PDA

View Full Version : Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti



Pages : 1 [2] 3

Artemis
22-07-11, 17:55
Kad se izgubiš na hodu života
gubi pošteno.
Kada padaš -gledaj ponosno
i smij se životu iz inata.
Kad te gaze -ne priznaj poraz,
stavi osmijeh na lice
a suze ostavljaj duši
I smij se životu iz inata.
Ne sklanjaj oči -ne treba da se bojiš .
Tvoj korak nije na krivom putu.
Kad ostaneš sam -životu pokaži leđa
Ti si njega gledao stalno
i smij mu se iz inata.
A kad umreš -umri slavno
I smij se životu u lice.
Smij mu se iz inata.

ChocolateMne
24-07-11, 21:22
"Govoriti laži predstavlja sitnu slabost, ali je prava propast lažno živjeti."(A.S.N)

"Ko laže, ne zna kakva se posla laća, jer mora izmisliti 20 drugih laži da bi održao prvu."(A.P)

'' Zlo su oni koji ne znaju za ljubav i zato ne znaju ni za stid.Oni imaju snage tražiti ljubav - jer je ne trebaju
i imaju hrabrosti nuditi je - jer nemaju što dati. '' ( G.B.S)

the_sacrament
29-07-11, 17:25
Cini mi se
Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

my name is ...
29-07-11, 22:57
Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas o tome da ispunis
ceznju svog srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog ljubavi, snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv.
Mene ne zanima koje planete zakriljuju tvoj mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste sopstvene tuge, da li su te otvorile izdaje zivota,
ili si se skvrcio i zatvorio od daljeg bola!
Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili zatres.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu,
sa radoscu mojom ili svojom;
mozes li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju,
i ne upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svojih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati sopstvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak iako nije lepa svaki dan,
i mozes li crpsti svoj zivot iz Bozijeg prisustva.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem,
sa promasajem svojim ili mojim,
i jos uvek
stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesecini uzvikivati "Da!"
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti, ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista volis
Drustvo u kome se nadjes u praznim trenucima.

Artemis
31-07-11, 02:53
Strašno je vidjeti čovjeka koji vjeruje da je potpuno i nesumljivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvijek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se mijenja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nježnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svijetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahtijeva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovjek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savješću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu.

Ernesto Sabato

Raquel
31-07-11, 03:30
Najlepši osećaj je onaj osećaj kada jednim činom osvojite nečije srce, kada je dovoljna samo jedna reč i već je osmeh na licu, kada vas neko kroz kilometre gleda i oseća vas blizu sebe, iako ste daleko od njega... Najlepša ljubav je noću, ljubav o kojoj maštamo, ljubav koja je sa vama i o kojoj sami vi znate...

tigrovo_oko
04-08-11, 01:24
Vozili su se u bjuiku klizeci po shljunku i razbijajuci oblake prashine. Pocheo je da je viche da njeno glumatanje mirnoce i divote nije proshlo kod njega. Sve je znao o tome. Iz knjishke perspektive, zaista je znao mnogo. Poznavao je ljubomoru kralja Leontasa u Zimskoj prichi. Poznavao je i Marija Praza. I Prusta-pacove u kavezima muchene do smrti, Sharlusa ishibanog od strane ubice, nekakvog siledzije iz klanice sa okovanim bichem. "Poznajem ja to djubre pohote" rekao je. " I znam da se ta igra igra mirnim licem kao shto je tvoje. Poznajem ja sav taj zenski mazohizam. Razumem shta te uzbudjuje, a ti me samo koristis." Humboltov dar- Sol Belou

my name is ...
04-08-11, 16:51
"Zena koju sam voleo nalik je zenama koje ste vi, mladici, voleli. To je čudesno stvorenje koje bogovi sazdase od golubije krotkosti, zmijske nepouzdanosti, paunove gordosti, vučije zlobe, od lepote bele ruze, strahote mrkle noci, od sake pepela i pregrsti morske pene.
...sve to bese jos juče, a proslost je samo san sto se ne vrace.Danas je zena koju sam voleo otisla u zemlju daleku i pustu, divlju i hladnu, u zemlju pustoši i zaborava...
...Zivot je ime zene koju sam voleo.
Jer zivot je zene, lepa čarobnica što nam srce očara, što nam duše mami, što nas obećanima zatrpava..
Zivot je žena sto se kupa u suzama svojih zaljubljenika i sto se ukrasava krvlju svojih zrtava.
Zivot je zena preljubnica, ali je prelepa; ko njenu preljubu nije okusio, lepotu njenu je omrznuo."

Artemis
05-08-11, 16:30
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je sve oružje upereno
u tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada razum
udara u samu suštinu,
kada te trijumfalna kola
tame
okruže.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
kurvinih sinova
iz svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i
nastavljaš dalje
bezobzirno.


Bukovski

Artemis
07-08-11, 21:15
I, uopšte, pitam se, zašto i po kojoj nedokučivoj zakonitosti pamtimo? Po čemu neka sasvim sitna, tričava stvar u nama probudi neobjašnjiv interes, zašto nam se neizbrisivo ureže u pamćenje? Vreme zbriše i takve stvari koje su bile izuzetno važne, pa i presudne u našem životu. Ili ih se setimo u velikim razmacima, bledo i bez naročitog odjeka u nama, a i to najčešće tek na kakav spoljašnji uticaj. Setimo ih se bezbolno, nezainteresovano, kao da su se desile drugome, a ne nama; često sa prekorom zbog tog zaborava i s grižom savesti zbog te bezbolnosti. Nasuprot tome, neotkupivo pamtimo kakvu beznačajnu tricu – šare tepiha u gluvoj najamnoj sobi po kome smo, neke daleke jeseni zamišljeno gazili, u jednoj od onih “bezizlaznih” situacija što gotovo periodično nastupaju; ili belkasti čuperak dlačica u trepavici noćnog portira zabačenog hotela u kome smo nekad prenoćili samo jednu noć.
Blagodat zaborava i okrutnost pamćenja leže van naše vlasti. Bez naše zasluge i bez naše krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usrećenici. Negde duboko u nama čuči okovan i slep neko, ali na jedan dublji način mudar, mudriji od nas, i on kao da po nekakvim svojim nama neznanim merilima bolje zna šta je značajno a šta beznačajno, te predaje stvari našem pamćenju ili našem zaboravu. Tek, po nekoj neobičnoj čistoti obrisa, po nekoj svirepoj oštrini doživljavanja, mi možemo da naslutimo da li će ono što se u takav čas odigrava po nahođenju onog slepca u nama biti značajno ili nevažno. Takve časove gotovo uvek osetim. Sam sebi reknem: Pazi! Po svemu se čini da će ovo odnekud biti značajno! Ovo ćeš dugo nositi u sebi!

