PDA

View Full Version : Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti



Pages : [1] 2 3

Emill
15-01-10, 11:57
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"


;)

Raquel
15-01-10, 21:24
Desdemona: ''My Mother had a maid call'd Barbrary,
She was in love: and he she lov'd prov'd mad,
And did forsake her. She had a song of willow,
An old thing 'twas: but it express'd her fortune,
And she died singing it. That song tonight,
Will not go from my mind: I have much to do,
But to go hang my head all at one side
And sing it like poor Barbary: prithee dispatch.''

(. . .)

Desdemona: ''The poor soul sat sighing, by a sycamore tree.
Sing all a green willow:
Her hand on her bosom, her head on her knee,
Sing willow, willow, willow.
The fresh streams ran by her, and murmur'd her moans,
Sing willow, willow, willow.
Her salt tears fell from her, and soften'd the stones,
Sing willow, willow, willow (...)
Willow, willow.
Sing all a green willow must be my garland,
Let nobody blame him, his scorn I approve.
(...)
I call'd my Love false Love: but what said he then?
Sing willow, willow, willow.
If I court mo women, you'll couch with mo men.''

Valjda mi se neće zamjeriti te je na engleskom. Čitam ''Otela'' u originalu, pa mi je i dojam jači.

Evo i ovo... kao višnjica ;D

4mlOCcp-a7s

cpu
15-01-10, 21:41
Znam da je dugo...

Ernesto Sabato - Tunel

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!


I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari.
Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.
Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.
Nešto se među nama slomilo.

Artemis
15-01-10, 22:12
Bravo Emille..Odavno sam htjela da otvorim ovu temu...:)
Falila mi je... :)


““Dosta je”govorio sam sam sebi dok su me noge,koracajuci lijeno po strmoj padini planine,nosile dolje,prema mirnom potocicu;”Dosta je”,ponavljao sam udisuci smolasti miris borova gaja koji je postao narocito jak i prodoran od svjezine veceri koja se spustala;”Dosta je”,rekoh jos jednom posto sam sjeo na humak obrastao mahovinom upravo nad potokom i zagledao se u njegove tamne i spore valove iznad kojih je gusti trschak dizao svoje blijedozelene stabiljke…

“Dosta je” trebam da se ostavim tumaranja i zanosenja,treba da se obuzdam;vrijeme je da stisnem glavu sa obje ruke i naredim srcu da cuti.Necu vise da se predajem slatkom blazenstvu nejasnih,ali zanosnih osjecaja,necu vise da letim za svakim novim oblikom ljepote,necu vise da hvatam svaki treptaj njenih finih i jakih krila…
Sta imam od toga sto se upravo sada vecernje rumenilo sve sire i sve crvenije razlijeva nebom,kao da ga raspaljuje neka strast koja sve pobjedjuje?Sta imam od toga sto je na dva koraka od mene,usred vecernje tisine,sjaja i miline,odjednom zapjevao u rosnoj dubini nepokretna zbuna slavuj,tako carobnim glasom kao da prije njega nije na svijetu bilo slavuja,pa on prvi zapjevao prvu pjesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to vec bilo,bilo i ponavljalo se i ponavlja se tisucu puta,pa kad pomislis d ace se sve to nastaviti tako kroz cijelu vjecnost-kao po naredbi,po zakonu-bude ti cak krivo!Da…bude ti krivo!…”


I.Turgenjev

Artemis
15-01-10, 22:13
"Vec odavno nisam bio ovako sam i slobodan;prazna je soba u kojoj sam zatvoren;dva lezaja za dva putnika koji bdi i nema ni ljubav da uljuljkuje ni snove da sniva…A medjutim koliko zivota osjecam u dubini svoje duse?Nikada,ni onda kad mi je najvatrenija krv strujala iz srca u zile,nisam govorio jezikom strasti sa onom snagom sa kojom bih to sad mogao da ucinim…
Dolazis li mi opet,u posjetu,carobno prividjenje moje mladosti?Da ti nije zao mene?Vidis li,izmenilo mi se samo lice;uvjek himerican,i sada me sazize vatra kojoj nema uzroka niti je ista podhranjuje…"

“Memoari sa one strane groba”




"Eh,dete moje…Ja sam samo stari jelen osedjeo usled mnogih zima;godine moje hoce da preteknu godine gavrana;pa ipak i pored tolikih dana sto su potisnuli moju glavu,i pored toliko zivotnog iskustva,jos nikad nisam sreo covjeka koga nisu obmanuli snovi o sreci,ni srce u kome ne postoji skrivena rana…"

“Atala”




R.Satobrijan

Artemis
15-01-10, 22:14
“Cesto uljuljkujem svoju uzavrelu krv da se smiri:nesto tako primamljivo,tako plaho kao sto je ovo srce nikad nisi video!Ali zar tebi dragi prijatelju treba to da kazem,tebi koji si toliko puta preneo teret gledajuci me kako prelazim iz tuge u raskalasnost,i iz slatke melanhonlije u kobnu strast.Mazim to svoje srdasce kao bolesno dijete;sve sto mu je volja dopusteno mu je.
Nemoj o tome dalje da pricas jer ima ljudi koji bi mi zamjerili…”


“Samo crne oci da joj vidim i vec mi je dobro…Ali ta praznina,ta uzasna praznina koju osjecam ovdje u grudima!-Mislim kad bi jedared mogao da je pritisnem na ovo srce,sva ta praznina bi se ispunila…”

“Stradanja mladog vertera”


J.V.Gete

Artemis
15-01-10, 22:16
…”Jedne noci sverala se kroz prozor,niz ono isto nimovo stablo uz koje je njen otac gajio bodljikavi zbun bugenvilije jos od kad joj je bilo godinu dana,da se ne bi neki muskarac uspeo uz stablo do prozora njegove kceri.Zbun je,kao hranjen njegovim cistim namislima,rastao i rastao dok citavo drvo,obraslo rasplamtjelim cvjetovima,nije postao znamen vidljiv kilometrima naokolo.Ali deda nije racunao s odlucnoscu rodjenog djeteta.
U toj mjesecinom obasjanoj noci trnje joj je poput ogoljelih ocnjaka trgalo tananu odjecu,cupalo kose i zarivalo se duboko u meso,ali je nije zaustavilo.Ispod je bio covjek koga je voljela.Kad je konacno stala pred njega,svaki joj je centimeter koze bridjeo kao u plamenu.Tiha sjena ju je povela,ali sa svakim korakom kao da su joj nozevi sekli stopala,pa je u uzasnom bolu preklinjala da predahnu.Nijemi ljudski obris ju je ponijeo.Bezdjedna u njegovom toplom narucju osvrnula se ka svojoj kuci,velicanstvenoj naspram treperavog nocnog neba,i ugledala krvave otiske sopstvenih stopa kako se udaljavaju od drveta.Otiske njene izdaje.Zaplakala je,znajuci da ce oni najvise povrijediti srce njenog sirotog oca”…

"Mati pirinca"
Rani Manika

Artemis
15-01-10, 22:18
…”Kad mi je bilo devetnaest godina,iz lifta Malezijske banke izjurio je jedan muskarac i rekao mi nesto najludje sta sam ikad cula.Tvrdio je u sali da me je ugledao kroz teleskop i zaljubio se u mene,ali u ocima mu je bilo isto iznenadjenje kakvo sam i ja osjecala.Pomislila sam da je lud i ako ima skupo odijelo,ali svejedno ipak sam mu dopustila da me casti sladoledom.
…”Dimpl” isprobao je moje ime na jeziku,a onda mi rekao da ljepota zmije nije u tome sto njen otrov moze da ubije covjeka za nekoliko trenutaka,vec sto je bezruka i beznoga usadila strah od svoje vrste duboko u ljudski rod.Tako duboko u nase gene da ne mozemo da mu pridjemo i radjamo se sa strahom od njih.Nagonski.
Za trenutak sam bila prestravljena.Nagonski.
Nesto u meni je ostudenilo.Kao gromuljica sladoleda od jagode.Bog mi je sapnuo upozorenje,ali Luk se nasmijesio,a osmjeh mu je bio divan i potpuno mu je preobrazio lice.Zaboravila sam na upozorenje.Zaboravila sam kako su mu oci bile hladne i neprozirne dok je govorio.Kao zmijske.
…COVJEKU JE U PRIRODI DA CEZNE ZA TAMNOM MJESECEVOM STRANOM.ZNALA SAM DA MI JE TO USUD.SUDJENO JE DA ME DOBIJE.”OSTANES LI”,GOVORILE SU NJEGOVE OCI,”PRELICU TE U SEBE I VISE TE NECE BITI”.A IPAK NISAM POBJEGLA.MOZDA IZ ISTOG ONOG RAZLOGA IZ KOGA SHEVA PJEVA DOK LETI,PROPADA I PONIRE PROGONJENA KANDZAMA GLADNOG KOPCA.MOZDA SAM ODUVJEK ZELJELA DA BUDEM U NECIJOJ TUDJOJ KOZI”…

Artemis
15-01-10, 22:29
"Jelda je u Avganistanu prva noc mjeseca dzadija,prva noc zime i najduza noc u godini…Od Alija sam naucio predanja jelde,da se prokleti nocni leptiri bacaju na plamen sveca i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem…
Kad sam odrastao,u knjigama poezije citao sam da je jelda noc bez zvijezda u kojoj nesretni ljubavnici bdiju,trpe beskonacnu tamu i cekaju sunce da se digne i donese im voljene.Posto sam upoznao Soraju Taheri svaka noc u nedelji za mene je postala jelda…
Soraja…Jutarnje sunce moje jelde…"


"Postoji samo jedan grijeh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čovjeka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."


''Lovac na zmajeve''- Khaled Hosseini


P.S.Dosta za sad od mene :) :twist:

DingDong
15-01-10, 22:36
Zaljubljen u ljubav

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svakom minutom koju provedem zatvorenih očiju, gubim šezdeset sekundi svjetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,... i kako bih uzivao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao sreće, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da ga zagrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Bože moj, kada bih imao jedan komadić zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih Volim. Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio bih zaljubljen u Ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da se prestaju zaljubljivati kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada se prestanu zaljubljivati.
Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče letjeti...
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom...
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u nacinu savladjivanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dijete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvijek.
Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakirali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi umirati...

G. G. Marques (oproštajno pismo)

the_sacrament
15-01-10, 22:56
MaLI Princ

- Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...


- Most preko večnosti (R. Bah) -

Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!

UFO
15-01-10, 22:58
bravo emile ;)

ja krenuh da napisem nesto no mi suze krenuse, uh, jace je od mene, prastajte... :D

the_sacrament
15-01-10, 23:00
Ivo Andric-Znakovi pored puta

"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo"

"Ima ljudi ciji je zivot trag u vodi. Nevidljivi su, necujni, nestvarni, bez otisaka u pescanoj pustinji covecnosti. Ne znamo odakle su medju nas dosli, a kad odu, zasto su i kuda otisli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustise, od njihove moci ljudi nasledise jedino sposobnost da zive, ali ne da budu."


Ivo Andric-Ex ponto

''Mirne jutarnje misli.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.'

Mojsije
19-01-10, 18:25
Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

makica-pakica
19-01-10, 21:15
"Trebao bi vidjeti kako glupim se činim kada se u društvu govori o njoj! A kada me još i pitaju kako mi se ona sviđa! Sviđa! Smrtno mrzim tu riječ. Kakav bi morao biti čovjek komu bi se Lotta samo sviđala, komu ne ispunjavala sve misli, sve osjećaje! Sviđa!

Ne ja ne mogu bez nje živjeti, a ipak moram..."

Patnje mladog Werthera- Johan Wolfgang Gete

liquido
19-01-10, 23:04
"Cutali smo. Izasli smo na bulevar i usli u dragstor. Kupili smo gomilu zvaka i strpali ih u usta. Cela je brinuo da ce keva da ga provali, ja nisam nizasta brinuo. Seli smo na klupu u parkicu i zvakali zvake. A onda pomislih: eto, otkrio sam nesto, nesto sto ce mi pomoci u dugom, dugom vremenu koje dolazi. Trava u parkicu cinila se zelenija, klupe su bolje izgledale, a i cvece kao da je zivnulo. Mozda ta stvar ne valja za hirurge, ali mora da vec u startu nesto fali ljudima koji zele da budu hirurzi."

BLUDNI SIN - Carls Bukovski

Mojsije
19-01-10, 23:11
Ivo Andric-Znakovi pored puta


"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo"

Ovo je najbolji citat Andrićev ;)

Emill
21-01-10, 10:20
"Žena koju želi neko drugi, pa ma to bio i kakav majstor za mrtvačke sanduke, smesta biva draža nego ranije. Čovek, šta da se radi, živi mnogo više od relativne nego od apsolutne istine."

Raquel
21-01-10, 23:15
Zbog čega ti iznad mene nemaš običaj da napišeš odakle citiraš nešto? ;D

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!

Mojsije
26-01-10, 13:28
Tako radi i zivi vecina ljudi, iz dana u dan, iz casa u cas, silom, ne zeleci to u stvari.
Oni se posecuju, vode razgovore, sede odredjen broj casova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanicki, bez volje, a sve to bi mogle da obave i masine, ili da se uopste izostavi.
A bas ta mehanicnost, ciji tok ne prestaje, bas ona ih sprecava da , kao ja, podvrgnu kritici sopstveni zivot, svu njegovu glupost i plitkost, beznadeznu tugu i prazninu.
Oh, u pravu se ljudi, bezgranicno su u pravu sto tako zive, sto igraju svoje igre i jure pridajuci im vaznost, umesto da se brane od ove zalosne mehanizacije i da ocajnicki pilje u prazno, kao sto to cinim ja, covek izbacen iz koloseka...

the_sacrament
26-01-10, 21:47
".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

KRISTIJAN GRENDAL - TISHINA U OKTOBRU

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih le?a, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskla?enost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku izme?u sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Mojsije
28-01-10, 15:17
Ovo ’građansko’, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj izmirenja, težnje za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovječjih postupaka.
Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti čovječjih postupaka, recimo, sveca i razvranika, pa će nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati zanosu ni askezi, nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen- naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetlosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini između krajnosti u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima.
Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja(koje je, doduše, razvijeno samo rudimentalno), i prema kome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom- stiče mirnu savest, umesto naslade- prijatnost, umesto slobode-udobnost, a umesto smrtne vatre- ugodnu temperaturu.
Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti, glasanje.

Artemis
05-02-10, 19:15
Malo je duze pa je za strpljive...:)




"Pitaju me ponekad sta sam mogao da uradim da bih izazvao manje bola i omogucio ljubavi da zivi,umjesto sto sam je unistavao,
kao i one koje su tu ljubav prema meni gajile.Neki prijatelji misle da ce me spasiti od odgovora na to pitanje nalazeci mi izgovor u baksuzluku:
to je,kazu oni,zato sto mi izabrana zena nije odgovarala,zato sto je u sebi imala nesto nepodnosljivo za mene,i da mi preostaje da,
bez zaljenja i bez stida,cekam da sretnem onu koju cu voljeti i koja ce me ispuniti.Oni hvale jasnocu moje inteligencije,prefinjenost mojih analiza i
ne sumnjaju da ce te kvalitete jednog dana prepoznati neka zena,koju necu povrijediti i koja nece mene povrijediti,zena sposobna da upotpuni moju dusu...
Ti,prijatelji grijese,osim u jednom:imam dovoljno duha,uistinu,da bih izmjerio svu velicinu svoje nesrece,i ponore svog srca.Sav razum kojim raspolazem me razrjesava jedne jedine lekcije;a to je da taj razum,na koji smo toliko ponosni,ne sluzi ni tome da pronadjemo srecu niti da je dajemo.Snaga osjecanja je poklon koji treba traziti od nebesa,cak ni najpronicljivija metafizika ne opravdava covjeka koji zato sto ga nema,kida srce koje je njega voljelo.Mrzim stu slabost da se uvjek okrivljuju drugi zbog sopstvene nemoci,i koja ne vidi da se zlo ne nalazi okolo vec u njoj samoj.Mrzim tu sujetu koja uvjek razocarana u one koje je osvojila,njima pripisuje svu krivicu,a sama neunistiva lebdi nad rusevinama.Mozemo,kao sto to cine moji prijatelji,navesti hiljadu razloga za neuspjeh ljubavi u mom zivotu.Ali okolnosti su tako malo bitne,sve je u karakteru:uzaludno prekidamo s predmetima i bicima koja su izvan nas;ne znamo da prekinemo samo sa sobom.Mijenjamo okolnosti,zaljubljujemo se u drugu zenu,ali prenosimo u svaku od njih nemir od koga smo mislili da cemo se osloboditi,a kako se ne mozemo promijeniti jednostavnim premjestanjem,shvatamo da smo uspjeli samo da dodamo jos nemira na kajanja i jos gresaka patnjama...

Muskarci koji se prema tom osjecaju odnose s vise ili manje odgovornosti,zbog drugih neodlozenih obaveza,naviknutiji da sami budu centar onome sto ih okruzuje,nemaju u istoj mjeri koliko zena plemenitu i opasnu sposobnost da zive u drugome i za drugog.Ali kod pojedinaca,ta pribliznost je ravna nuli.Takvi muskarci,medjutim,nisu cudovista.Cak i kad se obavijaju laznom ravnodusnocu i izvjestacenom bezbiznoscu,odbacuju bol kojoj su sami uzrok,priroda se munjevito vraca u njih i bol se onda penje poput suza: osjecaju da su se njihova srca,za koja nisu vjerovali da su u to upletena,uvukli korijeni osjecanja koja su sami izazvali.Pokusaju da ih odatle iscupaju i to im i uspijeva;
ali rezultat tome je da im jedan dio duse umire.Znaju da je bice koje pati zato sto voli svetinja i oni pate zato sto mogu samo na trenutak da osjete tu bol,sto osjecaju tek na trenutak te besknacne kretnje srca,i sto su tako u svijetu,poput nepomicne stijene usred talasa...

Da li bi moglo biti drugacije?Ne znam.Hoce li bogalj ikad prohodati?Poznato mi je bolno cudjenje zene kada shvati da vise nije voljena,
strah koji je scepa kada je ostavi onaj koji je obecavao da ce je vjecno obozavati;poznajem to iznenadno potisnuto samopostovanje,kad ne zna kud da se dene,to podozrenje koje zamjenjuje ono potpuno povjerenje i koje,prisiljeno da se okrene protiv bica koje je sama podigla na pijedestal,pocinje da se siri na cio svijet.
Sta joj se moze reci kad se ona pita koja se to rijec,koji se pokret oglusio o srecu?
Sta joj odgovoriti kada jos trazi nacin da je dosegne,i kada od mene ocekuje znak koji necu dati?

Svjetlost je ono sto dodirujem,crnilo ostavljam.Nista se ne moze uciniti za zivotnu srecu s muskarcima poput mene:
Njih ne treba srijetati"...



Kamij Lorans "Ni ti ni ja"

SimonaS
06-02-10, 11:57
kao veliki ljubitelj germanistike trenutno izdvajam ovaj :

"Nasa lepa Nemacka je jedna velika kasarna, sigurna. Ali iza toga se krije mnogo stosta valjano, i ja ne bih menjao nasu solidnost za uctivost drugih. Sta ce mi sva uctivost, ako me sa svih strana varaju?" - Tomas Man

to za mnoge nacije i mentalitete nece moci nikad da se kaze.

El_NiNhO
07-02-10, 02:19
... Kada covek dublje zagleda u dushu svijeta lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj...i samo postoji taj trenutak...

gaul
07-02-10, 03:00
Poštovani drugovi Supovci,

Obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek pošteno živjeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest mjeseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavjetovali da na javnom mestu izvrijedjam naše najveće i najistoriskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo...



Dušan Kovačević

_senorita_
09-02-10, 17:11
"Odjebi, JNA...
Dao sam ti jednu dobru godinu života...
Najbolju, možda?
Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo,
zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetio od tame u mutnom
jezgru zenice, bajaju, pokrenu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate
moju otrgnutu devetnaestu...
Nikad više...
Ali...
Proklet da sam...
Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete...

Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim
stranicama štampe...
Oni ostadoše negde u devetnaestoj...
Zaljubljeni...
Zaigrani...
Zbunjeni...
Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako
bezbožnički podmetnuli u džepove...
Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...
Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate...
Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...
Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme...
Nema Mojih u ovom Ratu Naših...
Ma, znam...
"Ne može to tek tako"...
Čičak Izdaje se kaci na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u
prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski...
Razmišljao sam o tome...
Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje?
I, žalim...
Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom...
Zato odjebi, JNA...
Dosta je bilo..."

