Poučne priče

Neka ova tema bude prvenstveno utočište za sve one koji bi voljeli da sa svima podijele, i da pročitaju po neku POUČNU PRIČU.

Jednom prilikom čuh kako...
https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.n...27638282_n.jpg


PUTNIK
"Priblizavajuci se jednom velikom gradu,putnik upita zenu koja je sedela kraj puta: "Kakvi su ljudi u ovom gradu?"
"Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?"
"Uzasni"-odgovori putnik. "Zli, nepouzdani, antipaticni."
"Ah"- rece zena - "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."
Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.
"Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem" - rece drugi putnik.
Mudra zena mu odgovori: "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom.""

ZAVIST
"Uvek kada pomislim na zavist, setim se jedne priče koju sam čuo u detinjstvu, a kasnije je se i podsetio negde na net-stranicama. U bolničkoj sobi ležala su dva nepokretna bolesnika - jedan do prozora, a drugi do vrata. Obojica su preživljavala teške dane i tek bi ponekad razgovarali. Jednoga dana bolesnik kraj prozora pogleda kroz okno i ushićeno reče kako je na trgu ugledao veoma lepu ženu. Na molbu bolesnika do vrata, on poče da opisuje kako žena izgleda, kako se ponaša, šta je obukla, s kim razgovara... Sledećeg dana ponovilo se isto, samo je sada žena bila još lepša i još veselija. Drugi bilesnik ga je ponovo molio da mu priča o njoj. I tako nekoliko dana, uvek je bila na trgu u isto vreme, lepa i zanosna. Ova divna priča ulepšavala im je dane i skraćivala bolesničke muke. Ali posle izvesnog vremena, bolesnik do vrata oseti ljubomoru i zavist. Zašto on nije u krevetu do prozora, pa da uživa u divnim prizorima? Postajao je sve neraspoloženiji i grublji prema svom cimeru, stupajući u otvoreno neprijateljstvo. Posle nekoliko dana, bolesnik kraj prozora umre. Sav srećan, čovek do vrata zamoli da ga prebace u krevet do prozora. Čim se smestio, znatiželjno baci pogled kroz okno, ali tamo ne beše ničega. Samo sivi, oronuli zid susedne zgrade."

DALJINA
"Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
“Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vreme:
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” reče jedan.
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe?” pita učitelj – “zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio:
“Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje… Zato moraju vikati jedno na drugoga, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
“Što se dogodi kada se dve osobe zaljube?
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube?
Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi… Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Onda je rekao:
“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.”"

DVA VUKA
"Jedan mudri starac govorio je svom unuku kako se u čoveku odvija neprekidna bitka koja liči na borbu dva vuka:
- Jedan vuk je zlo. To je gnev, zavist, strah, pohlepa, nadmenost, laži, samosažaljenje, lažni ponos.
- Drugi vuk je dobro. On nosi radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, dobrotu, saosećanje, velikodušnost, istinu, samilost i veru.
- I koji vuk pobeđuje? - pita ga unuk.
- Onaj kojeg hraniš - odgovori starac."

KAKO SAČUVATI LJUBAV
"Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, toje vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Tako se cuva ljubav najdrazi moj."

PERSPEKTIVA
Mladi par se doselio u ulicu.
Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.
"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "
Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.
Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…
Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist,
rekla je mužu:
"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"
Muž joj odgovori:
"Niko. Ustao sam nešto ranije danas i oprao nam prozore. .."

MATERIJA LJUBAVI
Bilo je božićno vreme. Jednog jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”. Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video da unutra nema ničega jako se naljutio. Kćerkicu je blago prekorio: “Ne znaš, ali ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto i nađe?” Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali, nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe” Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo bi je, otvorio i iz nje uzeo jedan stidljivi poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra. Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju dobri ljudi… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

VJEŠTINE
Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovjek. Kad su prelazili preko široke rijeke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovjek ga upita:
- Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevrijeme za vrijeme vožnje splavom?
- Ne razumijem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.
- Zar nisi nikada učio jezika u školi?
- Nisam, odgovori splavar.
- Tada si pola svoga života potrošio uzalud.
Na to je splavar šutio.
Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevrijeme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske.
I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:
- Jesi li ikad učio plivati?
- Ne, reče učen čovjek.
- E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.

