Vladika Danilo Petrović Njegoš smatrao Crnogorce i Albance jednom političkom cjelinom

**Ćipur** · 11-03-07, 01:14

Iz knjige:
Radoslav Raspopović: Crna Gora i Rusija

Vladika Danilo Petrović Njegoš smatrao Crnogorce i Albance jednom političkom cjelinom

Odlomak iz pisma Vladike Danila ruskom Caru od 12/23 oktobra 1711. godine. U pismu Vladika Danilo Petrović Njegoš objašnjava ruskom caru Petru Velikom đe se prostire njegova duhovna vlast.
On u pismu navodi i brojna albanska plemena i gradove i traži od ruskog cara da "ogradi" te gradove da se drugi "kraljevi ne bore i ne ratuju za njih".
Ispada po njegovom viđenju sa početka 18. vijeka, da je smatrao da Crnogorci i Albanci treba da žive u jednoj političkoj zajednici.
Istina, znamo da Crnogorci i Albanci imaju mnogo istovjetnih običaja, uređenja društva (plemensku organizovanost), oba naroda su ratnički narodi, rat im je vjekovima bio takoreći jedini posao ...
Ipak iznenađen sam bio kad sam naišao na ovo, Vladika Danilo očito smatra da Crnogorci i Albanci treba da žive zajedno.
Ovo je bio početak 18. vijeka, moderne nacije su počele da se stvaraju stotinak godina kasnije, srpsku naciju je u 19. vijeku konstruisao Vuk Karadžić.
Ovaj način razmišljanja, sa početka 19. vijeka bio je bliži srednjevjekovnom nego modernom, ljudi su očito više imali srednjevjekovnu svijest nego savremenu - koja je zasnovana na konceptima političkih nacija iz 19. vijeka.
Da li su Albanci tada bili saglasni da ruski car i njih ogradi "da drugi kraljevi ne ratuju na njih"?

Naravno, ovaj dokument kao i brojni drugi iz crnogorske istorije, strogo je sakriven od crnogorske javnosti, da se ne bi štetile svetosavske bajke i mitovi.

Prvi put na internetu.

**Ćipur** · 14-06-08, 22:40

Preporuka za Iva i Marka Perova

6. I 1723.

Danil vladika Cetinjac Božijeju milostiju mitropolit skenderijski i [primorski]

1723, maija 6.

Činim ovu pravu vjeru mojeju rukoju Ivu Perovu i bratu mu Marku kako su vazde bili dobri hristijani i dobro i čisto služili Gospodina Boga i zapovijedi njegove tvorili. A sad ih nađe napast ot silnijeh i superbijeh ljudih koji Boga i zapovijedi Božje ne slušaju, nego siromahe nejače napadaju i biju. Ubiše mu zločinci i mitnici bratučeda. Tade i Marko ubi onoga zločinca. I za tu nevolju i napast idu u Istriju iskat mjesto za sebe i za nekoliko kuća. Preporučujemo ih vama, svijema hristijanima Crnogorcima u Peroje, da ih lijepo prifatite i u sve pomožete i avizate za svaki poso.

---
Prijepis originala, pisanog rukom Vladike Danila Petrovića.
Izvor: AOMC, fond: Mitropolit Danilo 1697-1735, br. 33.

**dusanp** · 15-06-08, 00:56

Originally Posted by Ćipur

Vladika Danilo Petrović Njegoš smatrao Crnogorce i Albance jednom političkom cjelinom
…
Ispada po njegovom viđenju sa početka 18. vijeka, da je smatrao da Crnogorci i Albanci treba da žive u jednoj političkoj zajednici.
… Vladika Danilo očito smatra da Crnogorci i Albanci treba da žive zajedno.

Treba što pre da obnovite tu političku zajednicu i da se ponovo spojite i živite zajedno sa Albancima.

Originally Posted by Ćipur

Naravno, ovaj dokument kao i brojni drugi iz crnogorske istorije, strogo je sakriven od crnogorske javnosti, da se ne bi štetile svetosavske bajke i mitovi.

Prvi put na internetu.

A imaš li ti neko ekskluzivno autorsko pravo da ovde objavljuješ gomilu fragmenata iz tuđih knjiga i da im dodaješ svoje komentare i naslove?Imaš li neki ugovor sa autorima/izdavačima/nosiocima autorskih prava?

