Crna Gora na ivici rata: 1998-2000

[ASC]

@asc

Имаш ли негдје исјечак из новине или још боље снимак са митинга у ПГ гдје Момо пријети да ће црногорска Полиција морати да се потчини Војсци, или је неће бити?

Evo je izjava na 31:00 (i poslije toga ide priča oko incidenata na Cetinju)


Maj 1999.
VJ postavila utvrđene čekpointe na svim ulazima u CG



Aleksandar Dimitrijević, bivši šef Kontraobavještajne službe VJ je u martu 2013. izašao u javnost sa pričom da je Milošević u aprilu 1999. poslao "Kobre" u Crnu Goru sa zadacima čije bi izvršavanje izazvalo krvoproliće, ali nije bio konkretan u pogledu toga šta su tačno trebali da urade.
http://www.b92.net/info/vesti/index....&nav_id=695857

"Kobre" su navodno povučene nakon usvajanja zajedničke deklaracije vlasti i opozicije o očuvanju mira u skupštini CG čime su relaksirane tenzije.

[BAR]

Tu izjavu je naveo neko od novinara u tekstovima koje sam postavio na prvoj strani. Isječak iz novina nemam..

Има дефинитивно снимак, јер се добро сјећам тога.Вјероватно има РТЦГ.

[ASC]

Има дефинитивно снимак, јер се добро сјећам тога.Вјероватно има РТЦГ.

Eto sam dodao snimak u komentar iznad.
----------------------------------------


Postavio sam u uvodnom postu link na knjigu "Vojna tajna" ali budući da je vjerovatno rijetko ko čitao 200+ strana, postaviću neke zanimljivije djelove...

Kao što već pomenuh, knjigu je objavio srpski oficir Vladan Vlajković. On je uz pomoć svoje mreže opoziciono orijentisanih ljudi u VJ (tj. protiv Miloševića) dostavljao informacije crnogorskom MUP-u.
U toj priči jedan od ključnih ljudi je bio pukovnik Miodrag Sekulić koji je prisustvovao sjednicama generalštaba VJ kao tehničko lice za snimanje kolegijuma. On je stenograme sa sastanaka VJ proslijeđivao Vlajkoviću a Vlajković MUP-u CG.

Knjiga je kolekcija stenograma sa sastanaka generalštaba VJ uz komentare Vladana Vlajkovića.

Iz knjige "Vojna tajna":

Miodrag Sekulić:

U kabinetu načelnika Generalštaba VJ radio sam u vreme kosovske krize, kao i u posleratnom periodu do petog oktobra 2000. godine. Bilo mi je omogućeno da prisustvujem kolegijumima NG VJ u svojstvu tehničkog lica koji je imao obavezu da snima razgovore kolegijuma i da ih stenografiše.

Prisustvujući takvim sastancima u vreme politizacije VJ od strane Miloševića, imao sam pristup informacijama koje su jasno ukazivale da politizacijom i negativnom kadrovskom politikom želi da se postigne potpuna i bespogovorna stranačka potčinjenost armije tadašnjem političkom vrhu zemlje. To je bilo potrebno da bi se eleminisali politički protivnici režima kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori.

Stalne bespotrebne tenzije i sukobi koje je po nalogu političkog vrha izazivao vojni establišment sa Crnom Gorom, kao i praćenje srpske opozicije, izazvali su u meni odbojnost prema nedelima koja su osmišljavana na takvim sastancima. Nisam imao dvoumljenja o tome da li treba da učestvujem u političkom i vojničkom sunovratu države i nacije ili da pomognem onoliko koliko moja malenkost može.

Deleći mišljenje sa autorom ove knjige, lako sam doneo odluku da pomognem svom narodu da iskorači sa utabane staze koja ga je vodila ka propasti. Ne uslovljavajući moju pomoć bilo čime, potpuno svestan rizika i posledica koje me čekaju u slučaju da se sazna za moje namere, uradio sam ono što bi svako normalan učinio.

Od jula 1999. godine pa do avgusta 2001. godine crnogorska vlada i srpska opozicija imale su uvid u sve ono što se dešavalo u vojnom vrhu kao i u samoj državi, zahvaljujući informacijama i dokumentima koje su mi bili na raspolaganju.

Potpuno sam bio svestan šta bi mi se desilo da su kojim slučajem samo naslutili šta nameravam da uradim sa saznanjima do kojih sam došao.

Zadatak koji sam hteo da ostvarim svojim radom bio je sprečavanje bratoubilačkog rata u Crnoj Gori i izbegavanje reprize već viđenog prvog čina drame koji je trajao 78 dana tokom proleća 1999. godine.

Vladan Vlajković, o situaciji u SRJ nakon rata na Kosovu:

Crna Gora je postala oaza spasa za srpsku opoziciju i jedini oportunistički blok na ovim prostorima koji je imao hrabrosti da se suprostavi tiraniji sa Dedinja.
Kao takva postala je legitimna meta Miloševićevih sledbenika.

Slobodan se Kosova upravo otarasio, pa mu je jedina opasnost bila omalena Crna Gora.
Na drugoj strani, crnogorska teritorija bila je “politička Normandija” u koju su se upravo iskrcavale ideje, novac, agenti i sve ono što je bilo potrebno da se počne rat službi i interesa.

Milošević je znao da je njegovo jedino javno delovanje u Crnoj Gori moglo da ide preko VJ i njenih službi.
To je na vreme osetilo i crnogorsko rukovodstvo, pa je tajni rat počeo mnogo pre nego što su obe strane bile na to spremne.
Pobeda jedne strane značila je automatski poraz druge.

Toga su bili svesni i predsednik CG Milo Đukanović i SRJ Slobodan Milošević i međunarodna zajednica.
Pripreme za izbore u Crnoj Gori budno je pratila i Uprava bezbednosti VJ, iako joj to nije bilo u opisu radnog mesta.

01. jul 1999.
Sastanak Generalštaba VJ

general–potpukovnik Geza Farkaš:

Prostor Crne Gore i dalje u centru pažnje stranih obaveštajnih službi.
Formiranjem različitih pokreta i organizacija, a posebno sada ono poslednje što su uradili to je crnogorski odbrambeni pokret, sa kojima i propagandno žele da ističu veliku opasnost od moguće intervencije vojske, rušenje aktuelne vlasti u Crnoj Gori.

Karakteristično je za Crnu Goru i starešinski sastav u Crnoj Gori, da mi trenutno imamo ukupno oko 100 starešina koji se već nalaze u jedinicama MUP–a.
Oko 17 starešina je najavilo napuštanje VJ i odlazak u jedinice MUP–a.
Oko 40 starešina javila se kolebljivost, koji će napustiti najverovatnije VJ.

Predlog mi je da informativno, odnosno jače prisustvo naše treba da obezbedimo dole na tom prostoru Crne Gore, pre svega zato što tamo postoji apsolutna informativna blokada, tako da starešine nemaju informacije gledaju samo one televizije i mi smo neke probe vršili njihova televizija čuje se i vidi se sve do Čačka.

Vladan Vlajković:

Računao sam na crnogorsku potrebu da dolazi do svakodnevnih podataka o namerama vojnog vrha (čitaj Miloševića) i da se pred jednom takvom ponudom ne može ostati ravnodušan.

Dakle, bilo je sto razloga protiv i samo jedan za, a to je da se po svaku cenu izbegne rat srpskog i crnogorskog naroda.

Mislim da u to vreme ni crnogorska ni srpska javnost ni je bila svesna koliko smo blizu apokalipse.
Propaganda je učinila svoje. Stvoreni su “patriote” i “izdajnici”. U tom trenutku su mi bez sumnje ovi drugi bili bliži.

period jul-avgust 1999.
Sastanak Generalštaba VJ

general armije Dragoljub Ojdanić:

Nezadovoljan prevashodno niskim i neredovnim isplatama određeni broj pripadnika VJ posebno u Drugoj armiji napuštaju i daju tendencije... postoji napuštanje aktivne vojne službe.
Od svih onih koji su u drugoj armiji napustili, 70 pripadnika VJ je podnelo zahtev za prijem u službu MUP-a Crne Gore.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
general-potpukovnik Geza Farkaš:

Pojedini bivši pripadnici VJ sada pripadnici MUP–a u Crnoj Gori odvraćaju regrute da se odazivaju pozivima VJ zasluženje vojnog roka, uveravajući ih da će uskoro biti formirana crnogorska vojska u kojoj će služiti vojni rok.
Njihov poziv potencijalnih regruta govori i podatak da se u Ulcinju prilikom poziva za upis radi evidencije i regrutovanja od 150 pozvanih, odazvalo svega 50 mladića.

[ASC]

Vladan Vlajković:

Glavni problem za Miloševićev režim bio je u to me što na teritoriji Crne Gore nije imao nikog osim vojske koju je mogao upotrebiti protiv aktuelnih crnogorskih lidera.
VJ je bila troma i nedorasla da bi mogla briljantno da odradi posao koji bi joj gazda odredio u Crnoj Gori, a da pri tome ne izazove ogromna razaranja i žrtve ne obe strane.
Tenkovi na ulicama ni u Vukovaru nisu dali efekat kakav se očekivao, naprotiv, samo su ojačali borbeni duh protivnika.

Slobodanu je bila potrebna vojna formacija s policijskim ovlašćenjima i sposobnostima da drže stalnu tenziju, kao mogućnost da odrađuju prljave poslove koje bi im poverio šef. Iz tog razloga pristupilo se formiranju 7. bataljona Vojne policije koji je po mnogo čemu imao obeležje paravojne formacije, na šta su ukazivale mnoge činjenice.

Ono što je bio JSO tj. “crvene beretke” za Srbiju to je bio 7. bataljon Vojne policije koji se nalazio na teritoriji Crne Gore.
Srećom po lidere i državu nije se dozvolilo da pojedinci iskoriste tu jedinicu za slične namere. Jedinica je bila u najmanju ruku atipična formacija kakva nije postojala u VJ.
Imala je skoro 1.000 oficira i podoficira, što je predstavljalo četvrtinu ukupnog broja pripadnika Vojne policije.

Treba napomenuti da su na teritoriji Crne Gore već postojale redovne jedinice Vojne policije i da nije bila potreba da se stvara jedna takva formacija za izvršavanje redovnih zadataka.
Ona je bila raspoređa u više četa na različitim lokacijama tj. gradskim centrima. U nju su ušli gotovo svi oni policajci MUP–a koji su se stavili otvoreno na stranu SNP–a i imali su njegovu stranačku preporuku.

Na sreću po državu, u njemu je bilo i onih koji su veoma dobro znali šta je zadatak te jedinice.
Vlast u Crnoj Gori videla je u takvoj jedinici inicijalnu kapislu, jer je svakog trenutka mogla da započne sukobe u toj republici.

Imao sam podatke o 7. bataljonu kad je bio u fazi stvaranja, tako da je crnogorsko rukovodstvo o tome bilo blagovremeno obavešteno.

Jedinica nije imala profesionalne redove već isključivo podoficire i oficire. Svi su imali službene legitimacije Vojne policije.

Imao sam veoma značajnog čoveka u Upravi bezbednosti Druge armije. Zvao sam ga Beli. Taj čovek je za služan što je sukob između Sedmog bataljona i MUP–a izbegnut.
Ovu rečenicu bih ponovio deset puta uzastopno. Imali smo, zahvaljujući njemu, imena ekstrema, njihove adrese, znali smo kako razmišljaju i šta nameravaju. Pojedinci su bili pokriveni 24 sata od MUP–a Crne Gore.

Ova formacija imala je prioritet u opremanju i naoružavanju i u popuni. Nije teško pogoditi čija je ideja bila da se stvori takva jedinica.
Pravili su incidente gde god su stizali. Vojni vrh je namerno to po pravilu pripisivao MUP–u, čiji pojedinci nisu ostajali dužni kolegama iz vojske.
Uspostavio sam savršenu koordinaciju između Bude Šćepanovića i Belog. Zahvaljujući ozbiljnosti tih ljudi, Maraševoj podršci Budi, izbegnuti su mnogi sukobi koji su izgledali neizbežni.

Crnogorski MUP je znao kada se situacija komplikuje i kada MUP mora da se povuče da ne bi došlo do šireg sukoba.
Praktično su trenutno o tome bili obavešteni. Svi ljudi koji su bili sa mnom u vezi dobili su mobilne telefone preko kojih su mogli da jave bilo kakvu nameru VJ prema opoziciji u Srbiji i poziciji u Crnoj Gori.

Primera incidenata između VJ i MUP–a bilo je bezbroj, a atmosfera se po pravilu drastično pooštravala pred izbore. Stvaralo se plodno tle da ekstremi sa obe strane zaviju zemlju crno.

MUP Crne Gore činio je natčovečanske napore da suzbije ekstremizam u svojim redovima, ali često im nije polazilo za rukom, što je razumljivo imajući u vidu ogorčenost dela crnogorske javnosti zbog formiranja takve jedinice koja je brojčano prešla sastav specijalne jedinice ranga bataljona, po gotovu kada se brojnost uporedi sa specijalnom brigdom u Nišu ili 72. u Beogradu.

Dakle, po brojnosti to je bila specijalna brigada, pa i više, a ne bataljon. Toj jedinici je namerno dat rang bataljona da bi se manje uznemiravala javnost.

Oktobar 1999.
Sastanak Generalštaba VJ

general-major Milan Simić:

Verovatno će se nastaviti sa povećavanjem brojnog stanja MUP–a i njegovo ... u “oružanu silu” Crne Gore... delom formiranja Ministarstva odbrane i postavljenje ministra.

Verovatno će se nastaviti napadi na vojsku sa istim ciljevima, smanjenje ugleda kod naroda, razbijanje jedinstva, komandi i jedinica, umanjenja borbene gotovosti kroz opstrukciju obaveza i vrbovanju ljudi i izazivanje incidentnih situacija i drugih.

U slučaju radikalizacije stanja moguća je opstrukcija VJ u većoj i znatnijoj meri nego što je bila za vreme rata i stavljanje čak i na stranu agresora bez obzira što se radi o aktu izdaje.
Uticaj ovog stanja na borbenu gotovost VJ je veliki i o tome je govorio i general Matović. Predlažem, da se ukoliko Vi procenite za potrebno izvrši kompleksnija analiza stanja na ovoj teritoriji sa svih aspekata.

18. novembar 1999.
Sastanak Generalštaba VJ

general–potpukovnik Aleksandar Vasiljević:

Materijalni položaj znatnog broja kao što smo procenili profesionalnih pripadnika je na takvom nivou da ugrožava rekao bih samo biće VJ i dovodi u pitanje izvršenje namenskih zadataka pojedinih sastava i kao što vam je poznato je problem posebno izražen sastava VJ razmeštenog u Crnoj Gori, što traži naše konkretno angažovanje i konkretne mere.

novembar 1999.
Sastanak generalštaba VJ

general–potpukovnik Geza Farkaš, o pripremama UNHCR-a za prihvat izbjeglica iz Crne Gore:

Gospodine generale, ja bih odmah se nadovezao na ovaj scenario što je Branko izneo, jer mi smo operativnim putem došli i pribavili nacrt operativnog plana za prihvat izbeglica iz SRJ, koju u prvoj polovini septembra 1999. godine sačinio regionalni ured UHCR za južnu Bosnu i Hercegovinu.

