Rehabilitacija

[Rakun]

Svako ima pravo na lične impresije. Ima ih mnogo iz tog perioda koji misle drugačije. To je paušalna ocjena, kada se iskustvo pojedinca (koje je možda i pogrešno) inkriminira cjelini.

Ako neko kaže da je u školi učio ekavicu to nije lična impresija

[Xerxes]

Jedna pravna koska...
Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

[salex]

Ako neko kaže da je u školi učio ekavicu to nije lična impresija

Moglo je biti 3000 razloga zašto je neko podučavan na ekavici. Zato što su udžbenici iz Srbije, zato što su učitelji govorili ekavicu... itd. itd. Zamjera se kralju, a u samoj Crnoj Gori Kralj Nikola je imao oponente. Sudbina Crnogoraca je tragična, ali za nju su najmanje krivi Srbi ili Mihailović. Da je nekim čudom pobijedio dobri Kralj Nikola, ne vidim uopšte šansu da bi vodio drugačiju politiku do Aleksandar. Lična impresija jeste kada navodi iskustva đeda, pa kaže sve srpsko... što nije tako bilo.

[Rakun]

Moglo je biti 3000 razloga zašto je neko podučavan na ekavici. Zato što su udžbenici iz Srbije, zato što su učitelji govorili ekavicu... itd. itd. Zamjera se kralju, a u samoj Crnoj Gori Kralj Nikola je imao oponente. Sudbina Crnogoraca je tragična, ali za nju su najmanje krivi Srbi ili Mihailović. Da je nekim čudom pobijedio dobri Kralj Nikola, ne vidim uopšte šansu da bi vodio drugačiju politiku do Aleksandar. Lična impresija jeste kada navodi iskustva đeda, pa kaže sve srpsko... što nije tako bilo.

I moja generacija je učila Srpsko-Hrvatski iz udžbenika koji su štampani u BG pa nismo učili na ekavici

[salex]

I moja generacija je učila Srpsko-Hrvatski iz udžbenika koji su štampani u BG pa nismo učili na ekavici

Crnogorski nije postojao ni u SFRJ... Ako ćemo tako, ne vidim u čemu je onda problem, pošto su oba dijalekta u srpskom jednaka.

[salex]

Jedna pravna koska...
Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Vrhovni sud nije ni preispitivao presudu krivičnog suda FNRJ, nego dokument koji se naziva presudom, a koji je donešen posle izvršenja ,,presude"... suđenje Mihailoviću formalno-pravno nije bilo dio nekog krivičnog postupka, nego političko.

[Rakun]

Jedna pravna koska...
Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Opis (ne)regularnosti suđenja Draži Mihajloviću, Vesna Rakić-Vodinelić profesor na BG pravnom fakultetu



ispada da je Draža imao poštenije suđenje nego njegove kolege iz drugih evropskih zemalja

[salex]

Opis (ne)regularnosti suđenja Draži Mihajloviću, Vesna Rakić-Vodinelić profesor na BG pravnom fakultetu



ispada da je Draža imao poštenije suđenje nego njegove kolege iz drugih evropskih zemalja

Da, samo u komunističkom pravu, idealan je onaj sudski postupak u kojem optuženi (još ako je protivnik ideologije crvene boje) nema pravo na ODBRANU, NITI PRAVO DA IZVODI SVJEDOKE.

[autodijagnostika]

Mene samo zanima pošto je komunizam bio i ostao toliko dobar i da se Titu ništa negativno ne smije pripisati što ovi današnji njegovi nasljednici toliko hrle antikomunističkom Zapadu i NATO savezu koji je u suštini imao samo jedan cilj srušiti najjači komunistički savez ikada tkz SSSR.

[Kawcek]

Radi se o Mirku Bulajiću sa Vilusa koji je uvodio i dodatne kazne pa su "petokolonaški sinovi" morali da mu donose drva za ogrijev i javljaju se raport i cuju da li ima sta da im naredi taj dan.... Dedijer pise da je Sava Mizara ubio 46 četnika ali to su uglavnom bili rodjaci. Dosta tih ubistava i toboze zbog "lijevog skretanja" bilo je upravo zbog ovoga sto Bar kaze, osvete za progone od kraljevske vlasti, osvete zelenasima, a ako neki bivsi komita nije htio da im se pridruzi djao mu ga je izio kod Save.

Sava Mizara je ubio 46 svojih rodjaka i plemenika . To je bio obicaj kod komunista u to vrijeme da svaki komunista ubija prvo svoju bracu i plemenike.

O tome je govorio i Boris Tadic, o istrebljenju Tadica od strane komunista. Tadija Tadic je bio u partizanima, a njegov rodjeni stric Spasoje Tadic je bio u cetnicima. Djilas i ostali komunisti su poslali mladog Tadiju Tadica da ubije Spasoja Tadica koji ga je primio kao siroce i odgojio . Tadija Tadic nije imao srca da ubije Spasoja i upozorio ga je sta mu se sprema. Kada su to komunisti saznali ubili su preko 10 Tadica koji su bili u Partizanima. Jedini Tadic koji je preziveo je bio otac Borisa Tadica , Ljubomir , i jedini razlog zasto on nije likvidiran je to sto je po komunistima jos bio premlad da bi ga ubili. Skoro su im kompletno pleme zatrli komunisti. O tome se pise i na sajtu montenegrina

Likvidacije vršene bez suđenja i isljeđivanja

Kao što je poznato, taj krvavi komunistički teror u prvoj godini narodnooslobodilačkog rata zahvatio je svu Crnu Goru, ali teško da se igdje drastičnije ispoljavao nego u Pivskoj župi, dakle na području koje je pokrivao župopivski rejonski komitet Partije. Sasvim drugačija situacija je bila na planinopivskom području, vjerovatno zahvaljujući razboritosti Obrada Cicmila i ostalih partijskih aktivista na Pivskoj Planini. Krajem 1941. i početkom 1942. zvjerski je likvidiran veliki broj uglednih ljudi samo zato što se sumnjalo u njihovu privrženost narodnooslobodilačkom pokretu i što se pretpostavljalo da će se u pogodnom trenutku otvoreno staviti na stranu četnika ili okupatora. Likvidacije su najčešće izvršavane bez ikakvih suđenja i isljeđivanja. Obično su do kuća ljudi unaprijed osuđenih na smrt slate naoružane patrole skojevaca, sa nalogom da dotične osobe uhapse i sprovedu do Pivskog manastira, gdje je bilo sjedište Rejonskog komiteta, ili pak do Šavnika, sjedišta Sreskog komiteta Partije, i da ih negdje usput, na nekom nenaseljenom mjestu, likvidiraju. Tako su u Bezujačkom brijegu, na putu od Pivskog manastira za Šavnik, likvidirana trojica veoma uglednih Pivljana: Danilo Radojičić, učesnik Podgoričke skupštine i dugogodišnji poslanik u parlamentu Kraljevine Jugoslavije, Ilija Kecojević, oficir jugoslovenske vojske sa Boričja, Milan Delić, popularni predratni školski nadzornik za pivske osnovne škole, sa Borkovića. Kao što vidimo, dvojica posljednjih su bili iz sela Pivske Planine, ali su i oni likvidirani po nalogu župopivskog rejonskog komiteta, što znači da je taj komitet u to vrijeme imao ingerencije i nad nekim selima Pivske Planine. U isto vrijeme izvršena je i mučka likvidacija Vojina Mićanovića, penzionisanog oficira stare crnogorske vojske iz Sinjca i bliskog srodnika Lazara Sočice. Lazarev sin Mujo Sočica, koji je jedno vrijeme bio i ban Zetske banovine, saznavši da se i on nalazi na spisku za likvidacije, umakao je s Goranska, gdje ga je bila zatekla kapitulacija Jugoslavije kao penzionera, u Nikšić, gdje je takođe imao svoju kuću, ali je tamo ubrzo poginuo - ubio ga je na Nikšićkom trgu neki Poček, navodno iz osvete za umiješanost u događajima na Belvederu kod Cetinja 1936. godine gdje je u poznatim demonstracijama izginulo više ljudi. Jedan od ovih užasnih zločina desio se i u Smriječnu, uoči Božića 1942. Šestog januara, na Badnji dan, patrola od trojice skojevaca iz Smriječna i Zabrđa, po nalogu sekretara rejonskog komiteta uhapsila je Dušana Bajagića, kapetana jugoslovenske vojske, u njegovoj kući u Zukvi, i povela ga svezanoga preko Jasena, Oraha i Smriječna ka Pivskom manastiru. No kad su stigli u Smriječno, već je pao mrak, a u smrečanskoj školi je bilo zakazano veselo veče, kako je to bio običaj uoči Božića. Patrola sa svezanim Bajagićem svratila je u kuću jednoga od ove trojice skojevaca, ne mnogo daleko od škole, da bi se malo odmorila iza dugog pješačenja uzanim zimskim prtinama. Siromah Bajagić, i dalje svezan, zatražio je malo vode. Jedna od djevojaka koja se tamo zatekla potom je vrisnula: "U ovoj kući nema vode za izdajnike!" Onda su Bajagića na putu prema Goransku, naspram smrečanske škole, vezivali za neku krušku.