Vladan Desnica

Artemis
11-08-11, 01:54
"...da ostanemo ovo što smo.Sutra.I uvijek.Djeca.Ne veliki,ne odrasli.Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku,da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo,da ne gledamo vučijim očima i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo..."


Selimovic

backero
11-08-11, 02:32
da se nadovezhem ..
-Tada mi je padala na um chudna obeshrabrujuca misao da je u teshkom polozhaju chovjek koji je duhovno razvijeniji od drugih ,ukoliko ga ne shtiti polozhaj ,i strah koji taj polozhaj daje .Postaje usamljenik :njegova su mjerila drukchija ,i nikome ne koriste a njega izdvajaju .-

the_sacrament
11-08-11, 18:10
Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostajes...

POBR0
11-08-11, 18:45
Sklapam oči i osjećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvjek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje djetinjstvo, hvatao me je strah. I vječito sam sumnjao u to su me učili.

"Hodajući na rukama" M.Antić

the_sacrament
13-08-11, 01:45
" Ali bol... čini mi se da to nije dovoljan razlog da se ne prigrli život. Biti mrtav sasvim je bezbolno. Bol, kao i vreme, dolazi bez obzira na sve. Pitanje je samo, kakve veličanstvene trenutke, uz bol možeš dobiti od života? "
*
" Priča koju sam ispričao odavno je završila. A ono što je bilo posle, uopšte se nije dogodilo. Jer, u stvarnom životu mrtvi ne razgovaraju s nama, a ljubav nijej ača od osvete. U svijetu gdje živimo, nema toliko jakog prijateljstva da oprosti sve. U stvarnom životu, očevi i sinovi se ne susreću se nakon smrti. Ili se možda mogu susresti? "
*
"Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo, i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. Plete se niz prizora, čitav život jedan koji niije prošlost,ali nije ni sadašnjost, nego pomalo i jedno i drugo."
*
" Muzika zaustavlja vreme... Bolje rečeno, ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. A osim toga, buđenje i trežnjenje — to strašno buđenjekoje u stopu prati svaku iluziju...kod nje je najmanje bolno i grubo... Ona tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. "
*
" Ne dolazi ineće doći. Ne znam zašto pogledam na sat. Nemogućno je da
dođe. Od tenemogućnosti sačinjen je sav moj današnji život i svet. Tu
je samo jošu prošlosti. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da
prošlost nepostoji. " (m)

the_sacrament
13-08-11, 02:27
PATNJA

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utjehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utjehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utjehu.
Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželjeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sjećaju najljepših dana iz prošlosti; i poželjeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osjećanje čovjekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da vjerujemo da bi i oni već mrtvi isto to željeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.
Neki pronalaze utjehu u tome što će kada dođe do konačnog i vječnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.
Drugi pronalaze utjehu u svjetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najprije da je podnesemo, a potom i razumijemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosjećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali prije gubitka.

Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

E. K. Grejling

Artemis Fowl
13-08-11, 02:50
...' Kada posmatram zvijezde,uvijek sanjam,kao što sanjam nad crnim tačkama koje predstavljaju gradove i sela na karti. Zašto,pitam se,sjajne tačke na nebu nisu toliko pristupačne koliko i crne tačke na karti '...

Sitna kiša je padala. Stajao sam i zurio u patetičnu drvenu kutiju i nisam htio da plačem. To mi je bio zadatak koji sam sebi postavio, misiju koju moram da obavim. Gomila licemjera je pokušava podijeliti tugu samnom, drznici i nasilnici. Remete mi poslednju šansu da se oprostim,ne želim da ovo malo vremena sa nekim dijelim. Vrijeme je proticalo a mokra kosa mi je padala po licu zaklanjajući mi oči. Plakao sam, znam da niko nije vidio, čak ni ona. Po ko zna koji put nisam bio doslijedan. Moja ljutnja i bijes ne jenjavaju, odakle joj samo toliko hrabrosti i drskosti da me napusti,ostavi samog,ovoliko povrijedi ? Zar me ne voli?
Bio sam previše iscrpljen, želim da sve ovo prođe, da bude kao prije.

Oljce
16-08-11, 00:41
"Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota."

"Covjek treba da se odrekne svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja." (Mojoj Malenoj i D.)

"Ja ne biram ono sto imam. Ne biram ustvari nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije sto to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nesto mora biti moje, zato sto je sve tudje, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namecem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali necu da znam za to svejedno, dajem im svoje osjecanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate."

"Slucajnost odlucuje o mome zivotnom putu i o mojoj sudbini i najcesce bivam doveden pred gotov cin, upadam u jedan od mogucih tokova, a u drugi ce me ubaciti samo druga slucajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim cu proci, ne vjerujem u neki narocit red ovoga svijeta. Ne odlucujemo, vec se zaticemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika (http://www.avontezove.com/) ceka, jedina koja nas moze sacekati u toku mijesanja. Ne mozes je zaobici, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padnes. Pa plivas ili potones."

the_sacrament
16-08-11, 01:51
Ustvari, ne tugujem ja što je umrla, nego što je bila smrtna, a po svemu je zasluživala više i bolje od toga. Sad vidim: dok je živela tu pored mene, trebalo je da budem ne možda više srećan, jer to nije bilo mogućno, nego više svestan svoje sreće. To je moglo i moralo da bude.

