PDA

View Full Version : *francuska poezija*



Diablesse
22-02-04, 10:42
pochev od jacques-a preverta, preko nezaobilaznog victora hugoa, paula verlainea, pa do arthura rimbaud-a...nikad prevazidjeni francuski knjizhevnici chija ce djela vjechno zhivjeti...

JESTE LI UPOZNATI SA NJIHOVIM STVARALASHTVOM i kakav utisak na vas ostavljaju njihove pjesme prozhete snazhnim emocijama? :?:

Thomas_O_Malley
22-02-04, 17:20
O gospodjice, vidim da si vrijedna bila :wink:

Bravo za topic!

Neka moj prvi , skromni doprinos uspjehu topica bude sajt za koji sam siguran da ce svi ljubitelji francuske poezije , posebno oni koji govore francuski jezik stavit u svoje "favorites" :

http://www.poetes.com/

Za one koji posjete sajt , a budu imali poteskoca oko prevoda i objasnjenja neka se ne ustrucavaju da se jave. POZDRAV , i jos jednom BRAVO za topic!!!! :wink:

Diablesse
22-02-04, 19:31
leNgendo! 8)

ja ispadoh sebichna, nisam se sjetila da ubacim taj site za sve zainteresovane (inache mi je odavno u FAVORITES :wink: ).

svi mi govore da sam mozhda i previshe zainteresovana za franc poeziju (i franc jez uopshte), ali ona mi prichinjava veliko zadovoljstvo.

da, thomas i ja smo tu ako kome zatreba pomoc oko prevoda (:

btw, THOMAS (a i OSTALI!), chija ti se djela najvishe svidjaju? ja lichno ne mogu da se odluchim samo za jednog pjesnika. :?

Diablesse
22-02-04, 19:39
jedna od najljepshih prevert-ovih pjesama...


Jacques Prévert *Barbara*

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-lŕ
Et tu marchais souriante
Épanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sue Brest
Et je t'ai croisée rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de męme
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne te connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand męme ce jour-lŕ
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crié ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie épanouie
Et tu t'es jetée dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu ŕ tous ceux que j'aime
Męme si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu ŕ tous ceux qui s'aiment
Męme si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abimé
C'est une pluie de deuil terrible et désolée
Ce n'est męme plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crčvent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin trčs loin de Brest
Dont il ne reste rien.

Thomas_O_Malley
22-02-04, 19:44
Necemo izmisljat toplu vodu i govorit o tome koliko je tesko izmedju takvih genijalnih umova izabrat samo jedan kao omiljeni...

Mislim da sam pojam " francuska poezija" ne bi mogao bit shvacen u potpunosti ako se , prilikom citanja, izostave djela cak i onog umjetnika kojeg smatrate najmanje bitnim... Medjutim ja sam , citajuci dosta tih djela ipak stvorio poseban afinitet prema Rembou i njegovom nacinu pisanja jer mi , iako je moja ocjena previse laicka, najljepse "slika" situacije,desavanja,odnose... Naravno da ne mogu ostale zanemarit , ali njega isticem jer kod njega cesto u pjesmama mogu da prepoznam i izraze koje bi upotrijebio svako od nas! Umjetnost pisanja poezije prozete zargonom... To me privuklo definitivno! :wink:

Diablesse
22-02-04, 20:00
i meni se dopada rimbaud-ov stil, ali ne bih mogla da ga istaknem bash kao najomiljenijeg s obzirom da nisam dovoljno upoznata s njegovim stvaralashtvom. vishe sam se susretala sa djelima prevera, igoa, verlena...etc. u svakom sluchaju, odushevljena sam francuskom poezijom uopshte. 8)

Thomas_O_Malley
22-02-04, 20:17
:) ma uzasno je tesko izabrat...ali u tome i jeste draz! Cim je tesko izabrat znaci da nesto vrijedi ! Apsolutno podrzavam formulaciju da poeziju treba citati na izvornom jeziku ... naravno uz uslov da se jezik razumije :)

Diablesse
22-02-04, 20:30
(: (a vidi nas polemichara... :P ) ne znam shta vishe da kazhem po ovom pitanju (sem da se ponavljam). u svakom sluchaju, drago mi je shto nisam jedina kojoj se dopada strana poezija (narochito francuska), i to chitana u originalu. :D

p.s.: kad smo vec kod "izvornog jezika", govorish li ruski? vidjeh novi topic o ruskoj knjizhevnosti, ali ja znam samo "SPASIBA" :P au secours!