Plan je izrađen na osnovu predviđanja UHCR–a da bi u slučaju nasilne ili sporazumne secesije Crne Gore moglo doći do građanskog rata u Crnoj Gori između crnogorskih separatista i VJ.

Procenjuju da su sukobi mogući čak i u nepovoljnim metodoškim uslovima već krajem 1999. godine i početkom 2000 godine.

Početkom novembra 1999. godine predstavnici UHCR–a su zatražili od predsednika Opštine Trebinje, da u roku od dva do tri meseca pripremi uslove za smeštaj 5.000 do 6.000 izbeglica iz Crne Gore.
Očekuju dolazak oko 2.500 izbeglica iz dva osnovna pravca, Nikšić-Trebinje i Nikšić-Bileće i dva alternativna Herceg Novi-Trebinje i Nikšić-Gacko.
Procenjuju da bi od tog broja oko 15.000 Srba našlo privremeno smeštaj u istočnom delu RS-a oko 10.000 bi trebalo da prihvati regionalni ured UHCR–a za južnu BiH od čega 1.000 do 2.000 Muslimana kojima će biti potreban smeštaj u federaciji BiH.

Smatraju da geografske karakteristike granice između Jugoslavije i Republike Srpske i Crne Gore ne omogućavaju uspostavljanje širokih tranzitnih i prihvatnih kapaciteta, ali se smatra da je povoljno to što se na graničnim prelazima na sva četiri pravca nalazi SFOR.

Procenjuju da će dnevni priliv zavisiti od razvoja situacije u Crnoj Gori i prirode problema, odnosno da se može očekivati po nekoliko hiljada izbeglica dnevno, u slučaju većih sukoba između snaga koje podržavaju crnogorsku vlast i VJ.

Predviđeno je da se timovi UHCR–a brzo postave na glavne ulazne tačke od Crvenog krsta SFOR–a i međunarodne policije i drugih međunarodnih humanitarnih organizacija, kao i od lokalnih organa vlasti u RS i federaciji BiH, očekuje se da već dogovore na pomoć od graničnih prelaza i u dubinu teritorije.
Lokalni organi vlasti RS su obećali punu podršku u slučaju priliva srpskog i crnogorskog stanovništva, a muslimanskom stanovništvu će omogućiti tranzit prema federaciji BiH, koji je planiran pravcima Trebinje-Stolac- Mostar, Bileće-Berkovići-Stolac-Mostar, Gacko-Nevesinje-Mostar. Predviđeno je da se Srbi i Crnogorci uz podršku lokalnih vlasti RS smeštaju privatno, u privatne objekte ili privremene kolektivne centre za šta je određeno i nekoliko lokacija, za oko 10.000 iz beglica.

Muslimani bi se što brže usmeravali prema Mostaru, a smeštaj je već pripremljen u Salakovcu kod Mostara.

Inače regionalni ured za južnu BiH načelno planira da uspostavi četiri izbeglička kampa u RS i dva u federaciji BiH. Nastojaće da na svakoj lokaciji obezbede kapacitete za 5.000 lica u čvrstim objektima kao što su fabrike, škole i drugi objekti koji se mogu lako osposobiti za stanovanje.
Međutim to je moguće samo u Bradini za 700 lica, a u turističkom kampu kod Trebinja za 400 lica i montažnom naselju u Salakovcu kod Mostara za 800 lica, zbog toga je planiran i smeštaj i u šatorima na šest lokacija.

Prvo, Salakovac za 800 lica i u 20 montažnih objekata.
Drugo, Bradina kod Konjice 1.000 lica, 700 u čvrstim objektima i 300 u šatorima.
Tri, Dom penzionera u Trebinju za 364 šatora za 2.000 li ca.
Četiri, u Turističkom kampu Trebinje 700 lica, 400 u postojećoj zgradi i 300 u šatorima.
Peto, severnom kampu Trebinje 1.000 lica.
Šesta lokacija, u na puštenom kampu SFOR–a u Nevesinju 4.500 lica.

Među Srbima i Crnogorcima koji će u slučaju nasilja i nemira velikih razmera u Crnoj Gori izbeći u RS očekuje se i lica koja su ranije iz federacije BiH izbegla u Crnu Goru, kao Srbi koji su ranije izbegli iz Hrvatske, odnosno bivše RS Krajine.

Smatraju da će Muslimani iz Raško–polimske oblasti i Crne Gore ići na KiM gde će tražiti da ih zaštiti KFOR, kao i u Albaniju a deo u BiH, prvenstveno u Goražde preko Srbinja. Područje u nadležnosti terenskog ureda UHCR–a za istočnu BiH u Sarajevu.

[ASC]

februar 2000.
Sastanak generalštaba VJ

general–potpukovnik Geza Farkaš:

Što se tiče Crne Gore služba Državne bezbednosti Crne Gore pribavila je fotografije skoro svih pripadnika Sedmog bataljona, ažurirala kriminalističke podatke, odnosno evidencije o njima i o članovima porodice, i proturila vest među pripadnicima Sedmog bataljona da predstoji njihovo rasformiranje što dodatno uznemirava celokupan sastav i postavljaju pitanje šta će sa njima biti, ako budu rasformirani, napuste Sedmi bataljon, da će biti izloženi maltretiranjima i problemima sa aktuelnom vlašću.

Mi smo na prostoru Crne Gore u Ulcinju uhapsili dvojicu dezertera, priveli, na to MUP nije reagovao i posle donošenja Zakona o amnestiji.
Međutim Vijesti, crnogorski dnevnik, objavio je to i kritikuje i nas i MUP što nije odreagovao prema zakonu, odnosno prema usvojenom zakonu.

Ono što je još karakteristično i izuzetno značajno da sve veze ko je nam idu u Crnu Goru, čak i veliki deo vojne veze se prisluškuju u Crnoj Gori.
U tom smislu ja predlažem da zajedno sa Upravom veze pregledamo, odnosno te šeme veze koje se realizuju, odnosno postoje u Crnoj Gori da vidimo mogućnost zaštite tih veza. Ja sam imao toliko gospodine generale.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

general–potpukovnik Geza Farkaš:

U toku prošle nedelje jedan oficir je prešao i izašao iz našeg sastava i prešao u sastav MUP–a i priprema se još je dan podoficir da pređe.
Trenutno na komandnim dužnostima u sastavu MUP–a nalazi se 65 naših oficira, bivših naših oficira koji komanduju jedinicama milicije različitog stepena od kojih 16 viših oficira.

Vlada Crne Gore priprema, organizuje se i priprema, da donese Zakon, odnosno odluku o formiranju crnogorskih oružanih snaga.
Vlada priprema predlog da to ide pred Skupštinu.
U Podgorici je formiran prislušni centar MUP–a ko ji ima zadatak i sa kojima prate sve naše veze i radioveze i telefonske.

Mart 2000.
Sastanak Generalštaba VJ

general–potpukovnik Aleksandar Vasiljević:

U toku protekle sednice nosioci obavaštajno subverzivne delatnosti prema našoj zemlji su težišno istraživali aktivnosti jedinica VJ na teritoriji Crne Gore u neposrednom okruženju KiM.
Oko stanja bezbednosti na teritoriji, ono je složeno aktivnosti separatističkih, ekstremističkih i terorističkih snaga i negativno utiče na bezbednost VJ.Osnovnu opasnost predstavlja moguća eskalacija terorizma albanskih separatista u južnoj Srbiji.

Međutim zbog neprekidnih separatističkih delatnosti rukovodstva i MUP–a Crne Gore bezbednost VJ u ovoj republici je u velikoj meri ugroženo. U više gradova u Crnoj Gori tokom proteklog vikenda pozvano je preko 2.500 pripadnika rezervnog sastava MUP–a, njima je podeljeno naoružanje i uniforme, provereno funkcionisanje pozivarske službe, izvršeno gađanje iz pešadijskog na oružanja. Pozvanima je saopšteno da je aktivnost provedena da bi se proverila mobilizacijska gotovost jedinica jer je Crna Gora kako navode rukovodioci MUP–a ugrožena namerom vojske da napadne MUP i okupira ovu republiku.

kraj marta/početak aprila 2000.

general–pukovnik Geza Farkaš:
U Nikšiću trenutno u motelu Vidovdan nalazi se oko 250 specijalaca, a ti specijalci i u drugim garnizonima se prikupljaju i dobili su zadatak da se pripreme za blokadu kasarni da onemoguće eventualni izlazak vojske.

general–pukovnik Nebojša Pavković:
To treba pripremiti informaciju za Drugu armiju. da komandant armije pripremi blokadu toga motela i mere ove druge, pa da vidimo ko će koga da preduhitri.

[ASC]

period april/maj 2000.

general–pukovnik Milorad Obradović:

Ono što takođe smatramo nepovoljnim, što je vezano za vojsku uključu ju se ovo drugo pitanje stanje borbene gotovosti cenimo da je rukovodstvu aktuelna vlast poznata zbog toga što imaju u svojim redovima tamo naslonjenim iz raznih okolnosti ljude koji poznaju ne samo stanje u 2.A nego u celoj VJ.

Ja mislim da bi to bilo iluzorno ovde sada analizirati kakve podatke, sve su mogli preneti ovih 60 oficira koje imamo na čelnim dužnostima, pogotovu uključujući ovih nekoliko generala koji su svaki dan tamo na zadatku.
Interesantno je da su najsposobnije oficire koje su prešli iz vojske pogotovu starešine koje su se ranije bavile službom bezbednosti i bili komandanti policijskih bataljona postavili na najodgovornije dužnosti za interventne jedinice po sektorima.

...

Takođe mislimo da bi u nekoj situaciji pogotovu na prostoru Republike Crne Gore vojska ne bi smela doći ni u kakvoj poziciji ni u inferiornu situaciju, bez obzira koliko snage MUP–a bile brojne.
Njima dve trećine moraju biti angažovane na nekim operativnim zadacima.
To nisu respektivne snage koje bi se vojska trebala bojati, a ja ću da im kažem neka ide na 100.000 neka se angažuju 100.000 policajaca, da to ne može bi ti nikako snaga koja će biti pandan vojsci po bilo kom osnovu.

general–pukovnik Nebojša Pavković:

U Crnoj Gori treba raditi na razvijanju jedne klime da narod osuđuje tu policiju Crne Gore, a ne da mi sada napadamo.

Mi smo rekli da ih ima više nego što treba, oni kažu nije to stvar vojske da ona procenjuje koliko treba da bude policije, pa dobro i nije, ali jeste stvar naša da procenimo čime se naoružava i koje radnje izvodi itd.
Ja imam informacije da je u Republiku Crnu Goru doveženo specijalno oružje Stingeri, itd. preko Debelog brda u Herceg Novi, odatle ne znam gde su išli.

Možda je to priča, možda nije priča ali videti razvijati jednu klimu da narod Crne Gore koji je za Jugoslaviju, koji vidi šta se tamo radi, neka on govori o MUP–u pa da taj MUP se oseti nesigurnim kod tog naroda gde se nalazi.

Lako ćemo mi sa MUP–om Crne Gore da izađemo, vi ne smete da dozvolite da budete iznenađeni, morate korak ispred njih da idete, ako mislite da će oni vas da napadnu, on da vi njih napadnite i njihove čelne ljude.
Rekli smo vaša je odluka, ako je neko doneo odluku - napad na vojsku, vi idete u napad i idete prvo na tog čoveka pa onda sve ostalo, imate prednost, imate jedinicu, silu, imate jedinice koje mogu sa distance da gađaju, da usmeravate vatru kako hoćete.
Prema tome korak unapred treba ići, ne treba dozvoliti nikakva iznenađenja, dozvolite li iznenađenja onda je gotovo.

[retype_htc]

Ja nijesam mogao skinuti sa onih linkova knjigu.

Sent from my HTC One M9 using Tapatalk

[ASC]

^Knjiga je u PDF-u. Meni se normalno otvara stranica sa Adobe Reader-om i može da se downloaduje. Ne znam u čemu je problem.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

10. maja 2004. je na televiziji B92 išao dokumentarni serijal "Strogo poverljivo" koji je bio baziran oko Vlajkovićeve knjige i stenograma Generalštaba VJ ali su za potrebe emisije intervjuisani i razni zvaničnici iz Srbije i Crne Gore.

Dokumentarca nema na Youtube-u ali sam našao neke izjave iz njega.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Narator:
General Blagoje Grahovac odlazi u Crnu Goru, nudeći svoje savetodavne usluge tamošnjoj vlasti. On svoju nameru krajem decembra 1999. godine lično najavljuje načelniku Generalštaba generalu Dragoljubu Ojdaniću. U to vreme, već ima saznanja o tome da se nalazi pod prismotrom Vojne službe bezbednosti.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):
Rekao sam mu sledeće: Dragoljube, znam šta spremate prema Crnoj Gori, došao sam da ti kažem tri stvari, da ne čuješ ni od koga sa strane, da čuješ od mene. Idem u Crnu Goru i biću radno angažovan za potrebe organa Crne Gore. Znam šta spremate. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru nadmudriti. Ne gajite iluzije da ćete Crnu Goru, u slučaju sukoba, poraziti. Ne gajite iluzije da za sve ovo nećete odgovarati.

Narator:
Vlajković organizuje mrežu od desetak ljudi sa zadatkom da se crnogorskoj vlasti obezbedi blagovremeni dotok informacija o namerama vojnog vrha. Lanac dobro funkcioniše.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:
Tako da smo mi imali, ako je sednica kolegijuma danas, već sutra smo imali taj stenogram, predsednik Đukanović ga je imao na stolu.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:
Umnogome zahvaljujući i ovim informacijama koje smo dobijali od Vlajkovića dat je jedan ogroman doprinos Crne Gore da se mir sačuva jer smo mi zahvaljujući tim stenogramima sa sednica kolegijuma Generalštaba znali sve planove VJ.

General-potpukovnik Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu predsednika Crne Gore (1999-2000):
Zamislite kad se, recimo, ulicama Podgorice, neprekidno, u jednom danu, vrti 10 kamiona na kojima su neću reći vojnici nego zlonamernici, odakle se s oružjem uperenim prema građanima glasovima imitira plotun. To je bilo ružno.