Ne bih mogao reći da nisam i ranije, pa i često, pomišljao na smrt i pokušavao da bar nešto nazrem u njenim tamnim virovima. Ne. Smrt je bila za mene uvek pomešana sa mnogim vidovima života, upletena u njih. Naprimer, kad god sam se nalazio daleko od Tebe i gledao lepotu brzih oblaka ili slušao savršenu muziku, ja sam - znajući da ništa od toga prolaznog trenutka nećeš moći videti ni čuti, imao osećanje da sam Te već izgubio i da je smrt nešto što nas deli. Ali to je bila samo pomisao, prolazan oblak. Već za koji sat ili koji dan mi smo bili opet zajedno, radosni što smo takvi i što smo zajedno.

Ali sada, kad je sve dobro moje u jednom trenu sagorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.

my name is ...
16-08-11, 01:55
Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Fransoas Sagan

Artemis
17-08-11, 20:19
Na mjestu gdje se pustinja granici sa prvim uzviscima istocno od Kurna i tri-cetiri iterua juzno od Malkate,hajaci su istjerali na cistac jednog lava i uspjeli da ga satjeraju ka stijenama pazeci da im ne pobjegne,a onda su poslali glasnika mom ocu koji se nalazio u blizini,te je on letjeci na svojim bojnim kolima,na kojima sam se i ja nalazio,stigao do tog mjesta u pustinji.Mene su poslali na druga kola koja su se nalazila usred brojne cete strijelaca i sa mnom je bio jedan zapovjednik koji me je drzao oko struka,dok sam se ja oslanjao na lanac kola tako da sam mogao sa visine da posmatram sta se desava.Rekao mi je:"Prince,sada ces vidjeti koliko hrabrosti ima nas gospodar,tvoj otac!"
Otac je vec bio sisao na zemlju i odmah mu je neko prinjeo koplja,a on je izabrao cetiri-pet,sve jedno duze od drugog,a onda izdao naredjenje
da se svi povuku,a kako su svi sporo i nevoljno izvrsavali naredbu,on ih je pozurovao naredjivackim tonom.Znali su da ce biti strogo kaznjeni ako se budu umijesali u borbu,pa ipak sam osjecao da ne bi dozvolili da se izgube svog faraona ako bi se nasao u velikoj opasnosti,i u tom smislu je zapovjednik koji se brinuo o meni tihim glasom davao precizna naredjenja strijelcima koji su stitili moja kola.
Nedaleko,na malom kamenom bademu,nalazila se zvijer koja je sve posmatrala:velicanstven primjerak kakvog u svom zivotu vise nikad nisam vidio.Gledao je covjeka koji mu se priblizavao,kao i one druge,brojne,u daljini sto su mu ispunjavali vidik.Ogroman i prezriv,nimalo uplasen,shvatio je opasnost i mogao je u par skokova da se popne uz stijene i da se spasi udaljujuci se sve vise,ali je ostao nepomican zbog svega onoga sto se pred njim desavalo.Nekoliko puta je riknuo.I on je bio faraon,i on je osjecao onaj preveliki ponos koji su priroda i sudbina dodijelile njegovoj vrsti i zato nije mogao pobjeci.
Za razliku od svog neprijatelja imao je tu prednost sto nikad nije mislio na smrt,sto nije znao za nju i sto mu je ne znajuci za nju bilo lakse sa njom da se suoci;ali protiv sebe je imao usamljenost koju pravi faraon nije poznavao.Nikog nije bilo iza njega,niti je iko bio spreman da njegovu hrabrost slavi i ostavi u nasledje.Mogao je samo da se bori,mogao je samo da umre,mogao je sve to da uradi a da ne stekne slavu,niti izvuce kakvu korist.
Otac mu se sve vise priblizavao i sve vise se udaljavao od mene.Da nije bilo tako,viknuo bih mu da stane,da ne ubija tu divnu zivotinju,to cudo prirode koje je znalo da iskaze toliko vrlina svojim izgledom i svojim ludim ponosom.Ali da sam ga ja i pozvao iz daleka,on me ne bi mogao cuti,a kad bi me i cuo,ne bi me poslusao i vec je bio isuvise blizu lava da bi tako sto uradio.
Vec.Ta gorka rijec mi prodje kroz glavu i zanijemio sam kao sto ce mi se kasnije jos nekoliko puta dogoditi.Minut ili kubit koji odlucuju o sudbini,zbog kojeg prelazis prag izmedju moguceg i nepovratnog.
Naravno da tada nisam vidio taj prizor ocima kojim ga sada vidim i opisujem,tada sam osjecao nesto nejasno i mogu reci da je moje srce nebjasnjivo bilo na strani lava,jer nisam sumnjao da ce iz te borbe moj otac izaci kao pobjednik,ali nikako nisam zelio da taj junak prirode umre.
A on je stajao tamo,nepomican,izrazavajuci vise nekakvo cudjenje i zaprepascenje nego krvolocnost po kojoj je poznat,dok mi je kralj lovac,koji je polako napredovao,izgledao neumoljiv i podmukao bas kao i sama smrt.A kada mu se jos vise priblizio,lav se prijeteci pokrenu i tako jos malo skrati rastojanje izmedju njih i nekoliko puta riknu izjavljujuci da ne zeli taj sukob,ali da ne moze ni da ga izbjegne.
Sve se odigralo nevjerovatno brzo.Moj otac hitnu koplje tako brzo da je sve iznenadio,a ono se zabode u bok zvjeri;dmah se vidjelo da je ostalo da visi i da rana nije bila duboka,ali je to bilo dovoljno da se zivotinja razbijesni.Lav se prijeteci zatetura ka njemu,a onda se baci rasirenih kandzi i razjapljenih celjusti,ali u isti mah moj otac ustuknu tri koraka i zaustavivsi se baci drugo koplje.Nakon kratkog leta ono pogodi lava usred celjusti bas u trenutku kad je dodirnuo zemlju,tako da se,osjecajuci da vise ne moze da ujede i nepodnosljivo razdrazen tim kopljem koje mu se zabilo duboko u usta,zaustavi i okrenuvsi se dva puta oko sebe,grcevitim pokretima sape,pokusa da ga se oslobodi.Kada je uvidjeo da ne uspijeva u svom pokusaju,bijes koji je njime ovladao postade jos veci usled bola koji je osjecao,te se dade ponovo u napad noseci sa sobom strasno koplje.
Pojuri naprijed razjapljenih celjusti koje bijahu pune krvi i rasiri svoje mocne sape,jedino oruzje koje mu je ostalo,ali time otvori sirok put ka svojim grudima.Za to vrijeme je veliki Amenofis nepomicno cekao,cucnuvsi izazivacki,i bacivsi preostala kratka koplja,zgrabi dugo koplje i zabivsi jedan njegov kraj u pijesak,saceka odlucujuci skok hitro podigavsi i usmjerivsi vrh koplja ka lavu kako bi se sam na njega nabio.Koplje duboko uroni u lava koji postade zrtva sopstvenog nasrtaja.
Pobjednicki poklici,uzvici olaksanja i odusevljenja zacuse se u gomili vojnika,dok je zivotinja,strovalivsi se na zemlju,jedva micala sape u poslednjim samrtnickim trzajima.A onda joj moj otac mirno zabode poslednje koplje pravo u srce.
Svi prisutni podigose uvis oruzje i stadose bucno slaviti svog kralja,a meni se plakalo dok me je ogromni zapovjednik vodio ka ocu.Kad sam se nasao pred njim,pitao sam ga da li mogu izbliza da vidim lava.Onda me je on ispratio do velikog nepomicnog tijela oko kog su se okupili vojnici,sjecam se da sam kleknuo i da sam mu dugo milovao zatvoreno oko i izduzenu njusku i da sam na opste cudjenje stao ocajnicki plakati,jer je moje srce bilo slicno onome sto lezase preda mnom,a ne srcima ushicenih vojnika.