Bajagićeva smrt unijela je u selo strah i užas

Po jedan od skojevaca ostajao je da stražari pored njega, dok su se po dvojica smjenjivala da sudjeluju u opštenarodnom veselju priređenom u školi - tamo se igralo i pjevalo, čule su se gusle, klicalo se Partiji i revoluciji. Ispred ponoći poveli su Bajagića dalje. No ispod sela, kod mjesta što se zove Skakavac (jer tu potok pravi visoki vodopad) ima duboka jama, ubili su ga običnim kocem, pa ga onako okrvavljenog i već mrtvog bacili u jamu. Nadali su se da će snijeg, što je te noći pomalo trusio, ubrzo pokriti tragove zločina. Ali je snijeg prestao i cijelo je selo, kroz dan - dva saznalo za ovaj užas. Iako je o tome bilo zabranjeno pričati, ljudi su došaptavali jedan drugom potresnu priču o završnom činu jedne ljudske tragedije. Tako se već početkom 1942. strah i užas kao mora pritisli selo. Niko ko omrkne nije bio siguran da će osvanuti, jer Smriječno je imalo dosta uglednih ljudi - oficira stare crnogorske vojske, jugoslovenskih podoficira, predratnih činovnika i ljudi koji su se bavili politikom bar u lokalnim razmjerama - i lako se moglo pretpostaviti da bi neki od njih u takvim prilikama opšte nesigurnosti i bezakonja mogli dospjeti na spiskove za likvidaciju. Pored smrti Dušana Bajagića, Smrečane je ne manje opominjala i već pomenuta smrt Vojina Mićanovića iz Sinjca: njega su ubili kroz prozor, pošto se bilo umračilo, kada je pod osvjetljenjem gasne lampe sjedao za večeru. Tako je tih dana selo, kao nikada u toku rata, pritiskao i strah i nekakav veoma dubok osjećaj krivice, pošto je u patrolama za likvidaciju bilo i mladića iz Smriječna i susjednih sela: "Ako ljudi i propuste da kazne počionice ovih zlodjela, to neće propustiti neka viša sila koja nikome ne oprašta", potajno su govorili stariji i iskusniji, tiho da ih ne bi čuli mlađi koje su nosile revolucionarne strasti. I baš se tada oko Smriječna počelo da plete novo kolo nesreće koje će požnjeti najljepše cvjetove iz njegove bašte i u crno ga zaviti. Mi smo već ranije, na nekoliko mjesta u ovome radu, govorili o Spasoju Tašovu Tadiću, nesumnjivo najglasovitijem Smrečaninu iz Prvog svjetskog rata i proslavljenom komitskom četovođi. Rođen je 1892. godine, čobanovao po Ledenici i već prispio da učestvuje i u Prvom balkanskom ratu. Bio je beskompromisni pristalica bezuslovnog prisajedinjenja Crne Gore Srbiji i ogorčeni protivnik crnogorskih komita i ustanika koji su se, sve do 1925. opirali takvom prisajedinjenju. Kao policijski činovnik, prvih poslijeratnih godina zalagao se za najoštrije kažnjavanje protivnika ujedinjenja, često kritikujući u nikšićkoj "Slobodnoj misli" blag kurs prema "odmetnicima". Negdje oko 1927. solunski dobrovoljci iz Nikšićkog okruga najzad su počeli dobijati dugo traženu zemlju u Vojvodini radi preseljenja. Dodjela imanja im je regulisana jednim posebnim zakonom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca još početkom dvadesetih godina, ali ministarstvo finansija, zaduženo da primijeni taj zakon, dugo ga nije implementiralo. Tako se u "Slobodnoj misli", još u broju od 9. oktobra 1922, pojavio jedan tekst u formi izvještaja sa Skupštine ratnih dobrovoljaca Nikšićkog okruga iz koga se vidi da je Skupština delegirala dvojicu svojih članova, koji su se već nalazili sa službom u Beogradu, Andriju Luburića i K. Vučurovića da preko ministarstva finansija "traže zemlju za preseljenje i pokušaju riješiti druga dobrovoljačka pitanja".

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/smrijecno_u_vihoru_drugog_svjetskog_rata.htm

Kao sto vidimo komunisti su ubijali ljude bez ikakvog sudjenja, mucki, potajno, nekada i u rodjenim kucama - i ko normalan bi nakon takvih stvari mogao da podrzava ovakve zlikovce ? Zamislite da vam je otac bio ugledan seoski domacin, i kao takav obeljezen od strane komunista kao prijetnja njihovim revolucionarnim planovima, i ubiju vam tako oca pred ocima cijele porodice a onda vas teraju da igrate kolo nad njegovim mrtvim tijelom ?

Jednostavno komunisti u to vrijeme, to su bili zaludjeni mozgovi, zivotinjskih poriva, kao sto jje bio Sava Mizara . Nakon kraja drugog svjetskog rata i istrebljenja cetnika i njihovih familija, komunisti su se okrenuli medjusobnim obracunima nakon tzv rezolucije Informbiroa . Tu su cak u nekim navratima bili i suroviji u obracunu sa svojim dojucerasnjim drugovima nego prema cetnicima.

[NHM]

Umjesto da navodiš argumentaciju, ti se frljaš ad hominem etiketama. Međutim, zašto se u svakom tvom poštu pominju Srbi kao negativci? Jes' vidio gdje da ja tako kolektivno omalovažavam jednu naciju kao ti?

Zar ja mogu nekog čovjeka ubijediti u drugačije od onog što misli? Ne, ali mogu polemisati sa njim i u podsvijesti mu ostaviti razlog da sumnja u svoju sujetu. Kod tebe je drugačije, ti znaš da osporavaš nešto što je 100% istina, ali ti to ne smeta. Uporno se koprcaš u neznanju i etiketiraš ne pojedince, nego čitave kolektive.

Već sam naveo kamaru činjenica koje idu u prilog liberalnom karakteru politike koja se vodila u monarhiji, o šerijatskim sudovima, o školama na albanskom, o delanju KPJ koja je u Kraljevini imala 50+ parlamentaraca. Pogledaj malo zasjedanja skupštine, u monarhiji si imao za i protiv, a kod drugova je skoro bilo pa ko u S. Koreji danas.

Ne znam zašto ti je teško prihvatiti da su Slovenci, Muslimani (Bošnjaci) i Albanci bili uz kralja. Pogledaj ko je činio parlamentarnu većinu i kako su preglasavani Hrvati... preglasavani su uz glasove slovenačkih kmetijaca i klerikalaca, bosanskih muslimana i albanskog Džemijata.