Momir Bulatović, premijer SRJ (1998-2000) :
Kao što je Milo Đukanović imao tada 30.000 policajaca, to je bilo tužno pogledati, niste mogli, jednostavno fizički ne možete, ne preti vam nikakva opasnost, nego ne možete da stignete od Podgorice do Nikšića. Stotine patrola, svi ti policajci moraju nešto da zarade, da vas izmaltretiraju, da pišu neke prijave. Sve je to bilo i, srećom, prošlo.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:
Mi smo imali u tom Sedmom bataljonu infiltrirane ljude i mi smo blagovremeno dobijali sve informacije, tako da smo znali gde, na kom mestu je bio svaki njihov pojedinac, šta je planirao, i odmah smo slali naše ljude da daju upozorenja tim ljudima, da im pariraju u njihovim aktivnostima. No, bez obzira na takve naše informacije, mi nismo mogli izbeći neke incidente, kao što je ubistvo našeg policajca.

Narator:
Šesnaestog maja na Cetinje stiže oko 1.000 pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, uglavnom iz Srbije. Ubrzo, u nekadašnju crnogorsku prestonicu stiže i više stotina pripadnika MUP-a Crne Gore.

Vuk Bošković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore (1997 - 2000):
Cetinje je bio grad u kojem je bio najmanji odziv rezervista na poziv VJ za mobilizaciju rezervnog sastava. Da bi kaznili Cetinje i i pokazali koliko su oni moćni i gde je njihovo mesto, napravili su potpunu opsadu Cetinja. Izveli su artiljerijske jedinice, uperili topove prema Cetinju. Kada smo ih pitali zašto su to uradili, oni su rekli: ovo je odbrana od NATO agresije.

Onda smo ih pitali: a kako su cevi uperene prema gradu, NATO nije u gradu - tu nisu imali odgovora, ali nisu okrenuli cevi u drugom pravcu.

Budimir Šćepanović, savetnik ministra unutrašnjih poslova Crne Gore:
Tehničko prisustvo VJ je i te kako bilo značajno na teritoriji Crne Gore, a to se moglo najviše reflektovati kroz rad Yu Info televizije koja je nelegalno bila u Crnoj Gori, bez prava na frekvenciju, a svu logistiku je dobijala od VJ. Ona je bila praktično sa frekvencijama prisutna, jer je koristila radio sisteme i druge uređaje VJ, a istovremeno je u to vreme bilo prisutno ometanje legalnih TV stanica u Crnoj Gori. Tako, na primer, najgledanije televizije kao što su Prvi i Drugi program državne televizije Crne Gore, često su bili ometani, pa se pojavljivala traka kad su neka značajnija dešavanja itd.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine
Goran Matić, savezni sekretar za informisanje
Znači, meni treba u ovom trenutku 100.000 maraka i mi završavamo kompletan Nikšić i taj potez, ja ne mogu to da dobijem nikako, jer se u ovom trenutku rešavaju stanovi, da ne govorim imena iz SNP-a i tako redom. U Saveznoj vladi dele pare skromnim i poštenim radikalima i, tako, za stambena pitanja ministar pravde je dobio četiri miliona. Meni ta četiri miliona rešavaju strateške stvari u Crnoj Gori...

Vladan Vlajković, autor knjige “Vojna tajna”:
Gospodin Goran Matić nudi novčana sredstva za sve lokalne stanice uz granicu sa Crnom Gorom, da budu oslobođene plaćanja poreza i slično, a VJ prihvata obavezu da ometa TV. Rade Marković predlaže da se ubacuju specijalne emisije na iste frekvencije sa istim logotipima televizija, tako da gledaoce dodatno zbune. I zaista, VJ je u tome učestvovala. U tome su učestvovale jedinice EI i PED. Te jedinice su praktično potčinjene Drugoj upravi VJ, odnosno tadašnjem načelniku te uprave generalu Branku Krgi, današnjem načelniku Generalštaba VJ.

SEDNICA KOLEGIJUMA NAČELNIKA GENERALŠTABA VJ, 18. jul 2000. godine
General-major Milen Simić, načelnik Uprave za moral i informisanje Generalštaba VJ:
Mi smo preduzeli konkretne mere u Crnoj Gori, organi za moral su ojačani, dve novinarsko-televizijske ekipe, jedna RTS-a, jedna YU Info kanala, u funkciji su komande Druge armije. “Dan” polako maltene postaje naš bilten, ponovo smo stavili u funkciju Radio-televiziju “El Mag” i neke konkretne aktivnosti. Sada forsiramo pomoć koju vojska pruža, a i neke odgovore o graničnom pojasu i hapšenju novinara.

[kimmi]

Ovog perioda se itekako sjecam. Vec sam zagazio sa par godina u punoljetstvo kada se sve ovo desavalo.

Zene su pricale kako sve izbjeglice govore da je "ovako bilo u Sarajevu prije nego sto je puklo".

Uostalom kako da izbrisem iz sjecanja scene kad me otac ucio kako da se koristi vatreno oruzje.

No vjerovatno ima onih kojima je sve to u nekakvoj izmaglici (kao sto su meni desavanja sa pocetka devedesetih) ili su tek bili rodjeni pa se nisu ni interesovali kasnije, jer je to vec bio lanjski snijeg.

Elem, jeste da nije vezano za ove 2 godine ali je nedje blisko temi...

Dosta malo znam ili se malo govorilo o podrsci parlamenta Crne Gore tadasnjem predsjedniku M. Bulatovicu da potpise sporazum o stvaranju saveza nezavisnih drzava. Valjda je let tadasnjeg predsjednika trajao neobicno dugo, a on se u medjuvremenu predomislio i postupio kontra mandatu od skupstine, odnosno zalozio se za ostanak Crne Gore u Jugoslaviji.

Posledice svi znamo. Ono sto me interesuje je zna li se sta se tacno desilo i kojim sredstvima je primoran da se predomisli.

Nije mi takodje nije najjasnije dje je bio sukob u politici CG i SRB koji je doveo do kandidature Branka Kostica na predsjednickim izborima u CG.

[BAR]

Извод из недељника Време од 21.4.2001.:

...A kako to izgleda slikovito ovih dana je objasnio i jedan od tvoraca kovanice "Jugoslavija bez alternative" Momir Bulatović opisujući svoj put na poznatu Hašku konferenciju na kojoj se odlučivalo o jugoslovenskom raspletu. Naoružan stavom ondašnjeg republičkog parlamenta da donese odluku u interesu Crne Gore, Bulatović je kao predsjednik Predsjedništva, prema vlastitoj priči, uzletio prema Batajnici gdje ga je čekalo jugoslovensko i rukovodstvo Srbije da krenu zajedno. Ali, gle čuda, oni lete jednim, a Momir drugim avionom. I kada se avion prizemljio, kako je ispričao Momir: "Ja sam, iznenađen, rekao pukovniku da idem u Hag, a ne u Prag, gdje je avion sletio. Uslijedilo je objašnjenje da je avion tu sletio da tanka gorivo, iako je natankan u Batajnici." Sve to trajalo je toliko da je Bulatović na samit u Hagu kasnio oko tri sata, što bi po režiserima tog kašnjenja trebalo da bude dovoljno da se odluka u Hagu donese bez tada sumnjivog predsjednika Predsjedništva Crne Gore. Ipak, u Hagu su čekali na njega i onda se dogodilo čudo – Momir je potpisao plan lorda Karingtona po kojem bi sve republike bivše Jugoslavije trebalo da postanu nezavisne države. Bio je to razlog da se Momir nađe na velikim mukama. Pokušavajući da što vjerodostojnije objasni kako je na kraju ipak povukao potpis sa papira koji je Crnoj Gori donosio nezavisnost i pun međunarodni subjektivitet, Momir Bulatović nije uspio da sakrije da je bio izložen neviđenim pritiscima i prijetnjama, ali i podršci Podgorice koja mu je dala odriješene ruke. U sve to ponajmanje su bile uključene civilne vlasti, rekao je Bulatović, ne imenujući nikoga i pokušavajući da dokaže kako je naknadnom analizom Haškog dokumenta utvrdio da neke stvari nijesu dobre i da je to kasnije bio razlog da povuče potpis.

Na direktno pitanje da li je bilo pritisaka na Momira Bulatovića da učini što je kasnije učinio, Branko Kostić, tadašnji član Predsjedništva SFRJ, koji je za Hag putovao sa Slobodanom Miloševićem u istom avionu, nije direktno odgovorio, ali je ispričao kako je u avionu svoje saputnike ubjeđivao da bi bilo veoma dobro za sve da se Momir Bulatović sačuva, jer bi u suprotnom nešto drugo izazvalo potrese u Crnoj Gori i sam Bog zna kako bi se to završilo. Iskrena priča Branka Kostića stavila je do znanja svim "nevjernim Tomama" da se rukovodstvo u Crnoj Gori biralo u Beogradu, te da su građani na biralištima prvih godina samo verifikovali ono što je već bilo odlučeno.

U jednoj drugoj izjavi Kostić, koji je i danas zagovornik Jugoslavije i očekuje pobjedu projugoslovenskih snaga rekao je da od 1990. ne vjeruje ni Momiru Bulatoviću, ni Milu Đukanoviću, niti Svetozaru Maroviću, jer oni su tada davali signale da su separatisti i da su opasnost za Jugoslaviju. No sva ta priča u ovom trenutku demistifikovala je mnogobrojne pojave, odluke i ličnosti na crnogorskoj i jugoslovenskoj političkoj sceni i dala je signal da će se tek otkrivati događaji iza paravana i daleko od očiju naroda u čije se ime opet javno sve to radilo. Sada je jasno zašto je na izborima za predsjednika Crne Gore Slobodan Milošević podržao svojevremeno Branka Kostića a ne Momira Bulatovića, koji je bio kandidat crnogorske vladajuće partije, a uz to se nagađa šta je bilo na kaseti kojom je tajna vojna služba navodno ucijenila Bulatovića. Više se, međutim, ne nagađa da je u Crnoj Gori poslednjih godina gubio svaki kandidat Beograda. Prvo je to bio Branko Kostić, koji je izgubio od Bulatovića, a potom je Momir Bulatović, kojeg je podržavao Slobodan Milošević, tri puta gubio od Mila Đukanovića.

Карлингтонов план је иначе предвиђао распад СФРЈ и стварање лабаве федерације независних држава.То се све дешава септебар-октобар 1991.Мома су како ми кажу старији, јер нисам свјесни свједок тих догађаја, послије због повлачења потписа звали "пичка са брковима".

Предсједнички избори су већ били крајем 1992 почетком 1993 (два круга).Већ је на превару формирана СРЈ (коју нико у свијету није признао до пада Милошевића) склепана из само једног јединог разлога а то је да се народ Црне Горе лакше превари.Рат у Босни се распламсао, инфлација галопира, новац нема вриједност, економија је пропала, поморска флота због санкција на издисају (подсјетићу 44 брода).

На ЦГ руководство се још од АБ револуције гледало као на привремено ријешење до потпуне интеграције са Србијом и тражило се да буду послушни, што они баш и нису били потпуно, што нам каже да је врло могуће да су током АБ револуције били преварен и заведени (ту најмање мислим на Мила и Аца), али да су као такви били једино што се могло понудити народу ЦГ као алтернатива старој власти, па макар били принуђени да трпе њихове хирове.
Кад год би се они нешто побунили, као кад су позвали резервисте да се врате са Баније, на то се гледало као на издају, ко сте ви да доносите одлуке!? једи брашно из Војводине и ћути!

Елем вјероватно је Костић послат као упозорење властима у ЦГ, и као средство да се испита какво је расположење у народу за реконфигурацију преварне СРЈ у једини могући функционални модел заједнице Србије и Црне Горе, односно у Србију.

У првом кругу Момо је освојио 42,8%, Славко Перовић 18,3%, Драган Хајдуковић 3,6%, Бранко Костић 23,7%, Новак Килибарда (тада убер Србин) 9%, остатак су били неки ситни кандидати.
У другом кругу гласачи Славка Перовића и Драгана Хајдуковића дају глас Момиру (па је и читава моја породица тада гласала Момира).Без ових процрногрских гласова у другом кругу разлика између Момира и Костића којег је подржао Килибарда, би била мала и подложна манипулацијама, које је Београд тада могао да изведе.

Тако је на крају, у другом кругу Момир добио Костића са убједљивом разликом односно 63,4% за Момира и 36.6% за Костића.

Тако је започета дуга традиција бирања мањег зла на нашим изборима.Пробајте за час да пренесете ове бројке на резултате прошлих парламентарних избора, односно на посљедња истраживања.Могу се повући сјајне паралеле.

[Rakun]

Карлингтонов план је иначе предвиђао распад СФРЈ и стварање лабаве федерације независних држава.То се све дешава септебар-октобар 1991.Мома су како ми кажу старији, јер нисам свјесни свједок тих догађаја, послије због повлачења потписа звали "пичка са брковима".

U moju su ga kuću zvali slobova pudlica

A zašto je promijenio mišljenje svjedoči tadašnji ministar inostranih poslova Nikola Samardžić

I Momir Bulatović glasa za samostalnu Crnu Goru?

- Da. A onda ponovo tajac, svi su vjerovali da postoji dogovor sa Beogradom. I Milošević je očigledno bio iznenađen, ustaje, prilazi sa leđa stolu za kojim smo sjedjeli Bulatović i ja, pored nas je delegacija iz Makedonije. "Daću ja vama nezavisnu Crnu Goru" - samo je procijedio.

Sjećam se da je u to vrijeme kroz našu varoš kružila priča da je jugoslovenski DB praktično kampovao ispred Momirove zgrade i da se grešnik plašio za život


Kada samo pomislim gdje bi nam kraj bio da smo postali zajednica država

[ASC]

1999. i 2000. godine pripadnike specijalnih jedinica crnogorskog MUP-a obučavali su pripadnici britanskog SAS-a. Kao što je mnogima vjerovatno poznato, SAS (Special Air Service) se smatra najelitnijom jedinicom Britanske vojske.

Na internetu još uvjek postoje i neki članci britanskih medija u kojima se to pominje:

Independent
http://www.independent.co.uk/news/wo...as-707714.html
BBC
http://news.bbc.co.uk/2/hi/programme...nts/864263.stm

Inače, upravo smo u neđe u ovome periodu dobili od Britanaca oko 250 Land Rover Defendera koji se i danas uveliko koriste.


A u Crnu Goru je tada iz zapadnih zemalja stizalo i oružje i oprema za prisluškivanje.

[ASC]

Vezano za ovu temu je na forumu dosta pisao El Re, kao pripadnik MUP-a u periodu 1994-2004, svjedok i aktivni učesnik ovih najkritičnijih dešavanja.
Međutim, iako veoma intresantni, postovi na ovu temu su mu razbacani po forumu, po raznim temama i diskusijama, i u razmacima od po nekoliko godina.

Tako da ću ono što sam našao preko "advance search-a" na forumu potrpat ovdje, da bi bilo preglednije.