_senorita_
09-02-10, 17:15
Iz knjige "Cetiri ljubavna pisma" od Najla Vilijamsa koju trenutno citam:

"Andjeli se svakog dana mimoilaze sa nama na ulici, rekao je otac jednom.
Mora da su obicni kao ptice, rekao je, i prepoznatljivi su samo u kratkim trenucima svoje veze sa nasim zivotima.
Postoji, prema ovom rezonovanju, trenutak kada, jednostavno, znas da si imao susret sa andjelom, i kakvu god da ti je pomoc pruzio, ma kako suptilnu i ma koliko neprimetnu, zivot ti se promenio."

_senorita_
09-02-10, 17:19
"Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na
proleća?
Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo
umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio
sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka...
Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time
lepio napuklo srce i dobro je držalo. Kako se ranije nisam setio šta se ono radi kad te ostavi devojka?
E, pa...
Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna, dve,
OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila,
pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?
Ali, bolje da ćutim...
Počinjem da zvučim nekako mačo, a to je prvi znak starosti, ili prvi znak nevaspitanja,
svejedno, ne dopada mi se ni jedno ni drugo?
Svanuo je, dakle, konačno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica...
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih
farmerka, cipele su trčkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeći kraj
automobila uvređeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od
društva...
Ne, pokretna mišolovko, danas me nećeš uloviti...
Danas ću, bogme, nekoga i sresti...
Možda već iza ugla naletim na jednu buckastu...
Zbunjenu...
Sa dioptrijom...
Na jednu koja klima...
Trepće kao gejša...
Čeka da joj pridržiš kaput...
Da...
Možda mi se već na prvom pešačkom prelazu zacrveni jedna Obična...
Stidljiva...
Krotka...
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica...
Koja sve poveruje...
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš...
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu...
Nikako...
Ni za najluđi maskenbal..."

the_sacrament
09-02-10, 17:48
PAOLO KOELJO - NA OBALI REKE PJEDRE SEDELA SAM I PLAKALA

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.


...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....
Desanka Maksimovic


NADA

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

mito61
11-02-10, 22:28
I u mojoj kuci bio je tavan. Sjedio sam šcucuren na starom bacenom sedlu, sam u tom svijetu neupotrebljivih stvari što su izgubile raniji oblik i poprimale novi, prema dobu dana i mojim raspolozenjima, prema jacoj ili slabijoj svjetlosti što ih je preoblicavala, prema tuzi ili radosti u meni. Jašuci na sedlu u susret zelji da nešto bude, da se desi nešto iz maglovitih djecijih maštanja što su se hirovito mijenjala, nestvarna kao i stvari u tavanskoj polutami. Taj tavan me stvarao, kao što me stvaralo i bezbroj drugih mjesta i prilika, susreta, ljudi, nastajao sam u hiljadama izmjena, i uvijek mi se cinilo da je sve ranije nestajalo sa novom promjenom, da se gubilo kao beznacajno u maglama proteklog vremena. A onda sam, uvijek nanovo, i neocekivano, nalazio tragove svega što je bivalo, kao zive iskopine, kao svoje vlastite naslage, i mada stare i ruzne, postajale su drage i lijepe. Taj ponovo otkriveni neizgubljeni dio mene, što nije samo sjecanje, vrijeme je uljepšalo i vracalo iz nedohvatnih daljina, spajajuci me s njim. Tako je postojao dvojako, kao djelic moje sadašnje licnosti, i kao sjecanje. Kao sadašnjost, i kao pocetak. Na tom tavanu, gdje sam trazio samocu, saznavajuci se, i pribjezište od otvorenih širina zavicaja, iako sam ga volio više nego majku, mislio sam cesto o zlatnoj ptici iz neninih prica. Nisam znao šta je ta zlatna ptica, ali dok sam slušao kako pada kiša po krovu od šindre, i otvoreni kapak lupa na vjetru, i bezbroj ociju viri iz coškova, zamišljao sam kako pronalazim svoju zlatnu pticu, kao junak iz neninih zubornih kazivanja, znajuci da se tako, na neki cudan, neobjašnjiv nacin, ostvaruje sreca.
Zaboravio sam na nju docnije, zivot je raspršio snatrenja mladosti, moguca u vrelom zamišljanju bez prepreka, u slobodi zeljenja bez granica, rodjena u neiskustvu. A javila se ponovo, kao podsmijeh, kad mi je bilo najteze.

Bio jednom jedan djecak, u ocevoj kuci, nad rijekom, koji je sanjao zlatne snove, jer ništa nije znao o zivotu.

Bio je i jedan drugi djecak, u hanu, na ravnici, koji je mislio o zlatnoj ptici. Ubili su mu majku, bila je griješna, a njega otjerali u svijet.

Bilo nas je cetvoro brace, i sva cetvorica su trazila zlatnu pticu srece. Jedan je poginuo u ratu, jedan je umro od sušice, jednog su ubili u tvrdavi.
Ja svoju više ne trazim.
Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka ceznja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tuzni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga?

Raquel
12-02-10, 23:44
1. U Zaboravljenoj Zemlji

Zaboravljena Zemlja!

Pretpostavljam da će vaše prvo pitanje biti:
- A gdje se nalazi ta zemlja i kakva je?

Ali ja vam neću moći odgovoriti sasvim tačno jer ne znam sve o njoj. Znam samo da se prostirala na sjeveru, uz more, da su je vjetrovi često obilazili, talasi umivali, da su se na vrhovima njenih planina odmarali oblaci a na kamenim obalama bijeli galebovi. U noćima punog mjeseca pjevale su na pučini ribe koje su izlazile iz nepoznatih dubina, iz carstva u koje ljudsko oko nije nikad zavirivalo. Pjevale su do zore i onda odlazile, umorne i vesele, da sačekaju drugu mjesečevu noć. A dok su ribe odlazile, podizali su se sa hridina probuđeni galebovi i polijetali na istok da pozdrave sunce. Dugo, dugo nad morem su odjekivali njihovi krici.

Znam još nešto: da su lađe oprezno zaobilazile obale Zaboravljene Zemlje. Zbog vjetrova, sigurno, koji su se naglo dizali, uzburkivali vodu i slali na morsko dno sve što im se našlo na putu. Zbog priča o brodovima koji se nisu vratili, o mornarima koji su zavedeni pjesmom riba otišli u morske dubine i ostali tamo.

Možda je Zaboravljena Zemlja bila zaista neobična. Možda je bila samo nedovoljno poznata pa je sve što se o njoj govorilo ličilo na bajku. Možda će zato i moja priča o Sunčanu i Pahuljici ličiti na bajku, ali ja unaprijed obećavam da ću ispričati samo ono što sam čuo.

Vi sad opet pitate:
-Ko su bili Sunčan i Pahuljica?

Da vas ne bi mučila znatiželja, kazaću vam odmah: Bili su patuljci. Živjeli su u Zaboravljenoj Zemlji, imali su kućicu napravljenu od crvenih koralja na visokoj i bijeloj morskoj hridini. Šumom su ih uspavljivali i budili talasi, sa galebovima i ribama bili su veliki prijatelji.

I još ću vam nešto kazati: Sunčan i Pahuljica su bili brat i sestra i nisu znali da osim njihove postoje na svijetu i druge zemlje, da postoji išta ljepše od njihove obale, od planina s vrhovima uklesanim u nebo.

Da su znali - možda bi ih mučila čežnja za daljinama, za nedokučenim tajnama. Možda, kažem, jer ne mogu da tvrdim da su moja predviđanja sasvim tačna.

Jedno je ipak sigurno: da su Sunčan i Pahuljica bili zadovoljni, bezbrižni i slobodni kao ptice, da im nije bilo ni tijesno ni dosadno u Zaboravljenoj Zemlji.

Pahuljica je imala zlatnu kosu i glas čist kao planinske vode. Pred sunčev zalazak izlazila je iz koraljne kućice na bijele stijene i tamo, sve do rađanja zvijezda, pjevala. I tada su sa svih strana dolijetali galebovi da je slušaju, a ribe - svirači podizali se iz voda da je prate. Pahuljica je, zaista, pjevala divno. Da je neko nepoznat naišao u to vrijeme pored obale Zaboravljene Zemlje, sigurno bi pomislio: to pjeva morska sirena. I sačekao bi drugo veče da čuje zavodljive melodije, bio bi nestrpljiv kao što su bili nestrpljivi i bijeli galebovi kad se Pahuljica ne bi pojavila u uobičajeno vrijeme ili kad se uopšte ne bi pojavila. A događalo se to. Događalo se da ode sa Sunčanom u planinu crnih borova, gdje nisu dopirali šumovi mora, gdje se umjesto galebova krika čulo urlikanje kurjaka ili rika jelena.

Ista zemlja - a dva svijeta!

U sjenkama borova, u krilu planine bilo je sve drugačije. Kuckali su djetlići, pjevali slavuji, prikradale se iz gustih čestara divlje zvijeri. U granama se igrao vjetar, u bistrim jezerskim vodama kupale se zlatokljune ptice i divni, bijeli labudovi. Nigdje tu nije bilo sasvim pusto, sasvim tiho.

Danima su Sunčan i Pahuljica lutali planinom, spavali na travnim poljanama, umivali se rosom sa cvijeća, brali jagode krupne kao orasi i pečurke slađe od meda.

Pili su vodu na izvorima mladosti.

Pili su vodu na izvorima ljepote.

Poznavali su jezik ptica i razgovarali s njima, poznavali su jezik divljih zvijeri i nisu ih se bojali. Jahali su na jelenima i kurjacima, odlazili u posjete medvjedima. Pred njima se nigdje nisu zatvarala vrata, za njih nisu postojale tajne.

Pa recite sad: zar im se ne bi moglo pozavidjeti na takvom životu? Zar nisu bili srećni, zar im zaista nije bilo lijepo u Zaboravljenoj Zemlji?

Vi ćete reći - da.

I ja kažem: da. I radujem se što nije bilo drugačije a ponekad mislim: kako bi bilo dobro da sam se nalazio u društvu s njima. Radovao bih se još više da je sve ostalo nepromijenjeno do kraja njihova života. Ali nije! I moja priča ne može, nažalost, da se završi jer se u životu Sunčana i Pahuljice dogodilo nešto što je zauvijek uništilo njihovu veliku sreću.

Vi ste sad sigurno nestrpljivi?

Polako! Ne može se kazati sve najednom. A ovdje zapravo i počinje prava priča.

_senorita_
26-02-10, 23:50
"Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj...
Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi..."

_senorita_
26-02-10, 23:54
"Na koljenu mi je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga s mene i ne osjecajuci ga sama, preda mnom je duga noc bez sna, i mnoge duge noci, na sve cu stici, sve cu uciniti sto moram, i da se optuzim i da se odbranim, zurba nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima mogu pisati sada, i poslije mozda nikad vise. Kad dodje vrijeme, i zelja da se kazu druge, i one ce doci na red. Osjecam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne zivi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj guzvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskace izmedju drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaze, da osine ili utjesi. Ponekad se guraju, nasrcu jedna na drugu, nestrpljive, kao da se boje da ce ostati nerecene. Polako, za sve ima vremena, dao sam ga sam sebi, a sudjenje ima suocenja i svjedocenja, necu ih mimoici, i moci cu na kraju da donesem presudu sam sebi, jer sam samo ja u pitanju, niko drugi, samo ja. Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stali smo jedan prema drugome, zacudjeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se vise."

ihtus777
27-02-10, 00:59
Боже мој! Цели часак блаженства! Та зар је то премало ма и за сав човечји живот?...Достојевски,Беле ноћи

Artemis
11-03-10, 18:57
U susret budućnosti


Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato što sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrčući se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižući do ćorsokaka.

Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajući o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.

Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Želim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim među ljude i da pokušam da dokažem da nešto ipak vredim. A stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Još jednom krećem
Na vetrenjače.


Balasevic

Raquel
13-03-10, 13:23
Na Albertinu sam gledao kao na prepreku koja stoji između mene i svih stvari baš zato što ih je ona, za mene, sve sadržavala i što sam ih od nje, kao od nekog sasuda, mogao primati. Sad kad je taj sasud bio razbijen, više nisam imao hrabrosti da posegnem za njima, više nije bilo nijedne od koje se nisam odvratio, slomljen, više voleći da je i ne okusim. I tako mi rastanak s njom uopšte nije otvarao polje mogućih užitaka, koje je, kako sam verovao, njeno prisustvo zatvaralo za mene. Štaviše, njeno prisustvo, koje je za mene možda stvarno predstavljalo prepreku da putujem, da uživam u životu, samo mi je, kao što se to uvek dešava, zaklanjalo neke druge prepreke, koje se ponovo pomaljaju, nedirnute, sad kad je ta prepreka iščezla. Isto kao nekada, kad bi me neka prijatna poseta sprečila da radim, opet ne bih radio ni ako bih sutradan ostao sam.

Samael
13-03-10, 14:22
Nezadovoljstvo samim sobom, u prvom redu, a zatim svim ostalim na svijetu, bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspio da izrazim.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živjeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osjećanja da me požale.


Ivo Andrić

Kost bacena psu nije samilost. Kost podjeljena sa psom kada si gladan koliko i on je samilost.

Zivotno umjece nije u dobijanju dobrih karata, vec u dobroj igri sa losima.


Ako pare dolaze sa slavom, ostaje slava. Ako pare dolaze bez slave, ostaju pare.


Covjek treba da zivi, ne samo da postoji. Necu traciti moje dani trudeci se da ih produzim. Iskoristicu ih.

Na inspiraciju ne treba da cekas. Moras je juriti.

Jack London

Mstislav
14-03-10, 23:37
Ernesto Sabato - Tunel

Usao sam na unutrasnju galeriju i potrazio njenu spavacu sobu ; svetla crta ispod vrata pokazala mi je nepogresivo njenu sobu. Uzeo sam noz drhteci i otvorio vrata. >Cemu zakljucavati se< - jos uvek sam mogao da mislim sa ogorcenjem. A kada me je ona pogledala svojim uzarenim ocima, ja sam stajao u dovratku. Prisao sam njenom krevetu, i kada sam vec bio pored nje, tuzno mi je rekla :
- Sta ces uciniti, Huan Pablo?
Stavljajuci svoju levu ruku na njenu kosu, odgovorio sam joj:
- Moram te ubiti, Marija. Ostavila si me samog.
Onda sam joj, placuci, zario noz u grudi. Ona je stegla vilice i zatvorila oci, a kada sam izvukao noz sa kojeg je curila krv, otvorila je oci i uputila mi bolan i ponizan pogled. Neki iznenadni bes me je ucinio nemilosrdnim i jos mnogo puta sam joj zario noz u grudi i trbuh.

Artemis
15-03-10, 21:23
Dodirujem ti usta..prstom dodirujem rub tvojih usana, i ocrtavam ih
kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko
otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo
pocne,svaki put stavram usta koja pozelim,usta koja moja ruka
bira i crta na tvom licu,usta izabrana od svih mogucih suverenom
slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na
tvom licu, a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim,
podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja
ruka.Gledas me,gledas me izbliza,sve blize me gledas,zatim se igramo
kiklopa,gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece i
vece,priblizavaju se i pretapaju a usta se srecu ,bore se u toplom,
grickaju se usnama,jedva prislanjaju jezik o zube,igraju se po odajama
gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke
uranjaju u tvoju kosu,lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo
kao da su nam usta puna cveca ili riba,zivih pokreta,tamnih miomirisa.
Ako se ujedamo,ta bol je slatka,ako se davimo u kratkom ali stravicnom
i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa.I samo je jedan
sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam kako pored
mene treperis kao mesec na vodi.


"SKOLICE"
Hulio Kortasar

Exploratores
22-03-10, 16:24
Stajali smo jedno prema drugome kao dva ratnika sa skrivenim oruzjem iza ledja, kao dva protivnika sa skrivenim namjerama u sebi, pokazacemo se kad krenemo u napad...

Raquel
27-03-10, 00:15
Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umijeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.

Molim Te za razum da odredim suzdržanost i mjeru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primijetim svjetlost i vrhunce, da s vremena na vrijeme nađem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu.

Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.

Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće, neuspjesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i zrijemo.

Podsjeti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.

Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru.

Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.

Stvori od mene čovjeka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".

Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.

Nauči me umijeću malih koraka.

the_sacrament
02-04-10, 00:06
Miroslav Mika Antic-Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je u redu...

Miss_Lucifer
02-04-10, 00:42
nije svjetska knjizhevnost, ali nisam znala gdje da postujem

tekst koji me je stvarno pomerio
obavezno prochitati, bez obzira kakvo je vashe misljenje o autoru.


Đordje Balaševic - U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
“nešto”, da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na Prirodno matematičkom fakultetu
19.11.1975.

Mojsije
02-04-10, 00:47
nije svjetska knjizhevnost, ali nisam znala gdje da postujem

tekst koji me je stvarno pomerio
obavezno prochitati, bez obzira kakvo je vashe misljenje o autoru.


Đordje Balaševic - U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
“nešto”, da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na Prirodno matematičkom fakultetu
19.11.1975.


Jebote... da mi je nekad ovako nešto da sastavim u životu.

Artemis
02-04-10, 01:03
Miss Lucifer da si samo malo pogledala gore vidjela bi da vec postoji jedan isti post...:) Slazem se da je divan :)

Miss_Lucifer
02-04-10, 01:10
hahaha ladno
aj, brishite

ajm sori

the_sacrament
02-04-10, 01:30
Jedan od onih života
(odlomak)

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Đ.Balašević

Artemis
03-04-10, 01:45
Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome sto joj je rekao, kada se treci put video sa njom, a ona mu je ponavljala: „Ali zasto me ne pustate da cesce dodjem?“ a on, smejuci se, odgovorio udvaracki: „Iz straha da ne patim“. I sada se jos, avaj, desavalo katkad da mu ona pise iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa stampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. „Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zasto li je tamo otisla? I sa kim? Sta se tamo odigralo?“. Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivsi vec svaku nadu, medju senkama sto su se sunjale, u onome mraku sto mu se cinio gotovo natprirodan, a ta je noc – ta noc kad nije morao cak ni da se pita nece li joj biti krivo sto je on trazi, niti kad je nadje, toliko je bio siguran da nema za nju vece radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kuci – ta je noc odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad vise ne mozemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomicnog, suocenog sa tako ponovo prozivljenom srecom, nesrecnika, na koga se sazali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oci da svet ne bi video da su mu oci pune suza. To bese on sam.




Marsel Prust – „U Svanovom kraju“

Dude
03-04-10, 01:52
''Ako''-Radjard Kipling



Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo cekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
i ako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;

ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.

Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj

Pjesma je proglasena za najbolju pjesmu milenijuma. Autor ju je posvetio svome sinu i dobio je Nobelovu nagradu za nju 1907.


emancipujte mi se malo :oops:

Artemis
03-04-10, 02:57
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…


Biti jedno – Nebojša Jovanović

Mojsije
05-04-10, 21:08
'I ovo je dobro, veoma dobro'- čujte prvo ovu rečenicu: 'Trebalo bi se ponositi bolom- svaki bol nas podseća na naš visok položaj'. Divno! Osamdeset godina pre Ničea. Ali to nije izreka na koju sam mislio- čekajte, evo je. Dakle: 'Većina ljudi neće da pliva pre no što nauči'. Zar to nije šaljivo? Razume se da neće da plivaju! Ta rođeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, neće da misle; stvoreni su da žive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, može da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom će se udaviti.

Cranox
06-04-10, 09:26
''Ako''-Radjard Kipling



Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo cekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
i ako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;

ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.

Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj

Pjesma je proglasena za najbolju pjesmu milenijuma. Autor ju je posvetio svome sinu i dobio je Nobelovu nagradu za nju 1907.


emancipujte mi se malo :oops:

Jes' to ti Veso? Kako UDG bogati?

Mojsije
18-04-10, 20:37
Otišli smo zajedno i sedeli jedan pored drugog u auditoriju. Kada se govornik popeo na katedru i otpočeo govor, pomalo uštogljenim i sujetnim držanjem razočarao je mnoge slušaoce koji su u njemu gledali neku vrstu proroka. Kada je odmah na početku govora uputio nekoliko laskavih reči slušaocima, zahvaljujući im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, koji je izražavao kritiku svih ovih reči i čitave govornikove ličnosti; oh, nezaboravan i strašan pogled o čijem bi se značenju mogla napisati čitava knjiga!

Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirući slavnog čoveka svojom snažnom, premda blagom ironijom.- najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tužan nego ironičan, bio je čak duboko i beznadežno tužan; njegova suština bilo je tiho, u neku ruku ustajano očajanje, koje je donekle već postala navika i forma. Svojom očajničkom jasnoćom taj pogled nije samo osvetlio ličnost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konačan sud o situaciji tog trenutka, očekivanju i raspoloženju publike, pomalo naduvenom naslovu objavljenog govora- ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz čitavo naše doba, čitavo ustumarano poslovanje, laktaštvo, sujetu, čitavu površnu igru jedne uobražene, plitke umnosti- ah, na žalost, taj pogled je prodirao još dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznadežnosti našeg vremena, našeg duhovnog života i kulture. Prodro je do u srce čitavog čovečanstva, izrekavši u trenutku, rečito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je možda stekao saznanje o dostojanstvu i smislu čovečjeg života uopšte.
Taj pogled je govorio: 'Vidi kakvi smo mi majmuni! Vidi kakav je čovek!'. I sva slava, sva mudrost, sva postignuća duha, sva stremljenja ka uzvišenosti, veličini i trajnosti svega čovečnoga se raspadoše i postadoše majmunisanje.