Kako ja tebi mogu reći bilo šta o (kad ti čitaš samo komunističke čitanke) narodnom oružanom ustanku iz 1950. godine koju je JNA ugušila u olovu i krvi - kada to se u komunističkoj istoriji nije se desilo. A taj ustanak se na svim departmanima istorije danas pominje kao jedina seljačka bina posle WWII. Tad je bilo ok da JNA kolje jer je tako reko drug stari. Taj ustanak se desio zato što je Tito oteo seljacima ono što je kralj uzeo od aga i begova pa dao kmetovima. Zar ti je čudno onda što su bili za kralja, a ne za crvene?

I kakva je to klanja vršio JVuO nad Hrvatima, Crnogorcima itd...? Ta masovna ubistva su u barem 2/3 slučajeva bila ubijanja srpskih partizana, i razaranja srpskih sela, da li radi kampanje istjerivanja crvenih ili radi revanšizama. Koje je to narode istrijebio kralj, koje opozicione politike? Ako se uzmu genocidi, etnocidi, politicidi, onda komunisti vs. rojalisti, po zločinu vode barem 3:0.

Druže, bulazniš na više nivoa. Sve ono što sam naveo u postu koji si citirao predstavlja parafraziranje tvojih nekih postova, kao i postova kolega forumaša Sevrnjak, kenneth, Dača... Severnjak je taj koji lamentira nad time kako su Srbi propustili šansu da stvore etnički čistu državu za vrijeme WW2 i poslije njega, kenneth ne vidi da je iko tvrdio da četnici nisu sarađivali sa okupatorom, Dača već tvrdi još gomilu drugih stvari... Povrh svega toga, ti nađe da ja mrzim cijelu naciju i pojma ti nemam šta. Zamisli, četnici su bili Srbi, htjeli su veliku Srbiju, imali su naređenja da etnički očiste teritoriju, a o sprovedenim ubistvima žena, đece i staraca izvještavali su svoju komandu za koju ti i tebi slični tvrde da nisu znali za pojedinačne slučajeve zločina na terenu. Srbi nije pogrdna riječ, a ne znam kako drugačije da nazovem Srbe osim Srbima. Eto me ti nauči. U stvari, nemoj kumim te kapom. Ionako pričaš sam sa sobom i izmišljaš mržnju kako bi svoje "argumente" ojačao. I da, etiketiram kolektiv četnika (koji su bili Srbi), a ne sve Srbe.

Puca mi za to ko je bio uz kralja, a i za parlament mi puca. I u Kini se na kongresu komunističke partije nađu dva kandidata za predsjednika stranke, što ne znači da je na snazi demokratija. Osim toga, i dalje podmećeš da su četnici bili samo rojalisti i da je to njihov jedini zločin u našim očima. Podmetačina. Ne viđeh da su četnici, prilikom ubijanja muslimana i drugog nesrpskog stanovništva, pitali jesu li ubijeni rojalisti ili komunisti.

I na kraju, komunisti vs rojalisti 3:0 u zločinima? Opet, nisu rojalisti, nego četnici. To što su četnici bili rojalisti, samo je dio onoga što su bili, a ne njihova suština. Ovako kako si ti sročio rezultat (3:0), ispade da su "rojalisti" napravili 0 (riječima nula) zločina. Da si napisao makar 5:2 ili 4:1, to bi značilo da su i "rojalisti" činjeli zločine. Ovako, oni nit luk jeli, nit mirisali. NIje čudo što ni podsvjesno ne možeš da priznaš da su četnici bili zločinci kad ih svjesno na sav glas braniš. Teško ti ide čak i da ih nazoveš četnicima, vazda su to rojalisti, propadnici JVuO i slično...

Putuj igumane, nastavi da kreativno tumačiš sve i svja, možad ti neko bude i povjerovao... ko već i sam ne misli kao ti.

Mene samo zanima pošto je komunizam bio i ostao toliko dobar i da se Titu ništa negativno ne smije pripisati što ovi današnji njegovi nasljednici toliko hrle antikomunističkom Zapadu i NATO savezu koji je u suštini imao samo jedan cilj srušiti najjači komunistički savez ikada tkz SSSR.

Zajebavaš? A komunizam tako loš da Srbi hrle u zagrljaj Rusiji. Seems legit.

[Kawcek]

jeste birali su kralja na izborima ubi "herojski" ova naša funjara vasojevićka onog Hrvata u sred skupštine i od svega dobi kućni pritvor iz koga je mogao izać i prošetat kad god oće, baš je to prava demokratija bila

U Kraljevini Jugoslaviji je bio sistem parlamentarne monarhije , dje se kraljevska titula prenosi srodstvom, a vlast drze vlada i parlament. Takav vid uredjenja imas i dan danas u Velikoj Britaniji, Danskoj, Holandiji, Svedskoj , Spaniji itd.

[Kawcek]

Mene samo zanima pošto je komunizam bio i ostao toliko dobar i da se Titu ništa negativno ne smije pripisati što ovi današnji njegovi nasljednici toliko hrle antikomunističkom Zapadu i NATO savezu koji je u suštini imao samo jedan cilj srušiti najjači komunistički savez ikada tkz SSSR.

I mene to zanima. Potomci komunista i danasnji podrzavaoci nekadasnje propale komunisticke ideologije danas srecu i buducnost vide u EU i NATO A to je tako antikomunisticki . Da su pravi komunisti saveznike bi valjda trebali da traze u Severnoj Koreji, Kini, Vijetnamu, Kubi a ne u kapitalistickim drzavama

Sizofreni su im stavovi maksimalno.

[Kawcek]

Ubijali su komunisti ucitelje, svestenike, lekare, bivse oficire, i sto je najvaznije ubijali su potpuno nevine ljude , zatirali su citave porodice.

Evo šta Svetozar Vukmanović Tempo, član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba partizanske vojske, mlađi brat sveštenomučenika, profesora dr Luke, koji će biti ubijen od strane partizana maja 1945. u Sloveniji, u svojoj knjizi “Moja porodica”, koja se pojavila iz štampe 1997, kaže o ustanku 1941. u Crnoj Gori i politici komunističkog rukovodstva, u svijetlu antikomunističkih stavova svoga brata koji počev od 1942. otvoreno istupa i suprostavlja se politici terora i masovnih ubistava koja su počinili partizani u Crnoj Gori već 1941.- Ta ubistva djelovala su šokantno na Luku. Tokom noći pobijeno je više poznatih i nevinih ljudi širom Crmnice. U našem rodnom selu Utrgu i okolnim selima ubijeno je nekoliko učitelja, general stare crnogorske vojske, ljekar Iličković iz sela Brčeli i njegova žena i niz drugih viđenijih ljudi... Za Luku je to bio signal za uzbunu i duhovnu, i političku i početak njegovog aktivnijeg angažovanja u borbi protiv komunista... Na takvu Lukinu odluku presudno je uticala politika masovnih ubistava koju je upravo u to vrijeme počelo sprovoditi rukovodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta u Crnoj Gori. Na Luku i njegova dalja opredjeljenja protiv komunista uticala je i politika rukovodstva komunista u Crnoj Gori 1941. i 1942. koje je proklamovalo da narodnooslobodilačka vojska nije ništa drugo nego vojska Komunističke partije Jugoslavije. Politika rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta u Crnoj Gori - kaže dalje Tempo - nije bila isiravna. Naprotiv, rekao bih da je bila više nego pogrešna.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrza...-bio-i-sam-Bog

[Hari Krisna]

Sava Mizara je ubio 46 svojih rodjaka i plemenika . To je bio obicaj kod komunista u to vrijeme da svaki komunista ubija prvo svoju bracu i plemenike.
O tome je govorio i Boris Tadic, o istrebljenju Tadica od strane komunista. ...