Neko je te knjige štampao, snosio troškove i sada ih neki nickname sa nekog foruma besplatno postuje još ih i koriguje svojim primedbama,komentarima i naslovima-za to treba neki pravni osnov.
Vladika Danilo nije odavno među živima, ali si ovde bezbroj puta postovao fragmente i iz knjiga živih autora.

**Ćipur** · 15-06-08, 01:06

Originally Posted by dusanp

Treba što pre da obnovite tu političku zajednicu i da se ponovo spojite i živite zajedno sa Albancima.

A imaš li ti neko ekskluzivno autorsko pravo da ovde objavljuješ gomilu fragmenata iz tuđih knjiga i da im dodaješ svoje komentare i naslove?Imaš li neki ugovor sa autorima/izdavačima/nosiocima autorskih prava?

Neko je te knjige štampao, snosio troškove i sada ih neki nickname sa nekog foruma besplatno postuje još ih i koriguje svojim primedbama,komentarima i naslovima-za to treba neki pravni osnov.
Vladika Danilo nije odavno među živima, ali si ovde bezbroj puta postovao fragmente i iz knjiga živih autora.

Svako ima pravo da citira fragmente, zanš i sam.
Zašto inače ISTORIČARI objavljuju svoje knjige i mišljenja?

A za gornje pismo Vladike Danila koje je uputio ruskom caru, moraću da pitam nekog Petrovića da mi dozvoli da ga objavim....

**FORMICA** · 15-06-08, 11:40

Originally Posted by dusanp

Treba što pre da obnovite tu političku zajednicu i da se ponovo spojite i živite zajedno sa Albancima.

A imaš li ti neko ekskluzivno autorsko pravo da ovde objavljuješ gomilu fragmenata iz tuđih knjiga i da im dodaješ svoje komentare i naslove?Imaš li neki ugovor sa autorima/izdavačima/nosiocima autorskih prava?

Neko je te knjige štampao, snosio troškove i sada ih neki nickname sa nekog foruma besplatno postuje još ih i koriguje svojim primedbama,komentarima i naslovima-za to treba neki pravni osnov.
Vladika Danilo nije odavno među živima, ali si ovde bezbroj puta postovao fragmente i iz knjiga živih autora.

Sa njima vi živite u zajednici, mada u zadnje vrijeme nešto ne funkcioniše da valja.

Nije problem u citiranju niti komentarisanju citata. Problem je što je Ćipur svaki put u pravu. Zapravo za mene to nije problem.

**Ćipur** · 04-01-09, 13:34

Na linkovima, prvi link je, pismo Vladike Danila ruskom caru Petru I iz 1711. godine.
Na drugom linku je riječ priređivača Aleksandra Mladenovića iz knjige koju je objavilo Ministarstvo Kulture Crne Gore 1996.
Vladika Danilo Vladika Sava - PISMA
Zatim idu na linkovima redom sva svojeručna pisma Vladike Danila objavljena u knjizi.

Vladika Danilo Petrović Njegoš, svojeručna pisma (SVA)

- Vladika Danilo Petrović Njegoš, pismo ruskom caru Petru Velikom, 12/23 oktobra 1711. godine