_senorita_
18-04-10, 21:28
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Čega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

(Miroslav Antić)

THE_BOSS
25-04-10, 22:01
Pojedini se nece složiti sa ovim citatom:
"To*me,*beauty*is*the*wonder*of*wonders.*It*is*only *shallow*people*who*do*not*judge*by*appearances." Oscar Wilde-Picture o Dorian Gray

"Always!*That*is*a*dreadful*word.*It*makes*me*shudd er*when*I*hear*it.*Women*are*so*fond*of*using*it.* They*spoil*every*romance*by*trying*to*make*it*last *for*ever."
""They*say*that*when*good*Americans*die*they*go*to*P aris,"

"The*only*artists*I*have*ever*known*who*are*persona lly*delightful*are*bad*artists.*Good*artists*exist *simply*in*what*they*make,*and*consequently*are*pe rfectly*uninteresting*in*what*they*are.*A*great*po et,*a*really*great*poet,*is*the*most*unpoetical*of *all*creatures.*But*inferior*poets*are*absolutely* fascinating.*The*worse*their*rhymes*are,*the*more* picturesque*they*look."
"There*is*a*luxury*in*self-reproach.*When*we*blame*ourselves,*we*feel*that*no *one*else*has*a*right*to*blame*us.*It*is*the*confe ssion,*not*the*priest,*that*gives*us*absolution."

Sve je ovo iz "Slika Doriana Greja". Prastajte sto je na engleskom jer drugačije je ako ga prevedem. ;)

Alisa
26-04-10, 23:24
Borhes
(http://odlomci.blogspot.com/2009/03/horhe-luis-borhes-pravednici.html)


"To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu."

Alisa
26-04-10, 23:34
Bukovski - "Zabelješke jednog pokvarenjaka"


"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.
Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama."

Spidey131
08-05-10, 00:35
Prije Početka, poslije Velikog Rata
između Raja i Pakla,
Bog je stvorio Zemlju i suverenost nad njom dao podmuklom
majmunu kog je nazvao Čovjek;

i svakoj generaciji je rođeno stvorenje svjetla
i stvorenje tame;
i velike vojske sukobljavale su se noću
u davnom ratu
između Dobra i Zla.

Tada je postojala magija,
plemenitost,
i nezamisliva okrutnost;

i tako je bilo sve do dana kad je lažno
sunce ekplodiralo iznad Trojstva,

i čovjek je zauvijek
zamijenio čudo
za razum.

love it.

Artemis
13-05-10, 00:08
"...Bio sam osjetljiv ma sta drugi govorili.Ali uticao sam na sebe kako vise ne bih patio:toliko se plasim bola u srcu koga bi neko osjecanje,cak i srece,
moglo da izazove da to za mene postaje predmet velike strepnje.Moja osjetljivost je pomalo neprijateljska.Tako da je moj zivot citav niz nedoslednosti.Rastrzan olujom suprostavljenih misli,trazim pravac,ne znam sta zelim.Svakog jutra me obuzima duboka melanholija,osjecanje odvratnosti prema samom sebi i prema drugima.Moja narav je sva sumorna,i niko ne moze da me shvati:samo sami sebe poznajemo,postoji izmedju nas i onoga sto nismo jedna nepremostiva ograda.Uostalom,drugi me uopste ne zanimaju.Imam prema njima obzira,ali ih ne volim.Cak ni samog sebe ne zanimam.
Nisam u potpunosti stvarno bice.Niti patim niti uzivam,i ponekad sebe dodirnem da bih znao da sam jos ziv..."

Artemis
27-05-10, 02:43
Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"


Knut Hamsun

Artemis
30-05-10, 18:16
...Sva iskusenja,sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se mjeriti snagom i duzinom nesanica koje ih prati.Jer dan nije njihovo pravo podrucje.Dan je samo bijela hartija na kojoj se sve beljezi i ispisuje,a racun se placa nocu,na velikim mracnim i vrelim poljima nesanice.Ali tu se i sve rjesava i brise,konacno i nepovratno.Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica,ili sagori bez traga i spomena...

...Ziv sam ali u svijetu poremecenih odnosa i dimenzija,bez mjere i vidjela...

...Ne znam kad je,kao sjenka leptira,odletjela ta ruka sa mene,jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam,nje vise nije bilo...


Ivo Andric

Interpol
30-05-10, 23:54
"Mislim da bih to mnogo ranije provalio da se nismo toliko ljubakali. To je moj veliki problem, sto vječito mislim da je svaka djevojka sa kojom se ljubakam prilično inteligentna osoba. Naravno, to nema baš nikakve veze s tim, ali ja uvijek tako razmišljam."

The Catcher in the Rye, J.D. Salinger

Čika Džo
31-05-10, 01:59
"Mislim da bih to mnogo ranije provalio da se nismo toliko ljubakali. To je moj veliki problem, sto vječito mislim da je svaka djevojka sa kojom se ljubakam prilično inteligentna osoba. Naravno, to nema baš nikakve veze s tim, ali ja uvijek tako razmišljam."

The Catcher in the Rye, J.D. Salinger

Tako se lako identifikovati sa ponečim,a?
Ovako nečim,primjerice. Možda nije dovoljno odlomak,ili citat,ali neka ga.

Čarls Bukovski - mirne čiste devojke u cicanim haljinama

oduvek sam znao samo kurve, bivše prostitutke
lude žene. vidim muškarce sa tihim,
nežnim ženama - vidim ih u samoposlugama,
vidim ih kako zajedno šetaju ulicama,
vidim ih u njihovim stanovima: ljude koji su našli
mir, živeći zajedno. znam da je njihov
mir samo delimičan, ali taj mir
postoji, često čitavi sati i dani mira.

oduvek sam znao samo tabletomanke, alkoholičarke
kurve, bivše prostitutke, lude žene.

kako ode jedna
stigne druga
gora od prethodne.

vidim tolike muškarce s mirnim čistim devojkama u
cicanim haljinama,
devojkama čija lica nisu gruba ni okrutna.

>>ne dovodite mi nikad kurvu<<, govorim
prijateljima, >>zaljubiću se u nju.<<

>>ti ne bi podneo dobru ženu,Bukovski.<<

potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od
mog automobila, više od Mocarta; toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u
vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene
za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.

znam da ona postoji
ali gde na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?

Raquel
31-05-10, 11:01
Pobojah se: mog vetra bes će
Zgromiti cveće lepo, pravo,
Pa sam suncem sjao žešće,
A vetar sam zauzdav'o.

Al' lepa i prava cveta
Na drveću nije bilo,
Jer sve ono se rascveta
Lepo, al' jalovo, gnjilo.

Artemis
31-05-10, 15:47
Čarls Bukovski - mirne čiste devojke u cicanim haljinama

oduvek sam znao samo kurve, bivše prostitutke
lude žene. vidim muškarce sa tihim,
nežnim ženama - vidim ih u samoposlugama,
vidim ih kako zajedno šetaju ulicama,
vidim ih u njihovim stanovima: ljude koji su našli
mir, živeći zajedno. znam da je njihov
mir samo delimičan, ali taj mir
postoji, često čitavi sati i dani mira.

oduvek sam znao samo tabletomanke, alkoholičarke
kurve, bivše prostitutke, lude žene.

kako ode jedna
stigne druga
gora od prethodne.

vidim tolike muškarce s mirnim čistim devojkama u
cicanim haljinama,
devojkama čija lica nisu gruba ni okrutna.

>>ne dovodite mi nikad kurvu<<, govorim
prijateljima, >>zaljubiću se u nju.<<

>>ti ne bi podneo dobru ženu,Bukovski.<<

potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od
mog automobila, više od Mocarta; toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u
vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene
za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.

znam da ona postoji
ali gde na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?


Ne gotivim ga bas,ima mi cesto nesto tesko u pisanju ali sve pohvale za ovo... ;) :)


Jos nesto od njega slicne tematike...:p

...Onda se vrata naglo otvorise.I usla je ta zena.
Sta da kazem,postoji milijarde zena na zemaljskoj kugli,zar ne?Neke od njih dobro izgledaju.Vecina od njih dobro izgleda.Medjutim,tu i tamo,priroda izvede neku vratolomiju,stvori posebnu zenu,nevjerovatnu zenu.Mislim kad gledas i ne mozes da vjerujes svojim ocima.Sve je savrsen valoviti pokret,kao ziva,zmijoliko,vidis clanak,vidis lakat,vidis sisu,vidis koleno,i sve se stapa u nedodirljivu cjelinu,s blistavim prelijepim ocima koje se smijese,ustima po malo oborenim,usana koje kao da ce prasnuti u smijeh nad tvojom bespomocnoscu.
A one znaju kako da se obuku i njihova duga kosa pali vazduh oko njih.Sve u svemu previse,jebeno previse...

makica-pakica
31-05-10, 23:00
"Najveća intriga istine je da nikome sama put do sebe ne utaba i da nikom nadu u njeno dostizanje ne oduzme. Prepuštanje stvorenja opasnostima slobode bezvrijedno je kao sirutka,jer u morima slobodnog mišljenja bi se stvorenja podavila. Ko pomisli da je do istine stigao, s njom se raziđe, a kome se učini da se s njom razišao, na nju nabasa. Do nje se stići ne može, kao što se od nje pobjeći ne može, a bez nje se nikako ne može."

Naguib Mahfouz

Comodo
01-06-10, 16:33
… Osjećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osjećam sramotu i ludost ovog života, osjećam kako u meni plamti okrutni bol zbog izgubljene mladosti. Boli, naravno, ali bar osjećam bol, osjećam stid, osjećam muku, bar živim, mislim, svjestan sam…
A umjesto odgovora koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primjer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sjećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otkriva svoje sanjive oči i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale, dubokim, mrtvim snom.
U početku mi se čini da su slike stare, najmanje deset godina. Otupjeli osjećaj za vrijeme čini nas sve opreznijim, ima ulogu zaboravljenog metra, utvrđuje istinu i mjeri. Shvatam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam vjerovao, da i uspavana svijest o sebi otvara sa ponosom svoje oči i potvrđuje, bezobzirno potvrđuje, i najnevjerovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: “Da, to sam bio ja”, i tako jedna po jedna slika napušta svoje stanje hladne i konteplativne ljepote i postaje dio života, dio mog života. Svijest o sebi je čudesan osjećaj, ispunjava nas istovremeno zadovoljstvom i nemirom. Čovjek je ima, ali može da živi i bez nje i tako često biva, ali ne i uvijek. Ona je veličanstvena jer uništava vrijeme; ona je i opaka, jer negira razvoj.
Probuđena čula funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo prije samo godinu dana... Ovo je pravo vrijeme. Redovi knjiga na polici, moja soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo...
Hermann Hesse

_senorita_
01-06-10, 16:43
Dugacko je, nadam se da mi moderatori nece obrisati post. :)


PISMA GOSPOĐI VINETI

1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.

2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: - Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u - Kena-upanišadi - mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.


Drugo pismo

1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim
slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka -
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi...

Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: - Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti... Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. -

To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

_senorita_
01-06-10, 16:44
Treće pismo

1.
Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad
više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa
o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom
ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno
me, onako udavljen, imitira kad spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je: nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako
satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj
da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je
da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je,
negde je pročitala da je jedan svetski pisac
sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam
da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je
to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem
zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom
obično ispije svaku moju prvu čašu.

Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj
video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u
hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno
postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom
okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na
Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu
mornarsku godinu. I Porto Pidočo. Lagao sam
vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta
novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.
Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu
lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici:
to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju
rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu
i umiješ se.

Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde
restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje
ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi
neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad
sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže:
ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.

Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je
svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.
Naredio sam joj da počne da uči ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,
od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,
ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki
slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest
slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže:
- Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma
ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u
mojoj glavi.


Četvrto pismo

1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
- Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. -

Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
- Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
- Srebrna cesta -.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.

Još u šesnaestoj napisao sam pesmu - Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: - Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. - Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

hercules
02-06-10, 11:28
Mala, ovo je odlično. ;)

the_sorrow
02-06-10, 13:40
Trenuci

Kad bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim
pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,
opustio bih se vise.
Bio bih gluplji nego sto bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji cistunac.
Vise bih se izlagao opasnostima, vise putovao,
vise sutona posmatrao, na vise planina popeo,
vise reka preplivao.
Isao bih na jos vise mesta na koja nikad nisam otisao,
jeo manje boba, a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.
Ja sam bio od onih sto je razumno i plodno
proziveo svaki minut svog zivota: imao sam,jasno,
i casaka radosti.

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo; nemoj propustati sada.
Ja sam bio od onih sto nikada nikuda nisu isli bez
toplomera, termofora,
kisobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da zivim,
laksi bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da zivim,
s proleca bih poceo bosonog da hodam
i tako isao do kraja jeseni.
Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kada bih zivot ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.

Horhe Luis Borhes.

Mojsije
04-06-10, 02:19
"Sećam se dugog besnog pisma koje sam jednog dana dobio od čoveka koji mi je rekao da nemam prava da kažem kako ne volim Šekspira. Poverovaće mi isuviše mnogo mladih i neće se potruditi da pročitaju Šekspira. Nisam imao prava da uzmem takvu slobodu. I tako dalje i tako dalje. Nisam mu odgovorio. Ali odgovoriću ovde.
**** se, druže! A ne volim ni Tolstoja!"

Charles Bukowski

Artemis
04-06-10, 02:24
"Sećam se dugog besnog pisma koje sam jednog dana dobio od čoveka koji mi je rekao da nemam prava da kažem kako ne volim Šekspira. Poverovaće mi isuviše mnogo mladih i neće se potruditi da pročitaju Šekspira. Nisam imao prava da uzmem takvu slobodu. I tako dalje i tako dalje. Nisam mu odgovorio. Ali odgovoriću ovde.
**** se, druže! A ne volim ni Tolstoja!"

Charles Bukowski

hahaha ovo mu je legendarno,uvjek se ovom nasmijem :))

Mojsije
04-06-10, 02:26
Evo još nešto :)

"Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno...

- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...

Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.

Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...

Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.

Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?"

( "Tri posleratna druga" , Balašević )

Artemis
07-06-10, 17:00
"Vecnost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam medju tolikim pametnim djacima, koji su, veliki boze,
toliko veliko obecavali, dakle bas ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga citam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sundjerom."


Izdajstvo lirike - Miroslav Antic

makica-pakica
10-06-10, 09:24
"Svaka riječ što ju je izgovarala prodirala mi je u srce poput mača.
Nije osjećala kakva bi to bila samilost da mi je sve to prešutjela, a onda
je još dodala što će se dalje brbljati i kakva će vrsta ljudi zbog toga
likovati. Kako će se takvi od sada rugati i radovati kazni za moju oholost i
moje podcjenjivanje drugih, što mi odavno već predbacuju. Sve to od nje
ćuti, Wilhelme, i to glasom iskrenog suosjećanja - to me uništavalo i još
sam u sebi bijesan."

Patnje mladog Werthera

makica-pakica
28-07-10, 22:20
Zašto ste takvi?
Zašto ste tako okrutni?
Šta sam vam učinila?
Za šta mi se svetite?

Da bih se vama dopala, sedam dana probam jedan jedini pokret ruke. A vi? Mrzite me i lovite moje greške. Likujete kada se sapletem na sceni, radujete se kada zaboravim tekst. Vežbate pamet smišljajući gde sam ja pogrešila.
Svako od vas raspravlja o pozorištu, ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se vređate. Ja nisam vaš neprijatelj. Ja sam želela da vam pomognem. Vi ste moja deca, i moja porodica, i moj ideal. Zar su vaš smeh i vaše suze vrednije od moga života? A danas ste došli da me sahranite.


Hoćete laž, hoćete laku zabavu? E, pa Karolina Nojber vam je neće dati. Ja se vama neću udvarati. Zla, primitivna ruljo! Ne treba meni vaša ljubav! Baš me briga za vaše aplauze. Pljujem na vaše lažne suze! Pljujem ja na pozorište kome ste vi publika!
I proklinjem vas!

Artemis
30-07-10, 01:34
"Zivio sam svakojako,ali vecinom posteno,a to me ispunjava zadovoljstvom.Kazem vecinom jer se desavalo da nacinim i nepostenu stvar,kao i vecina ljudi,mada nikada nisam nanio zlo,bar ne ozbiljno.Patrijahalno vaspitanje a docnije komunisticki moral ( ili ono sto sam ja pod tim zamisljao),terali su me da mislim o drugim...ljudima,a radje sam pristajao na svoju stetu nego na tudju.To me cesto stajalo spokojstva i sigurnosti,ali sam uvek voleo da budem prevaren,nego pokvaren,vise sam voleo da ispadnem naivan nego surov".

Iz testamenta Mese Selimovica

Raquel
31-07-10, 04:38
Toga jesenjeg dana Gaga je nešto unela i odmah krenula ka vratima sa talasom novih dimija koji je izgledao kao da je nosi.

- Stani! - viknuo je neočekivano i promuklo gazda Jevrem.

Stala je, okrenula se, i pogledala pravo u oči. Pogled joj je bio nesiguran, zamagljen i vlažan, negde u dnu kao nasmejan. Gledao je nekoliko trenutaka u nju. Na licu mu se nije ništa nije moglo primetiti, ali – nezapamćena stvar! – gazda Jevrem je u sebi bio iznenađen, uplašen, moglo bi se reći, kad bilo moguće da se i on nečega uplaši.

- Prolazi! – rekao je zatim muklo i tišim glasom.

I tako danas, tako sutra – „stani“, „prolazi“ – gazda Jevrem je sve češće prizivao Gagu i nalazio ponešto da joj naredi ili primeti. Između starog gazde i njegove sluškinjice, koju doskora nije ni primećivao, zametnula se tajna igra, bez predaha i prestanka.

Gaga je i dalje bila bojažljiva i pokorna i rečima i pokretima plaćala uobičajeni danak straha, koji svako živo ljudsko stvorenje mora da plati gazda Jevremu.

- Priđi! – kaže gazda, pošto je silom našao neki povod za ljutnju.

Devojčica prilazi.

Kad je nesigurnom rukom našao u gustoj neposlušnoj kosi njeno uho, on mu se dugo svetio, stežući ga dugo, grčevito.

Tako jednom, tako dvaput, dok se jednog dana, upravo jednog od ovih suvih i sivih pretprolećnih dana, ne desi ovo.

- Priđi!

Reč je bila izgovorena oštro, i preoštro možda, ali sa suviše daha, jer za njom je išlo nešto kao nagoveštaj uzdaha, kao prigušen grcaj.

Na to se devojčica, onako u hodu, okrenula, izvi se neočekivano i čudno, samo gornjom polovinom tela, kao mlada topola na vetru, i iz tog prosto neverovatnog položaja koji je brkao starčeve misli, odgovori kratko i podmuklo:

- Neću!

Smešila se samo onom vlagom u očima.

A gazda je u svojoj nepomičnosti postao još nepomičniji, zaboravljajući da ima išta zdravo i pokretno na sebi. Sve se odjednom ukočilo u njemu: misao, jezik, ruka. Samo su oči gledale u iskošenu i zakrenutu devojčicu, ali i one ukočene od čuđenja. Jer, gazda – Jevremu se činilo da je odjednom ugledao pred sobom biće iz drugog nekog sveta, koje ničem ne liči na ljude koji su se do sad kretali oko njega i nije podložno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kući.

I tada se desilo nešto kao čudo. Otkako se zna za ovaj mali i zatvoreni gazda – Jevremov svet ide kako ide i da gazda Jevrem šiljteta upravlja njime, prvi put je on morao da ponovi svoju reč jer nije bila odmah poslušana. Ali ta reč je već imala izmenjen zvuk, kao naprsla.

Posle je opet bivalo sve kako treba i prividno izgledalo po starom.

- Priđi!

I ona prilazi, ali nekako nasmejano i lako, bez senke straha i kao od svoje volje. Čak se dešavalo da sama priđe, bez poziva i reči od njegove strane. Tada nije mogao sakriti da mu ruka drhti. Time ga je razoružala do kraja. Ali često se već sutradan posle toga dešavalo obrnuto. Nije htela da priđe nikako, gluva za sve njegove pretnje i molbe i promukla dozivanja. Samo bi kao lasica šmugnula kroz jedva odškrinuta vrata i bez šuma ih zatvorila za sobom.

