Životinjske priče

[starwalker]

Krivac za topk je dirljiva priča koja slijedi.




Jednom su jednog starog pastira, koji je više od 70 godina čuvao ovce, upitali novinari: ”Da li možete da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?”

SnowBunny_01/Flickr.com

Razlog zašto su novinari uopšte došli bio je to što je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov 80. rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto već punih sedam decenija.

Starac se ispočetka branio rečima da je on običan pastir i već mu je bilo neprijatno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu nije nadao, a kamoli to da da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje.

Novinari kao novinari, napadni kao osice, nisu hteli tek tako da odu, a prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo priču.

Imao je on običnih priča, koje su za “običnu raju” i koje se mogu pričati uz vatru deci, ali je mislio da su one suvišne. I onda je počeo priču:

"Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.

No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem, jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo?

Pseto je postalo kršno, veliko i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca.

Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša.Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce, koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile.

Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim, ipak, šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad.

U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više što se ispred njega nalazila hrpa još uvek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo…

Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao.

Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao.

Da bih nekako spasao što se spasti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica.

Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice...

Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu…

Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga.

Cena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo…

Izvor: B92

____________

Ako i vi naletite na sličan materijal - opis odnosa životinja prema čovjeku i obratno, budi slobodi da ga podjelite ovdje.

[the_lady_marianna]

Uvijek su mi bile zanimljive ovakve priče, evo jedne koju sam nedavno čitala, gledala:

http://www.bbc.co.uk/mundo/noticias/...orena_lp.shtml

[the_lady_marianna]

Emotivni susret vlasnika i psa koji ga je sedam dana čekao ispred bolnice



Brazilac po imenu Lauri da Kosta jednog dana je u napadu zadobio povrede zbog kojih je završio u bolnici.



Da kosta je zadobio udarac kamenom u glavu, pa je odmah morao da bude operisan. U bolnici je proveo sedam dana, a dok je lečenje trajalo, ispred bolničkih vrata ga je strpljivo čekao njegov najbolji prijatelj, pas po imenu Seko.

Pas je sedam dana ležao na bolničkom parkingu, neumorno bdijući izdaleka nad svojim nerazdvojnim prijateljem, odbijajući da se pomeri dok da Kosta ne dođe po njega.

Minuti su se pretvarali u sate, sati u dane, a čovek se nije pojavljivao. Ni glad ni žeđ nisu pokolebali dobru kucu da odustane od čekanja svog vlasnika da se vrati, a njihov ponovni susret ovekovečen je na dirljivom snimku koji je raznežio svet.

Zaposleni u bolnici saznali su već nakon nekoliko dana za vernu kucu koja čeka vlasnikov oporavak, pa su počeli da se staraju o njemu, dok da Kosta ne dođe po njega.

Osmog dana došao je i trenutak sreće za kucu i njenog vlasnika, jer se čovek oporavio toliko da moze da izađe ispred bolnice, iako će još neko vreme provesti u njoj.


Čim je ugledao najboljeg prijatelja, presrećni pas je skočio na njega, veselo mašući repom, i počeo da ga liže po licu. Nije bilo kraja ni sreći njegovog vlasnika

[lepetanac]

niko ti se ne moze vise obradovati nego pas, svaki put kao da te vidi prvi put poslije 10 godina a niste se vidjeli 10 minuta

[toti]

Mozda nije prica ali treba procitati

1) Moj život traje 10-15 godina. Svaki rastanak od tebe, znači za mene patnju. Razmisli o tome pre nego što me uzmeš.
2) Daj mi vremena da shvatim šta ti od mene tražiš.
3) Imaj poverenja u mene, jer živim od toga.
4) Nemoj se nikad ljutiti na mene, i nemoj me za kaznu zatvarati. Ti imaš svoj posao, svoju razonodu, sve prijatelje, ja imam samo tebe.
5) Govori ponekad samnom. Iako tvoje reči ne razumem, ipak poznajem tvoj glas koji se obraća meni.
6) Znaj, bilo kako da se samnom postupa ja to nikad ne zaboravljam.
7) Razmisli, pre nego što me tučeš, da bi moje čeljusti s lakočom mogle zgnječiti koščice tvoje ruke, ali ja to nikad ne radim.
Pre nego što počneš da me grdiš, «tvrdoglavog» i «lenjog» dok me učiš nešto, razmisli, možda me muči neprikladna ishrana, mošda sam bio predugo izložen suncu, ili imam istrošeno srce.
9) Brini se za mene kad postanem star, i ti ćeš jednom postati star.
10) Prati me na mom poslednjem putu. Nemoj nikad reći: «Tako nešto ja ne mogu gledati», ili «Neka se dogodi u mojoj odsutnosti». S tobom je za mene sve lakše.
11) Ti si mene birao – ja tebe volim takvog kakav jesi.