Revelin
22-02-04, 20:35
:yipiiii: Eh sad, ja ne znam francuski {ako sam ga učio 4 god u školi, don't tell anyone! :wink: }! Sad ti mene malo: killing softly with this song...

Diablesse
22-02-04, 20:50
:yipiiii: Eh sad, ja ne znam francuski {ako sam ga učio 4 god u školi, don't tell anyone! :wink: }! Sad ti mene malo: killing softly with this song...

hahahaha :lolblue: :lolblue: :lolblue: pamti pa vrati, a? :P

Revelin
22-02-04, 21:08
:monkey:

Diablesse
23-02-04, 13:53
:monkey:

(: znachi ne znash francuski...pa ok onda, a jesi li upoznat sa nashim PREVODOM poezije franc pjesnika?

Diablesse
24-02-04, 14:05
Sjecas li se Barbara
Jacques Prevert


Sjecas li se Barbara, padala je kisa neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si isla nasmijana
pokisla, ozarena, ocarana, pod krupnim kapima kise
sjeti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smijala si se, i ja sam se smijao
sjecas li se Barbara

Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sjecas li se, sjecas li se toga dana
i ne zaboravi ga.

Jedan covjek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrcala njemu po kisi
pokisla, ozarena, ocarana
i bacila si mu se u zagrljaj

Sjecas li se Barbara,
ne ljuti se sto ti kazem ti
jer ti kazem svakom koga volim
pa cak iako ga ne poznajem.

Sjecas li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kisu tako blijedu i tako srecnu
tu kisu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana

Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i sta je sa sobom
sada
pod kisom od gvozdja, vatre, celika, krvi

A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je jos ziv

Oh, Barbara
jos uvijek kisa pada nad Brestom kao sto je padala
nekada

Ali nije to isto, jer sve je poruseno
To su samo posmrtne kapi kise, uzasne i ocajne
A nije ni onaj potop kise, gvozdja, celika, krvi
vec prosto kisa iz oblaka koji nestaju kao psi
kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
da istrunu negdje daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo nista.

Revelin
24-02-04, 18:39
poezzzzzzzija?! Nisam baš upoznat sa prijevodima francuske poezije... :cry:

Revelin
24-02-04, 18:42
Mada je pjesma lipa!

Thelma
25-02-04, 10:50
"Strvina" Sharla Bodlera - jedna od najljepshih ljubavnih pjesama :wink:
Ima ih josh naravno...
Apolinerovi eksperimenti su interesantni i dan-danas...
Izivnite, ali od "Barbare" (a zbog Sherbedzije!) mi je odavno prilichno sick...sorry :(

Diablesse
25-02-04, 14:28
"Strvina" Sharla Bodlera - jedna od najljepshih ljubavnih pjesama :wink:
Ima ih josh naravno...
Apolinerovi eksperimenti su interesantni i dan-danas...
Izivnite, ali od "Barbare" (a zbog Sherbedzije!) mi je odavno prilichno sick...sorry :(

moracu da prochitam tu bodlerovu pjesmu :wink: a to za "barbaru"-ok je, svako ima pravo na svoje mishljenje 8) meni se lichno pjesma svidja i imam utisak da mi nikad nece dosaditi :P

Thelma
25-02-04, 23:18
"Strvina" Sharla Bodlera - jedna od najljepshih ljubavnih pjesama :wink:
Ima ih josh naravno...
Apolinerovi eksperimenti su interesantni i dan-danas...
Izivnite, ali od "Barbare" (a zbog Sherbedzije!) mi je odavno prilichno sick...sorry :(

moracu da prochitam tu bodlerovu pjesmu :wink: a to za "barbaru"-ok je, svako ima pravo na svoje mishljenje 8) meni se lichno pjesma svidja i imam utisak da mi nikad nece dosaditi :P
Oh, sorry! Ja sam naglasila zashto mi je vec odavno muka od te pjesme...toliko je (zlo)upotrebljavna u Sherbedzinjinoj interpretaciji (a on ionako ima uvijek isti ton, isti manir recitovanja) da zbilja jedno duze vrijeme nisam mogla ni da pomislim na "Barbaru". Tada se i djeci davalo to ime kao shto se dnas daju imena junakinja shpanskih serija!!! Zbilja je tako bilo!
Slichno je i sa Preverovom pjesmom "kako naciniti portret ptice" - toliko se izlizala od previshe "upotrebe"!
A iskreno, i Prever ima mnogooo ljepshih pjesama!