Ta čudna i naizgled nevina igra povukla je u svoj vrtlog nepristupačnog i nepomičnog gazda – Jevrema. Ono što nisu mogli da učine događaji ni ljudi ni godine, učinila je, i ne sluteći to, ciganska devojčica od nepunih petnaest godina; ona se uvukla u njega, načela ga i stala da rastače kao što crv rastače drvo, nevidljivo, iznutra.

Buva+gacce
10-08-10, 21:16
http://www.youtube.com/watch?v=z6FGIaWaQxA&feature=related

audio, neprevaziđeni udarac u sred njuške duše

p.s.
prelijepo mi nekako nije riječ da je koriste muški muškarci crnogorci, inače je definitivno ovo mjesto đe bih je stavio

Comodo
11-08-10, 00:33
Čovjek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih jebeš jednom ili dvaput, to znači življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako valja, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva.
“Sekspir nikada ovo nije radio”

Čika Džo
12-08-10, 02:23
prelijepo mi nekako nije riječ da je koriste muški muškarci crnogorci, inače je definitivno ovo mjesto đe bih je stavio
Znači po tebi potpuno je prihvatljivo da je koriste ženski muškarci, ako sam dobro razumio?

Raquel
12-08-10, 02:57
Ne cjepidlači, no udri teškom artiljerijom, ajd... čekamo te ođe odavno ;D

Buva+gacce
12-08-10, 14:15
Znači po tebi potpuno je prihvatljivo da je koriste ženski muškarci, ako sam dobro razumio?

hehe, đe si ti vidio da buve mogu imat standarde prihvatljivosti?

Emill
18-08-10, 20:19
Jedan nesto ozbiljniji pogled na magarca

Da okupas zebru,
da joj speres sare,
sta bi bila zebra?
Obicno magare.

A da nesto stavis
magarcu na rebra
iste one sare
- bi li posto zebra?

Ja mislim da ne bi
(I sigurno ne bi!)
jer on ne da da se
tek tako pozebri,

ko sto neki lako
svoje ruho svlace
i oblace tudje
pa se - pomagarce.

Vito Nikolic

A Princess of Landover
18-08-10, 21:02
Zaboravi - Rade Serbedzija

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreceš prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuškanca,
I onaj nas poljubac na kiši
Za koga bi znala reci:
"Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kazem ti to bez gorcine,

Otvori oci ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali..., imali...
Zato... Zaboravi.

Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je vec dragana, hocu da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,

I znam da možda i boli, ...ali pokušaj,
Molim te,....pokušaj...zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreceš prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kaži... i zaboravi.

http://www.youtube.com/watch?v=Rp5U7MqgUl0

the_sacrament
04-09-10, 18:43
" Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i
gde je tražio svoju devojku,
ali kad je pretražio sve,
odjednom je počeo da je
pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale takav nosić,
neke su hodale kao ona,
ili se smejale na isti način,
zabacujući lepim pokretom
glavu malo udesno,
neke su slično njoj ćutale,
neke pričale,
i Popac ih je narednih godina
vodao kao avganistanske hrtove,
sakupivši, malo po malo,
puno raznih detalja svoje
velike ljubavi.
Ali, nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi. "

the_sacrament
10-09-10, 01:43
"Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampačad, ali, ja je nisam spomenuo misleći da je idealna. Nipošto. Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto... " (Balašević)


" ... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. " (Meša Selimović)


"Moguće je da smo "ja" i moje tijelo formirali nekakvu zavjeru iza leđa mog uma. UM, znate, voli dvorišne prolaze i sporedne ulaze." (Irvin D. Jalom)


"Ali sta ce mi stvarnost koja ne iznenadjuje, put koji nema raskrsca, nebo sto ima dna? Cime bih nalazio beskonacno u konacnom ili palio svetlosti u sadrzini tame?" (Miroslav Antić)

Artemis
27-09-10, 19:13
"Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?

Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.

Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.

Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane."

K. Gibran - Mirisni plodovi duse

_senorita_
28-09-10, 22:10
Kad Rat pravi žurku, redosled gostiju uvek je isti...
Prvo dođu Popovi...
Pa Topovi...
Pa Lopovi...
Ostali se i ne pozivaju.
Ostali se donose na poklon...

Ali najčešće ne moraš ni učestvovati u ratu da bi ga izgubio...
Za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen...

Tako to ide s Domovinom...
Kao sa silovanom devojkom...
Ne možeš je kriviti za to što su je drugi osramotili...
Ali ni više voleti kao što si je voleo...

Naravno... Balašević.

Artemis
08-10-10, 01:55
Jedna i velika vječna noć na oči ljudi i čaške cvjetova, u paruške lišća, nad ogledala rijeka. Nebo i zemlju je spojila, more i kopno izjednačila; san je java, jer ljudi i stvari imaju boju ljudskih snova.
Duša je svijeta udovica sa crnim velom, a misli ljudske uplašeni noćni leptiri.
Nad vrtom je užas i noć.
Događaju se strahovite stvari; mru pupovi, prosipa se sjeme u mahovima i trune,biju se bitke za grumen zemlje.
U jednom kutu vrta, gdje, kao što biva u jesen, raste najraznoličije cvijeće zajedno, isprepleten i bez reda, kako je koga vjetar nanosio ili voda naplavila, diže se nad svim sitnim sudbinama Suncokret.
Visok i žilav kavalir na ogoljenoj mišićavoj stabljici, koja se već dobro pognula, valjda prema onoj strani, gdje glava ispijena od ognjene strasti, a od njegova divnog mundira ostalo je još malo, latice zlatnog sljema danas su trule i ljepljive.
Njemu je noć najteža, ali on je najsrčanije podnosi.
On, vatreni ljubavnik svih zora, sveštenik sunca i poklonik ognja, nebeski avanturist, gine i propada u mraku, ali ga nada nikada ne napušta, a prkos mu nije manji nego posljednjeg dana, kad je sijalo krepko jesenje sunce i oko glave mu zujale pčele. Odmah pod njim je Žuta lala; nju je zatekla noć u cvatu, na još nerascvelu čašku pala je studen i tama, i njen je uski list dobio blijedu, samrtničku boju cvijeća, koje raste u podrumima. Jutro nije održalo obećanje, svijetlo nije cjelivalo list, i vjetar nije donio pelud;
prevarena je žuta lala i uvenut će u noći s malo žalbe i malo tuge, kako već podnose žene svoje velike i male jade.

Ladolez ,koji nikad u životu nije bio samostalan, kloni prvi.
Pao je i sad leži nevoljno za plotom, niko neće vidjeti, kako će poginuti u tami.
Crveni karanfil, koji je nekad, kad bješe dan, bio ohol i plodan i crvenio se u zapućcima tisuća ljudi, sad je malen i nevidljiv, uvukao latice, da sakrije crvenu boju, i kao da bi najvolio, da se nikad nije ni crvenio. On ima čudno mišljenje, da je sva ta noć i jad samo jedan nesporazumak i da bi se sunce dalo nadomjestiti,
sad već ne znam na koji način. Uostalom, on da je već odavno to prorekao.
Rezede, brižne mlade domaćice, vode svoje kućanstvo u mraku i nastoje da se, kako najbolje umiju, prilagode bijedi. I još uvek mirisu jedva osjetno.

Krupne ljubičice , koje se ne miješaju nikad ni u što, ali imaju mnogo srca i razumijevanja za sve, što se zbiva, obnevideše i umriješe od tuge gledajući plavim očima nesrećni Suncokret, u kog su uvijek bile potajno zaljubljene.
Tulipani, što rastu uz ogradu, visoki su i tušti kao i prije. Ko zna, otkud oni vuku sok i kako uspijevaju bez sunca. Njih očito ne boli nikad ništa, dobro im je i oholi su, ali im cvijet zaudara na đubre.

Crna buba , što stanuje u jednom busenu rondoa i živi od otpadaka cvijeća, tuži se bez prestanka na teška vremena. Po njenu mišljenju je ova noć kazna božja, koja pogađa evo i nedužne zajedno s krivcima.
“I bili su dojadili, mrmlja ona, čim bi sunce zašlo samo za oblačak, a oni svi u jedan glas: Sunce, sunce, sunce, gdje si?! Uvenusmo, izgibosmo od vlage i studeni; gdje si da nas izbaviš i pridigneš, sunce, brate naš? Eto im sad! Tako je, ko traži hljeba nad pogaču” (Crna buba zna mnogo poslovica i njima podupire obično svoje tvrdnje).
O suncokretu ne govori drugačije nego kao o usijanoj glavi, koja je dobila ono, što je tražila, a i ostali su svi, manje ili više krivi. Crna buba sabira po vazdan mrvice po rondou i vuče u svoju jamu pod busenom i po vazdan proklinje čas i sat, kad se rodila.
A oko svega cvijeća na svakom busiću slobodne zemlje raste sitna trava, koja duboko krije žile. Ona je ublijedela i tavori sada crna vremena, ali nije je mnogo i ona će se, ma kako gažena i ništena, podići i klisnuti u vis, čim dođe bolje vrijeme.
Tako izdiše vrt u noći.
*
Vi me pitate za ljude.
Oduvijek je bivalo da su iskušenja silazila na svijet i da je čovjek ćovjeku zlo činio,
da je cvijeće venulo i da su nevini stradali, da su pjesnici govorili jezikom tajnovitim u polujasnim slikama, pa kad vam govorim o cvijeću, zašto me pitate za ljude?

Ivo Andrić

Raquel
08-10-10, 02:25
Vaj!

Pun u praznini.
Šta da se čini?

Prazan u punoći.
Ko će sa mnom moći?

Tad

Plamen sam krotio pogledom
čežnju odricanjem
ljubav odlaskom.

Sad ni suza da poteče.

Četiri vina pre

Gorči.
Ne slobodi.

Ne bockaj,
probodi!

Albatros
18-10-10, 21:16
‎"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Haled Hoseini
"Lovac na zmajeve"

CyberWPriority
18-10-10, 23:59
‎"...postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. ... Kada ubiješ čovjeka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Haled Hoseini
"Lovac na zmajeve"

Imaš reputaciju za ovo :)

Albatros
19-10-10, 00:54
Imaš reputaciju za ovo :)

:) Procitao sam dosta toga, ali ovakvo nesto ostaje u memoriji.

Dude
19-10-10, 17:18
"Sedni. Ne tu. Preko puta. Moram te videti. Ne. Ne prekidaj me. Ćuti. Pusti me da ti kažem ono što sam odavno trebao reći. Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska. Zbog nedolaska. Jer, ako kasniš samo pet minuta srce mi je u dlanu i moja me ljubav ili možda strah boli. I zato ne smem kasniti. Već sutra može biti kasno. A nisam ti još rekao kako i koliko te volim. Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima. Volim te smehom i suzama. Volim te tugom i brigama. Ne. Ne gledaj me zastrašeno. Ljubav ma kakva bila: neispunjena, srećna, lakomislena i površna prava i zauvek... Boli. Kad dolazim, pitam se čekaš li me. Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata. Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla. A nisam ti rekao: najviše se bojim vremena koje ne čeka. A ja kasnim. Volim te. I volim sve što si ti. Tvoje oči pitajuće. Tvoj smešak opraštajući. Tvoj korak ohrabrujući. Volim tvoju nesigurnost i moja je najčešća. Bore na tvom licu i moje su. I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe ljubavi moja."

Dude
19-10-10, 17:21
Odlaziš i ne smem da priznam da se plašim, da umirem od straha, ustvari. Odlaziš i ne mogu te zaustaviti. Moja ljubav nema tu snagu iako bi mogla stenu razbiti, kišu osušiti, iako bi mogla život začeti! Odlaziš, sa mirisom moje kose na ruci. I sve što ti večeras rekoh dugo ćeš čuti u tami. I sve što od mene ponese još će ti drhtati u srcu, ali će tvoja ruka zagrliti nju i Mesečeva svetlost će obasjati vaša tela u trenu istine. Uzalud sve moje upućeno tebi i želja moja da ti život samo od sreće i snova bude satkan. Odlaziš i ne osećaš koliko se plašim da se nikada nećeš vratiti da ti obrišem suzu u oku, ispunim prazninu u srcu. Da li se ikada okreneš dok odlaziš? Osetiš li dubinu moje patnje i ovaj neopisivi strah koji me razdire?

Miss_Lucifer
31-10-10, 01:53
Guslara sretoh. Bio je slijep.
Al' reče: "Sinko, život je lijep!"

Zbunih se malko.
Zar zbilja lijep?
"Vidjet ćeš sinko, kad budeš slijep!"

Gustav Krklec - Srećan susret

Raquel
01-11-10, 04:56
Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izadju iz dječijeg vrtića, ali ne treba im vjerovati. Ne vjerujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.

Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspjeh!

Buđenje nije prijatno. Čovjek lijepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.

Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.

Nadam se da ću umjeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: "Probudite se!" Ja samo treba da produžim naprijed svojim putem, da i dalje igram svoj ples.


A što obrisaste kinetica? ;D

MALAodSKANDALA
14-11-10, 19:56
Divina Commedia, V canto inferno


E quella a me: "Nessun maggior dolore
che ricordarsi del tempo felice
ne la miseria; e ciň sa 'l tuo dottore.

Ma s'a conoscer la prima radice
del nostro amor tu hai cotanto affetto,
dirň come colui che piange e dice.

Noi leggiavamo un giorno per diletto
di Lancialotto come amor lo strinse;
soli eravamo e sanza alcun sospetto.

Per piů fďate li occhi ci sospinse
quella lettura, e scolorocci il viso;
ma solo un punto fu quel che ci vinse.

Quando leggemmo il disďato riso
esser basciato da cotanto amante,
questi, che mai da me non fia diviso,

la bocca mi basciň tutto tremante.
Galeotto fu 'l libro e chi lo scrisse:
quel giorno piů non vi leggemmo avante".Dante Alighieri

MALAodSKANDALA
14-11-10, 20:03
Владика Данило (међу свима као да је сам)


Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
Ако сабљу пољубиш крваву
и запловиш у ноћне валове,
сљедује ти праху светковање.
Жрец Европе с светога амвона
хули, пљује на олтар Азије;
ломи тешки топуз азијатски
свете куле под сјен распјатија.
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше.
Земља стење, а небеса ћуте...
Луна и крст, два страшна символа -
њихово је на гробнице царство.
Сљедоват им ријеком крвавом
у лађици грдна страданија,
то је бити једно или друго.
Али хула на свештени ћивот
који га је млеком одранио -
то ми прса у тартар претвара.
Чвор не треба на праву младику;
што ће луна на крст страданија,
што л' бијела сунцу на зјеницу?
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.

my name is ...
16-11-10, 12:13
U belom plaštu krvava naličja, gegavim hodom konjaničkim, u rano jutro četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u prekrivenu kolonadu sto spajaše dva krila dvorca Iroda Velikog, stupi prokurator Judeje Pontije Pilat

Rastinjak,ostavsi sam,ucini nekoliko koraka ka uzvisici na groblju,i vide Pariz kako se krivudavo pruza obema obalama Sene,i u njemu svetiljke koje su pocinjale da se pale.....
On baci na tu sumnu kosnicu pogled koji kao da je unapred crpao med iz nje, i izrece ove velicanstvene reci:
--Sad je na nas dvoje red !
I, kao prvi cin izazova koji je upucivao Drustvu.......

ducka
16-11-10, 20:30
Oh,who can hold a fire in his hands
by thinking on the frosty Caucasus
or cloy the hungry edge of appetite
by bare imagination of a feast?
or wallow naked in December snow
by thinking on fantastic summers' heat
Oh,not the apprehension of the good
gives but the greater feeling to the worse

William Shakespeare

liquido
19-11-10, 01:37
Nisam osecao te ljude kao zive, kao ljude koji pate, koji su potreseni, ljuti, video sam samo oblike ljudi koji drhte, masu rukama; crte lica koja menjaju izraz; cuo sam cas glasne, cas tihe povike; bucne uzdahe koji su dopirali izdaleka; ali to su bili samo zvuci i linije, oblici i boje nesposobni da mi daju i najmanju predstavu o osecanjima koja su uznemiravala masu. Ja sam bio miran; dvadeset koraka dalje pocinjala je ulica, usao sam u trafiku i kupio dugmad za manzetne.

Birkova prica - Aleksandar Grin

znijar_radunovic
23-11-10, 04:41
Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

ChocolateMne
26-11-10, 17:42
U našem užurbanom i neosjetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svijesna sebe, u kojima život ustupa mjesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savjesti. To se vjerovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, vjerovatno nad kovčegom majke, vjerovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvijek prate nemiri i mučenja.
Vrijednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspijeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

'Umletnost dokolice'' (Besane noći) , Herman Hese

Artemis
26-11-10, 23:07
"... U životu, dragi moji muški prijatelji,nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima, ogleda mera Vaše lične vrednosti. Zapamtite, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu...."

nepoznat mi je autor

Oljce
27-11-10, 16:19
"... Od kada sam se vratila u roditeljski stan, zurila sam u jednu tacku i neprestano vracala iglu na pocetak pesme "Whish you were here". I mislila na Vasilisa. Samo na njega.
"Wish you werw here", Vasilis, ali tebe nema, vidis li kako sam platila svoju izdaju, vidis kako prolaze pametne glavice, volela bih da si ovde, Vasilis, da vidis mudru mudricu zgazenu kao crva, volela bih da si ovde, volela bih da vidis sta se desava onome ko pljune na svoju srecu, volela bih da si ovde, a nema te, nikada neces doci da me vidis, svog andjela bez krila, svoju sveticu bez oreola, svoju devojcicu koja nije umela da se igra, vec je zgnjecila i polomila svoj zivot. Whish you were here.
Vasilis, Vasilis, Vasilis..."

ChocolateMne
27-11-10, 19:24
,,A zeljeti snagu i bezosjecajnost, znaci svetiti se sebi zbog razocarenja. I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega, sto covjek moze da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna sustina ljudskog bica koje zeli moc, jer se boji ''

Mesa Selimovic

Bencivenga
28-11-10, 02:22
"... U životu, dragi moji muški prijatelji,nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima, ogleda mera Vaše lične vrednosti. Zapamtite, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu...."

nepoznat mi je autor

Milan Kundera, Smijesne ljubavi :)

edit: Normalan čovjek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vrijeme sjenki, vrijeme usamljenosti. Vrijeme kad konjak najbolje prija.... Remark.

Artemis
28-11-10, 23:52
Milan Kundera, Smijesne ljubavi :)



Sad sam evo naisla na to i taman htjedoh da editujem..skoz sam zaboravila bila...:)

my name is ...
14-12-10, 22:21
Društven uvek budi, ali nikad prost.
Kada prijatelja imaš oprobana
Čeličnom alkom za srce ga veži,
Al stiskom ruke ne žulji svoj dlan.
Sa svakim žutokljunim drugom
Čuvaj se kavge,
Al dođe li, baš,
Držanjem uli protivniku strah.
Svima sluh pokloni,
Retkima svoj glas.
Od svakoga sud primi,
Za sebe svoj čuvaj.
Koliko kesa daje, bogato se nosi,
Al ne ko kicoš – lepo, ne šareno,
Jer odelo često odaje čoveka.
Nit budi dužnik, nit poverilac
Zajam tupi oštricu štedljivosti,
A dug gubi i sebe i prijatelja.
Al najpre budi veran sebi sam
I tada će doći ko za danom noć
Da nećeš biti dužnik nikom.

William Shakespeare

GYPSY
14-12-10, 22:27
"Nikad nemoj željeti da previše znaš, što čovjek manje zna, život je jednostavniji. Znanje čini čovjeka slobodnim, ali ne i sretnim.
Dođi, pij sa mnom, u ime bezazlenosti, gluposti, vjere u budućnost, snova o sreći.......
SAmo glupak pobjeđuje u životu. Drugi vidi i odviše prepreka i postaje nesiguran prije nego li i krene.
U takvim trenucima, glupost je najveće blago, čarobni plašt koji prekriva opasnost, u koju pametnjaković ulijeće kao hipnotisan."

E.M.Remark

my name is ...
24-12-10, 21:47
....baš radi toga sam na ovom planetu, u ovom trenutku, Francesca. Ne zato da putujem ili fotografiram, nego zato da tebe ljubim. Sada to znam. Padao sam, negdje u nekom drugom vremenu, s ruba nekog krasnog, visokog mjesta mnogo više godina nego što sam ih proživio u ovom životu. I sve te godine padao sam prema tebi.....

R.J.WALLER

rogavcevic
06-01-11, 00:49
Svi vetrovi, što nad tobom žive,
nose sunce radosti i boli,
ko te jednom u životu vidi,
taj ne može a da te ne voli.

Crna Goro kapljo vode,
ti kolevko od slobode,
ponosna si uvek bila,
lepotice moja mila.