**Ćipur** · 04-01-09, 13:36

31. Vladika Danilo Petrović vanrednom providuru Antoniju Bembu, 3. oktobra 1727. godine

**Ćipur** · 04-09-09, 12:45

KNJIGE DR RADOSLAVA RASPOPOVIĆA O CRNOGORSKO-RUSKOM DIPLOMATSKOM FENOMENU PREDSTAVLJENE U PODGORICI

Predstavljanje knjiga izazvalo veliko interesovanje

Dragocjeni doprinos crnogorskoj istoriji

Djela dr Radoslav Raspopović “Crna Gora i Rusija” - Ogledi i eseji i “Ruski konzulat 1804-1806” dokazuju da je autor odličan istoričar diplomatskih odnosa, a samim tim i ruske politike na Balkanu. Knjige su dragocjeni doprinos istoriji Crne Gore, a istoričar Raspopović je studiozno i istančanim istraživačkim nervom na primjeru Ruskog konzulata u Kotoru pokazao da je ruski faktor bio ključan za formiranje crnogorske državnosti i identiteta.
Ugledni istoričari, akademik Miomir Dašić i prof. dr Mihailo Vojvodić, predstavili su ove dvije knjige dr Radislava Raspopovića i davali svoja viđenja ovih tema.
- Raspopović je pružio mogućnost, kako stručnoj javnosti, tako i širokom krugu čitalaca, da stekne uvid u veoma zanimljiv i značajan dio naše istorije - rekao je Dašić. U ovim djelima autor je znalački rasvijetlio mnoge diplomatsko-istorijske momente, te na brojnim primjerima dokazao da su rusko-crnogorski odnosi s kraja 18. i početka 19. vijeka, a u tom kontekstu i rad Ruskog konzulata u Kotoru, imali odlike svojevrsnog diplomatskog fenomena - istakao je akademik.
Po profesoru Vojvodiću istoričar Raspopović je svojim knjigama dokazao da je zreli pisac i tumač istorije, neumoran istraživač i jedan od naših najboljih poznavalaca istorije ruske spoljne politike na Balkanu.
- Veoma je značajno što ove knjige, iako se jedna odnosi na rad Ruskog konzulata koji je djelovao svega godinu i po, kao i drugo djelo u kojem Raspopović analitički tumači rusko-crnogorske odnose, pokaziju jasno pravac ruske politike na slovenskom jugu i bacaju svjetlo na takozvano Istočno pitanje, koje je umnogome odredilo istoriju balkanskih zemalja tokom 19. vijeka- naglasio je Vojvodić.
O knjigama je govorio i Vladimir Eljbazdukovič Vanijev, Generalni konzul Ruske Federacije u Podgorici, koji je rekao djela Raspopovića ukazuju na “sve raznovrsnosti i nijanse u, po mnogo čemu, osobenim odnosima Ruske carevine i najužnije države slovenskog juga”.
- Uprkos velikom razlikama koje krase ove dvije države, Rusija i Crna Gora uspjele su da izgrade visok stepen saradnje, a karakter ovih odnosa po mnogo čemu prevazilazio je oobine diplomatskih odnosa - ukazao je ruski diplomata.
Promociju knjiga “Rusija i Crna Gora” - Ogledi i eseji i “Ruski konzulat” je organizovao Istorijski institut Crne Gore.

Nenaučno negiranje ruskog uticaja

Dr Radoslav Raspopović, biši naučni saradnik u Istorijskom institutu Crne Gore, istakao je da nemoguće istraživati istoriju balkanskih naroda, posebno Crne Gore, a ne proučavati istoriju ruske spoljne polike. On je istakao da pokušaji pojedinih istoričara da negiraju veliki, čak presudni uticaj Rusije na formiranje identiteta i državnosti Crne Gore krajem 18. i 19. vijeka predstavljaju “vještačku modernizaciju i nenaučno tretiranje ove važne teme”.

S. Ć.

http://www.dan.cg.yu/?nivo=3&rubrika...tum=2006-05-06

**Ćipur** · 02-08-10, 18:10

Originally Posted by Ćipur

– Priređivač Aleksandar Mladenović: O izdavanju pisama Vladike Danila i Vladike Save

Preminuo akademik Aleksandar Mladenović

Tanjug | 06. 04. 2010. - 19:18h | Komentara: 2

Istoričar srpskog jezika akademik Aleksandar Mladenović preminuo je danas u Beogradu u 80. godini, rečeno je Tanjugu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Jedan od najpoznatijih autora čiji su mnogobrojni tekstovi i monografije objavljeni u pet decenija plodnog naučnog rada, svedoče o izuzetnom stvaralačkom opusu.
Za knjigu "Povelje i pisma despota Stefana", kapitalni projekat u izdanju beogradske "Čigoja štampa", u kojoj je predstavio sve poznate pisane dokumente (povelje, pisma) naslednika kneza Lazara: supruge kneginje Milice (monahinje Jevgenije) i sinova (kneza, a kasnije despota) Stefana i Vuka, nagrađen je na Sajmu knjiga za Izdavački poduhvat 2007.godine.
Dokumenti iz knjige "Povelje i pisma despota Stefana", zajedno sa prethodnim delom "Povelje kneza Lazara", pružaju sliku Srbije pre i posle Kosovske bitke, Srbije kneza Lazara i despota Stefana i dragoceni su za sve one koji proučavaju prošlost srpskog narodnog i književnog jezika.