"Oci mjeseca" Roberto Cako

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
18-08-11, 10:53
''Mirne jutarnje misli.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.''

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
18-08-11, 11:05
Zasto se ne divis lepoti limuna kao ostali?
Zasto se smejes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Limun je lep, ali nikada niste videli Onu koja je posadila taj limun. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacile malo stablo kome se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je taj limun negovan.
Niste videli lice, osmeh, neznost... One od koje je limun naucio tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasjava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Njenu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njenu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negde sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bih vas pustiti u moje snove.
Medjutim u moje snove moze doci samo Ona. Jedino Ona ima dozvoljen pristup.

Artemis
19-08-11, 23:52
Ostaci su najgori neprijatelji. Sa bolom u naponu chovek se bori bez razmishljanja, bez plana, jer mu priroda nalazhe suprotstavljanje. Tada se ne trazhi reshenje, vec samo odbrana, izlaz iz bola. Kada pobeda nije potpuna, ostaci rana postaju gori od nje same. Sa njima se ne zna kako, protiv njih se ne mozhe, jer savladati ih znachi imati znano, vidljivo, sigurno razreshenje. Ono opet trazhi chvrstog, hladnokrvnog borca koji zna shta ce sa pobedom. Chovek istroshen savladjivanjem gromada, vishe nema snage da sakupi i kamenchice i postaje ranjiviji nego shto je bio kada su trube objavljivale jurish...


Vladislav Bajac, "Knjiga o bambusu"

Emill
24-08-11, 12:24
..."Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja. Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...

Isidora Sekulic - Samoca

my name is ...
24-08-11, 14:37
ГИ ДЕ МОПАСАН

"Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив. Тај човек је ту; ја видим његове јасне очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих. Он ме слуша. Шта ли мисли? Јест, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња! Можда ме он мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, подсмева ми се, осуђује ме, налази да сам просечан или глуп човек. Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим? и шта ли се кува у тој малој округлој глави? Велика је тајна незнана мисао неког бића – мисао скривена и слободна, коју ми не можемо сазнати, ни управљати њоме, ни потчинити је, ни победити је!

А ја узалуд желим да се предам, да отворим сва врата своје душе, и никако да се предам! На дну душе, на самоме дну, чувам своје ЈА у скривеном куту, а до њега нико не допире. Нико га не може пронаћи, ни ући у њ, зато што ми нико није сличан, зато што нико никога не разуме."

(Усамљеност, Изабране новеле)

Artemis
24-08-11, 22:19
U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane, vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore. - Kad bi se jedan prozor
otvorio - bila bi to uteha. -
Ali prozora nema, ili ja ne mogu
da ih nađem. Možda je i bolje da ih ne nađem.
Možda bi svetlost bila novo nasilje.
Ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

Kavafi

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
24-08-11, 23:54
"Osecanja su prosto tu.Nisu ni dobra ni losa,jednostavno postoje...Obrasci jacaju opazanje,a opazanje jaca osecanja.Vecina osecanja su odgovori na opazanje-ono sto mislis je istina u datoj situaciji.Ako je tvoje opazanje pogresno,onda ce i tvoje osecanje biti pogresno.Zato,proveri svoje opazanje,a pre svega proveri tacnost svojih obrazaca-onoga u sta verujes.To sto cvrsto u nesto verujes ne cini to istinitim.Budi spreman da preispitas sve u sta verujes.Sto vise budes ziveo u istini,tvoja osecanja vise ce ti pomagati da vidis jasnije...“

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
24-08-11, 23:57
"Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti , jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi..
Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu..
Oni su jednostavno postajli i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo...
Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.
Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo..I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi , secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana... "

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
25-08-11, 00:01
"jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile
prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama
od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je
neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan
od retkih noćnih šetaca koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da
je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala
one noći."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-08-11, 11:27
"...Na žalost, nismo bića koja lebde u mehurima od sapunice, srečne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u našim životima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaćeni kao plen u mreži. Kažu da krivicu očeva ispaštaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina čiji je smisao oslobodjenje, i onih drugih koje nas užasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se završava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Šta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam pročitala da je sve u moći sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajući dalje pronašla sam da naša sudbina nije ništa drugo do rezultat naših prošlih radnji, što znači da, ipak, sami odredjujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na početku. Gde je rešenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Može li da se preseče, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?..."

Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-08-11, 11:31
"...Živela sam dovoljno dugo i bez mnogih sam već ostala; znam da više od njihove odsutnosti boli ono što jedno drugom nismo rekli.

...put koji si prešla nije prav već pun raskršća. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ. Mogla si nešto da učiniš a nisi, vratila si se umesto da kreneš napred. "Il gioco dell'oca", sećaš se?. Život se manje više odvija na isti način.
Duž raskršća tvog puta sresćeš i druge sudbine: da li ćeš ih upoznati ili ne, proživeti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moraš doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znaš, od toga da li ćeš nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih. ..."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-08-11, 13:38
"Ono što je važno, to se ne vidi...
Naravno...
To je kao sa cvijetom. Ako voliš jedan cvijet koji se nalazi na nekoj planeti, ugodno je noću gledati u nebo. Na svim zvijezdama cvjeta cvijece.
Naravno...
To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao glazba, zbog čekrka i užeta... sjećaš li se... bila je slatka.
Naravno...
Gledat ćeš noću zvijezde. Moja je previše mala da bih ti pokazao gdje se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvijezda bit će za tebe jedna od zvijezda. Voljet ćeš dakle gledati sve zvijezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonit ću ti nešto...
On se opet nasmije.
Ah! Mali moj, kako volim tvoj osmijeh!
Upravo to će biti moj poklon... bit će to kao s vodom...
Šta želiš reći?
Za sve ljude zvijezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvijezde su vodiči. Za druge, one su samo male svjetiljke. Za znanstvenike, one su problemi. Za mog poslovnog čovjeka one su bile zlato. Ali sve te zvijezde tamo šute. A ti, ti ćeš imati zvijezde kakve nitko nema...
Šta želiš reći?
Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smijati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvijezde smiju. Ti ćeš imati zvijezde koje se znaju smijati! "

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-08-11, 13:48
"Djeca vaša nisu vaša. Ona su sinovi i kćeri čežnje. Života za samim sobom. Preko vas ona dolaze, ali ne od vas. I ako su s vama ona vama ne pripadaju.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli. Ona imaju vlastite misli.
Možete im dati staništa za tijela ali ne i za duše. Njihove duše stanuju u kući onoga što će doći sutra.
Možete težitit da budete kao ona ali ne tražite da budu kao vi. Život se ne kreće povratnom stazom niti ostaje uz ono što je bilo juče."

Raquel
27-08-11, 00:26
Kada vidis neku senku, Sofija, pomislis da mora postojati nesto sto baca tu senku. Vidis, na primer, senku neke zivotinje. Pomislis da je to mozda konj. Onda se okrenes i ugledas stvarno konja - koji je, naravno, beskrajno lepsi i jasnijih obrisa nego nepostojana "senka konja" . I Platon je smatrao da su sve pojave u prirodi samo senke vecnih uzora ili ideja. Ali vecina je zadovoljna svojim zivotom medju senkama. Oni ne razmisljaju da mora postojati nesto sto baca senke. Oni veruju da su senke sve sto postoji - i zato ne dozivljavaju senke kao senke. Tako zaboravljaju i besmrtnost sopstvene duse.

Artemis
28-08-11, 21:57
"...Ljudsko biće nije stvoreno samo da bi tražilo mudrost, već i da bi oralo zemlju, čekalo kišu, sijalo žito, skupljalo usjeve, peklo hljeb. Ja sam dvije žene: jedna koja želi da ima svu sreću ovog svijeta, strast, avanture koje život može da ponudi. Druga želi da bude robinja rutine, porodičnog života, stvari koje mogu biti planirane i ispunjene. Domaćica sam i prostitutka, obje žive u istom tijelu, jedna boreći se protiv druge. Susret žene sa sobom je igra koja može da ima ozbiljne posljedice. Božanski ples. Kada se susretnemo, dvije smo božanske energije, dva univerzuma koja se sudaraju. Ukoliko susret nema potrebnu referencu, jedan univerzum uništava drugi."

Koeljo

Albatros
28-08-11, 23:33
"Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama.
Neke su imale tanak nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacijući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi.
Ali nikad mu nije uspeo da ih sve sastavi..."

Đ. Balašević

kuzco
29-08-11, 12:52
http://www.youtube.com/watch?v=xSZktO5Pv50&feature=related

(http://www.youtube.com/watch?v=xSZktO5Pv50&feature=related)

Artemis
31-08-11, 23:03
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…

Dj.B.

my name is ...
03-09-11, 22:03
"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

Tomas Man "Čarobni breg"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
05-09-11, 11:38
"...Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje cisto, nezno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? ..."


prelijepo...sve od njega...