Oj ti svetla majska zoro,
majko naša Crna Goro,
sinovi smo tvoga stenja,
i čuvari tvog poštenja.

Nemojte me kopat ovde,
pomoga vi sveti Đorđe,
no me noste na Cetinje,
gde su naše sve svetinje.

Gde su naše sve svetinje,
gde su brda i ormani,
gde počiva naš veliki,
naš veliki Njegoš slavni.

Nigde tako lepih noći,
nigde tako rujne zore,
nigde nebo nije plavo,
ka no iznad Crne Gore...

vikky
10-01-11, 13:48
"Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.

Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.

Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.

Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.

Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.

On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.

Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.

Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.

Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.

Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.

Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.

Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos cekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.

Pored njega, znam, bicu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana."

MALAodSKANDALA
13-01-11, 16:26
Vita Nuova by Oscar Wilde
Till the wet waves drenched face and hair with spray;
The long red fires of the dying day
Burned in the west; the wind piped drearily
And to the land the clamorous gulls did flee:
'Alas!' I cried, 'my life is full of pain,
And who can garner fruit or golden grain
From these waste fields which travail ceaselessly!
My nets gaped wide with many a break and flaw,
Nathless I threw them as my final cast
Into the sea, and waited for the end.
When lo! a sudden glory! and I saw
From the black waters of my tortured past
The argent splendour of white limbs ascend!

MALAodSKANDALA
13-01-11, 16:35
...« Je connais une plančte oů il y a un monsieur cramoisi. Il n’a jamais respiré une fleur. Il n’a jamais regardé une étoile. Il n’a jamais aimé personne. Il n’a jamais rien fait d’autre que des additions. Et toute la journée il répčte comme toi : "Je suis un homme sérieux ! Je suis un homme sérieux !" et ça le fait gonfler d’orgueil. Mais ce n’est pas un homme, c’est un champignon ! "...
Le Petit Prince

bless
17-01-11, 21:10
jer kada da me dotakne ,ja protrnem
i bogove i vragove zovem
ako mogu vrijeme da zaustavee...

backero
19-01-11, 13:01
Sa obe strane ulice kunjali su obogaljeni prosjaci .Pod senkama nerezbistrenog svitanja lichili su na drvored koji je opustoshilo vreme .Josh behu nepomichni kao slike vecj gotovog ali nezapochetog sna .Zanemarene rezbarije sa kojih se ljushti boja .Neobjashnjivi izrodi matere zemlje .Nenavijene mehanichke lutke iz nekog besmislenog sveta u kome se deca zabavljaju nakaznim igrachkama .
B.Pekic

ChocolateMne
19-01-11, 15:17
"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo." ( B.Pekic:)

FiX
07-02-11, 17:38
Gde su naše sve svetinje,
gde su brda i ormani,
gde počiva naš veliki,
naš veliki Njegoš slavni.


ahahahahahahahahahahhahhaahahha, a kako sam ovo preskocio ahahahahahahahahahahah

ChocolateMne
11-02-11, 21:01
,, I kad bi, sve iskre u jednom drhtaju sjale,
I kad bi sve ruže dušu mirisom opojile,
Možda bi tek trunku sreće očarale,
I beskraj htjenja, u ljubavi napojile.
I kad bi sav žar buknuo kroz obraze rumene,
I kad bi svi pogledi ozarili ćud uzbuđenja,
Možda bi tek stručak zaljubljene sjene,
Prigrlio radost netaknutih zavođenja.
I kad bi sve magle skrivale dodire snova,
I kad bi sve tame potamnjele u nadi grijehota,
Samo bi osmjeh,prikrivenog zova
Provirio iz naručja opojnog života.''

cowgir|
22-02-11, 12:05
Ovaj bi odlomak zapravo spadao na gej muzičku temu, ali nju sam već zaspamala http://forum.hr/images/smilies/zubo.gif.

Svakako je iz jedne od mojih omiljenih knjiga, koja je puna prekrasnih opisa http://forum.hr/images/smilies/biggrinlove.gif, a ovo je jedan od mnogih posvećenih muzici.



Ali lord Edward nije slušao svog asistenta. Bio je izvadio lulu iz usta, podigao glavu i istodobno je lagano nakrivio na jednu stranu. Namrštio se kao da se napreže da nešto načuje, nečega se prisjeti. Podigne ruku kretnjom koja je nalagala tišinu. Illidge se prekine usred rečenice i također osluhne. Obris neke melodije slabo se ocrtavao u toj tišini.
Bach? - prošapta lord Edward.
Od Pongileonijeva duhanja i guđenja bezimenih gudača uzdrhtao je zrak u velikoj dvorani i zatreperili prozori što gledaju na nju, a od toga opet uzdrhta zrak u laboratoriju lorda Edwarda na drugom kraju kuće. Uzdrhtali je zrak uzdrmao membranu timpani lorda Edwarda. Međusobno povezani malleus, incus i kosti stremena potaknuti su da uzburkaju membranu ovalnog otvora i podignu sićušnu oluju u tečnosti labirinta. Dlačicama obrasli krajevi slušnog živca zatreperiše poput algi u uzburkanom moru. Bezbroj neobjašnjivih čudesa zbi se u mozgu i lord Edward zaneseno prošapta Bach!. Nasmiješi se od užitka a oči mu zaiskriše. Mlada je djevojka pjevala za se u osami pod plovećim oblacima. A onda filozof, usamljan kao oblak, poče razmišljati poezijom glazbe.
Svakako moramo sići i poslušati - reče lord Edward i ustane. Dođite, posao može pričekati. Ovako se nešto ne čuje svaki dan.
A odijelo? - upita Illidge sumnjičavo. Ne mogu sići ovakav. Spusti pogled po sebi. Odijelo mu je i kad je bilo novo odavalo jeftinoću. Iznošenost ga nije uljepšavala.
Ma, nije važno. Ni pas koji je nanjušio zeca teško da bi mogao pokazati nepriličnije nestrpljenje od lorda Edwarda pošto je čuo zvuk Pongileonijeve flaute. Uhvati svog asistenta za ruku i žurno ga izgura kroz vrata i hodnikom prema stubama. To je samo malo društvo - nastavi. Čini mi se da se sjećam da mi je žena rekla...Posve neformalno. Osim toga - doda, smišljajući nove isprike da opravda neobuzdanost svoga glazbenog apetita - možemo se jednostavno ušuljati... nitko neće ni primijetiti.




Uvek su postojali Robovi Gordoni. http://forum.hr/images/smilies/biggrinlove.gif

ChocolateMne
26-02-11, 21:36
"Nikada čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osvetoljubivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije." ( J.D. )

nikola_mne
26-02-11, 22:03
"Dodju tako vremena kada pamet zasuti, budala progovori, a fukara se obogati."

Andric

my name is ...
27-02-11, 14:09
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Horhe Luis Borhes-Pretnja

Oljce
27-02-11, 16:56
my name... ovo je prelepo. Odusevljena sam ... :(

my name is ...
27-02-11, 16:57
my name... ovo je prelepo. Odusevljena sam ... :(

A, eto bjesnem ja ponekad. :p

Izuzetno mi je drago sto ti se svidja. :)

aLaPaCha
27-02-11, 17:00
znas da zablistas...jeste da su to rijetki momenti,ali eto... :D

Oljce
27-02-11, 17:12
A, eto bjesnem ja ponekad. :p

Izuzetno mi je drago sto ti se svidja. :)

Naravno da da :) Posebno meni ili nekome onako ? ;)

my name is ...
27-02-11, 17:17
Naravno da da :) Posebno meni ili nekome onako ? ;)

Posebno tebi, jer znam da volis samo dobre stvari ( muzika i sl ) :)

Oljce
27-02-11, 17:21
Ej, to je bas lepo sto si rekao :) (samo sto na cdm ne smes nista lepo osobi suprotnog pola da kaazes) :)

my name is ...
27-02-11, 17:22
(samo sto na cdm ne smes nista lepo osobi suprotnog pola da kaazes) :)


A zasto ? :(

Oljce
27-02-11, 17:23
:) Zato...

Oljce
27-02-11, 17:41
Vikont: Često se pitam kako ste uspeli da postanete takva.

Markiza: Nisam imala izbora, zar ne? Ja sam žena. Žene moraju biti daleko sposobnije od muškaraca. Možete uništiti naš ugled i naše živote sa svega par odabranih reči. I onda, naravno da sam morala izmisliti ne samo sebe... nego i načine za izlaz o kojima niko pre nije ni razmišljao. I uspela sam zato što sam oduvek znala da sam rođena da
dominiram vašim polom i osvetim moj.

Kada sam ušla u društvo, bilo mi je 15 godina. Znala sam da mi je uloga, na koju sam bila osuđena prvenstveno da ćutim i činim ono što mi je rečeno, dala savršenu priliku da slušam i posmatram. Ne ono što bi mi ljudi rekli...već sve ono što bi pokušali prikriti.
Uvežbavala sam odstojanje. Naučila sam kako da izgledam veselo dok bih ispod stola štipala ruke do bola. Postala sam... majstor obmane. Nisam žudila za zabavom već za znanjem. Savetovala sam se s najstrožim moralistima o tome kako se ponašati. Filozofima, da bih znala šta misliti. Čak i romanopiscima, ne bih li otkrila šta sebi mogu dopustiti. Na kraju sam sve to pomešala u jedno vrlo jednostavno načelo... pobedi ili umri.

Vikont: Vi ste, dakle, nepogrešivi?

Markiza: Ako želim muškarca, imam ga. Ali ako želi da se hvali, otkriće da ne može. To je cela priča.

Vikont: Bila je to i naša priča?

Markiza: Želela sam vas pre nego što smo se uopšte upoznali. Moje samopoštovanje je to zahtevalo. Kada ste počeli sa udvaranjem, tako sam vas želela. To je ujedno bio i jedini put kada je požuda bila jača od mene

puppy
27-02-11, 18:43
:) Zato...
...sto su se dvoje tako smuvali :mrgreen:

Oljce
27-02-11, 19:39
...sto su se dvoje tako smuvali :mrgreen:

Pa tacno bih se ubila kad bi mi se desilo :)

getaway blues
27-02-11, 20:04
No suicidal wishes are allowed on my subforum! :)

Oljce
27-02-11, 20:06
Hahahah :* Ali ... ne ostaje trag, ne ostaje nista :)

getaway blues
27-02-11, 20:11
O, imamo mi odgovor i na Kerberov pesimizam... :)

http://www.youtube.com/watch?v=cLYyXZIGozk

Ostane nesto.

my name is ...
27-02-11, 20:13
No suicidal wishes are allowed on my subforum! :)

Hahah. :p

“…Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:
Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.....''


Kahlil Gibran

Oljce
27-02-11, 20:13
We lay down at the edge of town ohoh
On and on, I'm drifting
Our eyes opened and twisted
We lay down at the edge of town ohoh
But have you noticed

Summer comes and disappears,
From a mirror, like a tear, we appear
The last out of something
Yeah I wonder
Where are you now, where are you now?

Svidja mi se :)

my name is ...
27-02-11, 20:16
My favourite :


Toliko je malih stvari koje obasjane suncem tako lako mogu postati savrsene, a tako lako propasti ako ih ne grejes osmehom. Ne daj da ti to oduzmu!

ChocolateMne
02-03-11, 17:04
'' Uvjeren sam da mu se srce cijepalo u tom trenutku gledajući suze i strah svog jadnog druga, uvjeren sam da je njemu bilo mnogo teže nego njoj, ali se nije mogao uzdržati.Tako se dešava ponekad inače vrlo dobrim, ali slabih živaca ljudima koji se, pored svoje dobrote, zanesu do neke naslade svojom nesrećom i gnijevom, tražeći da iskažu po svaku cijenu šta im je na srcu, makar uvrijedili drugog, većinom najbližeg čovjeka koji nije ništa kriv...''

ChocolateMne
03-03-11, 16:39
,, Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučit ćeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret.I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni.Kao što deo sebe daješ prijateljima,tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučit ćeš da sanjaš...''
( M.P.)

nikola_mne
06-03-11, 09:58
Moj grob


U planini mrkoj,
nek mi bude hum,
Nad njim urlik vuka, crnih grana sum
Ljeti vjecan vihor,
zimi visok snijeg,
muku moje rake
nedostupan bijeg.
Visoko neka stoji ko oblak i tron,
da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,
da ne dopre do njeg pokajnicki glas,
strah obracenika, molitve za spas.
Neka sikne travom,
uz trnovit grm
Besput da je do njeg neprobojan, strm
Nitko da ne dodje, do prijatelj drag,
I kada se vrati, nek poravna trag.


I.G. Kovacic

puppy
06-03-11, 14:08
To His Coy Mistress

Had we but world enough, and time,
This coyness, lady, were no crime.
We would sit down and think which way
To walk, and pass our long love's day;
Thou by the Indian Ganges' side
Shouldst rubies find; I by the tide
Of Humber would complain. I would
Love you ten years before the Flood;
And you should, if you please, refuse
Till the conversion of the Jews.
My vegetable love should grow
Vaster than empires, and more slow.
An hundred years should go to praise
Thine eyes, and on thy forehead gaze;
Two hundred to adore each breast,
But thirty thousand to the rest;
An age at least to every part,
And the last age should show your heart.
For, lady, you deserve this state,
Nor would I love at lower rate.

But at my back I always hear
Time's winged chariot hurrying near;
And yonder all before us lie
Deserts of vast eternity.
Thy beauty shall no more be found,
Nor, in thy marble vault, shall sound
My echoing song; then worms shall try
That long preserv'd virginity,
And your quaint honour turn to dust,
And into ashes all my lust.
The grave's a fine and private place,
But none I think do there embrace.

Now therefore, while the youthful hue
Sits on thy skin like morning dew,
And while thy willing soul transpires
At every pore with instant fires,
Now let us sport us while we may;
And now, like am'rous birds of prey,
Rather at once our time devour,
Than languish in his slow-chapp'd power.
Let us roll all our strength, and all
Our sweetness, up into one ball;
And tear our pleasures with rough strife
Thorough the iron gates of life.
Thus, though we cannot make our sun
Stand still, yet we will make him run.

by Andrew Marvell

Blistavi UM
06-03-11, 14:44
"slusaj,prava poezija nista ne govori,samo otkucava mogucnosti.
Otvara sva vrata.mozes da prodjes kroz ona
koja ti odgovaraju."

dzim morison

GYPSY
06-03-11, 14:55
"slusaj,prava poezija nista ne govori,samo otkucava mogucnosti.
Otvara sva vrata.mozes da prodjes kroz ona
koja ti odgovaraju."

dzim morison


"...Jer nisu svi rodjeni za slatka uzivanja. Neki su rodjeni za beskrajne noci".
Dz.M.

Blistavi UM
06-03-11, 15:31
"Osmeh je jedina kriva linija kojom se ispravi gomila stvari!"

Blistavi UM
07-03-11, 11:26
"Gotovo svako se rodi kao genije a umre kao idiot."
:Bukovski:

Blistavi UM
07-03-11, 17:07
"Ljudi su daleko od savršenstva: dobri su nemoćni, moćni su bez dobrote, mudri su ravnodušni, a onima koji vole nedostaje mudrosti."
:Shelley:

ChocolateMne
11-03-11, 18:41
"Dodju tako vremena kada pamet zasuti, budala progovori, a fukara se obogati."

Andric


Ovo je dobro receno,kao poruceno za danasnje vrijeme :)

"Zbilja, neki put se pominje "zverska" surovost čoveka, no to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikad ne možе biti toliko svirepa kao čovek, tako majstorski, tako umetnički svirepa'' -Dostojevski

ChocolateMne
11-03-11, 18:49
- Duša
kažnjenih govori nam rečima: "Ne, ti me ljubi iako sam prljav,jer
čistog i umivenog ljubio bi me svako!"
- Kukavica je onaj ko se
boji i beži, a ko se boji...ali ne beži, taj nije kukavica.
-
Šta je bolje, jeftina sreća ili uzvišena patnja?
- Kad Bog ne bi
postojao, trebalo bi ga izmisliti.

Dostojevski :)

cowgir|
11-03-11, 18:53
"...Jer nisu svi rodjeni za slatka uzivanja. Neki su rodjeni za beskrajne noci".
Dz.M.

Some are born to sweet delight.
Some are born to sweet delight,
Some are born to endless night.



Auguries of Innocence
- W. Blake, draga, ne Jim. ;)

ChocolateMne
11-03-11, 18:57
''Hoće mi se da živim pa makar i protiv logike. Neka i ne vjerujem u
poredak stvari na ovom svijetu, ipak su mi mili ljepljivi listići u
proljeće, koji se tek razvijaju; milo mi je plavo nebo; mio mi je po
neki čovjek, koga po neki put; hoćeš li mi vjerovati? - ni sam ne znam
zašto zavolim; mio mi je po neki velik i plemenit postupak ljudski, u
koji je čovjek već odavno prestao vjerovati, ali ga ipak po staroj
navici srcem uvažava.'' F.M. Dostojevski

Blistavi UM
12-03-11, 14:54
:: Dok je religija bila jaka, a znanost slaba, ljudi su mislili da je magija medicina. Sada kada je znanost jaka, a religija slaba, ljudi misle da je medicina magija. ::
Thomas Szasz

GYPSY
12-03-11, 15:00
Some are born to sweet delight.
Some are born to sweet delight,
Some are born to endless night.



Auguries of Innocence
- W. Blake, draga, ne Jim. ;)

Za mene cu uvik biti Jim.
Ma kakav Blake, niko to nije radio ko Jim.:hardrock:

( I ne daj se Ines je od Arsena, ali za mene ce uvik biti Rade):D

Blistavi UM
12-03-11, 23:40
:: Prijatelje stvara sreća, a nesreća provjerava. ::

Blistavi UM
13-03-11, 18:38
Komadic raja
:: Sto se vise bavim vrtom i njegovim ljekovitim biljem, to vise otkrivam kako je priroda puna cuda.
Zapravo zivimo u komadicu Raja, ali kad vidim kako ljudi razaraju komadic po komadic nasega svijeta, bojim se da je Bog pogrijesio.
On je stvorio divan svijet, jedino ga nije smio dati ljudima u ruke, oni od njega cine pustos. ::

Blistavi UM
14-03-11, 01:19
::Je li čovjek pametan sudite po njegovim odgovorima, a je li mudar po njegovim pitanjima.::
(Naguib Mahfouz)

DingDong
14-03-11, 21:30
Novogodišnja noć me uvijek zastrašuje...
ŽIVOT NE ZNA NIŠTA O GODINAMA!

Bukowski

KRKNA
15-03-11, 08:52
'Tek godine 1980. mogli smo prochitati u 'Sunday Timesu' kako je umro Staljinov sin Jakov. Kao zarobljenik u njemachkom logoru za drugog svjetskog rata, bio je rasporedjen u istu baraku s engleskim oficirima. Imali su zajednichki zahod, koji je Staljinov sin uvijek ostavljao zagadjen. Englezima se nije svidjalo da idu u zahod umazan izmetom, pa makar to bio izmet sina, tada najmocnijeg chovjeka na svijetu. Zamjerili su mu. Uvrijedio se. Ponovo su ga upozoravali i tjerali da ochisti zahod. Uzrujao se, pocheo se svadjati, htio je da se tuche. Na kraju je zatrazhio raport kod komandantna logora. Htio je da ovaj presudi u nastalom sporu, ali naduveni Njemac nije htio razgovarati o govnima. Staljinov sin nije mogao podnijeti takvo ponizhenje. Uzvikujuci u nebo strashne ruske psovke, potrchao je prema elektricnom strujom nabijenoj ogradi logora. Bacio se na zhice. Njegovo tijelo, koje vishe nikad nece zagaditi Englezima zahod, ostalo je da visi na ogradi.'


Milan Kundera - Nepodnoshljiva lakoca postojanja

ChocolateMne
16-03-11, 16:18
''Nikad ne preduzimajte ništa dok vas drži bijes.'' (F.M.D.)

''Niko ne pita šta si mislio, već šta si učinio.Misao je samo tvoja, čin je svačiji.“ (M.S)

''Neću se predati. Neka mi se ruke sasuše,neka mi usta onijeme,neka mi duša ostane pusta, ako ne učinim što čovjek mora da čini.''(M.S.)

‎"Riječima se mogu kazati i pomenuti mnoge stvari, ali da čovek donese odluku i pređe na izvršenje jednog djela - kažem vam, to može samo karakter." ( F.M.D )

''Kažu da postoji negdje mjesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve
što je medu ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve sto je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čovjeka - do kraja rješava... '' ( I.A.)

Artemis
16-03-11, 21:42
"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."