[Byk-e]

Šarplaninac Džeki rođen je na planini, stara kamena kuća, livade i šumarci bili su njegov dom. Bio je veći i snažniji od svojih sestara i braće iz legla.
Nemirno i radoznalo štene, koje je svojom njuškicom moralo sve da istraži i upozna se sa svima, sa kokoškama, koje su nesmetano lutale, sa kravama koje su ga radoznalo posmatrale, sa jarićima i kozama, odraslim psima.
Bilo je leto kada je upoznao nju , devojčicu nemirne kose i nemirnog duha, od prvog trenutka pa do kraja svog života, pripadao je samo njoj. Bili su nerazdvojni, svaki dan lutali beskrajnim livadama, šunjali se ispod senki stoletnog drveća, pratio je i čuvao dok je brala pečurke, rasli su zajedno, zajedno upadali u nevolje , bili tvrdoglavi, durili se, mirili se..
Sneg je padao danima, sve je bilo prekriveno dubokim belim pokrivačem, koji je škripao pod nogama.Džeki i njegova drugarica, šunjali su se i pratili tragove grupe lovaca . Trag je vodio do tajanstvene, mračne sume, kroz koju je jedva prodiralo bledo jutarnje svetlo. Džeki je bio uznemiren, osećao je opasnost, ali devojčica je tvrdoglavo nastavljala da prati tragove koji su vodili sve dublje u šumu. Njegov opominjući lavež nije je odvratio od njenog plana. Odjednom, osetila je kako tlo pod njenim nogama nestaje, padala je. Zbunjena i dobro ugruvana videla je da je upala u duboku rupu iz koje nije mogla da izađe. Džekijeva zabrinuta glava i lavež dali su joj snage da ne paniči i da suzbije strah koji je počeo da je obuzima. Šuma joj se činila jos mračnija, a srce je počelo da joj se ledi kada je čula iz daljine zavijanje vukova. Odjednom, šuštanje i buka, a Džekija nigde na vidiku, činilo joj se da prolaze sati , dok nije čula poznati duboki uzdah i videla dragu glavu kako se naginje prema njoj. Zubima je vukao debelu i dugačku granu, sirovu i jaku, koju je nevreme prethodnih dana verovatno polomilo. Glavom je gurao kraj grane sve dok ona nije svojim debljim delom završila u rupi. Lavež ohrabrenja i devojčica se uprkos tome što je noga mnogo bolela, spretno uzverala uz granu i izašla iz rupe, presrećna grleći svog vernog prijatelja.
Zabrinut pogled Džekijevih očiju i kratak opominjući lavež , ovog puta su bili dovoljni da ga posluša i zajedno sa njim se polako vrati kući.
Godine su prolazile, Džekiju su najdraža bila leta i zime, iako je porastao u velikog ponosnog psa od koga su mnogi zazirali, a ostali psi se bojali ili ga poštovali, tada je njegova drugarica dolazila i on je tada uvek bio onaj nestaško, srećan, jer su zajedno. Na zvuk njenog glasa zatrčao bi se mašući repom i iskeženim zubima , slika koja bi kod drugih izazvala jezu, a kod devojčice samo neizmernu sreću, dok bi naslanjao šape i glavu na njena ramena.
Jednog leta nije se pojavila, prošla je i zima nje nije bilo. Džeki je stario, posmatrao štence koji su rasli, učio ih ponašanju i hrabrosti, ali one živosti u njegovim očima više nije bilo. Ponovo su preletele godine, Džeki je bio starac, bio je bolestan, ali žudnja u njegovom srcu, nije mu dozvoljavala da ode.
Letnja vrućina i dosadno zujanje insekata, Džeki je dremao ispod hlada ogromnog hrasta, u jednom trenutku učinilo mu se da sa staze čuje voljeni glas, pridigao se na svojim staračkim nogama i načuljio uši:” Da, sluh ga nije prevario. Da, to je ona, njen glas ” , a blagi povetarac doneo mi je njen poznati miris, ona se promenila, za njega je bila uvek ista.
Osećajući ogromnu snagu, potrčao je prema njoj, njegov moćni rep zaparao je vazduh još jednom, skočio je u njen zagrljaj ispunjen beskrajnom srećom i ljubavlju, zalajao da je pozdravi i poslednjim bljeskom svojih pametnih očiju pokaze svoju ljubav. Zvezde u njegovim očima su se ugasile…..