Sirenita
06-09-11, 03:54
'Posmatram ranc dok pada vece. Ovo je prva noc punog meseca i uspomene ce mi navreti. Uvek je tako. Zaustavljam dah dok se mesec lagano dize iznad planine i mlecni mu se sjaj vidi tik iznad obzorja. Drvece poprima srebrnastu boju i premda zelim da se vratim u te gorko-slatke uspomene, okrecem se i ponovo gledam u ranc.
Dugo uzalud cekam. Mesec lagano opisuje luk preko neba, i jedno po jedno svetlo se gasi u kuci. Nespokojno netremice posmatram ulazna vrata i nadam se nemogucem. Znam da se ona nece pojaviti, ali jos ne mogu da se nateram da odem. Udisem sporo, kao da se nadam da cu je izmamiti.
I kad je ugledam kako najzad izlazi iz kuce, osecam cudno peckanje u kicmi, kakvo nikad nisam osetio. Zastaje na stepenicama i vidim kako se okrece i kao da gleda u mom pravcu. Bez razloga pretrnem - znam da nikako ne moze da me vidi. Sa svog mesta posmatram kako Savana za sobom tiho zatvara vrata.
Zastaje tada i prekrsti ruke osvrcuci se da se uveri kako je niko ne prati. I tada osecam kao da prisustvujem cudu, posto veoma polako podize lice ka meesecu. Posmatram je kako upija prizor, oseca bujicu uspomena koje je pustila da pohrle i zelim jedino da joj dam do znanja da sam ovde. Ali ostajem gde sam i zurim u mesec. I na jedan kratak tren gotovo da izgleda kao da smo ponovo zajedno."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
09-09-11, 11:07
"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje...
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci..."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
09-09-11, 11:57
"...Nesavršena sam, imam pege koje najviše mrzim jer mi ne dozvoljavaju da se šminkam.
I stalno pravim čudne izbore, i donosim loše odluke. Slušam srce, slušam srce, pa udarim negde. Pa se razbijem. Onda se sakupljam i sastavljam mesecima, godinama, i kad pomislim da je prošlo, ponovo nadogradjujem već započetu nit.

Zaljubim se, očarana se začaram. Letim gde god mogu, nastanim se u tvom srcu, a ti me izbaciš napolje. Popnem se i sakrijem pod tvojim trepavicama, pa opet poletim dole... Neplanirano se spotaknem o tvoj pogled i kotrljam se zajedno sa suzama niz zidove svoje duše. I ja plačem. Stalni osmeh na licu nema veze sa osećanjima. Nisi znao? Pa ne smeju se samo srećni ljudi, smeju se i oni koji imaju malo manje sreće. Ili je nemaju uopšte.
Šalila sam se kad sam rekla da hoću 1000 poljubaca, a ti odmah ode. Pobeže, i nema te.
Vrtim se u krug, i tražim te, nedostaješ mi baš.
Vreme ide brzo i ne misli na mene, niti me pogleda kad kraj mene proleti..
Već sam mislila da mi je i mašta istrošena, kad ono, u džepu, san ..."

rock'n'rolla
09-09-11, 19:15
Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.
Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. Zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali...zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila...ono za cim smo ceznuli.
Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.
Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.
Ja nisam bogatasev sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo...u protivnom, postaju snovi.
Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!
Shvati...razmisli...odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo...jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno...

my name is ...
09-09-11, 19:52
"Zena koju sam voleo nalik je zenama koje ste vi, mladici, voleli. To je čudesno stvorenje koje bogovi sazdase od golubije krotkosti, zmijske nepouzdanosti, paunove gordosti, vučije zlobe,od lepote bele ruze, strahote mrkle noci, od sake pepela i pregrsti morske pene.
...sve to bese jos juče, a proslost je samo san sto se ne vrace. Danas je zena koju sam voleo otisla u zemlju daleku i pustu, divlju i hladnu, u zemlju pustoši i zaborava...
...Zivot je ime zene koju sam voleo.
Jer zivot je zene, lepa čarobnica što nam srce očara, što nam duše mami, što nas obećanima zatrpava..
Zivot je žena sto se kupa u suzama svojih zaljubljenika i sto se ukrasava krvlju svojih zrtava.
Zivot je zena preljubnica, ali je prelepa; ko njenu preljubu nije okusio,lepotu njenu je omrznuo."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
09-09-11, 20:18
Bravo @rock'...;) @My_name_is... standardno :)

rock'n'rolla
09-09-11, 21:15
Bravo @rock'...;)
Hvala :)

my name is ...
09-09-11, 21:22
@My_name_is... standardno :)

A trudim se, trudim :p


"Kisa je ponovo pocela da pada, dobuje po krovovima uz neki sum nalik na pesak sto klizi kroz sito, otupljujuci, uspavljujuci, mozda je, u doba velikog potopa, Bog bio dovoljno milostiv da tim romorom uspava ljude, kako bi im smrt bila blaga, s vodom koja prijatno ulazi u nozdrve i usta, puneci alveole, jednu za drugom, zatim celu supljinu tela, cetrdeset dana i cetrdeset noci dna i kise, tela sto tonu na dno, polagano, puna vode, napokon teza od nje, tako je to bilo, i Ofelija se tako prepustila matici, pevuseci, ali ona je morala da umre pre no shto se zavrshi cetvrti cin tragedije, svako ima svoj vlastiti nacin uspavljivanja i umiranja, to mi verujemo, ali potop se nastavlja, vreme pljusti po nama, vreme nas davi."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
13-09-11, 12:10
"Imao sam četrnaest prvih ljubavi.
Moja prva prva ljubav bila je jedna učiteljica. Sada je već baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospođa, koja me se sigurno i ne seća.
Moja treća prva ljubav nije me primećivala.
Moja četvrta prva ljubav bila je jedna od prvih žena u životu koje nisam imao.
O petoj, šestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slične ostalima da mi se već mešaju u glavi.
No, najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan.
Ipak, nisam bio sasvim iskren: jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je književnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujući toj srećnoj vezi vi i čitate ove redove o prvoj ljubavi."