NAJJAČI OSTAJU
-Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
-Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši prećuteti, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"
-"To je jedna igra", započela je objašnjavati LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik."
-ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE. SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati.
-ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. OPREZ nije hteo reskirati.
-"Jedan, dva, tri..." počela je brojati LUDOST.
-Prva se sakrila LIJENOST, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senu USPEHA koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta.
-VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno č sto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
-LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i Strast u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno.
-Kada je LUDOST izbrojala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je LUDOST i započela svoju potragu.
-Prvu je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena.
-Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji s Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i ZAVIST, i naravno USPEH, a SEBIČNOST se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
-Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU . Sa SUMNJOM joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.
-Tako je LUDOST, malo po malo, pronašla gotovo sve.
-TALENT u zlatnom klasju sita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.
-Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći.
-Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak.
-Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo LJUBAVI oči. LUDOST nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali LJUBAV je postala slepa.
-Plakala je i molila LJUBAV da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz LJUBAV i pomagati joj.
-Tako je LJUBAV ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a LUDOST, LUDOST je prati gde god ide.

PUT DO PAKLA JE POPLOČAN DOBRIM NAMERAMA
-Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
-Onda je leptir stao.
-Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.
-Leptir je s lakoćom izašao.
-Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
-Međutim ništa se nije dogodilo.
-Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
-Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.
-Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

INDIJSKA LEGENDA
Verovatno ste čuli za indisjku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu , čitamo u priči, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je sve drvo palme korisno - plod, lišce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više.
Oči posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavile su se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zašto se i ti ne žališ kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.

MUDROST
-Nekada davno, neka, ali ne bilo koja, već MUDRA zena, prelazeći planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.
-Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece: "Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, to sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

UNUTRAŠNJI MIR
-U drevnom Japanu bio jednom jedan učitelj zena Hakuin koga su svi poznavali kao čovjeka koji živi časnim i čednim životom.
-Blizu njega je živjela jedna prelijepa djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Jednoga dana su roditelji za svoju kćerku koja nema ni momka saznali da je u drugom stanju.
-Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "TAKO DAKLE?", bijaše sve što on reče.
-Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.
-Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "TAKO DAKLE?"
-Osjećati unutrašnji mir čak i kada je čitava okolina okrenuta protiv nas je zaista sami vrh duhovne mudrosti.

TERET
Dva sveštenika zajedno putovaše po blatnjavom putu.
Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lijepu djevojku koja nije mogla da pređe poplavljeno raskršće.
"Dođi, djevojko", ponudi se stariji sveštenik da pomogne. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Mlađi sveštenik ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama, posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam djevojku ostavio tamo, a ti je još uvijek nosiš?!" odgovori stariji.
- "Ono što se drugima čini da je istina, na osnovu onoga što oni vide da radimo - nije prava istina."

VREDNOST
-Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"
-Ruke su se podizale u vazduh.
-On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.
-Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
-"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
-Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.
-"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
-Mnogo puta u nasim zivotima budemo "baceni", "zguzvani",... zbog pogrešnih odluka i okolnosti koje nam se nadju na putu.
-Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni ONIMA KOJI VAS VOLE.
-Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Svi mi jesmo posebni i nemojte to nikada zaboraviti!

GLAS GOMILE
Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku zabicama.
Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.
Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.
Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!

MOJE/TVOJE
-Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
-Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec izgrdila. Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covek pored nje, ne obaziruci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti?!
-Covek uzme poslednji i podeli ga na dvoje!
-Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.
-Postidi se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecanja.
-Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?

SAOSJEĆANJE
Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"
- Mi smo andjeli sa samo jednim krilom: mozemo leteti jedino ako se zagrlimo.