vise na http://carobnasuma.wordpress.com/category/price-o-sarplanincima/

[Byk-e]

Citat iz knjige "SARPLANINAC" Radise Ruzica:

"O psima Hacima Rizvanija iz Djurdevista, sela na zapadnoj padini Sare, govori se s osecanjem duga, ali bez preterivanja. Jer zrtve koje je pas u stanju da podnese za svoga gospodara, u ovom kraju se smatraju kao sasvim prirodna svakodnevna pojava.
Jedno prohladno i maglovito februarsko jutro 1976. godine Hacim ce dugo pamtiti kao dan svog ponovnog rodenja.
Hacima je u planinu sa stadom ovaca uvek pratila Meca, snazna siva kucka, veteranka, koja je imala vise obracuna s vukovima i bila naoruzana ogromnim znanjem i iskustvom. S njim su isli i Murdzo i Karamon, takode cistokrvni sarplaninci, u cjeloj okolini poznati kao neustrasivi.
Psi su povremeno dizali njuske uvis kao da u vazduhu traze neki samo njima poznati miris. Stado su predvodila dva ovna jakih rogova, koji su nervozno tresli glavama.
- Kao da sam nesto predosetio - prica Hacim Rizvani - nisam zelio da idemo dalje. Digao sam ruku i time dao znak psima da zaustave stado.
Hacimovi psi su bili tako uvjezbani da su znali sta znaci svaki njegov pokret: da li je podigao levu ili desnu ruku, da li je uspravljena ili polozena.
Meca, Murdzo i Karamon na to zalajase i pocese da zbijaju ovce.
- Iskusna kucka je istog casa dotrcala i legla kraj mojih nogu - nastavlja Hacim. - Odlicno smo se razumeli. Vrelim, crvenim jezikom lizala mi je ruku i ja sam shvatio da je zedna. Dao sam joj vode. Kad se malo rashladila i ugasila zedj, polozila je glavu na prednje sape, ali njene zivahne i budne oci nijednog trenutka nisu ispustale stado iz vida.
Ovce su blejale i zbijale se, spustivsi glavu. Poznavaoci ovih zivotinja kazu da su one ljubomorne, narocito kad imaju jaganjce. Ali Hacim je znao da sada nije rijec o tome.
- Ponasanje pasa dalo mi je na znanje da nesto oko nas nije u redu. Ubrzo su psi poceli da zavijaju, ali to je bilo kratko, a onda su stali da trce tamo-amo. Ovce su pojurile predvodene ovnovima. Kao veliki beli oblak stado je sve brze jurilo pored mene i psi nisu uspevali da zaustave njih dvesta pedeset. Tada sam cuo reski urlik i zavijanje i shvatio da nas je napao copor upornih i podmuklih vukova. Meca, Murdzo i Karamon bili su sa stadom. Znao sam da im predstoji tezak zadatak. Jer vuk je lukav poput lisice. Kad izgladni, kadar je za tili cas da zakolje i do devedeset ovaca i da im samo popije krv. Ako mu se ucini da nece uspeti, u stanju je da se vrati u sumu, da se najede peska ili zemlje da bi postao tezi i da bi ih lakse masakrirao.
Ali Hacim jos nije ni slutio da ce se i sam naci u zivotnoj opasnosti.
Osetivsi da ce lako doci do plena, iz sume je istrcao vuk i krenuo u pravcu stada. Medutim, kad je opazio coveka zaostalog iza ovaca, ustremio se na njega.
U pocetku je Hacim pokusavao da kurjaka drzi na odstojanju. Bio je kao u groznici. Zver je uspela da ga nekoliko puta zgrabi za desnu ruku u kojoj je drzao stap, i ona mu je ubrzo pomodrila i pocela da otice. Nije vise mogao da se opire i od bola je pao. Pokusavao je da ustane, uzalud. U ocajanju je u sebi rekao: «Ovo je kraj.» Tog trenutka, poput strele, do njega je doletelo nesto sivo. Bila je to kucka Meca, koja je osetila da joj je gospodar u opasnosti.
- Pocela je da trci oko vuka - nastavlja uzbudeno Hacim, prisjecajuci se dogadaja. - Cas mu se priblizavala, cas lajala sa bezbednog odstojanja. Uto se zver ustremila ponovo na mene, i ja se sledih pogledavsi prvi put smrti u oci. Tada, brzinom munje, kucka mu je ostre zube zarila u vrat. Vuk je kriknuo i poceo da se vrti ukrug. Odjednom su se tu stvorili Murdzo i Karamon i, poslije kratkog rezanja, oba su se bacila na kurjaka. U tom bespostednom okrsaju zver je zakacila Murdza i on je pao pored mene, pogledavsi me poslednji put. Iz njegovog rasparanog vrata krv je lila potokom.
Za to vrijeme, iskusna Meca, uz pomoc Karamona, nastavila je da se bori, dok zajednicki nisu savladali krvozednog napadaca."