Radovi akademika Mladenovića nisu samo globalno sagledavanje razvoja srpskog narodnog i književnog jezika, već i analitika njegove strukture, jezičkih normi.
Mladenović je rođen u Bitolju 1930.godine. Doktorirao je filologiju 1963, a deset godina kasnije redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i šef Katedre za južnoslovenske jezike.
Bio je načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije, a 1978.godine izabran je za dopisnog člana SANU - Odeljenje jezika i književnosti. Redovni član SANU postao je 2003. godine.
Bio je član Odbora za staroslovenski jezik, Odbora za fototipska izdanja i Odbora za kritička izdanja srpskih pisaca.

Plodan naučni rad ostvario je u oblasti filologije, istorije srpskog narodnog i književnog jezika i arheografije.
Mladenović je bio član stručnih udruženja -Matice srpske, stalni član saradnik, Međunarodni komitet slavista, Slavističko društvo Srbije (počasni član, 2001).
Za svoj naučni rad dobio je priznanja i nagrade Univerziteta u Lenjingradu i Sofiji, Oktobarsku nagradu Novog Sada, Trinaestojulsku nagradu Crne Gore, Povelju sa srebrnom plaketom Univerziteta u Novom Sadu.
Datum i mesto sahrane akademika Mladenovića biće naknadno saopšteni.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/183...dar-Mladenovic

**Voban** · 21-09-10, 23:22

Данило Шћепчевић је имао свега 13 година када је 1683. године почео разорни велики Бечки рат, посљедњи освајачки поход отоманских Турака. Тешка времена кроз која је Данило у младости прошао су оставила битан трајан печат на његово искуство, омугућујући будућем владики да објективно сагледа и проучи судбину свога народа, што је било и пресудно за његово уздизање на ранг црквенога поглавара својега краја и за његове националне успјехе који су услиједили. Можда најважнијег догађаја, млади Данило је био, још као петнаестогодишњак, свједок битке на Вртијељци 1685. године, подсјећајући "кнезове и старјешине црногорске" на овај болан догађај 22 године касније и писму свима:
“..Као што вам је познато, колико је само храбрих Срба, Грка, Бугара, Мађара, Нијемаца погинуло у Бечком рату... Претпостављам да ће вас многи прекоравати, али не брините о томе и немојте никоме одговарати, као племенити и познати хајдуци који погинуше..на Вртијељци... На Митров-дан, 25. у мјесецу, 1714”
Данило Шћепчевић је први пут упознао српског патријарха из Пећи 1689. године на Цетињу, када је "свети човјек" држао ватрене говоре и подизао морал црногорском народу, подстичући Црногорце да се у Христово име прихвате оружја и с његовим благослово крену у борбу против Мухамеданаца, сви уједињени, чак запријетивши "под строгом казном екскомуникације", забрањујући борбу под зеленом заставом, посебно под командом Сулејман-паше, који је у блиској прошлости тако много напакостио тамошњем хришћанском живљу.
Будући владика Данило из Његоша је посвједочио и још један страховити догађај, тешку превару Млечана из 1692. године. Пошто су Црногорци претходно прихватили повратак млетачке власти у њихове крајеве с циљем борбе против Турака, у чему су побијеђени а Венецијанци и њихов вођа Ђовани Антоније Болица се повукли, Венецијанци су тајно минирали највећу црногорску светињу и потпуно је сравнили са земљом. Цетињски манастир је био најстарији објекат Цетиња, кога је основао још средњовјековни великан Иван Црнојевић 1484. године, а и за сам пораз и црногорско страдање окривљени су Млечићи. Уништавање црногорског националног и вјерског симбола, мјесто гдје су се окупљали не само Црногорци, већ и Брђани, па 1680 чак и Приморци који су били подријеђени сасвим другој држави; светиње која је претходно била претворена у млетачну касарну и центар њихових гувернадура за Црну Гору, је имало за циљ превару примирја с Турцима и елиминацију главне препреке у продору римокатоличке вјере на црногорске просторе, програмом који је установљен још 1638. године од стране Конгрегације за пропаганду вјере у Риму. Ово је отворило пут неповјерењу не само муслиманима, већ и католицима, и отјерало будућег владику Данила у стопостотну учвршћеност у искључиво православној вјери.
Данило Шћепчевић се још као врло мали младић замонашио, отишавши врло рано од своје куће, и отишао на учење пута Светог Саве у монашком миру и самоћи дружећи се и дању и ноћу са Господом Богом.