Diablesse
26-02-04, 14:22
ma ok je (: razumijem shta (h)ocesh da kazhesh... :wink: 8)

Reea
16-10-04, 01:16
Rekoh svome srcu,slabom srcu svome
Zar ti nije dosta svoju dragu ljubit?
Zar bas neprestance treba srce gubit,
I rasipat srecu u trazenju tome?

Reklo mi je srce:Ne, to dosta nije.
Ne, to nije dosta svoju dragu ljubit,
Vec bas neprestance treba srce gubit
Sladje nam je sreca, sto je bila prije.

Rekoh svome srcu,slabom srcu svome:
Zar to nije dosta, ova vjecna tuga?
I kad neprestance nadolazi druga,
Ne patis li bol u trazenju tome?

Reklo mi je srce:Ne, to dosta nije,
Ne, to nije dosta,ova vjecna tuga.
I kad neprestance nadolazi druga
Sve su sladje boli, sto su bile prije.

Alfred de Musset

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 11:56
Za tebe ljubavi moja

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
Ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
Ljubavi moja

Išao sam na trg železa
I kupio sam okove
Teške okove
Ljubavi moja

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 11:58
Uvelo lišće

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 11:59
Kad

Kada lavče doručkuje
lavica se podmlađuje
Kad oganj traži svoj deo
zemlja crveni
Kad smrt govori o ljubavi
ćivot podrhtava
Kad život govori o smrti
ljubav se osmehuje.

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 12:00
Bašta

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskoga praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 12:25
Predosećaj - Rembo

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 12:26
Pijani brod - Rembo

Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke,
Ladari me, osetih, prestadoše vuci;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bucni.
Nosac sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego deciji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Slada nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežda obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku ridost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna covek nece.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac što raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oci ljudokožih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Tršcake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljuškale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleci...
Skoro otok, njišuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz užad mi zade
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba ko bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zade,
Jedan decak, cucnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lade.
Više tragom šlepova ne mogu da krecem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Lada-robijašnica strahovite oci.

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 12:27
Pustinje ljubavi - Rembo

Uvod

Ovi spisi poticu od jednog mladog, sasvim mladog coveka, ciji se život odvijao nije važno gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne vodeci brigu ni o cemu poznatom, bežeci od svakog moralnog pritiska, nalik na život vec mnogih kukavnih mladica. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smucen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene - iako pun krvi! - on je bio vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu svoju snagu, u cudnim i tužnim zabludama. Iz snova što slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proisticu pitoma religiozna razmišljanja. Možda ce se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana - oni su ipak srcani i obrezani! Ali pošto ova cudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajucu vlast, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela izmedu svih nas, i koja, kao što izgleda, želi smrt, nade u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!

I

To je zbilja isto polje. Ista seoska kuca mojih roditelja: cak i prostorija sa nadvratnikom od osmudenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme vecere, ima jedan salon sa svecama i vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za rucavanje je veoma velik. Sluškinja! koliko se secam bilo ih je više. - Bio je tamo jedan od mojih nekadašnjih mladih prijatelja, sveštenik i odeven kao sveštenik, tada; tako je mogao biti slobodniji. Secam se njegove purpurne sobe, sa prozorima od žutog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamocene u okean! Ja sam bio napušten u toj kuci usred beskrajnog polja; citajuci u kuhinji, sušeci svoje blatnjavo odelo pred domacinima, za vreme caskanja u salonu; samrtno uzbuden žuborenjem jutarnjeg mleka i nocu prošlog stoleca. Bio sam u jednoj veoma mracnoj sobi; šta sam radio? Jedna sluškinja dode k meni; mogu da kažem da je to bilo jedno kuce: iako je bila lepa i imala materinsku plemenitost koja mi je neizreciva: cista, poznata, savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku. Cak se ne secam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, ciju sam kožu uhvatio medu dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek nešto potkopava. Oborih je u jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom uglu. Secam se samo njenih gacica s belom cipkom. Zatim, o ocajanje, zid neodredeno postade sena drveca, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noci.