[pilicius]

Imao sam zlatnog labradora retrivera. Baka se zvao.
Suvisno je pricati o ljubavi izmedju nas.
Na selu sam zivio i on je bio tamo naravno pusten stalno uredno vacinisan, nikad bolestan ... uvijek sa mnom u ribolov isao, ma pjesma.
Koliko sam samo para ulozio u posude za njegovu hranu i vodu a tek sve ostalo.
Jednog dana nema Bake. Zovi ne zovi, nigdje ga nema. Nikakve znake nicega prije toga pokazivao nije.Podjoh da ga trazim svugdje i nadjoh ga pored rijeke kako lezi i zvace neku travu. Lezao sam sa njim sat vremena i poslije ga ponjeo kuci da mu dam caj i sve sta treba.
Nije mogao da hoda. Jednostavno iscrpljen. Donjeo sam ga kuci i na mjesto gdje sam ga ostavio tu je proveo 3 dana bolujuci nije se mrdnuo sa mjesta.
A covjek iz sela veterinar pa sam ga dovodio i rekao je da se otrovao zestoko i da mu nema spasa uprkos svemu sto mu je dao.
E sad kako sam morao za PG jer sam dobio dijete tih dana, dva dana ga vidjeo nisam.
Starci su mi rekli da se ne pomjera niti jede niti pije sta. Pomjeri usi ponekad i pomjera oci. Nista, bespomocan.
I kako dodjoh doma pravo do njega podjoh. Nema cestitanja za djete ni nista no ja pravo kod Bake. Kad me vidje, krenu da ustaje, drhte noge, rep se pomjera polako, izmazih ga malo, kako bijahu tuzne oci. Rekoh stani malo da ti mlijeka donesem da ako nesto krene da jede/pije. Dok se vratih sa posudom nadjoh ga mrtvog. Cekao je 2 dana da me vidi i onda izdahnu.
..........................................
Moje misljenje je da covjek pored majke ne moze da ima prijatelja u zivotu dobrog i vjernog kao sto moze da ima psa.

[Byk-e]

Ja licno nemam tuznih iskustava sa psima. Ali imam nekih anegdota tipa jednom dok sam setao sarplaninca koji je inace bio jako miran prevario bi se covjek da nije sposoban da ujede. Ali te prilike izleti komsijin pit bul zvijer kad ga vidis pomislis od ovoga ti nema spasa. I on pravo na mene. A moj sarki se isprijeci izmedju i kada ga je dofatio podere ga ko baba kutiju ratluka. Od siline ugriza polomijo mu je obe zadnje noge. Inace volim da citam istinite price i legende o sarplanincima. Svi smo citali Bijeli Ocnjaka zar ne?