Vidi, a vjerujem da si ovo dosad shvatio iz mojih postova, ja sam živi svjedok tih događaja i tokom '99. bio sam na takvom mjestu da ne znam ima li 10 ljudi iz MUP-a CG i Vlade koji su znali i bili upućeni onoliko koliko ja.

Prosto - takvo mi je radno mjesto bilo i često se sam sebi nasmijem što ne mogu javno da govorim o tome (jer me još uvijek veže obaveza službene tajne) a o tome što se dešavalo 1999./2000 bilo bi materijala da se snimi film koji bi oborio sve rekorde u gledanosti makar na nivou crnogorske kinematografije... Razmišljao sam da uzmem nešto i napišem o tome...Bilo bi tu materijala za čitavu knjigu, ali problem je što je CG mala i što je kao jedna malo veća porodica...

Ne možeš napisati knjigu pominjući stvarne aktere a da sebi ne stvoriš od tih ljudi ljute neprijatelje, završiš sa tužbama đe treba da dokazuješ ono što si očima vidio a ne smiješ dokumente koristiti jer je na njima i danas pečat "državna tajna" pa bi te neko mogao pitat ne samo otkud ti pravo da to objaviš, već otkud to u tvojim privatnim papirima... Nesretni Jevrem je napisao "Ljubavnika Duklje" služeći se izmišljenim imenima za stvarne likove pa je umalo završio usmrćen ko pas na sred ulice u centru grada, a umjesto njega stradao je nedužan momak kojeg su svi znali po dobroti i čestitosti... Na žalost njegovi ubice vjerovatno nikad neće biti pronađene dok je ove vlasti... Jevrem se povukao u samoizolaciju i više ne pomišlja da "piskara" a nakon pokušaja atentata na njega više niko u CG neće objaviti ništa što bi opisivalo stvarne događaje pa čak ni u aluzijama... I ovo od svojih saznanja što nakon temeljne samocenzure napišem ovđe mnogi me prijatelji opominju pitanjima: "Što će ti to po internetu?... Jesi li poludio?,...Sve imaš budalo,porodičan si čovjek..mani se toga..."

Žao mi je samo što ovj forum nije funkcionisao 1999/2000. pa bi tada puno ljudi s "terena" pričalo o svojim saznanjima čime bi (i bez ikog posebnog) u arhivi foruma ostalo štogod... Ovo bi zasluživalo posebnu temu, no njoj bi više bilo mjesto na pdf "Istorija" a ja još uvijek ne mislim da je ovo društvo sazrelo da zna baš sve, ne samo iz tog vremena, već kompletnih '90-ih...

Evo, najkraće moguće da ti odgovorim... 1999.

1. odziv na (ratne) pozive za popunu jedinica VJ - je bio katastrofalan. Posebno u dijelu CG južno od Bioča. 4. bataljon Vojne Policije (nekad kasarna "Morača" a za vrijeme rata logor u park šumi "Zlatica") nije stajao da privodi građane koji se ne odazivaju na pozive Vojske Jugoslavije, pa i pored maksimalnih napora nijesu uspijevali obradit ni 10% dobijenih naređenja za prinudno dovođenje u jedinice ratnog rasporeda. MUP CG je imao naređenje da im ne samo ne pomaže, već ometa svaku aktivnost. Vlada CG je uvela radnu obavezu za sve građane (državne organe i kolektive) i svako onaj koji se htio odazvati vojnom pozivu (a bilo je jedan broj takvih) rizikovao je da ga po povratku sačeka rješenje o otkazu u preduzeću u kojem je radio. I to što se javilo na poziv Vojsci je počelo pravit probleme jer nikakvih dejstava većina tih jedinica nije imala, pa su "ratnici" dosadu ubijali pijančeći u prvoj kafani pored "njihove" šume u kojoj im je bio logor. Zbog ovog opijanja, Vojska se zarozala, non-stop bez kontakta s starješinama i počesto učestvujući u međusobnim tučama najčešće uzrokovanim time što su među sobom tražili onog koji je "sumnjivi Srbin" i ubačeni "Milov agent"... Od sredine aprila 1999. Vojna policija je trećinu svojih kapaciteta morala usmjerit u privođenje vojnih izgrednika.

2. ko se i kako prvi naoružao - Vojska je još tokom 1998. i prvih okršaja sa OVK na Kosovu, u CG formirala 7. bataljon. To je prvo naoružavanje. Kako je formiran 7. bataljon? 7. bataljon (Vojne Policije) je bio jedinica koja je formirana tako što je jezgro komandnog kadra izuzeto iz reda starješina 4. bataljona VP a koji su činili najfanatičniji srpski fašisti koje je VJ u CG ikad imala. K-dir 2. čete 4. bat.VP (inače izuzetno blizak vrhu SNP) postavljen je za pomoćnika k-danta bataljona za moral. On je išao (sa dvojicom saradnika) po jedinicama 4.bataljona i birao ko je dovoljno provjeren Srbin. Tako je formirana okosnica jedinice. Sve je krenulo od 30 ljudi, a onda je preko povjerenika SNP-a krenulo "garantovanje" za svakog novog koji je došao u jedinicu. Primana je svakakva ološ, kriminalci s ulice, seoske bitange,..ma jedini kriterijum je bio da ima glavu, četri ekstremiteta i da je - Srbin koji mrzi sve crnogorsko. Svaki onaj koji je primljen dobio je startni čin vodnika, aktivnu vojnu službu, platu i sve privilegije. Tokom rata oni su dobijali i posebne nagrade u vidu "duplih ratnih dnevnica" i kamiona sa "bijelom i dr. tehikom" iz albanskih prodavnica po Kosovu i kamiona sa paketima cigareta - da junaci imaju što pušit.
Jedinca je narasla na oko 1800 pripadnika i imala je svoje čete i vodove u svim većim gradovima CG. Nakon 5. oktobra i smjene vlasti u Beogradu, jedinica je, (nakon što ih je 20% poslato da popune granične karaule), a u znak "dobre volje" prema Đukanoviću poslata na upravo zapaljeni jug Srbije. Tamo ih je stiglo tek polovina. Nakon nekoliko dana ostalo je samo trećina od cifre koja je postojala u CG jer su se junaci razbježali i nijesu htjeli da ginu po šumama Bujanovca i Preševa. Oni koji su ostali iz straha počeli su pucati po albanskim kućama i vozilima u kopnenoj zoni bezbjednosti. Pucali su na sve što šušne a nakon što je žandarmerija počela protestvovati Vladi Srbije jer su ovi vodili privatan rat i okretali svakog Albanca protiv Vojske i MUP-a SR - smijenjen je kompletan komandni kadar 7. bataljona. Kako to nije dalo efekta, jedinica je krajem 2001. raspuštena.

3. Posebne jedinice Policije MUP-a CG - U pokušaju da odgovori na gotovo izvjesnu intervenciju Miloševićeve armije u CG, u aprilu/maju 1998. formirane su prve Posebne jedinice Policije. Nastale su objedinjavanjem djelova (već postojećih) interventnih jedinica pri svakom CB, malog dijela pripadnika (takođe ranije postojeće) SAJ i upravo pristiglih policajaca sa završenog četvorogodišnjeg školovanja u Kamenici. Prve dvije jedinice bile su zapravo 2 voda po 30-tak ljudi. PJP će do kraja 2000. narasti na blizu 2500 pripadnika raspoređenih u 4 velike jedinice snage bataljona (dvije u PG, jedna u Baru i jedna u Mojkovcu). Ta mjesta su izabrana zbog strateške lokacije jer su obezbjeđivala brzu intervenciju i pokrivanje 3 regiona CG. Ove jedinice su imale svoje isturene čete u NK, HN, KL i PV. Naoružane su novcem našeg "velikog saveznika" a da stvar ne bi bila providna, namjerno je kupljeno naoružanje koje je proizvedeno na području SFRJ. Većinom tako što je nabavljeno iz magacina prvog "susjeda" (pogodite kojeg)...No, ne samo od njega,...oružje je nabavljano i iz Srbije. Ali kako... Preko naših prijatelja u Bugarskoj koji su (pošto Milošević nije pomišljao prodati nam 1 metak koji može biti upotrijebljen protiv njega) navodno kupovali oružje za sebe i prosljeđivali ga kargo-avionima nama. I ta praksa je trajala dosta dugo... A zašto su to Bugari činili? Pa ne zbog ljubavi prema nama već su vraćali uslugu našem zajedničkom "velikom savezniku" koji je sve to nadzirao iz pozadine... Neposredno pred početak rata (koji je je izbjegnut uspjehom srpske opozicije i iznenadnim padom Miloševića) više se nije gledalo na zemlju porijekla i u CG je počelo stizati i naoružanje među kojim je bilo i onog sa druge hemisfere a koje sam dotad vidio samo na slikama... Najgore nam je bilo što je stigla pošiljka od 2 milioa kineskih metaka čiji se kalibar za nevjerovatno malo razlikuje od našeg i zbog čega su puške znale zaglavljivat. Sve je to proglašeno neupotrebljivim. No, srećom to je tek bila kap u moru onog što je stizalo...
Tokom bombardovanja (a nikad zvanično) je uveden policijski sat (koga se mnogi od vas sjećaju) pa su na uglu svake veće raskrsnice u PG u periodu od 22-06:30 stajali pripadnici PJP u punoj opremi. Grad je izgledao stravično, a posebno po kiši kada si kraj ulica mogao viđet samo policajce u pelerinama i sa dugim cijevima... Sve je to zaboravljeno,..a tadašnji klinci u većini danas za to ni ne znaju... To kako je tada izbjegnut rat u CG ravno je čudu.... Još kada bih mogao pričati o konkretnim epizodama, ljudima, okolnostima, ciframa i brojevima - vjerujem da bi jednom broju vas sigurno bilo interesantno, a drugi bi se držali za stolicu i imali problem da povjeruju da je to moguće...

[ASC]

......................

Neko se sad možda pita - pa đe je to silno naoružanje, među kojim je bilo i vrlo gabaritnih lakih topova i PVO sistema?
Pa šta mislite, čemu je služio COFIS?... Gen. Grahovac je htio o tome (kako su se neki od prodaje tog oružja obogatili nešto napisat), ali je morao sebe cenzurisat da se ne zamjeri "velikom bratu s druge strane okeana" koji je sve to finansirao, jer je Grahovac (računao je makar) vjerovao da bi mu oni jednog dana mogli biti sponzor, pa se ograničio samo na ono što je prodavano od oružja bivše VJ dok je ovo prodavano uz njega sugerisao tobož nenamjernim sugestijama i nejasnoćama razumljivim samo ograničenom broju ljudi...

Trik je bio da je oružje nabavljeno tuđim novcem (a ne iz budžeta) pa tako (tehnički) i nije bilo štete za državu CG, papira je bilo što je manje moguće, malo je ljudi o svemu tome znalo bila šta podrobnije i to naoružanje je 2001. postalo višak. Svi su ga se htjeli otarasit. MUP-u više nije trebalo, a VCG je rođena tek 2006. : No i tada se znalo da će seza nju kupovati novo (NATO) oružje i oprema, pa je dalje zadržavanje magacina punih oružja moglo učiniti da izgledamo ko neko ko je priželjkivao rat... Sve je moralo van... I to ODMAH!...

Ono što je bilo teško prodati, lukavo su smišljene u vrhu MUP-a popularne akcije za građanstvo "vrati oružje" i onda je uz to što su građani predali istopljeno u Nikšiću i ovo što nismo mogli prodat. Još je MUP bio zbog toga popularan i narod se prepadao gledajući preko TV slike koliko je ogromna količina oružja (navodno) prikupljenjo misleći da je to sve od građana. Tih dana svi su voljeli miroljubivi MUP... Čak je MUP napravio i spomenik kraj podgoričkog CB-a od stotinjak cijevi tog oružja, sa imenom nešto kao "Ptica slomljenih krila"...Tako nešto...

Ipak 95% je bilo u odličnom stanju. Manji dio je zadržan, a većina je prodavana po Africi i Aziji. Đe su otišle pare?... Sam Bog zna... Tu se radilo o milionima dolara vrijednom naoružanju...
To je jedan dio naše istorije i priče o '90-im...

[ASC]

O nekim kritičnim incidentima između MUP-a i vojske

Krvavi sukob u CG već je (za dlaku) izbjegnut 2 puta u posljednjih 15 godina.

Prvo, 14 januara 1998. nakon pokušaja državnog udara srpskih militanata koje je predvodio M. Bulatović...Ti si mali bio pa se toga ne sjećaš...U Podgorici je te večeri povrijeđeno 48 mojih kolega policajaca i nepoznat broj civila (kažem nepoznat jer se svi u strahu od hapšenja nijesu javili u Hitnu). Tokom nereda koji su trajali 3 dana i čija je kulminacija bila u noći 14/15. januar pučisti su koristili i vatreno oružje. Čula se paljba iz automatskih pištolja i pušaka, a aktivirana je i jedna bomba koja je te večeri oteta jednom od pozornika. Jedan od onih koji su pucali na policajce bio je i Emilo Labudović koji je zbog toga bio suđen...Takođe, oteta je i jedna automatska puška s leđa pripadniku Posebne koji je pokušavao razularenu grupu odbiti i onemogućiti njihov ulazak u zgradu Vlade. U gradu je te noći ispaljeno preko 200 kutija suzavca. Kako vjetra nije bilo ni daška, sve što živi u užem centru grada od tog gasa plakalo je i kašljalo do jutra. Kako je bilo onima na ulici ostavljam čitaocima da zamišljaju..

Drugi put, građanski rat je izbjegnut u najmanje 7 slučajeva/incidenata koji su umalo prerasli u krvoproliće. Zbilo se to tokom bombardovanja 1999. Policija i Miloševićeva horda su držale oružje upereno u one druge tokom čitavog rata, no nekoliko puta su samo sekunde dijelile od toga da zapucamo jedni na druge.
To su događaji, slike i psihološka stanja koji se pamte za čitav život.

Neću navoditi sve 7 slučajeva (možda ih ima još, no ove 7 ja pamtim jer sam u većini učestvovao), navešću primjer pokušaja Vojske da razoruža našu jedinicu rezervnog sastava MUP-a kojom je komandovao u međuvremenu preminuli (a veliki) Bobo Bogdanović.
Cetinjani nijesu pomišljali dati oružje, a kada smo stigli mi kao pojačanje, Vojska je okrenula topove prema Cetinju. Sad su se oni našli u obruču.
Neki ludi major (ne sjećam se više imena) je urlao da će dati znak bateriji da olovom okupa i razori Cetinje ako ih ne pustimo da izađu i izvuku se napolje. Drama je trajala više od 2 sata...
Sa svake strane čuli su se povici militanata koji su od starješina- pregovarača tražili da se pregovori prekinu...Na kraju smo ih propustili i Vojska se sve do kraja rata (koliko je meni poznato) nije ni vraćala na Cetinje, tj. nije ulazila unutar urbanog dijela grada...