Milorad Pavic




Drugi prte za sobom teške kovčege i sanduke; ali moja je prtljaga lakša od paunova perca i sunčane zrake.
Jer nemam ni zlata ni srebra, ni pokućstva ni posuđa ni rublja u pletenim košarama ili izrezanim škrinjama.
Ali moj je Bol, taj mjehur od sapunice, tako gust i težak da nema tezulje na kojoj bih ga mogao vagati. Ali moj je Očaj tako masivan da bi mogao potopiti najčvršću lađu; pa opet valja putovati.

( Putovanje-T. Ujević )



"...iako nije važno
stići nego krenuti
i cilj je samo izlika slabima,
volio bih doći kamo sam pošao
i naći što sam tražio..."

(Z.Golob, "Postojiš dakle jesam")

KRKNA
16-03-11, 21:51
Najtraženiji evnusi u palati bili su iz Sudana i gornjeg Nila, gipki, ćosavi dječaci čija je ženstvenost prikrivala ogromnu snagu i još veću sposobnost preživljavanja. Stotine dječaka su, znao je, svake godine odvođene iz gornjeg Nila, pa su marširali preko pustinje do mora. Samo nekoliko bi zaista i stiglo. Negdje u pustinji izvodila se operacija; dječaka bi ukopali u vruć pijesak kako bi ostao čist i tri dana mu nisu davali da pije. Ako posle ta tri dana ne bi poludio i ako je bio u stanju da unese vodu, šanse su mu bile dosta dobre. On bi imao sreće. - Drvo janjičara Džejson Gudvin (preporučujem)

the_sorrow
18-03-11, 11:20
"Odbojna mi je bila svaka ideja da postanem nesto,od toga mi je bilo muka... Da se ozenim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog Bozjeg dana i vracam se. Ni u ludilu... Zar je covek samo zato stvoren: da izdrzi sve to i onda umre! Radije bih negde prao sudove, vracao se u svoju rupu i pio dok ne zaspim..."

Bukowski

Ispichutura
18-03-11, 12:09
mali za'ebant (ne princ)

"Molim svu djecu da mi oproste što sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi.
Imam jedno ozbiljno izvinjenje: ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga
imam na svijetu. Imam i drugo izvinjenje: ta odrasla osoba u stanju je sve da
razumije, čak i knjige za djecu. Imam i treće izvinjenje: ta odrasla osoba je
gladna i hladno joj je. Potrebno je da je neko utješi. Ako sva ova izvinjenja
nisu dovoljna, rado ću posvetiti ovu knjigu djetetu koje je nekad bila ta
odrasla osoba. Sve odrasle osobe su najprije bile djeca. (Ali se malo njih toga
sjeća.) Ispravljam dakle svoju posvetu:
Leonu Vertu
kad je bio mali dječak"

ChocolateMne
19-03-11, 18:39
''Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim... Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.'' (S.P.)

''Čovek koji nije upoznao veliki strah,nije kompletan čovek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.'' (B.P.)

''Svako ko je iskreno zaželeo istinu već je strašno jak.'' F.M.D.

ChocolateMne
19-03-11, 19:26
"Ne smijete izgubiti vjeru u ljudskost.Ljudskost je kao Okean;Ako je nekoliko kapi okeana prljavo,nije cijeli Okean prljav" - Mahatma Gandi

"Odlučio sam se za ljubav.Manje istinito i malo vjerovatno, ali je plemenitije i ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život." -M.S.

ChocolateMne
27-03-11, 22:37
'' A željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja.
I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude.
Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć,
jer se boji.'' ( M.S.)

Old Bone
07-04-11, 12:34
Боже мој! Цели часак блаженства! Та зар је то премало ма и за сав човечји живот?...Достојевски,Беле ноћи
Najveca istina u jednoj recenici...mnogo od ontologije, sva gnoseologija...I VISE! Ka' on!:)
Pozdrav,

Artemis
08-04-11, 13:24
Dijana

Bilo mi je kojih pet godina kad na moje veliko cudo opazih da mjesec svuda za mnom hodi. Kamo ja, onamo i on!
Pohvalih se prijatelju.
"Ide i za mnom!" - rece on.
Pocesmo se svadjati za kim mjesec ide.
"Eh, pak da vidimo! Ajdmo po cesti, jedan gore, drugi dolje - pak cemo vidjeti koga mjesec voli."
Ucinismo tako. Gledajuci u mjesec, stupali smo protivnim pravcem.
"Ide li za tobom?"
- "Ide, a za tobom?"
"I za mnom!"
Tome se nisam mogao precuditi, kako moze mjesec - u isto vrijeme - za dvojicom ici?!
Danas se vec tome ne cudim. Ta poznam drugu neku Dijanu, koja za trojicom ide, a svaki od njih misli da je on jedini - uz gospodina supruga..................
To mi je veceras munulo glavom kad sam - iduci kuci - opazio da je mjesec rogat.

Fran Mazuranic



ne znam bas nista o duhovima,
ja zivim u svojim snovima.
I drugi zive u snovima,
ali ne u svojim,
u tome je razlika

h.hesse "demian"

ChocolateMne
09-04-11, 16:21
,,Čudesno je gledati kako se ponekad - istina, retko! -naše slutnje ostvaruju; ali slutnja ima od dve ruke. Jedne, koje lažu, i druge, koje se ostvaruju. Velika je muka i zabuna našeg života u tome što ne znamo i ne možemo znati koje spadaju u red onih prvih, a koje u druge. Tako se dešava, i vrlo često, da ne poverujemo onim slutnjama*koje nagoveštavaju istinu, a povedemo se za onima koje lažu.*A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas, i da ne čujemo ni jedne i druge.
To je uzrok mnogim našim neuspesima, poniženjima i patnjama, a često i našoj propasti. '' ( Ivo Andrić )

ChocolateMne
12-04-11, 22:43
''Covjek sam,nisam mrtva meta koja ceka pogodak,
nesrecu ne mogu sacekati na koljenima.
Ni zbog sebe,stidio bih se,
ni zbog onih koji vjeruju u mene,
razocarali bi se...''

my name is ...
13-04-11, 18:26
''Bila jednom jedna rijeka i magla u njenim predvečerjima i sunčev odsjaj u njinim širinama. Postoji i sada u meni, mislio sam da sam zaboravio. Al' ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji tu pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem podsjećajući nas i ranjavajući...''


''Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta". Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata, niti malog poštenja. Nema malog prijatelja i male tajne. Nema malog čoveka i male ljubavi.''

ChocolateMne
15-04-11, 20:35
"Teško je za dušu što osjećaji koji su vezani uz dogadjaje našeg života, ne umiru zajedno sa njima, nego i kada nestane lica i krajeva, oni ostaju živi i svježi, istiniti i moćni kao u dan doživljaja. A kako su izgubili svaku realnu podlogu, bude bol i čežnju, tresu dušom kao nezaštićenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadašnjost i truju budućnost." ( Ivo Andric )


"Kada se probudim i prsti su mi ukoceni, skoro sam sasvim siguran da sam sanjao svoje djetinjstvo.Poljana na kojoj smo se igrali,poljana na kojoj je sve bilo otkriveno i sve bilo moguce.Toliko bi dugo trcali,da smo mislili da pljujemo krv.Za mene je to zvuk djetinjstva,zadihanost i cipele koje struzu tvrdu zemlju." ( Nikol Kraus)

Miljo222
26-04-11, 09:00
"Mnogi ljudi traže pravu osobu, umjesto da pokušaju da budu prava osoba."

Gloria Steinem

Raquel
26-04-11, 09:16
Ljubav je stvar osecanja, a ne volje.
Ne mogu voleti zato sto hocu a jos manje zato sto moram, stoga je obavezna ljubav glupost.

Kant.

Interpol
28-04-11, 01:57
Whatever it is that's watching, it's not human, unlike little dark eyed Donna. It doesn't ever blink.
What does a scanner see?
Into the head? Down into the heart? Does it see into me, into us? Clearly or darkly?
I hope it sees clearly, because I can't any longer see into myself. I see only murk.
I hope for everyone's sake the scanners do better.
Because if the scanner sees only darkly, the way I do, then I'm cursed and cursed again.
I'll only wind up dead this way, knowing very little, and getting that little fragment wrong too.

Philip K. Dick, "A Scanner Darkly"

KILL_UFO
28-04-11, 02:08
‎"Vjerujem onom koji govori iz srca. Najčešće današnja odluka nije ista sjutra. Što učiniti kada zaboravljamo što smo sami sebi obećali? Ako će ovom svijetu jednog dana doći kraj, zašto da čovjek žali za izgubljenu ljubav? Uništava li ljubav sudbinu ili sudbina ljubav? Još niko nije riješio tu zagonetku."

Raquel
28-04-11, 06:36
I will blacken your eyes and mute your mouth, blind love is a bound.

Nije knjizevnost, a opet jeste.

Miljo222
30-04-11, 12:31
“Privlačna je samo ženidba iz ljubavi; oženiti se djevojkom samo zato što je simpatična isto je kao i kupiti na pijaci potrebnu stvar samo zato što je lijepa”
Čehov

Miljo222
30-04-11, 18:20
"Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori,
a fukara se obogati."

Ivo Andrić

Raquel
02-05-11, 01:11
Propoveda se u crkvi protiv mnogih poroka, a nikada nisam cuo da se nesto preduzelo sa predikaonice i protiv mrzovolje...

...Vi nazvaste zlovolju porokom; ja bih rekao da je to preterano.

- Nikako, ako tim imenom krstimo ono cime covek sebi i svojim bliznjima skodi. Zar nije dosta sto jedno drugom srecu ne mozemo da damo, nego jos jedno drugome otimamo i ono zadovoljstvo koje nasa srca ponekad mogu sama sebi da ucine?

Pokazite mi coveka mrzovoljna, a pri tom hrabra da mrzovolju krije, sam je nosi, ne rusi radost oko sebe!

Ili je zlovolja pre mozda jedna nelagodnost nad nasim sopstvenim nedostojanstvom, jedno negodovanje nad nama samima, koje je uvek vezano za neku zavist, podbodeno kakvom glupom sujetom?

Vidimo srecne ljude koje unesrecavamo MI, ali to ne podnosimo...

cowgir|
08-05-11, 21:36
My daddy always told me to just do the best you knew how and to tell the truth. He said there was nothing to set a man’s mind at ease like wakin up in the morning and not havin to decide who you were. And if you done something wrong just stand up and say you done it and say you’re sorry and get on with it. Dont haul stuff around with you.

Cormac McCarthy, NCFOM

Interpol
08-05-11, 22:27
"And Death Shall Have No Dominion"
by Dylan Thomas


And death shall have no dominion.
Dead men naked they shall be one
With the man in the wind and the west moon;
When their bones are *****d clean and the clean bones gone,
They shall have stars at elbow and foot;
Though they go mad they shall be sane,
Though they sink through the sea they shall rise again;
Though lovers be lost love shall not;
And death shall have no dominion.

Ispichutura
11-05-11, 03:30
"izljezavshi iz covjeka uljezashe u svinje"

bjesovi, dostojevski

Dead Channel
23-05-11, 02:01
"Ni u kom slučaju Đavo nije najgori stvor koji postoji, radije bih imao posla sa njim nego sa mnogim ljudskim bićima. On se znatno preciznije drži dogovora nego mnoge zemaljske varalice. Istina, kada dođe vrijeme naplate, pojavi se tačno u zakazano vrijeme, upravo kad sat otkuca ponoć, zgrabi dušu koja mu pripada i kao svaki pristojan Đavo, vrati se kući u pakao. Pravi poslovan čovjek."
J.N. Nestroj

Raquel
25-05-11, 15:44
Muk. Ne zove demonska raspustenica.
Ni uzdah, ni smeh. Nijedna recenica.

Ticjo, nema tu vise abolicije:
Zhenim se smesta, putem audicije.
Potrazicu tvoju dvojnicu,
krenucu s njom u Fojnicu!

U kupeu cu joj virnuti u oci
i necu te naci.
Na Novi Beograd cim voz krochi,
Gordan ce izaci.

ChocolateMne
25-05-11, 22:32
''Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti sa dva pogleda koja se susreću sa istom odlučnošću i sigurnošću, i jednostavno odbijaju da se puste'' J.Gaarder

''Ne mijenjaj svoju prirodu ...Neki jure za srećom,drugi je stvaraju.Kada ti život stvori tisuću razloga za plakanje,pokaži mu da imaš tisuću razloga za osmijeh.Brini se više za svoju savjest,nego za svoj ugled. Jer savjest je ono što ti doista jesi,a ugled je ono što drugi misle o tebi ... A ono što drugi misle o tebi ... To je njihov problem. (M.S.)

Sirenita
26-05-11, 17:36
Zasto vicemo? (Paulo Koeljo)

23. Septembar 2010.
priča koju mi je poslao Anupam Karn

Učitelj je pitao svoje učenike:
“Zašto vičemo kada smo besni? Zašto ljudi viču jedni na druge kada su uznemireni?”

Učenici su razmišljali neko vreme i onda je jedan od njih rekao
“Zato što izgubimo smirenost, zato vičemo.”
“Ali, zašto vičemo kada je druga osoba tek pored tebe? Zar je nemoguće obratiti joj se sa blagim glasom? Zašto vičete na osobu kada ste ljuti?”
Učenici su dali još neke odgovore ali ni jedan nije zadovoljio učitelja.

Konačno on je objasnio:
“Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugog, njihova srca se mnogo udalje. Da bi pokrili tu udaljenost moraju da viču da bi mogli da se čuju. Što su bešnji, to jače će jače morati da viču da bi se čuli preko te velike udaljenosti.”

Onda je učitelj upitao:
“Šta se desi kada se dvoje ljudi zaljube? Oni ne viču jedno na drugo nego pričaju blago, zašto? Zato što su njihova srca jako blizu. Udaljenost između njih je jako mala…”
I na kraju je rekao:
“Kada zavole jedno drugo još više šta se onda dešava?
“Onda ni ne govore, samo šapuću i postanu još bliži jedno drugom u njihovoj ljubavi.
“Konačno više nemaju potrebe čak ni da šapuću, samo se pogledaju i to je sve. Toliko su blizu dvoje kada se vole međusobno.”

smooth operator
27-05-11, 22:24
"S vremena na vreme nasumice poberem poneki stih iz one knjige Abu el Ale, koju mi je jedan stari knjizar iz Maare spustio u ruke pre tri ili cetiri nedelje. Danas sam otkrio ove:


Ljudi bi hteli da jedan imam ustane
I uzme rec pred nemom gomilom
Varljiva iluzija; nema drugog imama do razuma
On nas jedini vodi danju kao i nocu.

Pozurio sam da procitam Majmonu, i cutke smo razmenili saucesnicke osmehe.
Jednog hriscanina i jednog Jevrejina vodi na putu sumnje jedan slepi muslimanski pesnik? No ima vise svetlosti u njegovim ugasenim ocima nego na nebu Anadolije."

i sa korice,najljepsi dio...

"Ono što je prisustvo te žene u meni stišalo, nije putena žeđ neumornog putnika, već moje izvorno očajanje. Rođen sam kao stranac, živeo sam kao stranac i umreću kao još veći stranac. Suviše sam gord da bih govorio o neprijateljstvu, o poniženjima, o srdžbi, o patnjama, ali umem prepoznati poglede i kretnje. Ima ženskih naručja koja su mesto izgnanstva i onih drugih, koja su rodni kraj."

(Baldasarevo putesestvije, Amin Maluf)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
01-06-11, 11:57
"...Prostranstvo je naša tamnica, rekao sam osluškujući odjek svojih nepoznatih misli, unoseći neočekivanu vatru u mrtvi i nepotrebni dotadašnji razgovor. Prostranstvo posjeduje nas. Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega. A ono nas umara, plaši, zove, goni. Mislimo da nas vidi a mi ga se ne tičemo, kažemo da ga savladamo, a samo se koristimo njegovom ravnodušnošću. Zemlja nam nije naklonjena. Gromovi i talasi nisu za nas, mi smo u njima. Čovjek nema svog pravog doma, on ga otima od slijepih sila. To je tuđe gnijezdo, zemlja bi mogla bit samo stanište čudovišta koja bi bila u stanju da se nose sa nedaćama što ih ona pruža u izobilju. Ili ničija. Pa ni naša...." ( Dervis & smrt, by M. Selimovic)


"...ali ko si ti, najzad?
- Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro."
(Gete, „Faust“)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
01-06-11, 12:05
"BEZOSEĆAJAN - obdaren velikom snagom da podnosi zla koja spopadaju druge
SLAVAN - Upadljivo nesrećan
DIVLJENJE - Naše učtivo priznanje da neko drugi liči na nas
DOSELJENIK - Neobaveštena osoba koja misli da je jedna zemlja bolja od druge
DRUGAČIJE - ništa bolje
DUGOVEČNOST - neuobičajeno produžavanje straha od smrti
DVAPUT - jedanput previše
EGOISTA - osoba koja se više zanima za samu sebe nego za mene
ENTUZIJAZAM - mladalačka boljka koja se da izlečiti malim dozama kajanja uz spoljašnju upotrebu razočaranja
ISTORIČAR - tračara velikih razmera
ISTORIJA - uglavnom lažna priča o uglavno nevažnim događajima, koji su posledica dela uglavnom pokvarenih vladara koji su se služili uglavnom glupim vojnicima
IZVINJENJE - osnova za buduću uvredu
MAJMUN - životinja koja živi na drveću, a naročito se često sreće na porodičnim stablima
NERELIGIOZNOST - najvažnija od velikih svetskih vera
PASOŠ - dokument koji se izdajnički izdaje putnicima da bi ih sve označio kao "strance" i tako izdvojio za naročito maltretiranje i ponižavanje
PLJAČKAŠ GROBOVA - onaj koji potkrada crve
PREDZNAK - znak da će se nešto dogoditi ako se ništa ne dogodi
NAPREDOVATI - steći nprijatelja
R.I.P - nehajna skraćenica za "requieseat in pace" (rest in piece - počivaj u miru) koja svedoči o nemarnoj dobroj volji prema mrtvima. Medjutim, prema učenom dr. Drigu, originalno značenje ovih slova bilo je samo "reductus in pulvis" (pretvoren u prašinu)."

(Embruoz Birs- "Djavolji recnik”)


" Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom. Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša da me izbave od lukavog!"

"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja, bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan večite besmislene trke i neizvesnosti..."

"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je uzmem!"

"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. - "Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"

Iguman Dimitrije ne učestvuje u razgovoru za stolom. Kad ga nešto zapitaju, on se izvine; kaže da mu je sluh jako oštećen. Povremeno, izdaje zapovesti starici i Muti, koji poslužuju. Piletinu jede narodski, prstima, i briše se kockastim ubrusom.mladi kaluđer otmeno barata nožem i viljuškom, kao da mu nije do jela. Mada, očigledno, prezire priprostog igumana, ne može da sakrije da je počašćen što je pozvan za svećanu trpezu sa ovim uglednim gradskim gostima. Reči, samo reči, reči...Ovi ljudi što tako vešto obrću i melju učene reči, nikada neče spoznati suštinu Boga. Oholi su i stalo im je da nadmudre jedan drugog.

Uni se spava. Opio je planinski vazduh i ružičasto manastirsko vino iz starinskih čaša. Razgovor polako zamire. Ljudi za stolom tonu sve češće u oaze tišne. Iguman spava na stolici, glave zabačene na naslon, pa govore polušapatom da ga ne probude. Povremeno, on se trgne, pogleda svoje goste, pa opet zapadne u starački polusan, lagan kao mrena. Profesor govori gadeći se sve više reči: zašto od svega, po svaku cenu, praviti sistem? Njegove teorije, na koje je kolko do juče bio ponosan, odjedanput gube svaku vrednost pred licima ovih poštenih sveštenika, izgubljenih u jednom od poslednjih bastiona pravoslavlja, niz čije se zidove cede vosak, vlaga i vreme.
Uni telo klizi niz stolicu; ona sada gotovo leži, nudeći vrhove svojih dojki pod providnim, mrežastim puloverom pogledu mladog kaluđera. "Taj prokleti, široki sto! Još samo malo i mogla bih da ga dodirnem čizmama da nije tako daleko. Baš me zanima kako bi to primio?"
Sada više nema govora o povratku; dok su oni sedeli i pričali, spustila se neprozirna magla kakva katkad iznenada obavije ovaj kraj. Moraće da prenoće. Hvala Bogu, u Konaku ima dvadesetak soba. Služavka će im pripremiti postelje. Ovde se, na žalost, rano leže, kaže iguman Dimitrije, koji se probudio; leže se, naime, sa prvim mrakom, a ustaje sa petlovima.

Soba je hladna, plahte grube i mirišu po nekim travama. Svlače se i dodiruju, osluškujući govor domaćina i njegove korake po popločanom hodniku. Profesorova ruka je na golom Uninom stomaku, prsti na rubu čestara. Vole se. Žmureći, Una zamišlja svog kaluđera na profesorovom mestu. - Daj, jače, jače!-jeca i cvili. - Sada mirno. Stani! Ne, prekidaj! - Profesor zamišlja Unu kako zamišlja kaluđera umesto njega i sveti joj se. Ja sam, ipak, profesionalac, dete! Samleću te, da znaš! Je li ti lepo? Oh, jeste, jeste. Da, da, da, da!