[Manu]

Da unesem neku veseliju pricu, istinitu. Poklali se dva psa na Ct kod Vile i gleda to Ruta Pajevic. Kolju se oni dva minuta i jedan cvileci pobjeze. Nailazi Rutin poznanik koji je vidio kraj sukoba i pita:
"Dje nestade onaj kucak?"
Ruta:
"Posa je kuci za pistolj!"

[starwalker]

Izvinjavam se što ću možda nekoga rasplakati, ali moram podijeliti..

_____

KAD TIŠINA UBIJE

18. maj 2014


Kako sam ja srećan pas ! Imam divnu kuću sa prelepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao I ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.

To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đura I njihova divna ćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna devojčica, mama kaže da je ona juče napunila 3 godine. Baš sporo raste ! Mi psi mnogo više porastemo za 3 godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mešanac retrivera …. I ja imam 3 godine, ali sam nekako veći od Ane …..mama Slavka I tata Đura su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam šta je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mesto, jer kažu da sam nađen sav prljav, smrdlji I čupav. Otuda mi I ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelepu kuću sa prekrasnim dvorištem I baštom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala I nekako sva smotana u neke bele krpe. Baš sam je zavoleo. Odrasli smo zajedno….doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!
Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana , uvek ima hrane ….imam I divan krevet u dnevnoj sobi.

Čekajte, moram ovo da čujem !!! Izvinite što prekidam svoju priču!
Mama I tata slušaju onaj veliki aparat iz kog pričaju ljudi.
Uplašeni su ! Šta se dešava????
Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli I rekli mi : “ Ne, sada Čupko”.
Možda su ljuti jer kiša pada već 2 dana, pa kad izađem napolje, unesem I malo blata u kuću ????
Ne , nije to, gledaju kroz prozor, izlaze I ulaze u kuću, prestravljeni su !!!! Šta se dešava?????? Hoću ja da pomognem!!!!

Počinju da traže neke stvari po kući, oblače se, oblače I Anu……. Evo, zovu me da sa njima odem na sprat, možda ipak mogu da im pomognem. Penjemo se, nešto se čuje iza mene….okrećem se….. …..otkud voda u kući??????

Sada smo na spratu, mama telefonira , Ana počinje na plače….. Ovo je nešto zaista ozbiljno!
Ja mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem.

Mama stoji na terasi I čeka nešto. Tata drži Anu I teši je, kaže kako će sve biti uredu!
Evo zove nas mama da I mi dođemo na terasu. Istrčavam sa njima.
Neki čamac stoji pored prozora I neki ljudi unutra.
O Bože koliko vode!!! Pa zar mi nismo na spratu????
Čujem ljude iz čamca: “Moraju svi da napuste Obrenovac,ali on ne može, takvo je naređenje” !

Ovo moram da čujem....sad se mama dere: “ Molim, vas, preklinjem vas, imamo velikog psa, ljubimca nas I deteta, povedite I njega….molim vas!!!!!! – počinje da plače….
....Ana počinje da vrišti, tata pokušava da smiri situaciju I govori ljudima: - Dobro, ako njega ne možete da povedete sa nama, nećemo ni mi da idemo ….povedite samo dete.
- Štaaa???????????????? Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje…vidim mu jednu suzu u oku.
Shvatio sam sve!!!!!!! Fiksirao sam pogledom tatu I prenosim mu očima reči : “ Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete!!! Nemojte brinuti za mene, ostaću,plivaću , pokušaću se spasti, a vi ste potrebni našoj Ani!!!!!

Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im lile niz oči.
- Znam, sve, znam, I vi mene volite.
Volim I ja vas I zato želim da idete, nemojte brinuti za mene.
Ja ću biti srećan što znam da ćete vi biti dobro.