Drugi slučaj tokom proljeća '99-e bio je prilikom pokušaja Đukanovića da izađe iz Crne Gore kako bi sa Ćilipa odletio u posjetu Parizu i tadašnjem predsjedniku Širaku. Za one koji ne znaju Đukanoviću (ili bilo kom iz Vlade CG) Vojska (koja je zauzela kompletan Aerodrom PG) nije dozvoljavala da polijeće sa aerodroma.
Mi smo pokušali osloboditi civilni dio Aerodroma, međutim tadašnji komandant Aerodroma Kastratović (četnik iz mojih Vasojevića) digao je uzbunu, svo uniformisano i neuniformisano ljudstvo na Aerodromu koje je bilo u službi VJ naoružao je do zuba i naredio im da ako priđemo Aerodromu na 200 metara otvore vatru na nas. (O ovome, a i još jednom sličnoj predstavi Kastratovića neposredno nakon bombardovanja štampa je i tada i kasnije nadugačko pisala).
Poslali smo izaslanstvo na pregovore, te kako smo bili uporni (zaprijetivši da će Aerodromu biti odmah isključeni struja i voda) pristali su da dozvole let Đukanoviću (koji je čekao na posebnom mjestu), ali je Kastratović naglasio da njegovo ljudstvo raspolaže Strelama 2M (lakim PVO sistemom), da ga on ne kontroliše i da bi i pucanj iz puške na avion u polijetanju bio fatalan, te on smatra da bi polijetanje bilo na naš isključivi rizik...

Nakon određenog vremena (ponavljam za to vrijeme puške se drže međusobno uperene) mi smo procijenili da je bolje iskoristiti (ponovo) mogućnost koju nam je davala Vlada HR,tj., polijetanje izvesti sa Ćilipa.
No, tu nije bio kraj problemima. Zapravo su tek počinjali...

Neđe u blizini Meljina već je ludi admiral Zec (u koordinaciji sa Miloševićevim vojnim vrhom) bijaše doveo nekoliko jedinica iz kasarne u Kumboru, napravio punktove sa vrećama od pijeska ko u Palestini, prosuo ježeve i stavio barikade, te posadio nekolika mitraljeska gnijezda i posada na lakim BST-ima 120mm.
Luđak je blokirao sav saobraćaj i stao da čeka nas. Mi smo o tome šta se tamo dešava imali dojavu još nekoliko sati ranije, no moralo se proći pa da će krv leći...

Bili su to najdužih 6-7 sati u životu svakog onog ko se tamo zadesio. Toliko je trajalo natezanje. Pregovori su više puta prekidani nastavljani. Već je počeo da se spušta mrak Kad su iz VJ shvatili da ćemo mi proći na ovaj ili onaj način, te da u mraku niti ko koga kontroliše (a regruti su najgori jer obično u strahu prvi zapucaju), niti zna otkud mu prijeti opasnost, na jedvite jade počeli su da se sklanjaju...

Pa tu je slučaj kad smo otimali vlastito brašno koje je kao pomoć CG stiglo iz SAD na velikom tankeru (tokom bombardovanja, za one koji ne znaju, Srbija je, za odmazdu, blokirala sav ulaz hrane u CG, kako iz Srbije, tako i iz okruženja jer su tada kontrolisali naše granice) ...Naime, veliki brod je Ratna Mornarica bukvalno zarobila, otela tovar i uhapsila posadu... I tu smo se imali poubijat...Mogao bih o tim incidentima do ujutru...Poenta je da ko god vam kaže kako je Crnu Goru tada spasio razum njenih građana, nema predstave o čemu govori...Tih mjeseci Crnu Goru i mir u njoj je čuvao samo blagi Bog....

[ASC]

O sedmom bataljonu

Ideja da se formira "7. bataljon" rođena je još krajem 1998., u glavama pojedinih rukovodilaca SNP-a, koji je tada bio jedna jako militantna i jedina zaista releventna politička partija koja je okupljala stanovništvo srpske i proMiloševićevske opcije. Radi se o subjektu (partiji, ili više pokretu) kojeg je tada podržavalo najmanje 130000 punoljetnih građana Crne Gore.
Kako se došlo na tu ideju?
SNP su kao partiju snažno podržavala brojna aktivna i penzionisana vojna lica u CG. Na njihovim partijskim skupovima znali su se povremeno povesti razgovori kako bi valjalo "zaštiti srpski narod" od Dukljana, Turaka, Shiptara, ustaša i sl,, a koji su, po njima, uzurpirali sve "istinski crnogorsko" i sveto srpsko u CG, predvođeni sa "Milom Turčinom" (tako su ga zvali i drugo ime nijesu za njega imali).
Na tim sastancima (mahom podgoričkog odbora) ideja je svako-malo pominjana, a pojedina vojna lica razrađivali su detalje kako bi to najbolje izgledalo. Prava namjera je bila da se formiranjem oružane formacije stvore snage koje će (po njima) "stati ispred naroda" i pomoći da se "oteta Crna Gora" skrene sa puta "rasrbljivanja" i vrati među svoju srpsku braću iz Srbije, RS, itd..
Među ovim penzionisanim vojnim licima bio je jedan pristojan broj onih koji su na listama SNP-a bili odbornici u lokalnim parlamentima, dok je za probrana aktivna vojna lica bio napravljen čitav spisak/raspored na koju će dužnost (uglavnom u Policiji) ova vojna lica biti postavljena onda kada SNP dođe na vlast.
Ovo saznanja su ona do kojih sam lično došao sa kolegama iz moje grupe, a koja je nadzirala njihov rad. Stupili smo (još 1998.) u kontakt sa pojedinim oficirima rodom sa prostora Crne Gore, koji su učestvovali u svemu ovome, a pojedini od njih bili su više nego pričljivi. Tu mi je pomogla činjenica da sam porijeklom Vasojević i da tamošnje prilike odlično poznajem, pa su vjerovali da prosto moram biti duboko u duši "njihov", zbog čega nije trebalo da uložim puno truda da ih uvjerim da sam ja jako nezadovoljan državnom politikom, vlastitim mjestom u Policiji i da smo svi mi zapravo borci za istu stvar.
Tako smo saznali i ko je planiran za novog Ministra UP, načelnika CB Berane, CB Bar, CB BP, CB PV i sl,, zatim ko će biti novi tužioci osnovnih sudova, novi načelnik zatvora i sl... Kompletan raspored je već postojao. Nijesu sve ispričali u jedno veče, ali kako smo se sretali sve češće (oni su bili ubijeđeni da su nas vrbovali) tako su bili i otvoreniji za razgovor o detaljima. Ti ljudi su zaista bili uvjereni da je svrgavanje Đukanovića bilo pitanje dana, te da će to narod uraditi (obzirom da po njima Đukanović krade izbore uz pomoć Zapada), a da će ih u ključnom trenutku podržati Vojska koja će izaći i razoružati Policiju ukoliko bude pružala otpor.
Tada su se najviše uzdali u 4. bataljon Vojne Policije (kasarna Morača) na čijem čelu je bio jako militantni major B. Orović. Radilo se o jednoj vrlo neobičnoj osobi koja je od 1996., bila uzročnikom nekoliko incidenata između Vojske i MUP-a. Tokom jednog od incidenata 1996. (zbog hapšenja jednog vojnika po ugovoru u PG, a koji je pijan fizički nasrnuo na patrolu Policije) tadašnjem Načelniku CB-a Žugiću prijetio je da će ukoliko ga ne pušte odmah, izvesti borna kola i sve u CB-u zarobiti. Bio je to skandal zbog kog se tadašnji Ministar unutrašnjih poslova F. Vujanović (jeste, ovaj što je sad Predsjednik CG) obraćao najvišim rukovodiocima Saveznog ministarstva odbrane i GŠ VJ. Tamo nijesu prstom mrdnuli, već je Orović čak i pohvaljen za "srčanost" (??). To je incident od prije raskola DPS-a, ali pominjem da bi stekli sliku koliko je ta Vojska bila sila koja nikog u CG nije ozbiljno uzimala, već se ponašala ko klasičan okupator i siledžija.

Da se vratimo na "7. bataljon"...

Tokom rata (mart- jun 1999.) VJ angažuje rezervu. Među pristalicama SNP-a ono što je bilo najmilitantnije i mlađih godina (od 20-32), a željelo se uključiti, pozvano je u redove aktivnih i rezervnih sastava Vojne Policije na teritoriji čitave CG. Nakon ovog oblačenja uniforme oni je više nijesu skinuli sve do kraja te jedinice. Mnogi pripadnici su im se pridružili kasnije, a počeci "7. bataljona" bili su ovi. Jedinica se zvanično nije formirala do 1. juna 1999. kada je GŠ VJ u Beogradu odobrio njeno formiranje. 2. Armija donosi rješenje o formiranju jedinice 7. juna 1999. Zbog datuma kada je osnovana jedinica dobija ime "7. bataljon", a neki dan kasnije (zbog proceduralnih razloga) isto rješenje donosi i Ratna Mornarica prihvatajući naziv koji su jedinici dale kolege iz Podgorice. To je bio prvi i jedini slučaj da se jedna jedinica nalazi u sastavu dvije velike operativne formacije koje su imale svoje vlastite operativne zadatke i funkcionisale nezavisno jedna od druge, maltene kao dvije različite vojske. I ne samo to...Ova jedinica nije bila podređena nijednoj formaciji nižeg ranga (korpus, brigada i sl., što je uobičajeno) već je bila direktno pod k-dom Načelnika štaba K-de 2. Armije gen. Jagošem Stevanovićem (!)...Starješinski kadar koji je postavljen na čelu jedinice bili su sve do jednog Srbi iz Srbije. Mahom zločinci dovedeni iz bivšeg Prištinskog korpusa, prekaljeni u ubijanju i terorirasnju albanskog stanovništva.
Dakle nukleus te jedinice nastao je u ratu.
No, 11. juna završava se Miloševićev neslavni rat sa 19 država NATO, i Vojska Jugoslavije masovno demobiliše rezervu. Ko god nije u međuvremenu utekao kući, otpušten je iz rezervnog sastava. Svi osim "ratnog čeda" po imenu "7. bataljon". Jedinica je tada brojala nešto oko 300-350 pripadnika. Posebno su bili vidljivi van Podgorice. Obavljali su patrole i u mjestima đe nije bilo vojnika (pa ni mogućih vojnih izgrednika) i sve u svemu - bila je to jedna neobična situacija. Imitirali su zapravo rad Policije i sebe sugerisali kao paralelnu vlast. Posebno je iritiralo to što su nekim pograničnim opštinama sa Kosovom i Albanijom ma pitanje mještana "zašto su toliko aktivni?", odgovarali kako imaju saznanja da se Bošnjaci i Albanci iz CG i sa Kosova naoružavaju i kako se teroristi, uz prećutnu podršku njima nenaklonjene vlasti u PG i "Mila izdajnika", (a kog drugog?) spremaju da napadnu njihova sela. Kod nekih neukih ljudi (u neposrednoj blizini tek ratom razorenog i u krv okupanog Kosova) ovo je izazivalo ozbiljno uznemirenje i strah. Međutim, kako se radilo mahom o kriminalcima i dr. ološu, ovi "ratnici" se nijesu običavali dugo vozikati u patrolama, već bi, po pravilu, na poziv nekog njima sličnog (ili bez) a naoružani dugim cijevima, svraćali na pijanke po kafanama ili kod seoskih domaćina. Tu su gotovo uvijek izazivali incidente. Najčešće su to bili u vidu rafalne paljbe ispred objekata, lomljenje inventara, galame i sl., a bilo je i slučajeva uznemiravanja i nasrtaja na pojedine građane. Kad bi građani pozvali Policiju oni bi se patroli okretali uperenih cijevi, često bi im pristiglo pojačanje i uz psovke povlačili bi se u svoja vozila i odlazili. Hapšenje bez krvoprolića nije bilo moguće, a vojni vrh je bio neprijateljska strana, tako da je obraćanje bilo kome bilo besmisleno. Ipak, incidenti su popisivani i upućivane su predstavke K-di 2. Armije i K-di RM, no na njih niko nije odgovarao.
Vrlo brzo nakon formiranja "7. bataljona" dovedeni oficiri su shvatili da je jedinicom (u tom sastavu) ne samo nemoguće komandovati, već da pripadnici tog bataljona ne posjeduju ni vojnička (a kamoli policijska) znanja neophodna za obavljanje vojno-policijskih zadataka. Tada je odlučeno da se iz redova 4. bataljona Vojne Policije (Morača) i nešto iz redova 2. bataljona VP (kasarna Masline) jedan veći broj pripadnika prerasporedi u "7. bataljon" kako bi učestvovao u obuci tih ljudi i uopšte, bila uspostavljena disciplina i stvorila se mogućnost da se može jedinicom komandovati.
Ulogu da "probere" najpouzdanije i najmilitantnije Srbe iz (inače militantnog) 4. bataljona VP i prebaci ih u "7. bataljon" dobio je pomoćnik k-danta 4.bataljona za moral i bivši k-dir 2. čete, kap. D.R (nesuđeni, a u SNP-u planirani budući Načelnik OB Budva). On je sa jednim poručnikom (pravnikom) iz K-de 2. Armije, te još jednim starješinom išao po jedinici i birao namaniitije starješine i vojnike po ugovoru. Podoficiri koji bi se odlučili na prelazak u 7. bataljon dobijali su mogućnost vanrednog unapređenja (s čim je dolazila i veća plata), dok su vojnici po ugovoru (desetari i sl.) dobijali status podoficira i čin vodnika. Sem toga odmah su dobijali i pravo na nadoknadu po osnovu uvećanih troškova stanovanja (famozni UTS). Navodno se to objašnjavalo činjenicom da će jedinica biti često angažovana po terenu čitave CG.
Raniji pripadnici jedinice (ovi što su regrutovani iz rezervnog sastava) ipak, sve do kraja 1999.,radili su po ugovoru, ali se to smatralo profesionalnim vojnim licima. Krajem 1999. i početkom 2000., svi pripadnici postaju aktivna profesionalna vojna lica. Dakle, dobijaju rješenja na neodređeno vrijeme i izjednačavaju se u statusu sa vojnim licima koja su imala završene (visoke i srednje) vojne škole. Tada jedinica brojnim sastavom dolazi do cifre od oko 1000 pripadnika. Taj broj će tokom 2000. još rasti..
A kakve je to "vojska" bila, više nekom drugom prilikom.

[ASC]

.....................