Rakun
13-09-11, 14:58
Daleko u neistraženim zaledima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog
kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja,
nalazi se beznačajna plavozelena planeta ciji su stanovnici, koji su nastali od
majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne rucne casovnike strašno
zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može
ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje
ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s
kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti
mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrecni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se
osecali bedno, cak i oni s digitalnim casovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku
grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drvece smatrali lošom zamišlju i
rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
15-09-11, 14:40
"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
15-09-11, 14:50
"...sedim u ovom tuznom gradicu, i umesto da smisljam prestojeci korak, zivim pod uticajem proslih osecanja, pod uticajem svezih uspomena, pod uticajem svega onog vihora koji me je onda uvukao bio u onaj kovitlac da me posle opet izbaci. Ponekad mi se cini da se jos uvek okrecem u tome vihoru, i da ce svakog trenutka opet naleteti ona bura, zahvatiti i mene svojim krilom, i da cu opet ispasti iz reda i osecanja mere, i vrteti se, vrteti , vrteti...
Uostalom ja cu se mozda nekako i zaustaviti da se vrtim, ako polozim sebi, koliko je to mogucno, tacan racun o svemu sto se dogodilo za ovo mesec dana...

...ali sta vredi da sada drzim sebi predavanje o moralu!Nista nije ruznije od morala, u ovakvo vreme!...O, vi samozadovoljni ljudi!S kakvim su gordim samozadovoljstvom spremni ti brbljivci da izlazu svoje sentencije!Kad bi oni, medjutim, znali u kolikoj meri ja sam razumem svu odvratnost mog sadasnjeg stanja, sigurno im se ne bi okrenuo jezik da mi drze pridike. A i sta bi, sta bi mi novo mogli reci, sta ja vec ne znam? I zar je stvar u tome? Stvar je u tome sto je dovoljan jedan obrt tocka, pa da se sve promeni, i ti bi isti moralisti prvi dosli da mi cestitaju, s prijateljskim salama. Onda ne bi vise okretali od mene glave, kao sada...Ali neka idu svi oni bez traga!Sta sam ja sad? Zero. A sta mou biti sutra? Sutra vec mogu uskrsnuti iz mrtvih i ponovo poceti zivot! Mogu jos naci coveka u sebi, dok sasvim ne propadne..."

Dostojevski 'Kockar'

Raquel
16-09-11, 20:33
"Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urođene svetosti. Žena najčešće podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoća više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi."

"- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege."

"Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori... Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela... (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče: "Imaš ljubavnika!"

my name is ...
16-09-11, 21:01
Ljubavna strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju, da rade, kad gube svoj dusevni mir. Mnogi se uplase kad se ona pojavi, jer unistava sve sto su do tada postigli i stvorili.
Niko ne voli da vidi svoj svet u rusevinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji i da ocuvaju kucu ili bilo koju tvorevinu koja je vec trula iznutra. To su cuvari prezivelih stvari.
Drugi, pak postupaju sasvim suprotno: predaju se bez razmisljanja nadajuci se da im ljubav resiti porbleme. Prepustaju dragoj osobi svu odgovornost za vlastitu srecu i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u eforiji jer se dogodilo nesto cudesno ili u depresiji jer je nesto sto nisu ocekivali, sve opustosilo.
Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti - koja je od te dve mogucnosti manje destruktivna?
Ne znam...

Paolo Koeljo 11 minuta

Artemis
19-09-11, 21:43
"Za tebe,ako treba i hiljadu puta...."

Lovac na Zmajeve

kiselina
20-09-11, 14:20
"...Na klupi je lezao Hasanov poklon: Abul Faradzova "Knjiga prica", u skupocjenim koricama od safijanske koze, sa cetiri zlatne ptice u uglovima. Iznenadilo me sto su i na svilenoj marami u koju je knjiga zamotana bile izvezene cetiri zlatne ptice. To nije kupljeno usput. Jednom sam u razgovoru pomenuo Abul Faradza, sjecajuci se mladosti. Pomenuo i zaboravio. On nije.

Sjeo sam na klupu i drzeci knjigu u krilu, gladeci prstima glatki safijan, gledao mjesecinom umrtvljenu rijeku, slusao kako otkucava vrijeme na sahat-kuli, i cudno stisan, zelio da zaplacem. Od dalekog djetinjeg Bajrama sto se vec izgubio u pamcenju, ovo je prvi put da mi je neko donio dar, prvi put da je neko mislio na mene. Zapamtio je moju rijec, i sjetio se
negdje u dalekoj zemlji.
Osjecanje je sasvim neobicno: kao da je svjeze suncano jutro, kao da sam se s dalekog puta vratio kuci, kao da me obasjala bezrazlozna a jaka radost, kao da je tmine nestalo. Otkucala je i ponoc, javljale su se nocobdije, kao nocne ptice, vrijeme je prolazilo, a ja sam sjedio zacudjen. Zbog Abul Faradzove knjige i zbog cetiri zlatne ptice. Vidio ih je na beznoj marami, to je jedino sto mi je ostalo iz nase kuce, otac mi je donio tvrde gurabije u seljackom peskiru, davno, i maramu, ljepsu, preko grubog cetena. I to je zapamtio.
Tesko je vjerovati, ali je istina: bio sam duboko ganut. Zato sto me se jedan covjek sjetio. Ni zbog cega, ni zbog kakve koristi, iz cista srca, ili iz sale, mozda. Tako se, eto, kupuje paznjom i stari okorjeli dervis koji je mislio da je savladao sitne slabosti u sebi. A one, izgleda, ne umiru tako lako. I nisu ni sitne..."

Dervis i smrt

Lopt
21-09-11, 03:25
Daleko u neistraženim zaledima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog
kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja,
nalazi se beznačajna plavozelena planeta ciji su stanovnici, koji su nastali od
majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne rucne casovnike strašno
zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može
ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje
ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s
kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti
mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrecni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se
osecali bedno, cak i oni s digitalnim casovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku
grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drvece smatrali lošom zamišlju i
rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.

još koja riječ...