Ušli su svi u čamac. Ja sam ostao na terasi.
Zvuk motora čamca se udaljio.
Uhhh, baš je tiho!
Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh šape su mi već u vodi ……..čekaću još malo…..šta da radim?
Odoh da se najedem, ostavili su mi u sobi hranu.
Da pojedem to, dok ne dođe voda I tamo.
Jedem, ali mi nešto baš ne prija…..

Uffff, evo vode I u sobi, već mi je do stomaka došla.
Ne vredi, još malo ću sačekati, ali moram da se pripremim da pokušam da plivam negde, naravno izaćiću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem da plutam. Odoh!
Uffff, plivam I plivam već ko zna koliko, ali nigde ne vidim gde da stanem na suvo, svugde vidim samo vodu……
....kako je svuda tiho... ček',ček'.....čujem neki lavež....neko zove upomoć
Evo vidim ih! Pa to su moji drugari iz komšiluka Laza, Pepi , Lunja i Doroti !
O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE PORED KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !!!!
Ja ne mogu da ih pustim , o bože, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu da pobegnu, udaviće se!!!!!
Mora da su im se gazde utopile, pre nego što su uspeli da ih puste!.....ne vredi moram dalje da plivam....već se vide samo krovovi kuća
.....Opet ta strašna tišina, ni muva se ne čuje
....Hladno mi je……auuu baš mi je hladno….šape su mi se nekako ukočile…..mislim da neću uspeti…
…važno da su mama , tata I Ana na sigurnom….uf, to je naj bitnije, sada mi je sve jedno, spokojan sam.
Bože, kakva tišina…I mrak je pao, ništa ne vidim…….
Ali se više ni ne pomeram…..ne mogu….
Ana, Slavka, Đuro, tako sam srećan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam za sve. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni , kada ste me spasili…..sad se pružila meni prilika da vam uzvratim . ……..Voli vas vaš Čupko !!!!!!
Ipak mislim da me je ubila samo tišina! Volim vas!

Autor - Milica Petrović Ex Popović
Napisano u pomen svim nastradalim životinjama u kataklizmičnoj poplavi

[Sh0ne]

Jeste tuzna prica, samim tim sto prvo zamisljas svu tu vodu i zivotinje kako se dave u njoj bespomocne, vezane i td... Vec sam citao text na fb i vise mi lici da je pisan od nekog djeteta iz osnovne, mozda srednje skole, nego od neke odrasle osobe, a vidim da Milica, autorka texta to jeste cim je "Ex". I slika je malo bezveze zvezdani da stoji mrtvo pasce odje. Mogu djeca da sanjaju.

[the_lady_marianna]

Ova priča i ona "bajka" Djevojčica sa šibicama- da presječeš vene poslije.

[starwalker]

Ok, brišem post.

[the_lady_marianna]

Nemoj! Neću sjeći! Obećavam!

Divna je priča, jedna od rijetkih koje te dirnu. Zato sam napisala onaj post, ne u cilju da ga obrišeš.

[Domaćin]

Jedan veseli performans...

[Xerxes]

Jasno je da je psima dosadno kada im đeca odu u školu. . .
https://www.facebook.com/renaudmargr...1079957573691/

[karamazov]