VELIČINA ČOVJEKA
-Pre mnogo godina, dok sam radio kao volonter u bolnici Stenford, upoznao sam devojcicu po imenu Lizu, koja je bolovala od jedne retke bolesti. Pokazalo se da je jedina mogucnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da krv njenog petogodisnjeg brata, koji je na neki neobjasnjiv nacin uspeo da prezivi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmu stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku bolest.
-Lekar je njenom malom bratu objasnio kakva je stuacija i pitao ga da li zeli da da krv za svoju sestru. Decak je posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao: Da, spreman sam ako ce to spasti Lizu .
-Dok su vrsili transfuziju, lezao je u krevetu pored sestre i smesio se. I ostali su se smesili gledajuci kako se devojcici vraca boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeska. Pogledao je u lekara i drhatvim glasom upitao: Hocu li odmah poceti da umirem?
-Posto je bio mali, decak je pogresno shvatio doktora, mislio je da ce sestri dati svu svoju krv.
-Ja sam tada naucio sta je HRABROST U LJUBAVI.

http://www.iwise.com/authorIcons/287...in_128x128.pngKADA SAM ZAISTA POČEO VOLjETI SEBE...
(Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. aprila 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovječanstvu.)

" Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko m
ože biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam žudjeti za nekim drugačijim životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTAVNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao ' zdravi egoizam', ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada, pak, živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT. "

Sa ovim završavam unos sakupljenog do sad, bilo je neophodno više postova zbog obimnosti sadržaja.
http://sphotos-a.ak.fbcdn.net/hphoto...96127249_n.jpg
Kada je 1854. godine, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Abraham Linkoln (1809 - 1865), ponudio da država kupi indijansku zemlju, a indijanskom narodu obećao rezervat, na tu ponudu, dobio je odgovor poglavice plemena Sietla.
Ovo pismo se ubraja među najlepše i najdublje misli koje su ikada izrečene o prirodi.

"Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - previše od nas traži.
Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto, sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i u životu moga naroda. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo povijeno telo ponijevo i čovek, sve pripada istoj porodici.
Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate znati da je sveta. Morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode -glas je oca moga oca. Reke su naša braća, utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu, kakvu biste bratu pružili.
Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao bilo koji drugi. Prema majci - zemlji i prema bratu - nebu, odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš. Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg.
Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što smo divlji, jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo.
Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava površinom močvara i miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom. Najveće blago crvenog čoveka je - vazduh.
Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, imun je na smrad. Prodamo li vam zemlju, morate se setiti da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah, prihvatiće njegov posledni izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: Beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja, kao prema svojoj braći. Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano!
Moraćete učiti svoju decu, da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu, isto kao što mi učimo našu, da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji!"

Iz molitve Indijanaca

"...Duša Crvenog čoveka je tužna, jer Beli čovek uništava najlepše darove prirode. On zaboravlja da sve stvari dolaze od majke prirode i vraćaju se u nju. O, Veliki duše! Daj našoj beloj braći mudrost prirode i saznanje da će, ako se njeni zakoni poštuju, ova zemlja opet cvetati, a životinje, biljke i drveće rasti kao ranije. Pouči sve one koji su dužni da pronose mudrost u narodu. Zaleči sveže rane na zemlji i oživi naše lepe i bistre potoke. Dovedi ponovo svetlucavu vodu sa naših izvora i povrati poljima našim plodnost koja snaži ljudska tela i čini ih mudrim."

BOLESNO DRUŠTVO


Bilo jednom jedno selo u kojem su svi stanovnici šepali na desnu nogu.
Jednog dana u selo dođe stranac i nastani se tu.
No taj stranac je imao obje noge zdrave.
Nakon izvjesnog vremena, seljani počeše da ga gledaju ispod oka.
Ubrzo potom, počeše ga i izbjegavati.
A na kraju se skupiše da rasprave o problemu.
Poslije kratkog dogovora doniješe odluku.
Sljedećeg dana uhvatiše stranca i šipkama, motkama i štapovima smrskaše mu desno koljeno.

***
Biti dobro prilagođen duboko bolesnom društvu nije mjera zdravlja. – Džidu Krišnamurti

Fin topic. Mozda ne bi bilo lose da se prosiri na kratke price uopste ;)

Istina

Razbojnici su oteli petogodišnjeg dječaka i spalili idilično selo u kome je živio. Dječakov otac, vraćajući se iz lova, zatiče zgarište, i ugljenisano dječije tijelo. Plačući i čupajući kosu nesrećni čovjek je spalio ostatke za koje je vjerovao da su ostaci tijela njegovog sina; sakupio je pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobjegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obijestan dječak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dječak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dječak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu vidjeli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti".