II

Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam joj i ona mi govori. Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dodoše da mi kažu da je ona došla k meni, i ja je videh u mom krevetu, sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuden, a osobito jer je to bio porodicni dom: stoga me obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj neopisivoj slabosti padoh na nju i poceh se s njom vuci po cilimima, bez svelosti. Porodicna svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada žena išceze. Isplakah više suza nego što ih je bog ikad mogao da zatraži.
Izadoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noc i u bekstvo srece. To
je licilo na zimsku noc, sa snegom što ce zacelo ugušiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi lažima. Nadoh se pred prozorima njenog svakovecernjeg boravišta; otrcah u jedan vrt što je ležao pod mrtvackim pokrovom. Izbaciše me. Silno sam plakao zbog svega toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu, i sedeci na balvanima, pustio sam da s tom noci iz mene isteku sve suze. Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom životu, i da ce se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se nece vratiti. Voljena koja je došla k meni, što nikada ne bih bio pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva deca sveta.


Bet-Saida, banja sa pet tremova, bila je stecište came. Izgledaše kao kobno ispiralište, uvek pritisnuto kišom i plesnivo; a prosjaci su se komešali po unutrašnjim stepenicama pobledelim od svetlucanja oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim plavim slepim ocima, svom belom ili plavom rublju u koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnicka perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i nijedan nemocnik nije padao u nju cak ni u snu. To beše mesto gde je Isus izvršio prvo ozbiljno delo, sa gadnim bogaljima. Bio je neki dan u februaru, martu ili aprilu, kad sunce od dva po podne širi veliku kosu svetlosti po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, dole, daleko iza nemocnika, mogao da vidim sve one pupoljke i kristale i svice probudene tim jedinim zrakom, u tom su se odrazu, slicnom belom andelu što leži na boku, micali svi beskrajno bledi odsjaji. Tada se svi gresi, laki i žilavi sinovi demona, koji su, za malo osetljivija srca, cinili te ljude groznijima od cudovišta, htedoše baciti u tu vodu. Nemocnici silažahu, ne rugajuci se više, nego sa željom. Govorilo se da oni koji su prvi ušli izlaze isceljeni. Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali da traže druga mesta, jer njihov Demon može da ostane jedino tamo gde je milostiva sigurna. Isus dode odmah posle podnevnog casa. Niko nije dovodio ni prao životinje. Svetlost u ribnjaku bila je žuta kao poslednje lišce u vinogradima. Božanski ucitelj stajao je pored jednog stuba; posmatrao je sinove Greha; u njihovom jeziku demon
je plazio svoj jezik; i smejao se ili poricao. Diže se Uzeti, koji je ostao da leži na boku, i oni, Osudenici, videše ga kako neobicno sigurnim korakom prolazi ispod tremova i išcezava u gradu.

apsolutno_nemoguca
16-10-04, 12:29
Ofelija - Rembo

I

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi...
- Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Vec hiljadu leta s duge reke crne
Ona, sablast bela, budi bol i strah,
I ludost joj ljupka, kada vece trne,
Šapuce romansu kroz lahorov dah.
Vetar joj celiva nedra, i od vela
Pravi cvet, ponesen blago niz val snen,
Trske se klanjaju snima bledog cela,
Na rame joj place tužnih vrba sen.
Lokvanji uzdišu pored nje; iz gnezda
Šalje drhtaj krila uspavani žbun;
Tajanstvena pesma lije se sa zvezda
Od cijeg je zlata tamni prostor pun.

II

Ofelijo bleda, o kao sneg lepa!
Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tihano pricali o gorkoj slobodi;
I jer svaki lahor, splicuci ti kose,
U duh ti sanjarski cudne zvuke toci,
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noci;
Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,
Smrsko je detinje blage tvoje grudi,
Jer jednoga jutra bledi vitez verni,
Nem, gledaše tebe pogledom što ludi!
Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,
Ljubavi! A sneg si na ognju tog sna,
Rec ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oci ponori bez dna!

III

A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noci, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promiceš kroz svet.