Ne lupaj gluposti jer nije bilo nikakvih obicaja, a sto sad potomci zele da naprave heroje od djedova izdajnika to je neka druga prica. Nijesu bas Tadici bili tako sjajni kako sad zele poneki opisati jer u Crnoj Gori se krv ne prasta i kad tad se vraća. Kad bi ti malo bolje znao i sa malo manje cetnicke ideologije pristupao znao bi sta su neki Tadići radili komitama, sta su radili delegati Podgoricke skupstine poslije "ujedinjenja"..... Pisanje budalastina kako tjerali porodicu da igra kolo nad mrtvim tijelima.... je tako istinito da u to ne samo sto autori teksta nemaju dokaza vec ni sami ne vjeruje u te gluposti. U sustini mozda i vjeruju, ali to je onda medicinski problem.
Stara crnogorska poslovica kaze " ko iźede gofno na gladnu godinu na situ ga ne vrati" i terorije ne pomazu. Izdajnik ostaje izdjanik, spijun okupatoru ostaje spijun i kad ga stigne kazna to mu dodje samo to da svakom prema zaslugama.

[Dača]

Ја разумијем да ти односе у ЦГ баш и не знаш најбоље.Односи на нивоу четници-партизани у ЦГ није исти као код Срба.

Комунисти у ЦГ и црногорски федералисти су у првој Југославији остварили добру сарадњу, комунистички покрет, поред не малог броја разочараних бјелаша, био је у великој мјери попуњен зеленашима.
Лијеве грешке у ЦГ су између осталог обрачун комуниста, али у највећој мјери зеленаша, Црногораца, са представницима старих власти која је годинама у ЦГ спроводила антицрногорски терор.Сви политичари, намјештеници, службеници старе власти, нашли су се на мети.

Ja možda ne razumem prilike u Crnoj Gori, ali ovo što ti pišeš nema veze sa mozgom i prostom logikom stvari.

Kakve zelenaši imaju veze sa komunistima? Pa komunističke perjanice u Crnoj Gori, mahom nisu bili ni rodjeni u vreme sukoba zelenaša i bjelaša...ili su bili tek mala deca.
Zar otac Milovana Djilasa nije bio oficir kraljevske vojske? I otac Arsa Jovanovića je bio oficir srpske vojske.
Dapčevići su bili iz činovničke porodice. Znači i oni su bili predstavnici stare vlasti?
Komunisti su ubili i rodjenog brata Svetozara Vukmanovića Tempa, sveštenika Luku Vukmanovića.

Nekakve "zelenaške formacije" je u stvari obrazovao tokom rata Krsto Popović i one su se borile protiv komunista. Pa su i njega ubili.

Ama baš nikakve veze "lijeva skretanja" nisu imala sa obračunom bivših zelenaša sa starom vlašću.
Ne znam stvarno gde si to pročitao ili čuo. Evo, još ne mogu verovati da si tako nešto napisao. Čini se da si pokušao banalizovati stvari i prosto 2015 godinu projektovati na 1941-u i 1942-u.
Fudbalskim rečnikom rečeno, promašio si loptu i pao na dupe.
Dukljani, zelenaši, Sekula Drljevič i ostali su u očima komunista bili još gori od četnika.
Paradoksalno je da je komunistima Njegoš bio velika inspiracija, što se može videti iz njihovih proglasa tog vremena

Lijeva skretanja su u stvari bila njihova ideološka "istraga ********".

Lijeva skretanja, kao komunistički teror i svojevrsno sektašenje prema narodu, su bila posledica aktuelnih dogadjaja u svetu i Crnoj Gori te zime na prelasku iz 1941-e u 1942-u godinu.
Crvena Armija je pobedila u bici za Moskvu, a komunisti su doživeli krah u Crnoj Gori. Zato su pribegli najradikalnijim mogućim merama, kako bi po konačnom slomu okupatora, oni preuzeli vlast.
To čak nije bila ni klasna borba, već borba po principu "ko nije 100% uz nas i aktuelnu parijsku politiku...taj je protiv nas i treba ga likvidirati".
Zato su ubijali sve...i četnike i kulake i ugledne domaćine i obične seljake i zelenaše i krilaše i očeve i braću i rodjake i dojučerašnje drugove...apsolutno sve koji bi se i za trenutak pokolebali u fanatičnoj privrženosti partiji.

A ti sad dodješ i napišeš kako su komunisti ubijali "ono što se inače ubija" i kako su to bili anticrnogorski elementi.
Bruka i blasfemija.

Kawcek je čini mi se dao odlomak iz jednog kvalitetnog teksta o lijevim skretanjima.
Ja ću izdvojiti jedan drugi deo.
A tebi bi preporučio da pročitaš ceo tekst.

Za svaki gest neprijateljstva prema NOP-u gubila se glava

U ocjeni druge etape revolucije za naše istraživanje od najvećeg značaja je odgovoriti na pitanje: Koliko je ljudi likvidirano samo zbog toga što su pripadali građanskoj klasi, odnosno buržoaziji? U slučaju da su svi "petokolonaši i špijuni" u Crnoj Gori u prvom tromjesječu 1942. godine (kada se desio najveći broj likvidacija) bili likvidirani na klasnoj osnovi, kako su tvrdili komunistički istoriografi, onda bi se moglo reći da su oni žrtve klasne borbe. Međutim, nije tako bilo. Žrtve partizanskih likvidacija su bile isključivo pripadnici seljačkog staleža kao i njihovi dželati, tako da se ne može govoriti o klasnom sukobu niti o klasnom karakteru tih likvidacija. To važi za ogromnu većinu tih slučajeva. Likvidacije u Crnoj Gori početkom 1942. godine odvijale su se na istoj bazi kao i dotada, tj. na principu: da li je neko protivnik NOP-a? Ukoliko KPJ procijeni da jeste pokreće se postupak likvidacije. To je bila karakteristika i prve i druge etape revolucije u Crnoj Gori. Uostalom, kako likvidaciju dvojice komunista (Radomira Jovančevića i Miodraga Ćulafića) o kojima piše Đuro Vujović objasniti terminologijom klasnog sukoba? Dovoljno je vidjeti spisak likvidiranih u okviru edicije Pakao ili komunizam u Crnoj Gori i uvjeriti se u tvrdnju da to nije bio klasni sukob. Osim toga, u okviru NOP-a se nalazio jedan broj bivših oficira, pripadnika inteligencije, buržoazije. Da je u pitanju bio klasni sukob, onda bi komunisti i njih kao pripadnike građanskog sloja likvidirali.
Zbog čega u Crnoj Gori početkom 1942. godine dolazi do intenzivnijih likvidacija? Prije svega to je odgovor partizana na pojavu četničkog pokreta, njegovo naglo snaženje i prvih poraza koje su partizani pretrpjeli u građanskom ratu. Strategija NOP-a se rušila. Rat protiv okupatora nije završen u brzom roku, što je bio jedan od argumenata komunističke politike. Ljudi su izgubili živote u borbama protiv okupatora, a nagovještavani rezultati toga nijesu se primjećivali. Okupator je pojačavao svoje prisustvo, a savezničkih snaga nije bilo ni na vidiku. Polugodišnje ratovanje iscrpilo je materijalne i duhovne resurse crnogorskog stanovništva, tako da ono počinje da se okreće od NOP-a. S razlogom, jer mu je ovaj malo dobra donio a napravio veliku štetu. Osim toga, poraz na Pljevljima i 117 likvidiranih do sredine decembra, veoma loše su uticali na reputaciju komunizma u Crnoj Gori. Kap u punoj čaši nezadovoljstva prema KPJ u Crnoj Gori bilo je izbijanje gladi krajem 1941. godine. U tim uslovima, komunisti postaju gubitnici, jer ne samo da ne mogu da pomognu stanovništvu, već od njega traže i ono malo hrane koja mu je preostala. Naravno, izbija otpor toj namjeri a komunisti kao kontra mjeru uvode nepopularne mjere rekvizicije i konfiskacije. Da katastrofa NOP-a bude potpuna pobrinuli su se četnici koji im nanose teške poraze u Barama Kraljskim i Lubnicama, 20. i 24. januara 1942, a 20. marta iste godine težak poraz kod Kolašina. Četnicima okupator daje punu podršku u hrani i naoružanju, a stanovništvu otvara magacine. Komunisti nijesu imali makarone, što je presudno uticalo na njihovu popularnost kod stanovništva. Italijani otvaraju radna mjesta u javnim službama i nude zaposlenje koje se materijalno nadoknađuje, što skupa sa ostalim ekonomskim mjerama djeluje kao magnet na prazne kućne budžete. KPJ nije imala pravi odgovor za tu situaciju. Ona nije mogla da parira toj ponudi, a jedino što joj je preostalo bila je sila. Koristila je u jednoj, psihološki destruktivnoj atmosferi koja se osjećala među članovima KPJ i koja se graničila sa patološkim ludilom. Smrt je carovala u potezima KPJ. Zaveden je sistem opšteg terora u kome niko nije bio siguran. Za najmanji gest neprijateljstva prema NOP-u gubila se glava. Nešto slično kao u vremenu terora jakobinskog termidora, samo što su komunisti smatrali da im nijesu potrebni sudovi slični onima koje je Konvent uspostavio. Likvidacije su bile masovne i odvijale su se uglavnom iz potaje ili strijeljanjima. Komunisti su se vodili logikom: ako ih ne možemo pridobiti možemo ih i moramo likvidirati. Crveni teror se pokazao u punoj snazi, donoseći novo iskustvo Crnoj Gori, a istovremeno je otvorio vrata bijelom teroru koji će se samo nadovezati na komunističke zločine, što je stvorilo situaciju da je Crna Gora 1941 - 1942 bila nesrećna zemlja jer su joj isključiv politički izbor bili partizani i četnici. Za dvije godine, ove zločinačke ideologije su uspjele da Crnoj Gori ostave u nasljeđe dva genocida, dva zločina koja su ugrozili njen biološki i duhovni opstanak.