Čovjek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
SIN: "Tata, smijem li te nešto pitati?'
OTAC: Da, naravno, reci, šta je?
SIN: Tata, koliko zarađuješ na sat?'
OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?"
SIN: "Samo sam želio znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"
OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."
SIN: Oh, odgovori dječak, spuštene glave.
SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"
Otac je bio bijesan. "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili
sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dječje idiotarije!"
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovjek je postao još ljući zbog dječakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?!
Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio:
Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...Stvarno ne pita često za novac...
Čovjek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
"Jesi li zaspao, sine?", upitao je.
"Ne, tata, budan sam" odgovori dječak.
"Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan I iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio."
Dječak se uspravio, smiješeći se. "Oh, hvala ti, tata!", povikao je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica.
Kad je vidio da dječak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dječak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac
"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dječak.
"Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sjutra kući ranije. Želim večerati s tobom."
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smijemo dozvoliti da vrijeme prolazi mimo nas bez da
provedemo neko vrijeme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Sjeti se podijeliti tih 50 dolara s nekim koga voliš.

Da umremo sjutra, kompanije za koje radimo će nas lako zamijeniti. Ali porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajat ćemo do kraja života.

Morao sam podijeliti ovu priču s vama.

Pozdrav :-D

Ovo što slijedi izvrsna je simbolična priča o načinu na koji ‘norme’ postaju prihvaćene bez pitanja, pa čak i bez znanja, ili preispitivanja o tome, ili ne daj Bože odakle potiču....


"Počnite sa kavezom u kojem je pet majmuna. Unutar kaveza obesite bananu za konopac i pod nju stavite merdevine. Uskoro će neki od majmuna doći do merdevina i početi se penjati prema banani.

Čim dodirne merdevine, poprskajte sve majmune hladnom vodom. Nakon nekog vremena, pokušaće neki drugi majmun, uz isti rezultat – svi drugi majmuni biće poprskani hladnom vodom.

Uskoro, kada se neki majmun bude pokušao popeti po merdevinama, drugi majmuni pokušaće ga sprečiti.

Sada izbacite hladnu vodu.Izvadite jednog majmuna iz kaveza i zamenite ga novim. Novi majmun videće bananu i pokušaće se popeti merdevinama.

Na njegovo iznenađenje i užas, napašće ga svi drugi majmuni. Nakon još kojeg pokušaja i napada, znaće da će ga, pokuša li se popeti po merdevinama, drugi majmuni napasti.

Nakon toga, uklonite još jednog od izvornih pet majmuna i zamenite ga novim. Pridošlica će krenuti prema lestvama i biće napadnut.

Prethodni novajlija entuzijastično će učestvovati u kažnjavanju! Isto tako, zamenite trećeg originalnog majmuna novim, zatim četvrtog, na kraju petog.

Svaki put kada najnoviji majmun krene prema stepenicama, biće napadnut. Većina majmuna koji ga tuku nema pojma zašto im nije bilo dopušteno da se popnu merdevinama ili zašto učestvuju u udaranju najnovijeg majmuna.

Nakon što zamenite sve izvorne majmune, nijedan od preostalih majmuna nikada nije bio poprskan hladnom vodom. Uprkos tome, nijedan majmun nikada se više neće približiti merdevinama kako bi pokušao uzeti bananu.

Zašto ne? Jer koliko oni znaju, oduvek je bio takav običaj!"

Ovo se dešava kada previše gledate TV..........................