El Re:Pade mi na pamet od ove tvoje priče jedan događaj iz DG-a ljeto 2000 tj zadnje Miloševićevo na vlasti.
Naime,neki vojnici su izašli iz kasarne u grad i napravili frku u kojoj su popili batine.Bilo im je malo pa je cijela jedinica došla i nastavila da se napija dok nisu skupili hrabrosti da krenu i da se "osvete". Tad sam sa društvom stoja na ulici kad je od parka šetalištem stigla raspasana ekipa.Svi u kolonu dva po dva brzim korakom su krenuli u kafić đe su mislili tražit "neprijatelja".Kako je bilo vruće a još relativno rano(9-10 sati uveče) oni su se malo iznenadili kad su ulećeli unutra i nisu našli momke koje su tražili već 10tak đevojaka i frkunčića al su ipak riješili da probaju podijelit koji šamar. Na njihovu nesreću nisu poznavali teren pa su se zadržali u centru kafića đe je bio kao neki podijum.Momci iz grada kad su viđeli što se dešava su ulijećali na vrata i penjali se preko loža okolo i otud ih mlatili kako su stigli i čime su stigli.Nije lokalaca bilo više od njih(30-40 i jednih i drugih) al se vojska nije snalazila ama nikako,čemu je svakako doprinijelo i piće i nastao je haos.Neki su krenuli da bježe kroz prozore i vrata a drugi probali da se brane.Đeca od 13-14 godina su mlatila momke od 20+ koji su služili vojsku i bili vjerovatno fizički spremni.Hvatali su ih po ulici i skidali ih gole.Većina je pobjegla u pravcu kasarne bez košulja a bogme i gaća,bosi,bez kaiševa,kapa itd.Nije prošlo 15min kroz grad je sve što je bilo u kasarni trijezno izašlo u Puhovima i Picgauerima pod punim naoružanjem,sa šljemovima i pancirima i rasporedilo se po ulicama.Meni je tad izgledalo da počinje i u CG rat i da im je ovo bio odličan povod.Međutim,narod se povuka sa ulice a milicija nije ni izlazila vjerovatno da se ne bi desila kakva provokacija. 5-6 vojnika koje su uhvatili i vezali, pušteni su neđe u zoru i vraćeni u kasarnu i tako je mirno sve prošlo.

Mogao bih da, pored ovog koji si pomenuo, navedem još jedno 20-tak (krajnje ozbiljnih) događaja i incidenata koji su umalo prerasli u krvoproliće,i koje su i moji bivši kolege već skoro zaboravili, a kojih se sjećam zbog specifičnosti radnog mjesta. Šta je sve "Vojska" SRJ radila u CG odavno je palo u zaborav... Problem je što mi nemamo dorasle medije ili imamo medijski provizorijum, pa je kod nas nemoguće viđet emisiju tipa "Insajder" koja bi se bavila istraživanjem za javnost malo/ili nimalo poznatih događaja iz prošlosti. Naši mediji (svi!) samo ko navijeni žvaću iste davno bajate vijesti i to tako što pozovu u studio predstavnika DPS (po mogućnosti Vukovića), predstavnika SNP, predstavnika, Nove i predstavnika SDP i onda nam ovi priređuju reprize cirkusa iz Skupštine čiji je cilj da potpuno zbunjuju narod kako na kraju nikad ne bi saznao ništa....

O bombardovanju mosta u Murinu:

Ne samo to...Preko tog mosta je samo 40-tak minuta ranije u pravcu Kosova prošla kolona od nekoliko tenkova i BVP-a (borbenih vozila pješadije/transportera)... Ali, dok se svi s tugom sjećamo stradalih, nema nijedne fukare koja ima petlju to da javno kaže iako čitava Murina to zna. Avioni su iz baze Aviano i uzletjeli nakon satelitskog snimka koji je uočio kretanje oklopno-mehanizovanih vozila preko tog mosta. U trenutku naleta aviona kolona oklopnih vozila je već bila maskirana u šumama nadomak Peći, ali je avio-patrola dobila zadatak onesposobiti most (koji je jedina mogućnost da se njime vozilom sa crnogorske strane pristupi Kosovu u radijusu od 120 km), a kako se preko njega više ne bi vozala Miloševićeva tehnika smrti u pohodu na gotovo goloruke građane albanske nacionalnosti.

Takođe, niko od lokalnih vlasti u Murinu (koji je bio i tada i danas SNP-ovo/četničko gnijezdo) nikako da smogne snage i objasni đe im je bio mozak da ove stradale izbjeglice smjeste u stambeni objekat tik uz takav vitalni/komunikacijski objekat kakav je most i to, ponavljam, na jedinom pravcu u ogromnoj krugu od nekoliko desetina kilometara. Sve do Hajle i Bogićevice...Njihovi životi bili su okončani onog trenutka kada su ušli u taj objekat.
I za to nije potrebno završiti visoku vojnu školu. To zna svako kome je Bog dao 2 prsta mozga...
Toliko o Murini.

Inače, preko toga mosta vodi jedan od ukupno dva puta iz Crne Gore za Kosovo.

Lično mislim da je imao saznanja kojih nema na wiki. Javnost vidi samo krajnji rezultat, kako se došlo do njega ne zna veliki broj ljudi.

Imam, na žalost, i to jako brojna.
Neka sam podijelio sa vama (ekskluzivno rekao bih, poput teme naoružavanja MUP-a '90-ih), za neke informacije nije bilo teme konteksta/povoda gdje bih bio u prilici da vam ispričam neke zanimljive događaje javnosti nepoznate iz vremena '90-ih, a neka saznanja ću ponijeti u grob. Što zbog delikatnosti onog o čemu se radi i obaveze da čuvam službenu tajnu (koje nijesam oslobođen činjenicom da odavno više tamo ne radim), a što zbog toga što bi neka saznanja koja bih iznio (ovđe ili na nekom drugom javnom mjestu) mogla direktno ugroziti moju porodicu. Ja nemam pravo izlagati ni njih tom riziku, ali i neke ljude koji i danas tamo rade a koji bi od toga mogli imati štetu. Pritom vi sami od toga ne bi imali puno, a ja bih izgubio jako mnogo. Zato se često samocenzurišem i više nego mnogi od vas to mogu pretpostaviti.
Ja sam forumaš kao i vi. Slušam vas kad govorite o radu banaka, preduzeća, željeznice i tu se od vas informišem, jer su moja saznanja o tome isključivo posredna. Što se tiče onog o radu bezbjednosnih službi tu sam u stanju ja ponešto vama ponuditi... I svi se družimo, a da pritom (nepopravljivu) štetu nikom ne pravimo.

O gađanju NATO aviona iz barske luke i urgiranju crnogorske vlasti kod NATO-a da se ne bombarduje kasarna Masline

NATO avijacija je napravila Izuzetak, tj., uzdržala se od gađanja ciljeva koji su pucali na nju u slučaju ratnih brodova VJ usidrenih u luci Bar (i to na putničkim gatovima) a iz kojih su kukavice pucale po avionima u trenutku kada su se morali spuštati nisko (u visini Platamuna i Arze) jer su tu vršili nagli zaokret da bi iz Jadrana ušli u naš vazdušni prostor ne povređujući prostor okolnih zemalja.
Muku smo imali sa srpskim militantima (posebno u Ratnoj Mornarici pod komandom ludog admirala Milana Zeca) a sve u pokušaju da ih privolimo da se maknu iz luke (pa nek ratuju sa otvorenog mora) kako ne bi luka (koju smo s mukom gradili 50 godina) bila bombardovana i za jedan dan uništena. Takođe, postojala je stalna veza sa Komandom snaga NATO u Napulju koga smo izmolili da ne bombarduje goniometarski Centar u kasarni Masline (Podgorica) jer bi bombardovanje kasarne značilo i razaranje okolnih kuća i sigurno stradanje velikog broja civila. Srečom, ovaj goniometarski Centar ugasio je uređaje još oko 22h prve noći bombardovanja i pobjegao iz kasarne glavom bez obzira. Svi drugi goniometarski Centri (Centri Ei i PED) na teritoriji SRJ (njih 6) pobrisani su još u prvom talasu, a moderna tehinka (nabavljena na Zapadu u vrijeme A. Markovića) pretvorena je u prah i pepeo. U Srbiji je stradalo te večeri nekoliko operatera na tim uređajima, dok ovi u PG svoje živote duguju Vladi CG.

Radi se o opremi kojom je bilo moguće utvrditi preciznu lokaciju svakog vazduhoplova ili plovila na prostoru koji je vidljiv sve do Zadra i Kvarnera...Nakon toga VJ je bila u potpunom mraku. Rat je izgubila prije nego je zaista i počeo.

[ASC]

Spiskovi i planovi za blokadu kasarni...

Khm,khm,... ..paaa, nije baš da nijesmo I MI pravili spiskove...Prvi dani bombardovanja su nas zatekli još nedovoljno pripremljene, ali već nakon 10-15 dana postojali su gotovi svi spiskovi. Za svaku MZ po Podgorici (pretpostavljam i za čitavu CG, ali u to nijesam imao uvid).

Popisani su svi izdajnici i neprijateljski elementi. Oni su prvi dobili rješenja kojima im se utvrđuje radna obaveza.
Za one koji ne znaju iskoristili smo odredbe Ustava o ratnom i vanrednom stanju i prikovali mnoge izdajnike za radna mjesta đe su bili po stalnom kontrolom.

Sva čvorišta veze su obezbijeđena, svi sistemi napajanja el. energijom i vodom. Mogli smo u roku od 5 min. na teritoriji čitave CG miloševićevu armadu ostaviti i bez struje i bez vode. Od velikog broja ljudi koji su se javljali kao prebjezi iz VJ, ukoliko su tamo radili bilo šta delikatnije, tražili smo da se vrate u jedinice i čekaju...Imali smo u šaci ćitav sistem snadbijevanja Vojske hranom i gorivom....Nijesmo sjedjeli skrštenih ruka...Pripremali smo se da branimo ono što smo zaista smatrali svojom državom - Crnu Goru...Danas to izgleda i meni samom tako nestvarno i daleko..Jednog dana (kad dođe vrijeme) moći će se o tome otvoreno govoriti...Danas još nije trenutak...

Prelazak vojnih oficira u MUP Crne Gore...

NATO je bio naš jedini saveznik u tom trenutku. Da nije bilo njega niko normalan ne spori da bi Milošević nasrnuo na nas.

Nedavno je i bivši Miloševićev general i načelnik 2. bezbjednosno-obavještajne Uprave GŠ VJ - Aca Dimitrijević, izjavio da je od Miloševića još krajem 1998., dobio zadatak da izvrši desant na Podgoricu i bukvalno kidnapuje Đukanovića, a da sa Perišićem koji je tada bio načelnik GŠ VJ razradi plan preuzimanja vlasti u Crnoj Gori. Kadu mu je Dimitrijević rekao da će to značiti i puno žrtava, te da je Đukanović dobro čuvan, Milošević mu je odgovorio: "Detalje razradi sa Perišićem". Drugim riječima - ne interesuje me. Dimitrijević je napisao knjigu/memoare iz tog vremena i to je od skoro dostupno javnosti.

Nego, sreća je velika bila u tome što je Perišić Miloševića izdao već krajem te godine. On i čitava grupa generala su napravili saopštenje u kom su državnom vrhu SRJ (čitaj: Miloševiću) poručii da se rat ne samo ne moćže dobiti, već da će značiti satiranje srpskog naroda i stravične posljedice koje niko nije u stanju da predvidi. Zbog tog obraćanja Perišić i još nekoliko generala su smijenjeni (među njima i Grahovac).

Nakon smjene mnogi od generala su došli u CG i stavili se njoj na raspolaganje. Tada nam je došao general Bošković (bivši obavještajac) koji nam je puno pomogao. Jedan broj generala će biti smijenjen tokom rata (iz istih razloga). Tada je među nas došao gen. Martinović i on je pomogao da se organizuju Posebne jedinice MUP-a. MUP je te godine napunjen vojnim licima, i direktna posljedica toga jeste to što ih i danas u MUP-u ima jako puno.

O NATO bombardovanju radarskih sistema u SRJ...

Na žalost, taj KUB sistem u CG (njegovo postojanje) donijelo je nesreću onom vojniku iz Srbije (koji je stradao), a koji je bio požarni u auto-parku kasarne u Danilogradu te prve večeri intervencije. Inače, najveći broj uništenja tehnike na zemlji učinjen je preventivno/u prvom talasu kada gađani svi potencijali VJ koji su mogli biti kakva-takva prijetnja avionima 12 NATO država (19 država je učestvovalo u intervenciji ali ne sve avionima).

Osim što je prve noći gađan vozni park raketnog puka u DG, te noći gađani su i radari na aerodromu Podgorica, te istureno odjeljenje na Obosniku (Luštica), đe su 2 vojnika iz Srbije zadobili lakše povrede, a cilj je bio uništenje uređaja radio-goniometarskog i komunikacionog/prislušnog sistema koji je pripadao 350-om CEiO (Centru za elektronsko izviđanje i ometanje) čija je baza za vrijeme rata bila u kasarni Masline. Za činjenicu da u prvom naletu nije bilo izvršeno uništenje ovog (relativno savremenog Centra Ei i PED u Maslinama), što bi izazvalo masovno stradanje civila u naselju Masline, zaslužan je isključivo državni vrh CG koji je stalno bio u komunikaciji sa štabom združenih snaga NATO u Napulju (odakle se rukovodilo operacijom) i bazom Aviano (odakle su vršena polijetanja).

Svi centri Ei i PED i centri VOJIN uništeni su već prve večeri. Jedino što je presostalo na teritoriji SRJ bio je taj Centar EiO (koji je zbog okolnih civila preživio Đukanovićevom zaslugom) i naravno, tehnika u službi civilne avijacije. Odmah nakon prvih vijesti i saznanja da je sva ozbiljnija elektronika sistema Ei i PED i VOJIN uništena već prve večeri, ljudstvo CEiO u Maslinama se razbježalo glavom bez obzira. Oko 22h, čim su čuli da su im kolege u Srbiji pogorele, su isključili svoje uređaje, ostavili gotovo svu opremu u kasarni i razbježali se po zlatičkoj šumi, a 60. puk se čitavog rata skrivao ne pomišljajući ni da se približava previše lanserima, a kamoli da pali radare. Da pomenem i to (jer slikovito govori o toj Vojsci i tom "ratu") komandant tog Centra EiO (izvjesni Srbin, neki puk. Mićović) je svoje ljudstvo skupljao tražeći ih među mnogobrojnim jedinicama u Zlatičkoj šumi i okupio ih je tek nakon 2 dana. U kasarnu Masline (đe im je bila oprema) nijesu ni pomislili priviriti sve do kraja rata. Oprema iz tog Centra danas je dislocirana na Aerodrom Podgorica, nešto tehnike je dodatno modernizovano i vrijedno pomažu kolegama iz NATO koji čuvaju bezbjednost regiona.