[autodijagnostika]

Zajebavaš? A komunizam tako loš da Srbi hrle u zagrljaj Rusiji. Seems legit.

Slazem se da ima i onih koji su na strani cetnika a koji danas vide partnera u Rusiji ali nemoj da prebacas loptu po nacionalnoj osnovi.
Neces valjda reci da su svi Srbi cetnici a Crnogorci komunjare?

Pravi cetnici koji su uspjeli da pobjegnu, ostali su da zive u USA, Kanada, Argentina itd.
Neki od njih su radili i za CIA-u. Nije zgoreg poslusati sto ovaj cika prica, nije mozda sve istina ali sigurno da je ima.

[Dača]

Не сумњам да је убијао четнике, мушкарце, жене које су узеле учешћа у борби, и да је био јако суров и безобзиран.Генерално добар дио комуниста је био такав.Али тешко могу да прихватим да су били неселективни.
Брука је увјек брука у ЦГ, без обзира на страну и људи причају, а с годинама и у одређеним полтичким тренутцима ствари се знају преувеличати.Настојаћу да истражим ту причу.

Srećom, ima ljudi koji su već istraživali, pa možeš uštedeti trud.
Imaš ediciju "Pakao ili komunizam u Crnoj Gori", pa proveri.

Evo samo u jednom deliću s početka knjige, može se videti koliko su bili selektivni.
Sve anticrnogorski elementi i žene koje su "uzele učešća u borbi".
Dješ takve rehabilitovati?

[NSX]

"kao dobar nacionalista stupio u redove baja stanišića"

ima li ga đe na ovu sliku možda?

http://sh.wikipedia.org/wiki/Bajo_St...zio_Biroli.jpg

[Dača]

"kao dobar nacionalista stupio u redove baja stanišića"

ima li ga đe na ovu sliku možda?

http://sh.wikipedia.org/wiki/Bajo_St...zio_Biroli.jpg

Od svega si to zapazio?
Ništa starice, žene i deca?

[BAR]

@Dača

Ти и даље не схваташ.Обичан народ је у том периоду, осим што је био национално обесправљен, био је и економски потлачен од стране државе.Кулаци, богати сељаци су се понашали тако да су зеленашењем држали велики број осталог сељаштва у зависности.Зато су имали политичку подршку корумпираних структура у држави.

Подјела на зеленаше и бјелаше је само термин који сам користио и није ограничавајући на догађаје из 1919.Рецимо парадокс је да је брат мог ђеда 12. јула славио НД Црну Гору као ослобођење, да би наредних дана пратећи оно што је радила већина његових рођака ступио у редове побуне.

Црногорци су једини народ који је комунистички покрет пунио листом из редова сељака, док је у партизанске редове ступио огроман број људи који никакве везе није имао са комунизмом осим што је у том покрету видио национално и економско ослобођење.

Нису сви зеленаши подржали комунисте, али су повремено сарађивали у циљу спашавања глава и на крају их је много прешло у партизане.
Лијеве грешке су чисти реваншизам обесправљеног народа над старим властима.И то је чињеница.Не кажем да је то било оправдано.


Овјде си поставио и неки ратни памфлет са именима убијених, само не знамо ко је аутор, односно можемо претпоставити.Тешко да је то релевантан извор.Пише и да је убијено петоро дјеце, али не и ко их је убио и под којим условима.Ваљда се то у малој ЦГ тешко могло лажирати, јер је народ све знао.
Што се жена на сликама тиче, наравно да су партизани убијали жене, али жене су на обије стране активно учествовале у сукобима, оружјем, логистиком, и обавештајним радом.Ја сам рекао жене које нису учествовале у рату.

[NHM]

Slazem se da ima i onih koji su na strani cetnika a koji danas vide partnera u Rusiji ali nemoj da prebacas loptu po nacionalnoj osnovi.
Neces valjda reci da su svi Srbi cetnici a Crnogorci komunjare?

Pravi cetnici koji su uspjeli da pobjegnu, ostali su da zive u USA, Kanada, Argentina itd.

Kako god, potomci četnika i antikomunista sada hrle u zagrljaj Rusiji. I nije u pitanju samo "ima onih" koji danas vide partnera u Rusiji, nego ih ima masu. U Crnoj Gori na čelu sa četničkim vojvodom Mandićem, u Srbiji na čelu sa onim koji je htio da ubija 100 muslimana za jednog Srbina u Bosni. Vi se i dalje zajebavate.

[Gandalf_White]

Za "Gandalfa"

"Tako da ne vidim sta je sporno, ukoliko se kaze da su Srbi genocidna i robovska nacija, posto je istorija na strani moje tvrdnje"

Sa sada vec zatvorenog topika. Kako ti imas uopste obraza da jednu rec posle ovakvih bljuvotina da napises i da ucestvujes u ozbiljnoj raspravi, sem da se ovaj sajt ne zove, lupam, crnalegija.com ili ballistetultras.com. Ko je tebe tako poremecenog vaspitao da se o celom narodu od kojeg nisi od maksimum dvocifrenog broja ljudi upoznao izrazavas? Pomenu ti ranije da imas neke prijatelje u Srbiji (sem ako oni nisu druge nacionalnosti), jel bi smeo to isto sto si ovde napisao da ponovis njima, oci u oci? Necu da sada opet ulazim u raspravu danima ali je velika sramota sto ti za ove reci nisi ni na koji nacin sankcionisan, ne licno zbog mene, verujem da sam jedini Srbin iz Srbije koji je na ovom forumu ali u Crnoj Gori jos uvek ima ljudi koji se izjasnjavaju da su srpske nacionalnosti i koji sigurno posecuju/ucestvuju u ovom forumu.
Inace nemam nista protiv crnogorskog nacionalizma niti Crna Gora nesto posebno interesuje Srbiju. Ali ovoliku kolicinu mrznje i sovinizma ne mogu nikako da razumem.