Kaluđer čuje prigušene krike dok u postelji, po ko zna koji put, prelistava luksuzno izdanje Borisa Godunova, poklon upravnika Bogoslovije za "odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1978/79. godini. Zagorsk."

Još samo ovo poslednje predanje
I letopis će biti svršen moj.
Ispunih dužnost Bogom danu mi...

- Sad ovako! Okreni se...Tako. Je li ti dobro?

Ne odredi me Gospod uzalud
I ne nauči veštom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik će nekad revnjivi
Pronaći ovaj bezimeni trud...

- Misliš da je kupatilo desno? Gde? Odmah iza onih vrata?
- Ogrni se nečim.
- Zašto? Svi spavaju...

...pa uljanicu ko ja užeći
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istu reč,
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga...

- Hej, hladno je! Pokrij nas...
- Tiše, sve se čuje!

Kaluđer Pavle sad kleči u uglu ispod krsta i moli se Gospodu, da ga oslobodi iskušenja. Doktor Drašković hrče. Čuju se sove i psi. I neki noćni avion kako grmeći preleće planinu."

Momo Kapor "Una"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
01-06-11, 12:07
Setio sam se trenutaka koje sam proveo uz Ewku. Koliko sam se drugačije ja vladao prema njoj. Moj je dodir bio nežan; moje ruke, moja usta, moj jezik, svesno su lebdeli preko nezine puti, meki i lagani kao bablje leto što lebdi u vrelom vazduhu bez pirka vetra. Stalno sam tražio nova osetljiva mesta koja čak ni ona sama nije poznavala, dajući im život svojim dodirom, kao što sunčani zraci oživljavaju leptira koji se smrzao na hladnom zraku jesenje noći. Sećao sam se svojih pomnih nastojanja i kako su ona u devojčinu telu oslobađala neke žudnje i drhtaje koji bi inače ostali zauvek zatvoreni u njemu. Ja sam ih oslobađao, želeći je samo zato da nađe zadovoljstvo u sebi samoj.

Jerzy Kosinski "Obojena ptica"

Sirenita
01-06-11, 13:31
"Ti si sjaj sopstvenog sveta" - Leci


Ti si tvoje misli i tvoja osećanja iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Šta god da radiš i gde god da ideš, srešćeš samo sopstvenu ljubav koja te čeka u zagrljaj.

Možeš da prosipaš bujice reči, kriveći bilo šta, iIi bilo koga za svoj život; u dubini svoga Bića ti je kristalno jasno da je to besmisleno, jer sve je to samo tvoja ljubav, koja je u bolu mala, a u sreći velika.

Ne zavaravaj se da ljubav boli, jer to nije Istina. Boli nemogućnost i sebičnost da nešto prisvojimo i pokorimo, da bude samo onako kako mi želimo, a to nema nikakve veze sa ljubavi.

Ljubav je nesebična, ništa ne poseduje. Sastoji se od Slobode i Dobrote. Od davanja i primanja, od svesti za višim i širim Kreacijama tvoga Bića.

Ti si sjaj sopsvenog sveta i sve ono što ti se ne sviđa je glas tvoga bića šta je to što možeš promenuti, kako bi bio još svetliji i veseliji.

Ti si odraz sopsvene kreacije, koja se zove tvoj Život, zato pospremi i promeni sve ono što ti nije lepo i dobro.

Ti si najveći svetionik na obali okeana Univerzuma i beskraj je tvoja vizija, tvoja budućnost. Tamo je sve više i više tvoje ljubavi.

Ne troši reči, misli i osećanja na opravdavanja svega onoga sa čim nećeš da se suočiš kada toliko beskrajne ljubavi ima u tebi, koju možeš otkriti i dati.

Najuzbudljivije postignuće u tvom životu su tvoje unutrašnje pobede i tvoji izbori; da posegneš u svoje Jezgro pozitivnih misli, reči i osećanja, jer to je tvoja snaga i moć koja ti je data, da kreiraš i umnožiš svoju ljubav, jer za tebe ne postoje granice.

my name is ...
05-06-11, 18:15
"U vjetrovitoj noci.
Ja, covjek nestalna srca, koji zivim bez mira i radosti, gorak zivot o tudjem hljebu, nemirne proslosti, pune lutanja, nesnalazenja i stradanja, nestalne, teske sadasnjosti i mracne buducnosti, siban strastima, potresen dogadjajima i mucen od ljudi, oboren i gazen na ulazu u zivot, podgrizen grijehom i borbom protiv grijeha - ja zudim svom dusom mir i molim nocas od Boga zivot vedar i tih, da se ne kidam u sebi i ne lomim svijetom."

my name is ...
05-06-11, 18:17
''Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u ”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem. ''

Gabriel G. Markes

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
06-06-11, 12:43
"U vjetrovitoj noci.
Ja, covjek nestalna srca, koji zivim bez mira i radosti, gorak zivot o tudjem hljebu, nemirne proslosti, pune lutanja, nesnalazenja i stradanja, nestalne, teske sadasnjosti i mracne buducnosti, siban strastima, potresen dogadjajima i mucen od ljudi, oboren i gazen na ulazu u zivot, podgrizen grijehom i borbom protiv grijeha - ja zudim svom dusom mir i molim nocas od Boga zivot vedar i tih, da se ne kidam u sebi i ne lomim svijetom."

...:)


''Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.

Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u ”sladoledu od cokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem. ''

Gabriel G. Markes


Zamalo da ga ponovim ..:D Bravo!

Dj.Balasevic "Jedan od onih zivota"

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
06-06-11, 12:51
"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik!

Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"

Jovan Dučić "Sunce" - poezija u prozi

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
07-06-11, 11:51
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

Raquel
10-06-11, 20:17
Mastajuci o mocnome daru
onog sto je ruske sudbe plam,
stojim ja na Tverskom* bulevaru
i govorim tiho sebi sam.

Plavkast, skoro beo ko bagrenjak
u prichi je kao magla ta...
O, Aleksandre, ti bi obeshenjak
kao danas mangupchina ja.

Al' zabava draga, leprshava,
sliku tvoju nikada ne skri.
I u bronzi koju skova slava
gordom glavom tresesh opet ti.

Stojim ja kao pre pricheshca,
Odgovor ti govorim ko jad:
- odmah bi od prave umro srece
kad bih bio tvoje sudbe sad.

No, na nemir mi urechenom,
josh da pevam ima mnogo,
da bi pevanje moje stepsko
prozvoniti bronzom smoglo.

Tverski bulevar* - jedna od glavnih arterija Moskve. Na njemu je nekad bio i Puskinov spomenik, odakle je, na putu prema Vaganjkovskom groblju, 31.12.1925. krenula posmrtna povorka s Jesenjinovim kovcegom.

"Pre nego sto smo sahranili Jesenjina na Vaganjkovskom groblju, mi smo s njegovim kovcegom obisli Puskinov spomenik.
Znali smo sta radimo - Jesenjin je bio dostojan naslednik Puskinove slave", pisao je 1957. godine poznati ruski romansijer Jurij Libedinski.

ChocolateMne
10-06-11, 20:24
'' Naša pamćenja su kao zamrzivač. Znaš kako izgleda hrana koja je dugo zaleđena? Na početku je tvrda bez ukusa i mirisa...Čim je staviš na vatru počinje da dobija boju i ispunjava kuhinju svojim mirisom.Tako i tužne uspomene, dremaju godinama, decenijama, čitav jedan život u nekoj od bezbrojnih šupljina naše memorije. Onda se jednog dana vrate na površinu i bol koji ih je pratio ponovo se javlja..."

S.Tamaro (Idi kuda te srce vodi )


'' Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih
riječi umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile
neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu
mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku
tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli
ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo
govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato
što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumio. ''

Stephen King

my name is ...
11-06-11, 23:59
Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali me?usobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izme?u sumnje i umirivanja, izme?u pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.


Kristijan Grendal- Tisina u oktobru

nikola_mne
12-06-11, 11:54
Ne pitaj me za vrijeme
Prijatelju - nemam sata
Sat je cudo u zivotu
Sat je omca oko vrata
Sat je briga i intriga
Sat je zima u kostima
Sve po satu i sa satom
Do poslednjeg sudnjeg sata
Ne pominji sat mi vise.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
14-06-11, 11:46
"Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

Raquel
15-06-11, 00:17
[/URL]

[URL="http://2.bp.blogspot.com/_ey_4sl0nHK4/SfjAHmD5T1I/AAAAAAAABlI/3DcqMlQAytU/s1600-h/14366-fullsize.jpg"]http://2.bp.blogspot.com/_ey_4sl0nHK4/SfjAHmD5T1I/AAAAAAAABlI/3DcqMlQAytU/s200/14366-fullsize.jpg (http://proezijaipoza.blogspot.com/search/label/Oskar%20Davi%C4%8Do?updated-max=2009-04-29T22%3A59%3A00%2B02%3A00&max-results=20)









Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.






http://1.bp.blogspot.com/_ey_4sl0nHK4/Sfd6qxf0rPI/AAAAAAAABh4/W8YSVzbvIfY/S220/23432-fullsize.jpg

(http://www.blogger.com/rearrange?blogID=2147730981617135683&widgetType=Image&widgetId=Image2&action=editWidget&sectionId=sidebar)

my name is ...
15-06-11, 21:30
"Dogodi se tako - dva se bica susretnu. Dogodi se da uloze i vrijeme i strpljenje u medjusobno pripitomljavanje. I krajickom oka izdaleka, i jasnim pogledom oci u ohi, duse se pocnu prelijevati. Poteknu i bujice rijeci, bogati, sadrzajni razgovori o bitnim, vjechnim temama. Vrijeme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnoscu zivotnih obaveza, znade - posveceno prijateljskom blizinom - umnozhiti poput ribica i hljebova u Hristovoj ruci. Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krkih posuda, u kojima nam je cuvati neprocjenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nadju u blizini prijateljstvom blagoslovljenih bica. Rijec i govor prijateljstva rosa je sho plodi suho tlo ovozemnosti.
No, kako "sve ima svoje vrijeme...", pa ima i "vrijeme govorenja i vrijeme sutnje", tako i govor medju srodnima dosegne puninu. Kad srca pridju dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnostvo rijeci i razgovora bilo ono shto je prijatelje zblizilo. Slap rijeci bio je samo povratak Izvoru, vracanje u shutnju, koja je zadnji izraz svake rijechi. I pravim prijateljima chesto vishe ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje. Dushe su im nastanjene Rijecju koja govori u sutnji, Sutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha... Godinama pokusavam govorenjem izgladiti nesporazume - medju susjedima, izmedju znanaca, u braku, s rodjenom djecom... Godinama ceznem za rijecju koja ce me do kraja izreci, koja ce me do kraja primiti u se, a ona izmice, izmice... U ponekoj se rijeci prepoznam, za ponekom mi poleti srce, poneka me zaboli do dna duse, ponekoj se hitav zivot nadam... A Rijec se smijeshi... bliska a neizreciva, zudjena a nedokuciva, posve nama predana a nedostupnim svjetlom sakrivena... Svaki joj se dan moze prici malo blize... Postojano... S povjerenjem... ne zaleci vrijeme... Posve blizu, vrijeme ce dorasti do vjecnosti...
Povjerenje do sigurnosti...
Cheznja do ispunjenja...
Rijec do Sutnje..."

(M. Kunic', Zapisi o Malom princu)

Interpol
16-06-11, 00:18
‎Rečenica: «Vrijeme koje je prošlo bilo je bolje» ne znači da se ranije događalo manje zla, nego da ‒ srećom ‒ ljudi to zaboravljaju. Naravno, takva rečenica nema opštu vrijednost; za mene je, na primjer, karakteristično to što se odlično sjećam nemilih događaja, tako da bih skoro mogao reći: «Vrijeme koje je proslo bilo je gore», kada mi sadašnjost ne bi izgledala tako strašna kao prošlost.

Ernesto Sabato, "Tunel"

the_sacrament
17-06-11, 00:48
Navikao sam, nekako sa godinama

da na svaku novu jesen poželim

samome sebi

da se zaljubim.

Da mi hladni vjetar i žutilo lišća

natjeraju suze na oči

pa da kroz boje te vodnjikavosti u mojim očima

razgledam, u izlozima mojih ulica, djevojke oko sebe.

Kao kroz kaleidoskop da odmjeravam njihove bokove

osmjehe, mirise i glasove,

tiha šaputanja, tajne i manje tajne razgovore.

Da mi u boji mojih suza

svaka od njih bude preljepa i samo moja.

I da su vrijedne moje pažnje,

da moj sljedeći stih o njima ima smisao.





Ali i da nijedna od njih nije Ona.



I to sam navikao.





Navikao sam, najvjerovatnije sa godinama

da mi jesen donese na moj prag trag njenog mirisa

koji još samo na jesen prepoznajem

i koji samo u jesen mogu da preživim.

I da ga svaki put sačuvam na svome džemperu

taj miris meda i badema, kiše i mokrih ulica

sa blagim dodirom mentola i pečenih kestena.

I da šetamo taj njen miris i ja

zagrljeni ispod moga kaputa

tragom naših starih godina

sve do prvih snjegova.





Navikao sam s jeseni, vjerovatno ide to uz života vijek

da mi se čak i golubovi smiješe

i kao da izgovaraju njeno ime i mjesto i vrijeme

kada ću sa prvim pahuljama da je opet izgubim.

A za Novu godinu ću opet da poželim

još samo jednu jesen da doživim

i još samo jednu šetnju sa njenim mirisom

ispod moga kaputa da prošetam

na stazama naših poljubaca.





A od sljedeće jeseni ću kako znam i umijem...

the_sacrament
17-06-11, 01:06
Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.
U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.
Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.
Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.
Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.
Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.
Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Mika Antic

Sirenita
17-06-11, 02:05
U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
17-06-11, 10:53
Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: �Može se dogoditi da uskoro do?e starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način - loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u ?ubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - �ta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
�ta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? �ta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da pro?em? �ta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? �ta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, me?utim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
17-06-11, 10:58
- I kad bacim pogled unatrag na život, on mi se ukazuje kao ljeskava i nemirna površina satkana od krpica svjetlosti i od krpica mraka.

- Neiscrpne su, naprotiv, bile radosti koje mi je podala igra miša. Zarobio bih u ogledalcetu zračicu sunca, odrazio je s male površine stakalca negdje napolje, na mrku plohu samostanskog zida, na zbrčkana lica dviju domaćica što na povratku s tržnice razgovaraju na ulici, na njuškicu mlade mačke koja se trudi da šapicom otrese svjetlosni odraz... Na svom luckastom letu, moj je miš oživljavao tačku na koju bi sjeo, podajući pokret ukočenim predmetima i osmijeh tužnim ljudskim stvarima koje ga od svog postanka nisu poznale.

- Gledao sam odozdo u njene (majčine) jasne i smirene oči nadnesene nada mnom. Povrh njene glave isprepletalo se mrko granje lovora sa svjetlijim granjem oleandra u cvatu na pozadini prorijetkog proljetnog neba. Sav bih se upio u te oči, koje su mi, onako u izokrenutoj slici, s obrvama pod sobom i podočnjacima nad sobom, dolazile čudne i nove u isti mah i dobro znane i sasvim nepoznate. Dobivale su nešto pronicavo, nešto što prodire do dna i razgolićava, a one same ostajale nepronicljive, praveći nam znanu i voljenu osobu iznenadno dalekom i zagonetno tu?om. Mogao sam da dugo i nenasitno gledam u njih. Pogled mi je ostajao uvijek usredotočen na same te oči, dok se slika lica ukazivala rasplinuta i zamućena, a pojedinosti fizionomije zamagljeno daleke, kao udaljene tačke pejzaža... Mijenjao se izraz lica kako god htio, razvedravao se ili smračivao, uskla?ivale se njegove crte u osmijeh - svejedno, same oči ostajale su uvijek iste, duboko ozbiljne, bez prelaznih odraza i letimičnih svjetala. Neumitnom jasnoćom ocrtane, postojane zjene, a opet nepronicljive, apsolutne, kao zjene gospodnje.

- Jednom u predvečernji čas - dobro se sjećam tog sutona - dok su se topli otkucaji zaljuljanih zvona talasavo razlijegali nad varošicom, a žene po "balaturama" dojile dojenčad na posljednjim, već gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni prvi put panički osjećaj. Na raskrvavljenom zapadu rumen je stidljivo premirala, razgarala se, sito se gasila, i opet ražarivala u potmulijoj vatri. Tamo kao da se doga?alo neko strasnobolno krvavo nasilje. Golemo crveno sunce tonulo je u more sporo, nekako nepovratno, neopozivo. Po horizontu teturali su teški, pijani oblaci, omoreni o oteščali od orgijanja, odozgo tamni i vunasti, a odozdo jarko zabljesnuti snopovima sunčevih zraka. Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi. Osjetih da me s lea bije hlad. Osvrnuh se, gotovo sa zebnjom: zemlja je bila poplavljena sutonom i pokrivena dugim sjenkama. Grdna tjeskoba stište mi srce: obuze me osjećaj općeg potonuća. Pomislih da na svijet pada vječna noć.

- Ovaj naš život, i ritam ovog našeg kruga, pa i život i ritam svakog drugog kruga, ma koliko življeg i zbivanjem bogatijeg od ovog našeg, i opet je samo jedan dioni život - smo jedan mrtvi rukavac vremena.

- Djetinjstvo - pregršt besmrtnosti!

- Negdje duboko zapretena u djetinjem biću leži jedna ćelija u kojoj tinja besmrtnost. A odmah do nje, u neposrednom susjedstvu, druga ćelija u kojoj drijema smrt. One žive u dobrim susjedskim odnosima. I naizmjenice se javljaju, oglašuju se iz dubine - naša vječita popudbina i naši stalni saputnici, od početka do kraja. Njihov naizmjenični dvopjev jeste predivo našeg života.

- Smrt. Vječita misao. Drug iz djetinjstva. Nasušna hrana mojih dana i mojih noći. Pritajena klica svijesti u našim zaboravima. Jedino stalno i vječito prisustvo u nama.

- Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okačiti o klin kad zatreba.

- Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se me?usobno traže.

- Pod septembarskim zvezdama mali je trg spavao, sa svojim nizovima zamračenih prozora. Tek jedan prozorčić, visoko nad krovovima, bio je osvijetljen - žuta četvorina svjetla, izdvojena u noći, za kojom neko umire ili se neko ra?a.

- I kad priželjkujemo onaj pejzaž, onaj grad, mi želimo samo da opet na?emo, da opet osvojimo i usvojimo ono ja koje u tim mjestima i vezano za ta mjesta živi.

- Čemu toliko žure (ljudi)? Zar se boje da neće stići na svoj do patnje i gorkih saznanja? Za dugih, samotničkih solilokvija u bolnici naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obi?e čitav svoj krug. Pa našto onda tolika žurba?

sparco
17-06-11, 11:13
pliiiiiiiiiiiiiiiz ali pliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz stavi crni font , evo ljudski te molim, svaki put biras predivne citate pjesme odlomke stogod , al neizdrzivo je citati preko jednog reda ............

getaway blues
17-06-11, 11:17
Pa oznacis samo cijeli text kao da ces da ga kopiras, i sasvim je citljivo... :)

sparco
17-06-11, 11:18
vidji blues ajde get away ;)) to mi jos gore poplavi od selctovanja pa jad me snadje , star sam jadan stare oci, a uzivam da citam

getaway blues
17-06-11, 11:27
A jes' da sam ja mali i zgoljav a ti momcina ipo, ali nej' me vala cerat' odavde, majka mu stara... :) Pa iskopiraj onda text u notepad ili word, ako je muka... No pain, no gain :)

Sirenita
17-06-11, 18:11
»Stvari koje nisi nikada ucinio«

Secaš li se onog dana kad sam te molila
da mi posudiš svoj novi auto, koji sam zatim slupala?
Mislila sam da ceš me ubiti,
ali ti to nisi ucinio...
A secaš li se kad sam te nagovorila
da podemo na plažu iako si ti govorio da ce padati kiša,
i kiša je zatim i padala?
Mislila sam da ceš viknuti: »Jesam li ti rekao?!«
Ali ti si ostao miran...
Secaš li se kad sam ocijukala sa svima
da kod tebe izazovem ljubomoru,
i ti si bio ljubomoran.
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Secaš li se kad sam prevrnula tortu od jagoda na tepih tvoga auta?
Mislila sam da ceš me istuci,
ali ti to nisi ucinio...
A seticeš se sigurno i one veceri
kad sam ti zaboravila reci da na slavlje treba doci u vecernjem odelu,
pa si došao u farmerkama?!
Mislila sam da ceš me ostaviti,
ali ti to nisi ucinio...
Istina, mnogo toga nisi ucinio.
Ali uvek si bio sa mnom strpljiv,
voleo si me i štitio.
Za mnoge stvari bih te molila za oproštenje da si se vratio iz Vijetnama...
Ali, ti se nisi vratio...