Koliko je rasulo u Vojsci bilo veliko najbolje govori činjenica da se gotovo sva Vojska u Podgorici (nakon izlaska iz kasarni) okupila na platou (vegetacijom vrlo oskudne) Zlatičke šume, a dio ih je bio i u šumarcima vegetacijom još oskudnijeg Ćemovskog polja , i tu ih je NATO mogao pobiti sve za manje od 10 min. Dakle svi su bili tamo, sem osoblja (bivše) Vojne bolnice (MRC-a) koji je radio u svom objektu. Međutim kako guslari iz šume (jer tamo se uglavnom pijančilo i guslalo) nijesu mogli ugrožavati NATO avijaciju (mogli su im samo mahati) NATO ih je ignorisao. Šta se tamo dešava pratili smo svakodnevno jer je veliki broj pripadnika Vojske bio u našoj službi i dojavljivao. Znali smo i što koja jednica ima za ručak.
Od polovine aprila ti "ratnici" su dobili mogućnost da idu kućama i na "ratovanje" su išli svako jutro ko na posao. S tom razlikom što ništa radili nijesu već obilazili kafane po Murtovini i obližnjem divljem naselju Zagorič. Biznis u tim kafanama je tih mjeseci cvjetao, a slobodnog mjesta teško se moglo naći.

[ASC]

O odazivu na vojnu mobilizaciju za vrijeme NATO bombardovanja i dejstvima VJ protiv NATO avijacije

Tu sam i rekao sam da sam spreman s vama podijeliti mnoga moja saznanja i uspomene iz tog vremena.
Međutim, niti mogu (fizički), niti bi bilo u redu (tim prije što to nije tema) da o tome pišem naširoko i nadugačko. Tu sam da odgovorim na pitanje ukoliko je u vezi s temom ili demantujem neke zablude.
Jedan od mojih osnovnih zadatak tokom intervencije NATO bio je bavljenje (ljudskim i tehničkim) resursima VJ, onzirom da smo tu formaciju (shodno njenom ponašanju) posmatrali kao neprijateljsku i okupatorsku na teritoriji CG. Uostalom, neki od vas su to i sami posredno zaključili kroz moje dugogodišnje pisanije.

Eto, prošlo je 15 godina od tada i sada se već ponešto može otvorenije napisati. To ne znači da i dalje ne moram voditi računa šta ovđe skribomanišem, i stoga vas molim da to razumijete.
Inače, tokom bombardovanja Vojska je građanima CG poslala preko 10000 poziva za mobilizaciju. Na poziv VJ odazvalo se tačno 1118 ljudi. Od onih koji su se odazvali nekih 10% uopšte nijesu bili pozvani već su se dobrovoljno javili. Najviše takvih bilo je iz podgoričkih predgrađa (sa doseljenicima iz sjevernog dijela države) i na samom sjeveru. Većina od ovih koji su se odazvali pozivu (uključujući i izrazito snažno prosrpski orjentisane) nije se u jedinicama zadržala ni mjesec dana, a kamoli svih 3 mjeseca rata. Čim bi shvatili da gluvarenje po kafana ničemu ne vodi (pa još pride u druženju sa pijanicama i zgubidanima) ili bi uzimali bolovanja ili bi otvoreno dezertiralii i nikad se više ne bi pojavili.

Ali, ponavljam, po podacima vojnih odsjeka u CG i shodno dokumentaciji bivše K-de 2. Armije (Podgoričkog korpusa) njih 1118 nalazilo se tokom rata u rezervnom sastavu (uniformi) VJ, i to u rasponu od 1 dan do svih 78.
Ubjedljivo najveći broj rezervista činili su ljudi starosti preko 45 godina, a od stručne spreme najviše njih imalo je KV i VKV stepen obrazovanja.

Vojna Policija već od polovine aprila imala je golem problem da hapsi izgrednike po kafana, jer im je vojska uglavnom tamo boravila, opijajući se i počesto tukući između sebe.

To ponašanje Vojske bilo je njena najveća antireklama među domaćim stanovništvom i jako nam je pomogla da se ljudi ne samo počnu držati po strani od te Vojske, već i da počnu da je otvoreno preziru, što nikada do tih dana nije bio slučaj.
..Incidenata između Vojske i Policije (posebno onih sa pojedincima i grupama u glavnoj ulozi) je bilo jako puno, ali kada bi ipak to ostavili po strani, to, s tim "ratovanjem" VJ po CG, bio je jedan opšti cirkus i jako je pomoglo Đukanoviću da se formira jedno potpuno novo raspoloženje naroda i da se građani u CG čvršće vežu uz njega. A eto, tako nije bilo na samom početku intervencije...Na samom početku rata militanata je bilo jako puno. Možda ne većina naroda, ali jeste bilo jako puno..

Već nakon nekoliko dana i gledajući na TV-u slike razaranja po Srbiji, građani CG su se molili da se sve završi što prije, a jedinice VJ koje su prizivale NATO udarce građani su željeli da vide što dalje od njihovih kuća.
Najviše nevolje građanima je pravila u Podgorici brigada PVO (iz kasarne Masline) sa lakim samohodnim vozilima BOV 3 na kojima su bili trocijevni topovi 20 mm, a koja je iz podnožja Dajbabske gore noću "tukla" neprijatelja na 10000 metara iako nije mogla niti da ga vidi, a još manje da ga pogodi. Međutim njihova svjetleće municija parala je nebom i bukvalno dozivala odgovor sa neba. Jedan dio njihovog (PVO) naoružanja činile su Strele 2M (koje opslužuje jedan čovjek), a upotrebljavane su tako što bi se rukovaoci sa oružjem privatnim vozilima dovezli u neko neko podgoričko naselje (i to po mogućnosti gusto naseljeno) i odatle (maltene ljudima pod prozor) ispaljivali su projektile u nebo, a zatim bi se žurno udaljili. Eto, tako je to izgledalo.
Slično je bilo i po primorju, samo s tom razlikom što je Mornarica (koja je komandovala obalskim pojasom/ teritorijom crnogorskih primorskih opština) avione NATO pokušavala obarati (podjednako beskorisnim) topovima Bofors 40 mm. Što sa usidrenih brodova (đe su luke uzimali kao taoca), a što sa vrhova poput Arze (koja je zato i bombardovana kasetnom municijom) a đe su rasporedili oružja iz bivše kasarne u Radovićima. Itd, itd,...

A ja se nosim mišlju da o tome neđe neku knjižicu napišem...Mada sam mnogo štošta, onako "ekskluzivno", tokom ranijih godina već podijelio sa vama.

Meni bi zapravo trebao neko ko bi me propitivao i sistematizovao ta znanja i saznanja, jer ja sam od sebe prisjećam se svega toga tek kad dobijem inspiraciju nečijim tuđim pitanjem ili izlaganjem...
Bilo kako bilo, kada bi me sada Bog prizvao k sebi, a neko pitao na koji dio života si najponosniji (ako zanemarim uspjehe porodice) to je svakako to vrijeme.
Pomagao sam vlastitom narodu i državi koliko sam mogao i bio u mogućnosti da taj narod bolje upoznam...

Nijesam bio jedini...Bilo je tu još jedno 50-tak svjedoka koji su mogli saznati koliko i ja, ali iz raznoraznih razloga, gotovo niko od njih ne želi ili nema volje sjećati se tih vremena, a kamoli napisati nešto...Što je šteta...

Mada, nezgodno je pisati...Mnogo ljudi bi se moralo pomenuti. Prije svega tu mislim na rukovodeći vojni i policijski kadar..
Ovaj policijski baš i ne voli u knjige, a ovaj vojni (obzirom da je u CG Vojsci jako puno onih koji žele zaboraviti svoju prošlost) ni "pod razno"...Ovima koji su bili vojne starješine vlast prošlost koristi kako bi ih držala u šaci i tako...
sve iz tog vremena blijedi i odlazi u tamu zaborava...
A znate kako se kaže - narod koji zaboravi vlastitu istoriju osuđen je da je ponovi.

[ASC]

O transformaciji policije u de facto vojsku i odnosu policije i liberala

Samo želim, preciznosti radi da kažem da Policija za vrijeme bombardovanja još nije bila spremna za eventualni okršaj sa VJ koja je demonstrirala silu i zastrašivala sve nenaklonjene građane CG, na svakom mjestu.

U vrijeme bombardovanja MUP (u koji je tada spadala i SDB) je imao oko 14500 pripadnika.
Sve PJP jedinice su bile uglavnom formirane, ali to još uvijek nijesu bili bataljoni, već raštrkane čete.

Tek nakon kraja rata i nakon što je Đukanović Beogradu uputio platformu za konfederalno uređenje odnosa sa Srbijom (što je značilo punu suverenost CG, na koju smo znali da Milošević nikad neće pristati i da će krenuti na nas), a što je (čini mi se) bilo upućeno u avgustu 1999., e tek od tada počinje baš masovan prijem. I to srazmjerno uvećavanju brojnog stanja 7. bataljona i srazmjerno incidentima koje su oni i Vojska vršili po CG. Sve u svemu, na dan pada Miloševića brojno stanje crnogorskog MUP-a bilo je preko 27000 pripadnika. Od toga nešto oko 3000 bilo je pripadnika PJP (koji je zapravo bio prva Vojska CG), a broj ne uključuje: Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ), zatim jako narasle Interventne jedinice pri svakom CB, Plovne jedinice MUP-a na moru i jezeru, te veliki broj uniformisanog redovnog policijskog kadra. Posebno onog na obezbjeđenju državnih organa, ustanova od posebnog interesa, te onih policajaca na obezbjeđenju štićenih lica u mjestu i kretanju.

Koliko se to drastično razlikuje od onog danas biće vam jasno ako vam kažem da danas sav uniformisani sastav Policije broji nešto oko 4500 pripadnika.

Što se tiče liberala... Njihova podrška je možda i najmanje dovođena u pitanje... Ali, ako se procentualno posmatra, liberala (zaista) nije bilo previše u MUP-u. I to nije slučajno. DPS im nije vjerovao, zato što se jedinice PJP nijesu koristile samo kao sredstvo odvraćanja VJ kao opasnosti koja je prijetila CG, već i za neke druge, manje plemenite zadatke.

Liberali su u okviru svojih mjesnih odbora razrađivali načine kako bi Policiji pomogli u slučaju sukoba. Na primjer, na Cetinju (đe su liberali bili najjači) nam je rečeno da je Cetinju dovoljna (dobrovoljačka) jedinica Boba Bogdanovića (ovi što vole Rusiju bi rekli da je to bio naš Desni Sektor), te da će Cetinjani za slučaj rata napuniti ne tu, već nekoliko sličnih jedinica. Jasno je stavljeno do znanja da (Đukanovićeva) Policija (u tom trenutku, kada još nema incidenata, koji su uslijedili kasnije) neće biti blagonaklono dočekana. Posebno ne u hotelu "Grand" koji je trebao postati baza PJP.

Inače, i to da kažem, a eto prisjećam se onako, bez reda...baze PJP su bile:
- PJP Podgorica I (kamp Zlatica- đe su i danas čini mi se, mada se pričalo da će ih prebačit u DG kasarnu) - k-dant Z. Tomčić
- PJP Podgorica II (1. i 2. četa - baza MUP-a Zagorič, a od aprila 2000. hotel "Ljubović" i željeznička stanica Tuzi) k-dant V. Žarković
- PJP Podgorica II (3. četa - Vidrovan, NK) z-kdanta J. Radosavović
- PJP Jug - Bar (1. i 2. četa prvo hotel "Sidro" BR, a zatim veliki hotel "Inex-Zlatna obala" Ratac)k-dant, prvo F. Mehović, a zatim S. Raičković
- PJP Jug (3. četa hotel "Njivice" - herceg Novi) - k-dant Dragović (nakon toliko godina zaboravio sam ime)
- PJP Jug (4. četa hoteli "Otrant" i/ili "Galeb") z-danta Ć. Elezagić
. PJP Sjever- BP (1. četa hotel "Bijela rada", dok su gradovi PV, MK, KL, i BA imali po vod PJP u svom gradu. Uglavnom u hotelima) - k-dant D. Bjelogrlić
Sve ove poluicijske jedinice u svom sastavu od početka 1999., imale su PA topove 20 i 30 mm (kao najbolje za dejstvo po živoj sili), minobacaće 82 i 60 mm, izraelske RPG bacače (bacače glicerinskih granata), PVO sisteme Strela 2M i Osa, te ogroman arsenal Zolja i Maljutki.
Dakle, jedan jako zanimljiv spektar naoružanja...

Иначе само маји да одговорим, ја нисам знао што се дешава на Цетињу, нити сам касније имао увид у то што се дешавало на нивоу ЦГ.
Али међу људима који су ушли у састав полиције у Бару је било много либерала, и много суверениста.Ја те људе познајем и причао сам са њима на ту тему.Наравно не бих могао детаљније.

Bilo je, ali je u Baru (i to vrijedi samo za Bar) u početku bilo najviše SDP-ovaca i polovinu jedinice činili su crnogorski muslimani. Posebno dok je F. Mehović bio k-dant. Tek kad je početkom 2000. za k-danta došao Raičković omjer pripadnika se drastično promijenio, pa je u jedinici oko 75-80% bilo pravoslavaca.

Da me neko pogrešno ne shvati, nijesmo se tada prebrojavali po vjerskoj osnovi, ali činjenica je da se u trenutku osnivanja jedinice u Baru, prvo odazvao taj dio stanovništva i to sa mahom ruralnog područja. Zašto nijesu drugi? Pa zato što, istini za volju, CG još nije bila u ratu, a prosječan stanovnik Bara mogao je, recimo radom u Luci ili od ribanja, zaraditi mjesečno 5 puta više nego što je iznosila krajnje skromna plata policajca.

I nije to jedini razlog... Rad u PJP tražio je velika fizička i dr. odricanja. Ljudi su svakodnevno bili izloženi višesatnim i jako napornim treninzima. U svakoj jedinici instruktori su bili domaći instruktori borilačkih vještina evropskog i svjetskog renomea, poput Zorana Milovića ili Veska Kopitovića...

Nije to baš bio posao za svakog i posao u koji se trčalo.
Jedno vrijeme sam znao da sa njima radim treninge. Išlo se u SC Morača. Zamislite da 45 minuta recimo trčite uz stepenice i niz stepenice dvorane. Bez prestanka i bez predaha. A to je tek manji dio treninga za taj dan. Duša vam u nos dođe, a srce lupa ko bubanj. Ipak, kad se istuširate nakon treninga, osjećate se ko nov...

Eto, već pišem s brda s dola, ali valjda hvatate...Bar oni kojima je to interesantno...