Sa sad vec zatvorenog topika, mogao si da procitas zbog cega su Srbi genocidna i robovska nacija. Nije se nasao niko ko je mogao da opovrgne tvrdnje da su Srbima turci postavljali vjerskog vodju, da su se srbi borili na istoj strani protiv ostalog pravoslavnog i hriscanskog zivlja, da je despot Stefan bio ponositi turski vazal, da su cetnici saradjivali sa onim ko im je dao najvise para i piletine, da su 90ih klali sve sto nije bilo srpsko itd. Tako da ne vidim zbog cega nalazis problem u toj mojoj tvrdnji.

Po Srbiji imam familje i prijatelja. Ali vecina njih nije zatucana Slobovom demagogijom i okrenuti su sebi i svom prosperitetu i npr, vecina mojih prijatelja iz Srbije je rehabilitiaciju Draze Mihailovica nazivalo idiotskim, budalastim itd. Posto je to van svake pameti.

Sto se tice bih li ja nesto smio ili ne bih smio. Ja i Crnogorskim Srbima u oci kazem sve sto kazem na forumu, cak i neke gore stvari, ali koje su susta istina. Tako da ne vidim zasto istina toliko boli.

Na forumu sam poznat po tome sto je svaku moju tvrdnju lako provjeriti iz neutralnih izvora, ne kacim srpske nacionalisticke blogove i portale, kao ni crnogorske. Vec sam dosta objektivan. A i moje siroko obrazovanje mi dozvoljava da se mogu upustiti u razgovor na svaku temu, a specijalno na temu nacionalizma koji sam specijalizirao

Pozdrav veliki za tebe. Sledeci put kad zelis da mi se obratis ucini to sa nekim argumentom, nekom WOOW cinjenicom, a ne ovakim pukim glupiranjem.

Iznio sam misljenje, za to misljenje dao sam brdo istorijskih cinjenica. Istorijskih cinjenica koje se uce u skolama u Srbiji, ali Srbi vole da zazmure na neke istorijske cinjenice koje im ne odgovaraju. Posto su srbi nebeski narod a CG je srpska Sparta Zamisli narod koji je bio rob preko 400godina, prica o svojoj istoriji Koliko smijesno to zvuci

A recimo ovako. Cetnici su vrsili programska ciscenja, muslimana, cigana, crnogoraca, komunista. Sta se ocekuje posle rata bez da i oni budu pocisceni? I to su komunisti i radili. Pobjednik zatire nacionalizam u korijenu, sveti svu djecu, zene, starce koje su cetnici zaklali i cao. Ne vidim zasto se uopste vodi rasprava o tome. Tebi neko zakolje majku i brata, ti posle rata odes ubijes mu cijelu familiju? Sta je sporno? Osvetio se i cao...

Evo i njegovo pervosvestenstvo je pohvalilo Pavla Djurisica, a ocigledno ni Amfiju istorija nije jaca strana - http://portalanalitika.me/clanak/187...bodilac-berana

Pa kaze

"U prvo vrijeme Đurišić je nastojao da svoju saradnju sa okupatorom prikrije od javnosti po svaku cijenu, jer se plašio da to narod ne bi odobrio niti bi podržao Đurišićevu borbu protiv NOP-a. Kada je uspio da od okupatora dobije naoružanje, hranu, platu, da učvrsti svoju organizaciju i protjera partizane, saradnja sa njim se više nije mogla prikrivati ali to tada za Đurišića nije bilo ni važno, jer je on uspio da postigne cilj i da ispuni očekivanja i Draže Mihailovića i italijanskog okupatora." (Radoje Pajović, Pavle Đurišić, Podgorica 2005, str 30).
Saradnju sa Italijanima Đurišić je otpočeo početkom 1942. Na njegov zahtjev tada je održao nekoliko tajnih sastanaka sa italijanskim fašistima. Ponudio je Italijanima da formira vojsku koja bi se borila protiv partizana i komunista, a da ga Italijani opreme oružjem, da ga snabdijevaju hranom i da daju plate njegovoj vojsci. Poslije par mjeseci tajnih pregovora potpisan je sporazum između italijanskih fašista i Đurišića. Italijani su ovako snabdijeli Đurišića, piše dr Pajović: " - dva topa kalibra 65/17, - 964 puške preko komande divizije Pusterija, - 99.000 metaka puščane municije, - 20 šmajsera (automata) breda 37, - 80.000 metaka za šmajsere, - 20 minobacača 81 mm, - 1000 bombi. Osim naoružanja, predviđena je i isporuka po 20 kvintala (2.000 kilograma) namirnica svakoga dana, a plate su isplaćivane posebno za oficire, posebno za podoficire, posebno za borce." (ista knjiga, str 35)
Na krilima ovakve podrške Đurišić je formirao vojsku od 15.000 boraca i sa takvom vojskom tokom cijelog rata se žestoko, a često i uspješno obračunavao sa partizanima i komunistima - jedinim istinskim borcima protiv fašizma u okupiranoj Jugoslaviji.
Dr Pajović piše kakva je uputstva Pavle Đurišić dao svojim četnicima kako da se obračunavaju sa antifašistima: "Kada je otpočela hajka protiv partizanskih grupa Đurišić je svojim jedinicima izdao konkretna naređenja u kojima je stajalo: »svakog uhvaćenog komunistu ubiti na licu mjesta sem vođa, koje vezati i sprovesti ovom štabu. Ukoliko bi se uhvatio sa tačnim i osvedočenim dokazima, koji komunistički jatak, bez razmišljanja ga ubiti.« Prilikom izvođenja jedne akcije krajem novembra 1942. Đurišić je naredio: »Svakog komunistu - partizana na koga se naiđe ili se u borbi uhvati, likvidirati po kratkom postupku.«" (ista knjiga, strane 53 i 54)

Đurišić je u Kolašinu koji mu je bio baza, imao i svoj zatvor u kom je skončalo mnogo partizana.
Đurišić je vršio etnička čišćenja po programima Moljevića i instrukcijama Draže: U Nikšiću, u junu 1941. srpski advokat Stevan Moljević napisao je program "Homogena Srbija" koji je predviđao stvaranje Velike Srbije u okviru zajednice sa Hrvatima i Slovencima.
Granica "Homogene Srbije" na śeverozapadu je trebalo da bude otprilike onamo đe ju je kasnije iŠešelj povukao, na liniji Karlobag - Karlovac - Virovotica. Sam naziv "Homogena Srbija" sugeriše kakva je ta Srbija trebala biti - etnički očišćena od svih nacionalnih manjina! Moljević je jedan od prvih propagatora etničkog čišćenja, u istoriji se stvari ne dešavaju slučajno, pa je tako ideja o etničkom čišćenju u praksi dobila zamaha devedesetih godina 20. vijeka.
Draža Mihailović je na osnovu ovog Moljevićevog programa 20. decembra 1941. dao Instrukcijesvojim komandantima u Crnoj Gori. Evo nekih Dražinih instrukcija, iz knjige dr Pajovića: "- Čišćenje državne teritorije od svih 'narodnih manjina i nenacionalnih elemenata', - Stvaranje neposrednih zajedničkih granica između Srbije i Crne Gore... čišćenjem Sandžaka od albanskog i muslimanskog i Bosne od hrvatskog i muslimanskog življa." (ista knjiga, strana 26)
Po Dražinom naređenju Đurišić je sa svojom vojskom napao Foču u avgustu 1942. U skladu sa Moljevićevim (i Dražinim) programom jednako su mu na meti bili i naoružani protivnici i civili - žene, đeca, starci. Naravno, akcija je bila uperena samo na muslimane i katolike. U Foči su tada izvršeni veliki zločini od strane četnika. Akciju je naredio lično Draža Mihailović.