Zlatno pravilo:
Samo jednom živimo na ovom svetu.
Sve ono dobro što ga jedni drugima možemo uciniti, ljubaznost koju možemo iskazati, ucinimo odmah.
Ne odgadajmo to i ne zanemarujmo jer ovim svetom necemo proci drugi put.

(B.Ferrero)

Raquel
20-06-11, 09:45
Tamni vilajet

Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se još više”. Gdekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu, a oni što su poneli, što nisu više.


Srpska narodna priča

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-06-11, 13:13
pliiiiiiiiiiiiiiiz ali pliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiz stavi crni font , evo ljudski te molim, svaki put biras predivne citate pjesme odlomke stogod , al neizdrzivo je citati preko jednog reda ............

DONE! Samo treba chovjek LIJEPOOOOOOOO da zamoli...:cool:


vidji blues ajde get away ;)) to mi jos gore poplavi od selctovanja pa jad me snadje , star sam jadan stare oci, a uzivam da citam

ja necuuuuu da primojenimmmmmm boju samo li GEJTA josh jednom ocerashhhhhhhh!!!!!:mad:

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-06-11, 13:14
No u njemu ne bejaše ničeg drugog do samo sećanje na njegov sopstveni san i njegovo buđenje, ono od pre i ovo od sada; u njemu još ne bejaše ničeg do samo nerasklopljene tame kakva zacelo beše pred stvaranje, pre postanja, kad Gospod još ne bejaše odelio svetlost od tame i dan od noći, kad još Gospod ne bejaše podvojio san od jave i javu od sna.
...i to ga sećanje prože radošću i snagom, dovoljnom da ga otrezni od sna no nedovoljnom da pokrene njegove utrudnele udove, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namota konac svoga sećanja , kad se priseti svega što se zbilo pre ovog sna.
Dali to bejaše san? Dali to bejaše snoviđenje ili već bejahu na vratima rajskim? Beše li to kraj more i snoviđenja ili to bejaše uzašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?
Ili i to bejaše san, taj novi, zemaljski miris što prodire u njegove nosnice već otupele od dugog sna i počinka, topli miris zemlje, miris trava i miris bilja, blažen dah sveta i života što posle memljivog vazduha špilje zamirisa kao jabuka?
Zar i to bejaše san? To blaženo piće njegova duha i njegova tela, taj blesak od kojeg ne smede otvoriti oči, jer ga zviznu u čelo takvom silinom da mu se svetlost smrači mrakom crvenim i žutim, plavim i rujnim i zelenim, te morade da drži oči čvrsto zatvorene, jer mu je iza kapaka stajala rumena i topla tama, kao da beše glavu zaronio u vrelu krv žrtvenu.
Ako i to, jaoj, ne bejaše san, tlapnja tela, tlapnja očnjega vida, tlapnja mesečnjaka koji je prekoračio granice i međe noći i meseca, međe praskozorja i mesečine, pa je zakoračio u dan i svetlost izlazečeg sunca, večnog božanstva što se večno bori sa božicom Lunom, te , gle, dolazi da rastera prividnu i lažnu svetlost svrgnute božice, nenavidnice svoje; ali to bejaše svetlost! Ne treperava i slabačka svetlost koja sama sebe izjeda i troši, koja samu sebe pali i gasi, koja samu sebe goni i davi, sagorevajući u svom sopstvenom plamenu i poletu, u svom sopstvenom žaru i ugarku; ovo zaista bejaše svetlost!
....Ostavite mi to maštanje, ono mi dođe kao melem, ono bi moglo da mi obezbedi večnost u vama i sa vama.....

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-06-11, 13:29
” Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela patnje i zrtve, a postepeno si primecivao da svet od tebe ne trazi ni dela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lepo, ko obozava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prosla prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i predodredjena da zivim po nekom uzvisenom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem zena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mucenika. A zivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa - pa i to mi je bilo prilicno otezavano! Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da zivot, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna zena moga kova nema drugi izbor nego da bedno ostari u sluzbi pored pisace masine nekog coveka koji zaradjuje novac, ili da se za takvog jednog coveka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojcure, isto je tako nepravedno kao i to sto covek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i ocajan, mora da se masi noza za brijanje. Kod mene je beda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti. Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg, zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje! U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju. Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne sme da bude kao sto smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umesto spekulisanja trazi istinski rad, i umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuskasti svet ne moze biti domovina …”

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-06-11, 13:31
"Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
21-06-11, 10:15
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.
Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj...i samo postoji taj trenutak...
Bez obzira na ono što čini, svako na zemlji uvek igra glavnu ulogu u istoriji sveta.
Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu-uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekamo odvede.Treba je prihvatiti, jer je ona hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove.Treba ići za ljubavlju gde god ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočaranja i tuge. Jer,u času kad krenemo u susret ljubavi,i ona kreće u susret nama. I spasi nas.
Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu, ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jačim od sebe; uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok nas sustanar ili supružnik spava, oplakivati u potaji, svoj kukavičluk.
Kada viđamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer, svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.
Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja. Možda zbog toga oni tako rano i odustaju.
Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.
Ponekad treba pustiti da voda sama teče.
Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.
Bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao u nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu sa onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.
Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.
Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.
Kada nastojimo da budemo bolji nego što smo, sve oko nas takodje postaje bolje.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
21-06-11, 16:25
Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“

the_sacrament
21-06-11, 17:00
U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo patetično (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato što sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju prošlosti ili budućnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošću, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrčući se. Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižući do ćorsokaka.

Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram. Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem "neko", da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajući o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome kako moji vršnjaci već rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Biću miran i zadovoljan tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.

Ja možda neću postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Želim samo da postanem "nešto", da se ponovo vratim među ljude i da pokušam da dokažem da nešto ipak vredim. A stihovi koje sam, čini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Još jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na Prirodno matematickom fakultetu
19.11.1975., Đorde Balašević

Artemis
22-06-11, 22:07
"Griješio sam, možda, u uzmicanju, ali sigurno više u čekanju. Nisam smio čekati da moje stanje drugi mijenjaju. Hodeći suđenim drumom kroz tamni bosanski vilajet, sa vjerom u Svevišnjeg, koja mi je bila jedino svjetlo, gledao sam da nogom ne povrijedim zemlju, da rukom ne odgurnem drugog, da oštrim riječima ne porežem čovjeka...
Uzmicao sam od onih koji su me gurali. Čekao sam da me prođu oni koji su bili laki u sjenci tuđih leđa. Sklanjao sam se ukraj da kome ne zasmetam i udisao sam zrak sa strepnjom da ne udišem tuđi...
Glas opomene nisam slušao, a taj glas Meleka je kazivao ovo:
Grijeh je povrijediti i sebe! Taj dobri glas je stizao odnekad i odnekud, a stizao je, nije prije ni kasnije, već tačno u minutu kada su se u meni poklapale kazaljke srca i razuma..."

(mislim da je Selimovic)

my name is ...
22-06-11, 22:10
Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist-Prsten

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
23-06-11, 11:59
“Eto, takva je moja sudbina od malih nogu!
Snažno sam osjećao i dobro i zlo; nitko me nije
mazio svi su me vrijeđali, pa sam postao zlopamtilo; bio sam mrk, a
druga su djeca bila vesela i brbljava; osjećao sam se vedriji od njih, a
smatrali su me manje vrijednim. Postao sam zavidan…
Postao sam moralni bogalj - jedne polovice moje
duše nije više bilo, usahnula je, isparila se, umrla je, odrezao sam je i
bacio, a druga je polovica bila živa i spremna da svakome stoji na
usluzi, ali to nitko nije zapazio jer nitko nije znao da je postojala
ona druga polovica. ”

Artemis
28-06-11, 20:47
U pozadini oholosti stoji strah. Potreban je grubi dojam o vlastitoj inferiornosti kako bi drugi osjetili da nisu dovoljno dobri za nas.

..drsko ignoriranje rađa gotovo prirodnu glad da se privuče pozornost onih koji nas ignoriraju..

Nismo uvijek poniženi neuspjehom; poniženi smo jedino ako u određeno postignuće uložimo svoj ponos i osjećaj vlastite vrijednosti, a zatim ga ne ostvarimo. Naši ciljevi određuju što ćemo protumačiti kao uspjeh, a što se može računati neuspjehom.

(A. de Botton: Statusna tjeskoba)

Raquel
28-06-11, 21:27
Super, cicka :)

Luj Ferdinand Selin, "Putovanje nakraj noći"

- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

the_sacrament
29-06-11, 15:13
Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.
Neko ima crven cvet,
neko ima slatku pčelu.
Neko sunce, neko potok,
ili šaren propeler.
Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.
Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.
Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.
Ako misliš da je srce
- varaš se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

tigrovo_oko
29-06-11, 18:10
" Naša sutrašnjica- to je u stvari zaustavljeno vreme. Vrh puževih rogova ispruženih do krajnjih mogućnosti. A baš to "sada" jedini je zajednički imenitelj svega živoga. I jedini časak života od iskoni do kraja vremena, jer sve ostalo, obe večnosti što se prostiru pre i posle našeg "sada", u najdubljem su mrtvilu. Dakle, sadašnjica je onaj deo vremena što se zaustvaio. Život i ne može da opstane u vremenu koje teče i dokle ono teče. Život opstaje samo u sadašnjici u kojoj vreme stoji. Hoćeš li dokaz? Evo ga: moja sadašnjica nije ničija sutrašnjica. Prošlost se sastoji dakle, od trenutaka u kojima se vreme zaustavilo, a budućnost od trenutaka u kojima će se vreme zaustaviti.
A smrt, dragi moj majore, ma šta rekao Ajnštajn, smrt je delić našeg vremena koji je izgubio moć da se zaustavi. Jer, količina vremena koja stoji zaustavljeno u svemiru je stalna, višak otiče. Zato se smrti moraju dešavati. Pokoravajući se toj opštoj neminovnosti, svačije vreme prestane ranije ili kasnije da se zaustavlja, i oteče zauvek. Kad tvoj deo vremena bude izgubio tu moć da se zaustavlja i ti ćeš biti mrtav, jer, upamti, u vremenu dok je god ono u pokretu, nema, nije bilo i neće biti života...ono mora da nas očekne da bismo opstali." Milorad Pavić " Predeo slikan čajem"

neka mi ga tu...

the_sacrament
30-06-11, 01:31
Ah! mali prince, razumeo sam, najzad tvoj mali zivot pun sete. Uzivanje u blagim suncevima zalascima bilo je dugo vremena jedina tvoja razonoda. Ovu novu pojedinost saznao sam cetvrtog dana ujutru, kada si mi rekao:
-Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo suncev zalazak…
-Ali treba cekati…
-Sta treba cekati?
-Cekati da sunce pocne da zalazi.
Bio si najpre vrlo iznenadjen, a zatim si se nasmejao samom sebi. I rekao si mi:
-Stalno mislim da sam kod kuce!
Doista. Kad je u Sjedninjenim Americkim Drzavama podne, ceo svet zna da u Francuskoj sunce zalazi. Bilo bi dovoljno preleti za minut u Francusku da bi smo prisustvovali suncevom zalasku. Na zalost, Francuska je isuvise daleko. Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu puvuces nekoliko koraka i da posmatras suton kad god zazelis…
-Jednog dana video sam cetrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znas… kad je covek tuzan onda voli zalaske sunca…
-Zar si bio toliko tuzan onog dana kad je sunce zalazilo cetrdeset i tri puta?
Ali, mali princ ne odgovori.

somewhere-else
01-07-11, 18:49
''Bogatstvo je kad umeš da se raduješ lepoti sveta oko sebe , sunčevom zraku, kapljici rose ,dobroj knjizi, muzici. Bogatstvo je ono što nosiš u sebi i što dok ti stariš ostaje mlado i moćno, greje u studi , blista u tami , kaže kako zbog nečega uvek treba početi ispočetka, kako se treba nadati i verovati u smisao života bez prestanka tragajući za njim, boreći se za njega .

Život se gradi na razne načine : time što se usavršava um i veština ruku, što se oplemenjuje srce , time što se odriše kad je to neophodno. Život ne treba nikad rušiti, jer ako je samo jedan krajičak te velike konstrukcije podrio zbog sebičnih ciljeva , moglo bi se srušiti mnogo više nego što se mislilo, a te ruševine mogu zatrpati i ono zbog čega se rušilo.''

Godišnje doba -Nada Marinković

Raquel
01-07-11, 19:04
Ma, jok, honey... Nisam ja, ipak..

homoelektronikus

dan je prolećni, mesec jesenji, neke laste bi mogle da se greškom vrate... ništa nije kao što je bilo. za očekivati, ako podjemo od toga da je ambicija Svemira zapravo permanentna promena, pa samim tim i promena svih nas. samo pitanje je, da li se ta promena odnosi na evoluciju ili devoluciju, na razvoj ili raspad...
ali ono što mene njaviše u svemu tome brine je - dehumanizacija. u novinama reklama za nekakvu saksiju koja govori, stavite zelenu biljku u saksiju koja je napunjena strujom, baterijama, programima, koja svetli, i saksija će vam reći kako je vaša biljka. razumete li? sve humano i sve prirodno su zaposele mašine, kablovi, anode i štatijaznam kakve naprave koje sve mogu samo ne da osećaju. elektronika je jedno novo doba. rame uz rame sa kamenim i metalnim... imamo sve više vremena za gluposti, a sve manje za vrednosti. poznajemo sve više ljudi i sve manje se trudimo da spoznamo sebe. sve se više informišemo, sa svih strana zasipaju nas informacije iz spoljnog sveta, a sve manje doživljavamo.
posle homoerektusa, i homosapiensa, vreme je za homoelektronikusa.


Sanja Peric

Raquel
01-07-11, 19:13
"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."

gaul
03-07-11, 01:02
...''Iako mjerna jedinica kvadratni kilometar još nije u upotrebi,moje kraljevstvo se prostire na nekih 450 kvadratnih kilometara. Ali to niko ne zna. Čak ni Grosman. Nikada nisam mario za velika kraljevstva. Naprotiv. Velika carstva okupljaju svakojaki ološ,a car ima sve mane svojih podanika. Na kraju krajeva,ja svoje kraljestvo nisam naslijedio, sam sam ga stvorio, golim rukama i ogromnim trudom. potrošio sam svu moju ušteđevinu. Čak sam uz pomoć Grosmana, mog majodorma,sam napravio prijesto od dobrog bukovog drveta. U naslon prijestola, odostrag, zakucali smo gvozdene klince u obliku krsta,a prijesto kao ljuljašku zavezali čvrstim konopcima za tavanicu. ništa nije prepušteno slučaju, sve vrvi od simbolike. kada sjedim na prijestolu, klinci mi se zarivaju u leđa, tako se razapinjem; bol mi ne dopušta da se opustim. Mislim na muke našeg Spasitelja i to me tjera da budem pravedan i da praštam.A to što se tron ljulja ukazuje na nestalnost Fortune, ljudskog života uopšte. Eto ja sam počeo kao običan seoski momak. Za oca mi se nije znalo. Možda ni za majku. Kako će to za tristapedeset godina, kada se pojavi u svijetu živih, tumačiti Sigmunt Frojd'' ...

the_sacrament
03-07-11, 22:48
“ Nećeš biti upamćen ako sada umreš. Bićeš sahranjen i tebe će žaliti nekoliko njih. Šta bi više od toga mogaoda tražiš? Svet će i dalje nastaviti da živi ispod tebe, a ti, previše pametan ili previše glup, pokušavaš da nađeš Boga. Možda si ljut samo zato što nemaš prave ljubavi, ili si tužan i usamljen. Video si ovo pre nego što je tvoj život počeo da se ruši. Ili je to oduvao vetar… ili je sunce spalilo, ili je prekrio sneg, ili prašina, ili beton…ili je skriveno u mraku…Ili je svetlo, I jasno je da moraš zažmuriti. Ali, bez obzira šta je, oseća se velika praznina. Ali, tu su SINOVI KOJI SU IZGUBILI SVOJE MAJKE, i majke koje su izgubile svoje sinove. Zato, moramo se potruditi da živimo najbolje što možemo... "

somewhere-else
03-07-11, 23:04
Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda.

(Robert Fulgam)

Sirenita
05-07-11, 18:51
"O cemu razmisljas?"

Obicno to ide tako sto muskarac nesto kaze, a zena zahteva objasnjenje.
Njihov razgovor dalje tece ovako:

ONA: "O cemu razmisljas?"
ON: "Ni o cemu."
ONA: "Ali sta to onda prolazi kroz glavu u ovom trenutku?"
ON: "Nezadovoljan sam zivotom."
ONA: "Zbog cega?"
ON: "Nekako mi se sve cini isprazno i bez ikakvog smisla."
ONA: "A sta je ti sto bi ti hteo?"
ON: "Hteo bih da budem srecan."
ONA: "Ne moze se biti srecan sve vreme. Neki put covek mora da bude i tuzan. Zar ne?"
ON: "Da, ali ja se ne secam da sam ikada bio srecan."
ONA: "Dobro, a sta bi po tebi, bilo najblize sreci kakvu zelis?"
ON: "... More."

ChocolateMne
05-07-11, 20:32
''Nijedna osoba ne zasluzuje tvoje suze, a ona koja ih zasluzuje nece te nikad rasplakati.''
(Markes)


''Čovek ima više hrabrosti prema drugom nego prema sebi.Da nije toga,ne bi bilo zla na svetu.Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi,negoli čak i pravdena prema drugom.Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravdeni prema drugom,ali nisu bili strogli prema sebi,i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra.Oni su bili više diletanti,nego artisti dobra.Njihova pravednost je uvek propadala,ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena,jer pravdnost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi,kao što pravdenost prema drugom zavisi samo od naše dobrote.Pravednost je jedno kraljevsko osećanje,i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi,nego voleći drugog.Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži,i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili sami sebi.''
(J.D. Blago cara Radovana )

''Moći dati sebe za trenutak,
moći žrtvovati godine za osmjeh,to je sreća.''
(Hese)

tigrovo_oko
07-07-11, 14:31
Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?

Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.

Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.

Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.

K. Gibran

tigrovo_oko
07-07-11, 14:33
Nedavno je jedna podla i poznata budala, posle duže pauze, napravila novu budalaštinu.
Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.
Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad bismo im više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas mogle iznenaditi.
Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala uvek mora dokazivati da je budala. Budala mora sačuvati ugled koji uživa kao budala.
Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jednu budalaštine koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevazidjena. Ako zaspi na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u sivi svakodnevni život - a na scenu stupaju nove i svežije budale.
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna sa već osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu, misli da nije napravila nijednu. Nije lako sačuvati ugled medju toliko budala. Budala koja se ne potvrdjuje nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove budalaštine brzo će se naći medju pametnima.
Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nadje izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one pronadju mesta za svoju afirmaciju.
Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nadju načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala - zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubedjena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale.
Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast treba odlagati novim budalaštinama. Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština. :)


Matija Bećković
O medjuvremenu

tigrovo_oko
07-07-11, 14:40
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

Čarls Bukovski

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
08-07-11, 12:32
Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namijenjene ugroženoj omladini.
Kad sam posljednji put bio ondje ovako nam se obratio:
Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.
Sve je počelo sa pričom o dječaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvježbavajući konje. Usljed toga dječakovo se školovanje stalno prekidalo. Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želio biti i raditi kad odraste.
Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.
Detaljno je opisao svoju namjeru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze.
Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Unio se u taj zadatak svim srcem i sljedećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.
Nakon dva dana nastavnik je podijelio učenicima ocijenjene radove. Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: «Pričekaj me poslije časa».
Dječak sa snom došao je kod nastavnika poslije časa i upitao ga: – Zašto sam dobio jedinicu?
Nastavnik je rekao: -To nije realan san za dječaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahtijeva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.
Potom je nastavnik dodao: – Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promijeniću ti ocjenu.Dječak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome.
Pitao je oca za savjet.
Otac mu je rekao: – Slušaj sine, tu odluku moraš donijeti sam.
Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.
Naposljetku, nakon sedam dana razmišljanja,
dječak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmjena. Samo mu je ovo rekao: Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san. Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: Pričam vam ovu priču,
jer sjedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara.
Još uvijek imam onaj sastav uokviren iznad kamina.
Dodao je: – A najbolje u cijeloj toj priči je to što je prije dvije godine
isti onaj nastavnik doveo tridesetoro djece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju.
Kad je nastavnik odlazio, rekao je: – Slušaj Monti, sad ti to mogu reći.
Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova.
Godinama sam krao dječije snove.
Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.