Бог да ускоро и остварити. Амин!"[7]


И на крају, нужно је подвући да од 1920. постоји, Српска православна црква као канонска самостална црква, коју као такву признају све православне аутокефалне цркве на челу са Цариградском — Васељенском црквом у Цариграду, и према томе ниједна њена епархија или више њих, не може се канонски издвојити у самосталну — посебну цркву без њене сагласности као Мајке-цркве, тј. без сагласности њених епископата — Светог архијерејског сабора.

Мир и свако добро.

[remark]

Kako je vama dobro.

[ihtus777]

Кад данас поменете Новаку Аџићу или Стеву Вучинићу,духовним и идеолошким водичима цпц,каноне и Његову Светост,Васељенског патријарха Вартоломеја,они се згрозе.Питање је зашто.Они се згрозе зато што знају да канони и први међу једнаким у Православљу дају аутокефалност некој Цркви.Дакле,када кажете Новаку Аџићу да Црква може бити једино аутокефална ако и само ако добије одобрење од матичне Цркве и од Васељенског патријарха,он ће на то да одговори да ``црногорци неће да траже аутокефалност од турског поданика``.Господин Аџић треба да зна да је доба окупације османлија прошло и да Православни Патријарх више није под окупацијом под каквом је некад био.Друго,ако цпц сматра да је нечасно тражити томос за добијање аутокефалности од како они наводе ``турског поданика``,треба се запитати откад они броје године своје псеудо аутокефалности.Драга господо,они броје године од 1766 године,тачније од године када је турски султан укинуо Пећску патријаршију и године када је по њима цпц постала аутокефална у Црквеном смислу.Дакле,турчин укида Пећску патријаршију и припаја је Цариграду,и све епископије српске сем епископије у Црној Гори су биле под влашћу фанариота,дакле,једино је епископија у Црној Гори остала ван домашаја Османлија,и тако по господину Аџићу цпц постаје аутокефална,дакле,постаје аутокефална случајно.Да није било султановог фермана из 1766 не би ни било ``аутокефалности``цпц,по логици дукљана.По логици дукљана,пратећи историју видимо да је Турчин,дакле,турски султан дао аутокефалност цпц.Како сад то објаснити?Оберучке је прихваћена аутокефалност од самог султана,а од Православног патријарха,како људи из цпц наводе,``турског поданика``, се не треба она тражити јер је то испод части.
Ово је драга господо јединствен случај у 2000 годишњој историји Православља да нека Црква добије аутокефалност случајно и то од човјека друге вјере.
Друга контрадикција у цпц је приговор упућен Његовом краљевском Величанству,Краљу Александру.Они говоре да је ``краљ Аца``укинуо аутокефалну цпц указом из 1920.То није истина,али узмимо да јесте.Постављм питање;како може свјетовни владар да се мијеша у Црквене послове?Никако.Познато је да је Краљ Никола постављао и смјењивао епископе,да је одлучивао како Црква треба да функционише.Дакле,како је онда цпц могла бити аутокефална ако је на њеном челу био свјетовни владар?Никако.
Дакле,ово су неке контрадицкије које се тичу цпц и о којима би требали људи из те организације добро да поведу рачуна.

Мир и свако добро.

[dusanp]

@ihtus 777

Postoji još mnogo kontradiktornosti u tzv."CPC" bez potrebe da se vraćamo u 1776 godinu ili dalju istoriju.
Nigde nisam čuo nijedan dokaz ili argument da tzv."CPC" formirana 1993 može imati bilo kakav kontinuitet sa mitropolijama u C.Gori pre 1918 i da Miraš & co mogu polagati bilo kakvo pravo na crkve i manastire u C.Gori.

[ihtus777]

Наравно да постоји још много тога.Само чекам Ћипура шта ће следеће да напише,да видим које то још претпоставке постоје које којима људи из цпц бране аутокефалност.
Највећи парадокс цпц је што се називају Православном Црквом а читава Православна екумена је проклела Мираша Дедеића.

Мир и свако добро.

[simm]

...Сакупио их је човјек који нема везе се Црквеним правом али је себи дао право и луксуз да говори о нечему о чему не зна.

Zato si ti na putu najvisih crkvenih pravnika i kanonika, pa ce biti mnogo lakse da se te nedoumice prebrode.

Pomorje = Primorje?

[ihtus777]

Нисам на путу највећих али правника јесам.Штета што на правном факултету нема Црквено право да се студира али није битно.

Мир и свако добро.

[simm]

polagati bilo kakvo pravo na crkve i manastire u C.Gori.

Ko moze polagati pravo na crkve i manastire u CG?

[dusanp]

Zato si ti na putu najvisih crkvenih pravnika i kanonika, pa ce biti mnogo lakse da se te nedoumice prebrode.

Pomorje = Primorje?

Ne treba biti neki vrhunski pravnik da bi se ove nedoumice rešile.
Osnovno pitanje je iz kojeg to akta,pravnog posla ili neke treće činjenice,Miraš i njegova tzv."CPC" crpe svoj kontinuitet i pravo nasleđa na mitropolije u C.Gori pre 1918.
Ako bih ja odlučio jednog dana da sebe proglasim mitropolitom C.Gore i osnujem neku "Crnogorsku pravoslavnu crkvu" po čemu bi to Miraš imao veće pravo od mene da traži crkvenu imovinu?

[dusanp]

Ko moze polagati pravo na crkve i manastire u CG?

Crkve i manastiri pripadaju onoj verskoj organizaciji koja ima vlasništvo nad njima.

[simm]

Crkve i manastiri pripadaju onoj verskoj organizaciji koja ima vlasništvo nad njima.

To je jasno, ali ko u konkretnom slucaju ima vlasnistvo, i na osnovu cega?

[ihtus777]

Светиње у Црној Гори не припадају ником до БОГУ,дакле,оне су грађене у славу БОГУ.
Митрополија црногорско-приморска је једини ``власник``тих објеката,кад кажем власник,не мислим на то да може да продаје Цркве и светиње из Цркава,већ да она једино полаже право на богослужење у Црквама,манастирима и храмовима јер чува традицију дугу 800 година и светосавско предање на којем је грађена Црна Гора.

Мир и свако добро.

[simm]

светосавско предање на којем је грађена Црна Гора.

Buduci pravnik, rece li?

[apple_mac]

Ja mislim da nema stvari na svijetu u kojoj se Novak Adzic ne razumije,on je cudo cojek sve zna.Pustite ga obrazavi,tako popularizavasmo toga...,da mi se smucio!

[dusanp]

To je jasno, ali ko u konkretnom slucaju ima vlasnistvo, i na osnovu cega?

Vidim da pokušavaš da skreneš temu u pravcu mnogobrojnih rasprava SPC vs CPC,da li je SPC "okupirala" tuđu imovinu itd.,sumnjam da možemo nešto novo reći u vezi toga.
Zaista me zanima bar jedan argument na osnovu čega tzv."CPC" može imati bilo kakvo svojinsko pravo na crkvama i manastirima i na osnovu čega gradi tezu o svom kontinuitetu sa mitropolijama u C.Gori pre 1918.
Možemo beskonačno raspravljati o Petrovićima,autokefalnosti ,događajima iz 1776 i istoriji,ali mi uopšte nije jasno kakve veze može imati sa tim Miraš Dedejić i njegov prethodnik koji je "osnovao" crkvu 1993.
Nikada nijedan valjan i iole razuman argument u prilog tome nisam čuo