U januaru 1942. Đurišićeve jedinice napale su i uništile 33 muslimanska sela u bjelopoljskom srezu. Tom prilikom ubili su oko 400 naoružanih ljudi i oko 1000 žena i đece.
U februaru 1943., sve radeći po Moljevićevom i Dražinom programu za stvaranje Velike Srbije, Đurišićeve snage su napale muslimanska sela u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu i tom prilikom je ubijeno 1.200 odraslih muškaraca (od kojih je jedan dio bio naoružan) i 8.000 žena, đece i staraca. Đurišić je bez ustezanja izvijestio Dražu o tome kako je masakrirao civilno stanovništvo, taj dokument je sačuvan.
U julu 1944. četnici su u Bjelopavlićima otkrili skojevsku organizaciju. Izvršili su raciju i pohapsili veći broj omladinaca, dakle, neboračku omladinu. Radoje Pajović u tekstu "Osnovni podaci o zločinima Pavla Đurišića", piše: "U julu 1944. godine, na Lazinama kod Danilovgrada, Đurišićev sud osudio je na smrt 50 omladinaca rodoljuba, koji su svi strijeljani bez prava žalbe. Možda bi ih bilo strijeljano i više, ali se umiješala Njemačka komanda u Danilovgradu, koja je zabranila dalja strijeljanja."

[NSX]

Правно:

1. Поступак по коме му се судило је сличан нирнбершком поступку.

2. Отуда, када оцењујемо право на правично суђење, онда имамо да применимо опште међународне стандарде ТОГ ВРЕМЕНА.

3. Тачно је да није било право жалбе, али право жалбе нису имали ни осуђени у Нирнбергу.

4. Тачно је да је стрељан после два дана, али ови у Нирнбергу су ОБЕШЕНИ после 15 дана.

5. Тачно је да нема гроб, али је поступком у Нирнбергу ИЗРИЧИТО прописано да неће имати гроб они за које се изрекне смртна казна.

6. Када је написана пресуда не знам. Суд не може да је изрекне, због обимности у току самог изрицања, а да то већ нема написано. Није могуће то радити “из главе”. Дакле, најважнији део је сигурно био написан пре извршења. Кључно је међутим ово: када на неку одлуку суда странка нема право жалбе, онда не достављање писменог отправка те одлуке НИЈЕ БИТНА ПОВРЕДА ПОСТУПКА.

7. Основни разлог за рехабилитацију је наводно у томе да није било фер суђење. Да је држава имала сва права, а да окривљени није имао нека права. Кажем нека, зато што је свакако имао право да се о свему изјасни и имао је врло добре адвокате. Сада, у поступку рехабилитације, ДРЖАВА нема никаква права зато што уопште није странка у поступку. Дакле, ПАРАДОКСАЛНО, право на фер суђење се испитује у поступку који је потпуно НЕФЕР према држави, односно заступнику оптужбе.

8. Око доказних предлога. Тачно је да је суд одбио извођење доказних предлога у правцу доказивања спашавања савезничких пилота. Али та чињеница није релевантна у поступку, зато што је неспорно да су савезничке мисије биле у штабу Михаиловића. Њему се ставља на терет борба против партизана, убијање цивила и наређивање ликвидација Муслимана и Хрвата, па чињеница да ли је спашавао пилоте нема никакву доказну снагу за кривична дела о којима се говори, а у вези олакшавајућих околности и правилног сагледавања његовог односа према фашизму, сасвим је довољна неспорна чињеница да су првих година рата, односно већем делу рата, у његовом штабу биле савезничке мисије. Другим речима и данас би било оправдано одбити такве предлоге зато што одуговлаче суђење, а не 1946.

Овде је важно истаћи да поступак у Нирнбергу НА ВИШЕ МЕСТА као један од приоритета захтева брзо суђење. Тако да је и наш поступак у том духу.

9. Потпуно се занемарује чињеница да је Дража ухваћен 1946. године, а да се по међународним правилима све наоружане јединице након 9. маја 1945. године имају сматрати бандама и на њих се не примењује било која међународна конвенција. Другим речима, став је био да се све такве јединице имају ликвидирати, односно да је власт на чијој територији су ухваћени или која контролише ту територију, овлашћена да са њима поступа по свом нахођењу. Отуда се никада у међународним односима није покренуло било какво питање ликвидације Усташа у Блајбургу, јер је то било после 9. маја 1945. Да ли неко сумња да би Американци, Енглези или данас Немци пропустили ту прилику да је правно могућа?

То што се Дражи уопште судило је луксуз који му по међународном праву уопште није припадао.

10. Не знам да ли је био мучен, али се по суђењу види да он оспорава све наводе оптужнице, па не видим везу између преткривичног поступка и поступка пред судом. Да је он признао наводе оптужнице, онда би било релевантно да ли је такво признање изнуђено тортуром. Како је он исцрпно побијао те наводе, питање тортуре пре суђења нема значаја за обарање пресуде.

Треба сачекати пресуду да видимо какве је разлоге дао суд, али на први поглед се са сигурношћу може тврдити да разлози које су изнели заступници странке која је иницирала поступак нису правно утемељени.

Иначе, око права на оспоравање судске одлуке да разјасним: извршна и законодавана ВЛАСТ немају право да коментаришу и наравно нарочито не да оспоравају, судску одлуку, а не остали грађани и стручна јавност. Судска одлука се мора поштовати, али се наравно може оспоравати.

Историјски поглед:

1. Ми смо у том рату имали више квислиншких покрета.

2. И за Дражу и за партизане су то сасвим неспорно: Недић, Љотић и Коста Пећанац. Није мало.

3. И за Дражу је неспорно да је већи број његових војвода и официра имао своје јединице које га или нису слушале или су га врло лабаво слушале. Другим речима, он се више предастављао као командант и то био у својој глави, него што је стварно командовао. Отуда, горе набројаним непријатељима народа треба додати још један значајан део тзв. Дражиних четника, који су вршили злодела и за које ни Дража не спори да су их вршили – само каже не по његовом наређењу или противно његовом наређења, или он за то уопште није знао.

Дакле, већи број четничких војвода, не само Пећанац, су и сарађивали са окупатором и вршили злодела и Дража им није судио због тога.

Тачно је да су четничке једнице у Хрватској одмах сарађивале са Италијанима, дакле са окупаторима и ту се сасвим разликовале од Драже, али је то разумљиво у ситуацији када треба штитити Србе од усташког геноцида. Њихово остајање на страни окупатора након пада Италије је потпуно неприхватљиво.

4. Неспорно је да је Дража почео да окупља борце за отпор окупатору практично одмах након априлског слома 1941.

5. Неспорно је да су његове јединице у првој години рата изводиле операције против окупатора. Када и колико је било и сарадње, то је у том периоду више ствар тактике, него опредељења и то му се не може стављати на терет. Неспорно је да су Немци стрељали и његове четнике као и партизане у том периоду.

6. Кључне ствари које терете Дражу су следеће:

а) несумњиве наредбе да се чисте подручја од Муслимана и Хрвата за која је мислио да ће представљати територију Србије;

б) учешће његових јединица на Неретви – он то објашњава тиме да је кренуо да заузме Далмацију и да нема везе са обручем око партизанских јединица, што је неубедљиво објашњење;

в) одбијање да се стави под команду партизана – за то нема никаквог оправдања. То од њега тражи и краљ, па ако си краљев официр онда су све наредбе за тебе обавезујуће, а не само оне које ти се допадају и још важније савезници. Реч је о последњим данима августа, односно оперативно о септембру 1944. Добар део четника прелази у партизане, а да је наредио да све јединице приступе партизанима, страдали би само зликовци и нико више. То што би могуће он лично страдао нема значаја, зато што командант прво води рачуна о својим јединицама, па тек онда о себи. И овако је страдао, а изазвао је поделу у српском народу.

г) борбе против партизанских јединица које улазе у Србију из Босне да је ослободе. Ово нема никаквог оправдања. Реч је о времену када је јасно да је пораз Хитлера неминован и не постоји било какав разлог за “тактизирање”.

д) остајање у борби против партизана и након ослобођења Београда.