**Voban** · 21-09-10, 23:23

Још док су Млечани били на Цетињу, 1692. године, прије протјеривања гувернадура Ђ. А. Болице и његове војске, изненада је умро владика Висарион Бориловић Бајица, њихов велики савезник који је у свом народу уживао огроман углед. Још 1690. године у вријеме велике сеобе Срба је српски пећки патријарх избјегао далеко на сјевер, а Пећку Патријаршију заузео један фанариот, Грк по имену Калиник, који је спроводио турску државну политику у Српској Цркви. Венеција је имала више кандидата, све са своје територије (Боке которске, тј. тзв. "Млетачке Албаније"), али ниједан није био довољно добар, јер није у црногорском народу уживао велики углед. Једно вријеме се разматрала и могућност да се остави мјесто упражњено, како би лакше Венеција контролисала Црну Гору, или чак да се католички пропагандист постави на мјесто Црногорске митрополије, што је брзо напуштено као тешко опција тешко прихватљива за Црногорце. Посљедњи и најозбиљнији кандидат им је био бивши београдски митрополит Хаџи-Симеон, али је и он напуштен због своје превртљивости (био је у служби Хабсбурговаца, потом Дубровачке републике, а на крају и пришао к Венецијанцима након великих поклона). Турски човјек кога је предложио пећки патријарх Калиник није прошао на избору, већ је на Црногорском збору 1694. године изабран нико други до кандидат српског одбјеглог патријарха Арсенија iii Чарнојевића, Саватије-Сава Калуђеровић из Очинића. Но, владиковао је само непуне три године, и умро, што је поновно отворило питање цетињског владике.
Данило Шћепчевић из Његуша, нови кандидат Патријарха српскога, је као двадесетседмогодишњак изабран 1697. године на Црногорском збору за новог вјерског поглавара српске православне Цетињске митрополије, што је био битна прекретница у српској националној историји и један од неколико битних догађаја ових крајева који су означили турбулентни период великога Бечкога рата у јеку сукоба између Османлија и Венецијанаца. 1700. године се запутио у далеки Сечуј у хабсбуршкој Угарској, гдје га је хиротонисао српски пећки патријарх у избјеглиштву Арсеније iii Црнојевић за канонског Цетињског владику и Митрополита Сканд 2000 арије и Приморја; слиједи црквени опис завладичења:
“Патријарх је прије овог објавио својој пастви да ће се тога дана владичити млади црногорски господар, па зато су се стекла била у Сечују многа српска властела [..] Ово није био збор обичног владичења, те да су се стекли били људи из љубопитства, већ је то био збор најодабранији Срба, који имаду осећање за свој народ и за његову будућност, да учествују из топле љубави и усрдности при владичењу младог црногорског господара, да виде српску узданицу, да виде оног, који ће да оживи српски дух, српску слогу и узоритост, да створи српску државу; да се нагледају твораца нове српске врлине.”
Владика Данило је изградио врло близак однос са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, који му је био земљак и сусјед, однос према свом надлежном у црквеној хијерархији се види и у писму "Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским" из 1714. године, гдје за њега Данило тврди:
“..да није био рђав, већ свети човјек.., али је отишао напуствишви своје сједиште због страха од турске силе, а то није урадио из било којег другог разлога, јер је био вољен и од Бога и од владара, и волио га је ћесар и руски цар који му је послао (на дар) једну одежду и једну митру, као брату или сину..”
1707. године владика Данило Шћепчевић је разговарао са млетачким провидуром за Далмацију и Албанију Густавом да Ривом, из Херцег Новога, који је намјеравао да у Боки окупи Грбљане, Мајине, Поборе, Бјелопавлиће, Никшиће, Куче, Озриниће, Цетињане и све преостале "народе" Горњих Брда, али раније искуство и подозривост владике Данила није довела до обнове онога што је било крајем xvii вијека. Праву искреност је Данило показао према једновјерној, словенској и православној Русији, оживљавањем историјских крвних и црквених српско-руских веза и преусмјеравањем Црне Горе ка новој директиви, здружавања свих православних, конкретно словенских народа, на балканском полуострву, што је усмјерило Црну Гору ка руском култу стољећима који су услиједили потом.
У ту сврху, 1711. године је руски цар Петар Велики из династије Романова дао грамату Црногорцима и послао једнородне Србе, пуковника Михаила Милорадовича из Херцеговине и Ивана Лукачевића Подгоричанина да му донесу грамоту на Цетиње, којом се упућује позив на општенародни устанак против Турског царства. Владика Данило је тада позвао све Црногорце и одржао један Општенародни сабор испред своје митрополитске резиденције, гдје је одржао један говор надахњивања:
“Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русима једне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ.”
Данило ШћепчЍ 1ед0 ?вић је направио заокрет од претходних владика, који су се бавили малтене искључиво црквеним питањима, и направио конкретне покрете ка уљуђивању и просветљивању својих поданичких вјерника, њиховом уједињавању, како би беспотребно пролијевање братске крви било за свагда прекинуто, конкретно борбом против крвне освете, и сви се сјединили у својој борби против знатно опаснијег заједничког непријатеља, уједињавањем свих племена под пријетњом Страшног суда који би их чекао послије смрти за сва нечастива дјела која су учинили током свог живота, односно отпочињању процеса ослобођења Црне Горе и зачетака стварања државе из митрополије.