Šarplaninac Džeki rođen je na planini, stara kamena kuća, livade i šumarci bili su njegov dom. Bio je veći i snažniji od svojih sestara i braće iz legla.
Nemirno i radoznalo štene, koje je svojom njuškicom moralo sve da istraži i upozna se sa svima, sa kokoškama, koje su nesmetano lutale, sa kravama koje su ga radoznalo posmatrale, sa jarićima i kozama, odraslim psima.
Bilo je leto kada je upoznao nju , devojčicu nemirne kose i nemirnog duha, od prvog trenutka pa do kraja svog života, pripadao je samo njoj. Bili su nerazdvojni, svaki dan lutali beskrajnim livadama, šunjali se ispod senki stoletnog drveća, pratio je i čuvao dok je brala pečurke, rasli su zajedno, zajedno upadali u nevolje , bili tvrdoglavi, durili se, mirili se..
Sneg je padao danima, sve je bilo prekriveno dubokim belim pokrivačem, koji je škripao pod nogama.Džeki i njegova drugarica, šunjali su se i pratili tragove grupe lovaca . Trag je vodio do tajanstvene, mračne sume, kroz koju je jedva prodiralo bledo jutarnje svetlo. Džeki je bio uznemiren, osećao je opasnost, ali devojčica je tvrdoglavo nastavljala da prati tragove koji su vodili sve dublje u šumu. Njegov opominjući lavež nije je odvratio od njenog plana. Odjednom, osetila je kako tlo pod njenim nogama nestaje, padala je. Zbunjena i dobro ugruvana videla je da je upala u duboku rupu iz koje nije mogla da izađe. Džekijeva zabrinuta glava i lavež dali su joj snage da ne paniči i da suzbije strah koji je počeo da je obuzima. Šuma joj se činila jos mračnija, a srce je počelo da joj se ledi kada je čula iz daljine zavijanje vukova. Odjednom, šuštanje i buka, a Džekija nigde na vidiku, činilo joj se da prolaze sati , dok nije čula poznati duboki uzdah i videla dragu glavu kako se naginje prema njoj. Zubima je vukao debelu i dugačku granu, sirovu i jaku, koju je nevreme prethodnih dana verovatno polomilo. Glavom je gurao kraj grane sve dok ona nije svojim debljim delom završila u rupi. Lavež ohrabrenja i devojčica se uprkos tome što je noga mnogo bolela, spretno uzverala uz granu i izašla iz rupe, presrećna grleći svog vernog prijatelja.
Zabrinut pogled Džekijevih očiju i kratak opominjući lavež , ovog puta su bili dovoljni da ga posluša i zajedno sa njim se polako vrati kući.
Godine su prolazile, Džekiju su najdraža bila leta i zime, iako je porastao u velikog ponosnog psa od koga su mnogi zazirali, a ostali psi se bojali ili ga poštovali, tada je njegova drugarica dolazila i on je tada uvek bio onaj nestaško, srećan, jer su zajedno. Na zvuk njenog glasa zatrčao bi se mašući repom i iskeženim zubima , slika koja bi kod drugih izazvala jezu, a kod devojčice samo neizmernu sreću, dok bi naslanjao šape i glavu na njena ramena.
Jednog leta nije se pojavila, prošla je i zima nje nije bilo. Džeki je stario, posmatrao štence koji su rasli, učio ih ponašanju i hrabrosti, ali one živosti u njegovim očima više nije bilo. Ponovo su preletele godine, Džeki je bio starac, bio je bolestan, ali žudnja u njegovom srcu, nije mu dozvoljavala da ode.
Letnja vrućina i dosadno zujanje insekata, Džeki je dremao ispod hlada ogromnog hrasta, u jednom trenutku učinilo mu se da sa staze čuje voljeni glas, pridigao se na svojim staračkim nogama i načuljio uši:” Da, sluh ga nije prevario. Da, to je ona, njen glas ” , a blagi povetarac doneo mi je njen poznati miris, ona se promenila, za njega je bila uvek ista.
Osećajući ogromnu snagu, potrčao je prema njoj, njegov moćni rep zaparao je vazduh još jednom, skočio je u njen zagrljaj ispunjen beskrajnom srećom i ljubavlju, zalajao da je pozdravi i poslednjim bljeskom svojih pametnih očiju pokaze svoju ljubav. Zvezde u njegovim očima su se ugasile…..

vise na http://carobnasuma.wordpress.com/category/price-o-sarplanincima/

ovo je istinita prica... bizin Vanje Calovic...

[Raquel]

Psi štitili devojčicu od NASILNE MAJKE koja je krenula da je tuče papučom! (VIDEO)

Neće moći!

Ljudi kažu da je batina iz raja izašla, ali da li to znači da ponekad valja tući decu? Ako je suditi po reakciji ova dva zlatna retrivera, nikada nije dobro dizati ruku na mališane. Što zbog klinaca i klinceza, što zbog onih koji ruku podižu. Pogotovo ako u kući imate pse. Oni će stati na stranu dece i braniće ih od nasilnih roditelja. Evo dokaza...

https://www.facebook.com/ElFaisy/vid...9383889462788/