Гнеј Пизон је, по нашем предању, био човек сачуван од многих порока, али опак јер му се више свиђала претерана строгост од разборитости. Кад је он, гневан, једном наредио да се погуби војник који се с пута за набавку хране вратио без свог друга, као да га је, наводно, убио јер није могао да објасни где је овај, није чак дозволио војнику ни мало времена да потражи друга кад га је за ово замолио. Осуђеник је изведен изван бедема и већ је пружао врат џелату, кад се изненада појави онај војник за кога се мислило да је убијен. Тада центурион, који је био одређен да руководи извршењем казне, нареди џелату да врати мач у корице те поведе осуђеног натраг Пизону да би војник посведочио своју невиност: та срећа је војнику доказала ову. Праћени великом гомилом, загрљени, уз радост читавог табора, војници буду доведени пред заповедника. Попе се Пизон разјарен на судијску трибину и нареди да се оба војника погубе: и онај који није убио и онај који није погинуо. Има ли чега недостојнијег од овога? Зато што се показало да је један невин, погинула су двојица. Затим је овима додао и трћег. Наредио је, наиме, да се погуби и сам центурион који је наредио да се осуђени доведе натраг. Одређено је да на истом месту погину њих тројица због невиности једнога. О, како је разгневљеност оштроумна да измисли разлог за своју помахниталост! "Тебе наређујем да погубе", каже, "зато што си осуђен; тебе зато што си био узрок осуди свога друга; тебе зато што ниси послушао кад ти је било наређено да убијеш." Гнев је измислио три разлога како да изврши три злочина пошто није био нашао ниједан.

О гневу, Л. А. Сенека

Ima jedna prica, sad ne znam koliko cu je dobro ispisat, jer sam je cuo odavno, uglavnom ide ovako -
U davna vremena, velika grupa vojnika dosla je do mracne pecine, na kamenu ispred pecine pisalo je "Ovdje mozes uci samo jednom!", svi vojnici bili su dovoljno hrabri da udju, medjutim unutra je bilo toliko mracno da se nista nije moglo vidjeti, samo su osjetili pucketanje pod nogama, kad se odjednom zacu glas iz mraka "Ako uzmes to sto ti je pod nogama, kajaces se, a ako ne uzmes, kajaces se!". I sad neki su razmisljali, ako uzmu, mozda nikad vise ne izadju iz nje, i oni ne uzese, dok oni malo hrabriji odlucise da uzmu pa sta bude. I poslije nekog vremena izadjose iz pecine, u rukama su imali najljepse dijamante na svijetu. Uglanom, oni koji su uzeli, kajali su se zbog toga sto su malo uzeli, a oni koji nisu nista uzeli, kajali su se sto bar jedan ne uzese.

To smo citali jos kao mali pionjari i pionjarke.
"Приповједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилајет, гђе се никад ништа не види. Не знајући како ће се натраг вратити, оставе онђе ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су по ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: - Ко овог камења понесе- кајаће се, а ко не понесе- кајаће се. Гђекоји помисли: - Кад ћу се кајати, зашто да га носим? А гђекоји: - Дај барем један да понесем. Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење. Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више."
Preuzeto odavLe: http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A2...98%D0%B5%D1%82

MIT O ORLU - simbolično objašnjava sazrijevanje čovjeka, i to u vrijeme kada čovjek je živio u mnogo većem saglasju sa prirodom a odrastanje, život i smrt mogao je tada da objasni samo mitovima i legendama...

Prema ovom mitu orao, ta moćna ptica živi gotovo koliko i čovjek ali samo ako prođe put bolnog umiranja i ponovnog rađanja. Nije mnogo drugačije ni sa čovjekom. Negdje u četrdesetim, ako ne i prije, i orao i čovjek odlučuju kojim će putem kenuti, ka preranoj smrti ili dugovječnom životu.

Orao ima najduži životni vijek među pticama. Može da doživi i 70 godina. Međutim, kako bi doživio tu starost, orao mora da donese tešku odluku.

"Kada napuni četrdesetu njegove duge i elastične kandže ne mogu više da love plijen koji mu služi kao hrana. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen. Njegova stara i teška krila, zbog zbijenih pera, zapinju za grudi, što mu onemogućava let.
Tada orlu preostaju samo dvije opcije - ili da umre ili da prođe kroz bolan proces promjena koji traje 150 dana. Taj proces od orla zahtjeva da odleti na vrh planine i sjedne u gnijezdo. Tu orao kljuca svojim kljunom o kamen sve dok kljun ne otpadne. Nakon što kljun otpadne, orao čeka da novi kljun naraste nakon čega novim kljunom iskljuca stare kandže. Kad narastu nove kandže, orao počinje da kljuca svoja otežala stara pera...
I tako nakon pet mjeseci, orao poleće u let ponovnog rađanja i živi još 30 godina."