**Voban** · 21-09-10, 23:24

Моћно насљеђе средњовјековне српске државе у црногорским крајевима се никако није заборављало, међу њима кнез Лазар, Милош Обилић и поготово косовски култ пропасти српског царства. Владика Данило Шћепчевић је био врло много заокупљен косовском трагедијом српскога народа и оним што се десило на Косову пољу 1389. године те и освети и обнови српске државности, што показује и у већ цитираном писму "Поштованим кнезовима и старјешинама црногорским" из 1714. године:
“Само да знате да смо још живи и здрави и да, иако смућени великом несрећом, непрестано мислимо на вас. Требало је да вас одвојим, али не по својој вољи, већ због отоманске силе која вас напада. Ова, пошто вас је подјармила, задавши вам лажну вјеру, потпуно вас је смутила, уништила и учинила је да изгубите вјечну славу и поштовање које вам је додијелио Господ Бог, а што је изазвало дивљење и царева и краљева с обзиром на храброст и смјелост што сте показали за пресвету вјеру, те због тога сам много ожалошћен и кунем се Богом и Мајком Божјом да ми није било жао умријети са вама. Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца - што нас Црногорце довело у ове крше - оставивши послије смрти вјечну славу; и потребно је, као што је сам цар Петар (руски цар) наредио, с обзиром на љубав показану према вјери. Сигуран сам да ове моје ријечи неће бити баш драге многима пошто сте узнемирени од нападаја и пожара који вас уништише. Ако је још неко жив, нека не клоне, већ нек слави Бога и нека каже да нам је Господ Бог послао зло по свом праведном суду због наших гријехова, а они који нису више у животу нека се пред Богом кају и плачу и нека кажу: 'Господе, смилујте се на нашу биједу и опростите нам гријехове'.
Не будите тако бездушни да се тјешите туђим злом, већ као хришћани живите у љубави и миру, пошто ће вам можда благи Бог помоћи да повратите своје земље и да увећате своје насљедство. Ја вам се кунем да ћу, ако убрзо не умрем или ако ми се не деси нека несрећа на путу, ускоро бити међу вама, ако Бог и Мајка Божја ми буду удијелили ову милост. Нећемо остати у животу по одлуци сатане, а ако ме благи Бог сретно доведе до цара (руског Петра Великог), па да бих пред њим изгубио и главу, заиста ћу се заузети за вас. Благи Бог зна, а исто тако и читави свијет, да код нас нема лажи док смо беспрекорном вјерношћу служили и цару Петру и Богу..