7. Ја Дражу видим као несумњиво лично храброг човека, доказано у балканским и Првом рату, али малих способности. Човека кога је у велику игру увукла енглеска обавештајна служба и наменила му задатке које он нити је могао да разуме нити да их спроведе. Без личне харизме за своје команданте, без иницијативе, са неком романтичарском визијом краљевине која није имала никакве шансе. Он није само националиста, него баш шовиниста и у том делу ми је сасвим неприхватљив.

8. Укупно, Дража се не може уопште стављати у исту раван са Усташама, његов покрет је стварно у великој мери различит и на правој страни у односу на Усташе, али то још увек не значи да није било оправдано да за своје грешке плати главом.

9. Највећа грешка која је рехабилитацијом направљена је у томе што ће се на тој основи, а под командом англосаксонских обавештајних служби, подстаћи најекстремнији елементи муслимана међу Бошњацима и Албанцима унутар Србије, на сваковрсне акције.

Branko Pavlović

[Gandalf_White]

Bitka na Neretvi, hapšenje Đurišića od strane Njemaca, pa saradnja sa Njemcima: Odmah poslije velikog pokolja muslimanskog stanovništva četnici Pavla Đurišića priključili su se Italijanima i Njemcima u velikoj ofanzivi protiv partizana koja je poznata kao Bitka na Neretvi - to je zajednički naziv za seriju bitaka. U borbi protiv antifašista na Neretvi, četnici su pretrpjeli težak poraz od koga se nijesu oporavili.
U maju 1943. Njemci su u Kolašinu uhapsili Đurišića, jer mu očigledno tada nijesu vjerovali, pa su ga internirali u jedan logor u Poljskoj. Iz tog logora Đurišić je sa grupom zatvorenika navodno uspio da pobjegne, te se dokopao Beograda. U Beogradu je uhapšen, ali ga je poslije 40 dana na intervenciju Milana Nedića puštio specijalni njemački izaslanik Herman Nojbaher. Odmah pošto je pušten na slobodu Đurišića je primio isti Nojbaher koji je izjavio da je Đurišić nepravedno uhapšen. Zatim se Đurišić poslije kapitulacije Italije stavio u službu Njemaca na zajedničkom poslu - borbi protiv partizana.
Đurišić je u Beogradu opet boravio u maju 1944. kada je pośetio Nedića, Nojbahera i druge visokorangirane fašiste. Sa njima je dogovorio da po ugledu na nacistički Srpski dobrovoljački korpus organizuje Crnogorski dobrovoljački korpus jačine 5.000 ljudi. Tom prilikom u Beogradu je i odlikovan. Dr Pajović piše: "Na prijedlog njemačke komande za Jugoistok, Đurišića je Hitler odlikovao Ordenom gvozdenog krsta." (ista knjiga, strana 80)
Slom četničkog pokreta u Crnoj Gori, stavljanje pod komandu Sekule Drljevića i smrt Đurišića: Plašeći se odmazde partizana, u decembru 1944. četnici Pavla Đurišića, njih oko 7.000 kao i nekih 3.000 žena i đece, krenuli su u zbijeg prema istočnoj Bosni. Prije toga su razmatrali da li da idu za Grčku, kako je željela većina crnogorskih četnika. Ipak, presudio je poziv Draže Mihailovića da se svi četnici okupe na prostoru Goražde - Foča - Kalinovik, a odluka da se poslušaDraža Mihailović ispostavila se kao katastrofalna po ovaj nesrećni zbijeg. Nekoliko dana prije nove 1945. godine četnički zbijeg je stigao u Rudo, a iz Rudog je 10. januara krenuo prema Trebavi. U uslovima surove zime, gladi, iscrpljenosti i epidemije tifusa dosta učesnika zbijega je umrlo.
Kad su stigli u Trebavu Đurišić se sastao sa Dražom Mihailovićem koji mu je poslije svega predložio da se svi vrate u Srbiju i Crnu Goru i tamo organizuju gerilski otpor novim vlastima. To je Đurišić odlučno odbio, organizovao je konferenciju svog oficirskog kadra i četničkih intelektualaca, na kojoj je odlučeno da se ide za Sloveniju.
Poslije te odluke uspostavljen je kontakt sa Sekulom Drljevićem. Sekula Drljević se iz Zemuna (đe je živio tokom rata) brzo poslije teškog savezničkog bombardovanja Beograda u proljeće 1944. preselio u Zagreb i tamo osnovao nekakvo imaginarno Crnogorsko državno vijeće, a sebe ustoličio za preśednika tog vijeća. Đurišić je dakle stupio u kontakt sa Drljevićem, imao je namjeru da mu Drljević, koji je bio u dobrim odnosima sa ustašama, obezbijedi preko teritorije NDH siguran prolazak do Slovenije. Na to je Drljević od Đurišića tražio da ga prizna za vrhovnog komandanta, a da Đurišićeva vojska bude proglašena za Crnogorsku narodnu vojsku. Đurišić je pristao i 22. marta 1945. sklopljen je sporazum po kojem je Sekula Drljević postao vrhovni komandant Đurišićeve vojske. Postupajući po jednoj od odredbi sporazuma 2700 ranjenika i tifusara iz četničkog zbijega odmah je prebačeno na lijevu obalu Save đe su smješteni i zbrinuti u Staroj Gradiški i tako su privremeno spašeni (kasnije su i oni otišli za Sloveniju).
Čim je čuo za sporazum sa Drljevićem Draža Mihailović je odmah krenuo u propagandnu akciju protiv Đurišića i već 23. marta 1945. raspisao svim četničkim komandantima da je Đurišić izvršio izdaju, da će mu biti suđeno i da će saveznici saznati za njegovu izdaju. Što se potom desilo, dr Pajović piše: "Mihailovićev raspis od 23. marta iznenadio je Đurišića, koji se uplašio od neželjenih posljedica. Čim je saznao za raspis, Đurišić je svojim jedinicama, koje su se, navodno kao vojska Sekule Drljevića, četiri dana odmarale u rejonu Bosanskog Broda, naredio pokret desnom obalom Save u pravcu Motajice i Lijevča polja. Time je praktično prekršio sporazum s Drljevićem." (ista knjiga, strane 97 i 98). U fusnoti dr Pajović je dao izjave četnika u emigraciji koji su u Glasniku SKD "Njegoš" tvrdili da je Đurišić izigrao sporazum sa Sekulom.
Kad je uvidio da je Đurišić krenuo sa vojskom drugim pravcem u odnosu na dogovorenu rutu kretanja, Drljević je o tome obavijestio ustaško rukovodstvo koje je poslalo svoje jedinice da spriječe dalji prodor četnika i da ih napadnu. Pokušavajući da se probiju prema Sloveniji četnici su na Lijevča Polju pretrpjeli veliki poraz. Potom su ih ustaški avioni zasipali lecima u kojima je Sekula Drljević tražio od njih da se predaju da ne bi "ludo izgubili glave." Velika većina Đurišićevih četnika se predala 8. aprila, sprovedeni su u kasarnu u Staru Gradišku, oružje im nije oduzeto. Đurišić se tada nije predao već desetak dana kasnije.
Radoje Pajović piše: "Za razliku od ostalih četničkih jedinica koje su neposredno poslije poraza na Lijevče polju prišle Sekuli Drljeviću, ustaše su četničku grupu na čelu s Pavlom Đurišićem, koja se kasnije predala, odmah razoružale. Svakako su to uradile sa znanjem Sekule Drljevića, a - kako izgleda - i na njegovu sugestiju." (ista knjiga, strana 103)
Pavla Đurišića i skoro kompletan njegov oficirski kadar i rukovodstvo, njih oko 150, ustaše su tada sprovele u Jasenovac đe su ih pobili.
Nekoliko hiljada četnika koji su se predali 8. aprila i koji nijesu razoružani i koje je, kako ja razumijem ta dešavanja, privremeno od ustaša spasio Sekula Drljević, završilo je kasnije u Sloveniji đe su komunisti veliku većinu njih poslije završetka rata postrijeljali. Od komunista ih Sekula nije mogao spasiti.