Mit o orlu govori o promjenama koje se dešavaju kod skoro svakog od nas u određenoj životnoj dobi.

Mnogo puta, kako bismo preživjeli moramo da započnemo proces promjena. Trebalo bi da se riješimo nekih sjećanja, štetnih navika, loše okoline... Jedino oslobođeni od bremena prošlosti i osnaženi vjerom u bolje možemo iskoristiti sadašnjost.

Đuro je menadžer restorana. Uvijek je dobro raspoložen. Kad god bi ga neko pitao kako je, odgovor bi uvijek bio isti:
“DA SAM BOLJE NE BI VALJALO!”
Mnogi su konobari u njegovom restoranu dali otkaz kada je on promjenio posao… da bi ga pratili od restorana do restorana. Zašto?
Đuro je umio da motiviše ljude.
Ako je neko od kolega imao loš dan, Đuro je uvijek bio tu da ga ohrabri i da mu ukaže na pozitivne strane čitave situacije. Uočivši to, postao sam znatiželjan. Jednog dana otišao sam do Đure i pitao ga:
“Ne razumijem! Niko ne može biti pozitivan čitav dan. Kako ti to uspijeva?”
Đurov odgovori je bio:
“Svakog jutra se probudim i kažem sam sebi, danas imam dva izbora: loše ili dobro raspoloženje.
Uvijek izaberem dobro raspoloženje. Svaki put kada se dogodi nešto loše mogu izabrati da budem žrtva ili da učim iz toga. Ja uvijek odaberem učenje. Kada neko dođe i počne da mi se žali, mogu da prihvatim njegovu žalbu ili mogu da istaknem pozitivnu stranu života. Uvijek izaberem pozitivnu stranu života.”
“Ali to je onda najteže od svega,” rekao sam mu.
“Upravo suprotno, lako je,” rekao mi je Đuro
“Sve se u životu vrti oko izbora. Kad rješavaš svakodnevne probleme sve je to pitanje izbora. Biraš kako ćeš reagovati na situacije. Biraš kako će drugi uticati na tvoje raspoloženje. Biraš dobro ili loše raspoloženje. Tvoj izbor je kako ćeš proživjeti svoj život.”

To me podsheti na Sekspira, Hamleta cini mi se, "srecni sto nismo previse srecni, na Fortuninoj kapi nismo bash kichanka"...heh...

Sent from my Lumia 800 using Tapatalk

Dječak je prodavao robu od vrata do vrata kako bi se školovao. Jednoga dana pošto nije imao novaca a bijaše i žedan i gladan, odluči da zatraži čašu vode u prvoj kući na koju naiđe.
Mlada žena je otvorila vrata, on upita za čašu vode. Ona ga pogleda i shvati da je dječak izmoren. Ubrzo, mu je donijela veliku čašu mlijeka. Brzo je popio, i upitao koliko treba platiti. Ona je odgovorila: “Ne duguješ ništa. Majka nas je naučila da nikada ne prihvatamo novac za dobrotu koju činimo”.
“Onda vam hvala od sveg srca”, – reče on i ode.
Prošle su godine. Jednoga dana ta žena je postala ozbiljno bolesna. Lokalni doktori nisu mogli da joj pomognu, zato su je poslali u veći grad kod specijaliste. Jedan mladi doktor pozvan je na konsultacije. Kada je ušao u bolničku sobu, odmah je prepoznao ženu, to je bila ona ista koja je mu je pomogla kada je bio na izmaku snage, ista ona koja mu je u čašu mlijeka ulila svu prećutnu snagu i dobrotu, baš onda kada mu je to bilo potrebno .
Doktor je bio odlučan da uradi sve i pomogne ženi da se oporavi od te teške bolesti.
Liječenje je dugo trajalo, ali zajedno su uspjeli prevladati bolest. Poslije nekog vremena žena je dobila račun za njen tretman. Bila je zabrinuta da će račun biti toliki, da joj ostatak života neće biti dovoljan kako bi ga izmirila. Konačno, kada je žena pogledala račun, umjesto iznosa stajale su riječi: “Plaćeno u potpunosti sa čašom mlijeka”.

https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net...06&oe=57529936