Само да знате да смо још живи и здрави и да, иако смућени великом несрећом, непрестано мислимо на вас. Требало је да вас одвојим, али не по својој вољи, већ због отоманске силе која вас напада. Ова, пошто вас је подјармила, задавши вам лажну вјеру, потпуно вас је смутила, уништила и учинила је да изгубите вјечну славу и поштовање које вам је додијелио Господ Бог, а што је изазвало дивљење и царева и краљева с обзиром на храброст и смјелост што сте показали за пресвету вјеру, те због тога сам много ожалошћен и кунем се Богом и Мајком Божјом да ми није било жао умријети са вама. Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа славно и часно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца - што нас Црногорце довело у ове крше - оставивши послије смрти вјечну славу; и потребно је, као што је сам цар Петар (руски цар) наредио, с обзиром на љубав показану према вјери. Сигуран сам да ове моје ријечи неће бити баш драге многима пошто сте узнемирени од нападаја и пожара који вас уништише. Ако је још неко жив, нека не клоне, већ нек слави Бога и нека каже да нам је Господ Бог послао зло по свом праведном суду због наших гријехова, а они који нису више у животу нека се пред Богом кају и плачу и нека кажу: 'Господе, смилујте се на нашу биједу и опростите нам гријехове'.
Не будите тако бездушни да се тјешите туђим злом, већ као хришћани живите у љубави и миру, пошто ће вам можда благи Бог помоћи да повратите своје земље и да увећате своје насљедство. Ја вам се кунем да ћу, ако убрзо не умрем или ако ми се не деси нека несрећа на путу, ускоро бити међу вама, ако Бог и Мајка Божја ми буду удијелили ову милост. Нећемо остати у животу по одлуци сатане, а ако ме благи Бог сретно доведе до цара (руског Петра Великог), па да бих пред њим изгубио и главу, заиста ћу се заузети за вас. Благи Бог зна, а исто тако и читави свијет, да код нас нема лажи док смо беспрекорном вјерношћу служили и цару Петру и Богу..

**Voban** · 21-09-10, 23:27

Данило Шћепчевић Његош је основао династију Петровић-Његоша, која је Црном Гором управљала више од два вијека и дала подстрек цјелокупном организовању и националној борби српскога народа који је живио под Турцима, те која је успјела у скоро немогућој мисији изградње, подизања и развијања самосталне црногорске државности.
Његов знатно каснији насљедник, владика пјесничкога духа Петар ii Петровић Његош, је опјевао владику Данила - "сирак тужни без нигђе никога", у свом врхунском дјелу "Горски вијенац", који представља врхунац црногорске и српске народне књижевности. Петар илустровано приказује Данилове ставове кроз ријечи:
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!

Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витез 1681 ове,
који живе доклен сунце грије?
Удри за крст, за образ јуначки,
ко гођ паше свијетло оружје,
ко гођ чује срце у прсима,
хуљитеље имена Христова
да крстимо водома ли крвљу!
Тријебимо губу из торине!
Нек пропоје пјесна од ужаса,
олтар прави на камен крвати

Прокле Мара свог сина Станишу,
прогризе јој сису у посање,
рајско пиће просу у њедрима,
Стиже ђецу родитељска клетва!
Станиша је образ оцрнио,
похулио на вјеру Христову,
на јуначко племе Црнојево,
обука се у вјеру крвничку
и братске је крви ожеднио

**FORMICA** · 22-09-10, 16:06

Što ispisa ovaj čovjek?

Thread: Vladika Danilo Petrović Njegoš smatrao Crnogorce i Albance jednom političkom cjelinom

Thread Tools

Display

Vladika Danilo Petrović Njegoš smatrao Crnogorce i Albance jednom političkom cjelinom

Vladika Danilo Petrović Njegoš, 1723. piše Crnogorcima u Peroju, Istra

Vladika Danilo, rodonačelnik dinastije Petrović, glavni lik Gorskog Vijenca

...........nastavak

06. 05. 2006.

Thread Information

Users Browsing this Thread

Similar Threads

Marijan Mašo MILJIĆ: ARSENIJE PLAMENAC, ZABORAVLJENI VLADIKA CRNOGORSKI

Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj

Vladika Vasilije Petrović Njegoš, pismo grofu Šuvalovu - faximil

CRNOGORCI U RUSKO-JAPANSKOM RATU

Njegoš htio da se preseli iz Crne Gore u Rusiju, ne mareći za Crnu Goru i Crnogorce!

Bookmarks

Bookmarks

Posting Permissions