[ASC]

O YUinfo televiziji koju je formirala VJ u saradnji sa SNP-om u cilju suprotstavljanja "separatističkom jednoumlju crnogorskih medija"

Televizija se zvala YU Info, a osnovalo ju je fantomsko preduzeće YU MediaMont sa pokojnim Duškom Jovanovićem na čelu. Jovanović je dobio novac od bivše Miloševićeve Savezne Vlade (na čijem čelu je bio M. Bulatović i ovdašnji izdajnici SNP-a u službi beogradskog gazde), kako bi osnovao tu TV u funkciji širenja Miloševićeve propagande po CG. TV je ubrzano osposobljena za program i puštena u rad. Većina programa bila je ipak samo reemisija programa RTS-a, sa puno "patriJotske muzike" i dr. guslarskog cirkusa.

Navodni osnivači TV su bili "Vijeće narodnih skupština Crne Gore". To vam je ova NVO onog M. Vuksanovića što sada predstavlja srpsku manjinu i ima svoju TV igračku po imenu "Srpska TV".

Elem, pošto su znali da Ministarstvo informisanja neće dati saglasnost da se ta TV pušti u rad, prosto su zaobišli proceduru i ko razbojnici donijeli opremu i postavljali po kotama. Da bi TV emisiona tehnika ušla u CG iskoristili su Vojsku koja je to unijela na svojim vozilima koja se na granici nijesu kontrolisala. A nakon što su to unijeli, repetitore su postavili na vojne objekte. Repetitor za južni dio CG (PG i dvije ravnice) postavljen je na objektu karaule "Danilo Jauković" na brdu Jagoda koje se nalazi u Malesiji na samoj granici sa Albanijom. Tu karaulu možete vidjeti iz Podgorice ako pogledate prema Prokletijama u posljepodnevnim satima. Iako izgleda kao tačkica na vrhu brda, njen (limeni) krov izrazito jako svjetluca na suncu. Sa Jagode (što je samo dio brda Maja e Zdans koje dijelimo s komšijama) se kao na dlanu vidi sve do Danilovgrada, tako da je i TV signal bio odličan.

Kada je Milošević pao, pali su i njegovi propagandni trabanti. TV je prekinula sa radom, a više niko nije znao ni kome pripada ta skupocjena tehnika preostala iza nje. Beograd (u liku nove vlasti) nije želio nikakvu vezu s tim, a domaći podržavaoci Miloševića našli su se u rasulu. Sam SNP pred raskolom na Momira i Peđu.

Epilog: 3. decembra (sjećam se kao da je bilo juče) 2003. u sklopu preuzimanja državne granice od Vojske, MUP je preuzeo i stubove i sobu sa skupocjenom opremom nekadašnje TV stanice "YU Info" koja je radila nepunih 2 mjeseca i koja od kraja 2000. - 2003. nije bila uključivana. Šta se desilo sa tom opremom, ne znam, ali sam bio prisutan kada su je naše ekipe skidale i odnosile.

To uklanjanje opreme Miloševićeve hajdučke TV zamišljene da "prosvjećuje" Crnogorce, bio je simboličan kraj jednog vremena.

O prelasku vojnih lica iz VJ u MUP Crne Gore i starješinama koji su unutar VJ radili za MUP

Gotovo svi k-diri u PJP (ali i SAJ-a i Plovnih jedinica MUP-a) bili su bivša vojna lica. I danas znam imena i prezimena na desetinama njih...Sve bivši oficiri i podoficiri, od čina vodnika do generala. Već sam rekao da je i nekoliko generala prešlo u redove MUP-a... Bilo je 17-18 pukovnika, preko 55 oficira čina poručnika, kapetana i majora, dok su ovi ostali bili podoficiri. Većinom su to bili iskusni ljudi i 98% njih bili su Crnogorci pravoslavci. Ti ljudi i danas rade u MUP-u. Velika većina.

Bilo ih je svih rodova i službi, no najveći broj njih bili su vojni policajci, pješadinci, artiljerci i starješine roda OMJ.

Pretrčavanje je počelo 1998. i trajalo sve do pada Miloševića. Najveći broj starješina pretrčao je u naše redove između jula i septembra 1999. Tada je talas zaista bio masovan.

Na našu stranu prešlo je preko 300 iskusnih vojnih lica, dok je između 100 i 120 starješina koji su htjeli preći bilo zamoljeno da ostane na svojim dužnostima zbog specifičnosti radnog mjesta i poslova koje su obavljali ili zato što u toj jedinici u kojoj je taj radiio nijesmo imali svog čovjeka (ili se nijesmo pouzdali u onog ko je bio tamo) pa smo sa ovim ljudima održavali kontakt. Prosto, tamo su nam bili korisniji. Cilj je bio da nam pravovremeno javljaju što se dešava, čime sve od naoružanja i tehnike jedinica raspolaže i koliko je od toga upotrebljivo, koji su planovi upotrebe jedinice, ponašanje zaposlenih i vojnika, a posebno ponašanje i kretanje vojnih lica koja su komandovala tom jedinicom. Svaki od tih s kojima smo imali kontakt imao je samo jednu osobu koja mu je bila dodijeljena da s njom u određeno vrijeme komunicira. O svemu je pravljena dokumentacija i ta se dokumentacija vjerovatno neđe i danas čuva.

Kada je Milošević pao, na žalost, mnogim vojnim licima koji su pomagali nije dozvoljen prelazak u MUP, ali smo se oslanjali na njih u ostvarivanju kontrole nad (Beogradu podređenom) Vojskom koja se i dalje nalazila na teritoriji CG u vremenu od 2001. do referenduma.

O planovima za blokade kasarni

Plan nije bio da se nasrne na kasarne... Ne makar u početku, jer se željelo spriječiti da se prolije i kap krvi... Plan je bio da se objekti blokiraju. Prvo oni u Podgorici. Da im se prosto zatvori mogućnost da vojska izlazi i ulazi i tako bilo koga i bilo šta ugrozi. Bilo sama ili sa tehnikom. Sve je već bilo razrađeno za svaki vojni objekat. Nakon što se izvrši obuhvat kasarnama bi bile isključene struja i voda...Ništa tu nije bilo originalno... Ta Vojska nije naučila ništa iz HR i SLO. Sve što je trebalo jeste samo da "iščitavamo priručnik" i oslonimo se na one njihove bivše kolege koji su radili u tim jedinicama (a koji su u međuvremenu pretrčali kod nas) i ti ljudi su tačno znali i kojem vojnom vozilu ne radi akumulator, a ne što drugo. Dakle, planirana je samo opsada do predaje.

Znali smo tačno svaki stan/kuću, svaku ulicu đe koji zaposleni u Vojsci živi. Da je trebalo mogli smo ih hapsiti i u krevetu kraj žene..
Ono što je nama bilo važnije jeste da se dok bude vršena opsada objekta izvrši zauzimanje (gotovo nebranjenih) vojnih skladišta koja su sva bila na nekim pristupačnim mjestima i sa uglavnom jednim do 3 stražara. Zauzimanje tih skladišta nam nije trebalo zbog oružja (imali smo ga toliko da naoružamo CG) već zato da u slučaju eskalacije onemogućimo da se tog naoružanja domogne vojska ili neke samorganizovane razbojničke družine. Na spisku su bili velika vojna skladišta u Tološima, Tarašu, Viru, itd...

Interesantno je bilo to da je ta Vojska gotovo svu svoju municiju (pješadijsku i artiljerijsku) držala van objekata kasarni i uglavnom nezaštićenu. U tim skladištima bilo je i jako puno artiljerijskih oruđa. Istina konzerviranih. No, malo bi se momci umastili dok skinu UTM i to bi se sve stavilo u funkciju za manje od 24 časa. Većina tih artiljerijskih oruđa bila je u odličnom stanju (neka i nova) a sve je bilo dio arsenala bivše Teritorijalne odbrane JNA za CG, i bilo je namijenjeno jedinicama Vojske rezervnog sastava u slučaju njihove ratne mobilizacije.

Sve u svemu, bili smo ne samo spremni, već smo uvijek bili najmanje 1-2 koraka ispred njih .. Bilo je tu nekih otvorenih pitanja (poput pitanja šta raditi sa kasarnama u Pljevljima i Beranama, no tu se radilo o manjim i sporednim jedinicama), ali uglavnom red poteza je bio spreman...

Ovo su sve javnosti nepoznate, i mahom načelne informacije..A kad bi krenuli u detalje, šta se sve tu ne bi imalo ispričat...No, zaista ponekad mislim - možda je bolje da tu priču ostavimo zauvijek u tami.

Naravno, naš uspjeh u slučaju ratne opcije bio bi nemoguć ili jako težak bez premoći u vazduhu. Tu smo se oslanjali na naše saveznike iz NATO-a koji su svud unaokolo imali svoju vojnu silu. Najveća je svakako bila ona u Jadranu đe su krstarili uvijek najmanje 1 nosač aviona (kad je smjena, nekad i 2) i preko 20 brodova 6. US flote i ratnih brodova NATO država.Obično su to bili "Teodor Ruzvelt" i "Saratoga". Katkad je u Jadranu boravio i britanski nosač "Invincible" , a jedno kraće vrijeme i nosač "Ilustrious" . Sve do pada Miloševića sva ta sila bila je svo vrijeme preko puta crnogorske obale. U pojasu od 12 do 50 NM od naših plaža...Sem njih unakolo su se nalazile i moćne snage NATO u Albaniji, zatim Bosni (IFOR) i na Kosovu (KFOR).

Lično nemam nikakvu dilemu da je to snažno prisustvo NATO-a u okruženju odvratilo Miloševića od plana da nasrne na CG i tako je sačuvalo živote, imovinu i mir u CG.

[ASC]

O broju vojnog starješinskog kadra i naoružanju u jedinicama MUP-a

Kompletan bataljon PJP Podgorica I - 90% starješinskog kadra bila su bivša vojna lica

Kompletan bataljon PJP Podgorica II (đe je pripadala i 3. četa iz NK)- 95% starješinskog kadra bila su vojna lica
Kompletan bataljon PJP Jug (čete Bar, HN i UL) - 65% starješinskog kadra bila su vojna lica
Kompletan bataljon PJP Sjever (četa BP i vodovi KL, MK, PV i BA) - 80% starješinskog kadra bila su vojna lica
Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) - 50% starješinskog kadra bila su vojna lica
(napomena: u sastavu SAJ nalazilo se i izdvojeno odjeljenje sa vodičima službenih pasa, na Zapadu bi rekli K9 Unit)
Plovna jedinca MUP-a Virpazar - 40% starješina bila su vojna lica
Plovna jedinica MUP-a H.Novi - 35% starješina bila su vojna lica
Plovna jedinica MUP-a Bar - 40 % starješina bila su vojna lica
Stanice Granične Policije na prelazima - 25% starješina bila su vojna lica
Stanice Granične Policije u vazdušnim lukama: PG - 40% vojna lica
TV - 20% vojna lica

Jedan bataljon PJP u svom sastavu je imao od 1 do 4 čete Policije specijalne namjene.
Svaka četa imala je 4 do 5 vodova, a svaki vod 3 do 5 odjeljenja.
Na čelu jedinice, četa, vodova i odjeljenja bili su (i po sistematizaciji su morali biti) starješine. Gotovo svi izreda vojna lica.
Osim K-de bataljona u jedinice bi ulazili vodovi i odjeljenja sa specijalnostima:
- opšte namjene
- PA topovi
- minobacačko (82 i 60 mm)
- RPG
- Strele 2M i Ose
i tako redom...

Slično je bilo i sa strukturom SAJ-a s tim što on nije imao teža oružja, ali se u okviru njega nalazio vod sa bornim kolima i transporterima.
Tokom 2000., (iz Italije) nabavljena su i nova borna vozila specijalne namjene sposobna da izdrže mnogo snažniji napad iz oružja većeg kalibra, nego što su to mogli transporteri BVP 86 koji su već postojali, a koji postoje i danas.

Osim brojnih jedinica formiran je i Štab PJP (neka vrsta našeg prvog Generalštaba) i u njemu su planove upotreba jedinica osmišljavali čitav niz bivših visokih vojnih lica, sada u službi MUP-a CG. U početku je na čelu Štaba bio (bivši pukovnik) R. Irić, a zatim je mjesto načelnika Štaba preuzeo (bivši gen.) R. Martinović.

Oko sebe je imao preko 15 bivših pukovnika, dok su drugi bili na rasporedu u Upravi Policije ili kao savjetnici visokim drž. rukovodiocima. Jedan od njih bio je i (bivši gen.) B. Grahovac.

Ponavljam, po meni, za ustanovljenje jedinica najviše je zaslužan bivši gen. N. Bošković. Bivši obavještajac i prava enciklopedija od čovjeka. On je dugo bio Đukanovićev lični savjetnik, ali je volio ići po terenu i obilaziti kako napreduje izrastanje prve crnogorske vojske nakon 1918.

Ponavljam, preko 300 vojnih lica (između 1998. i 2000.) prešlo je u redove MUP-a. Većina tih ljudi i dan danas rade u MUP-u. Svakog trećeg starješinu MUP-a da danas pitate šta ima od škole, reći će vam - vojnu akademiju ili neku vojnu školu ili vojnu starješinsku obuku.

Inače, nisam siguran o kakvim se (gore navedenim) oklopnim vozilima radi. Od Italije smo dobili i neke Iveco VM 90P transportere od kojih su 2 komada i danas u kampu na Zlatici:


Međutim, oni mi se ne uklapaju u opis vozila "sposobnih da izdrže snažnije napade od BOV-a".

[BAR]

Iveco VM 90P transportere od kojih su 2 komada i danas u kampu na Zlatici:


Međutim, oni mi se ne uklapaju u opis vozila "sposobnih da izdrže snažnije napade od BOV-a".

Мислим да их има 4 комада.Вјероватно се о њима ради.Нису БОВ-ови баш толико моћни као што дјелују.Више је него потребно замијенити све БОВ-ове како у Војсци тако и у МУП-у, модернијим оклопним возилима, углавном 4х4.

Иначе поново сам прочитао ове постове од уваженог ЕлРе-а, и за око су ми запале одређене ставке.Можда би било добро, да ако већ то није урађено, МУП и Војска формирају мјешовиту комисију која би обишла складишта МУП-а, и видјела има ли тамо неких средстава која су модернија у односу на оно што посједује Војска а која прије обнове ВЦГ нису продата/раздужена.

[ASC]

Prije 3 i po godine je bio članak na Vijestima da se u podrumu zgrade RTCG-a nalazi skladište oružja.
http://www.vijesti.me/vijesti/novi-s...e-oruzje-73134

Vuk Drašković je pominjao da je VJ razmatrala zauzimanje zgrade RTCG u vrijeme NATO bombardovanja.

Ovo skladište (ako ga do sada nisu uklonili, jer je ipak prošlo 3 i po godine) je vjerovatno zaostavština sa kraja 90-ih. Moguće da ih ima još takvih.

[Crka]

Da nema dje neki Mercedes Puch da je osta nedje parkiran po CG? rado bi ga konfiskovao!