Bistromatički pogon divna je nova metoda prelaženja ogromnih međuzvjezdanih rastojanja bez opasnog zavitlavanja sa činiocima nevjerovatnoće.
Sama bistromatika, zapravo, prestavlja revolucionarno nov način razumjevanja ponašanja brojeva. baš kao što je Anštajn primjetio da prostor nije apsolutan, već zavisi od kretanja posmatrača u njemu i da vrijeme nije apsolutno već da zavisi od kretanja posmatrača u njemu, tako je danas poznato da brojevi nisu apsolutni, već da zavise od kretanja posmatrača kroz restorane.
Prvi neapsolutni broj jeste broj ljudi za koje su rezervisani stolovi.
On će se mijenjati u zavisnosti od prva tri telefonska poziva upućena restoranu,a pritom neće biti ni u kakvom odnosu sa brojem ljudi koji će se pojaviti, ili sa brojem ljudi koji će im se pridružiti poslije žurke/utakmice/zabave/predstave, ili sa brojem ljudi koji će otići kada vide ko se tu pojavio.
Drugi neapsolutni broj jeste dato vrijeme dolaska, za koje je sada poznato da predstavlja jednu od onih najbizarnijih stvari u matematici, recipriversekskluzon, broj čije se postojanje može odrediti kao veličina koja je sve drugo samo ne ona sama. drugim riječima, dato vrijeme dolaska predstavljaonaj trenutak kada je izvjesno da niko od gostiju neće stići. recipriversekskluzoni sada igraju važnu ulogu u mnogim granama matematike, uključujući statistiku i računovodstvo,a i obrazujući neke osnovne jednačine koje se koriste u proračunavanju polja Tuđeg Problema.
Treći i najtajanstveniji, dio neapsolutnog svega leži u odnosu broja stavki na računu, cijene svake stavke, broja ljudi za stolom i onoga što su spremni da plate (broj ljudi koji su ponijeli makar malo novca sa sobom predstavlja samo sporednu veličinu u ovom polju).
...

Rakun
21-09-11, 09:30
"Nikad čovjek ne može tako upropastiti život kao kad želi da ga popravi, a ne zna ni zašto ni kako da ga popravi, niti zna je li to popravljanje ili kvarenje, pogotovu ako izgubi svoj mir."




"Boj se ovna, boj se g***a, a kad ću živjeti"

Raquel
21-09-11, 16:32
Ta je misao lutala tamo-amo polumracnim odajama njegovog uma da bi, zadobivsi konacan i nepromenljiv oblik, izronila.
Bila je takve siline da nije mogao, i da je hteo, da je obuzda; od onih sto uzimaju od jednih mnogo, od drugih malo, dok trece pod svoje okrilje stavljaju. Bila je to misao ogromne razorne snage i stvaralacke moci, dostojna Boga; jednostavna i svakom prijemciva, a pokatkad nelogicna i nestvarna.
Jos uvek nesvestan njenog postojanja, izgovarajuci reci molitve, izrekao ju je.
Jednom izgovorena, preobrazavala je sve; ostavsi nepredvidiva i sveprisutna, retkima dostupna.

Raquel
23-09-11, 00:05
Pale su i poslednje pregrade - i nasha ljubav se tako smirila, tako produbila, tako je bez ikakva traga nestalo svake podvojenosti da ne zelimo chak ni da prozborimo ni rech, ni da izmenimo pogled.... Zelimo samo da dishemo, dishemo zajedno, da zivimo zajedno, da budemo zajedno... pa chak i da ne znamo da smo zajedno...

Artemis
23-09-11, 00:40
Da l' još nekom noćas ovo zlato smeta? Ova susnežica nebeskih trešanja? Noć je otvorena na sve strane sveta. Za snove; a mene, znam niko ne sanja. San je bio moj hod, moj korak i senka mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao, prokock'o sam pesmu k'o konja Zelenka koga nikad niko nije zauzdao. Pa neka mi ruku lizne bar taj verni pas meseca što je sa mnom izranjao iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni ove noći niko nije me sanjao. Brojim blede plamičke ponoćnih petlova i isprane kamičke po nebeskom dnu, ja, što svima otvarah vrata svojih snova ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…



Dobrica Erić

Artemis
23-09-11, 23:52
"A kad pesma ostavi čoveka
nalik je na pusto ostrvo-
u samoći okovima okovan;
Svetlost i srce potonuli su u zaborav."

Enver Djerdjeku



"Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je bilo blistavo, potom sam izgubio more i svaka raskoš mi je izgledala siva, a bijeda nepodnošljiva. Od tada čekam. Čekam brodove u povratku, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv sam iz svih svojih sila. Viđaju me kako prolazim lijepim, sunčanim ulicama, divim se predijelima, pljeskam kao svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, ja malo sanjarim, vrijeđaju me, jedva se iznenađujem. Potom zaboravim i smiješim se onome koji me vrijeđa ili suviše učtivo pozdravljam onoga koga volim. Šta da radim kad imam dobro pamćenje samo za jednu jedinu sliku? Preklinju me da najzad kažem ko sam. Još ništa, još ništa."

Raquel
24-09-11, 00:02
I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
-Slaviša Pavlović

POBR0
24-09-11, 00:25
dajte mi nesto mocno za fb status :)

Raquel
24-09-11, 00:40
Ti si moc FB-a.

POBR0
24-09-11, 00:42
ludice moja, te quiero mucho <3

Artemis
26-09-11, 18:59
"Zamršeno klupko – život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti… Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to vreme strasti jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrelu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet – ne mogu da traju!"

N.Marinkovic

kiselina
27-09-11, 00:52
Pitam jednog izbeglicu cega mu je zao, a on mi kaze da najvise zali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije; slike roditelja i prijatelja.
"Znam dobro, sve cu opet stvoriti, i kucu i imanje i namestaj, samo vise nikada necu biti mlad da se ponovo slikam."

Momo Kapor

Artemis
27-09-11, 22:24
Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.


Slavisa Pavlovic

Artemis
27-09-11, 22:41
Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima istom cilju: smrti.

Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri


Camilo Jose Cela, “Pascual Duarte i njegovi zločini”

Raquel
27-09-11, 23:04
"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo"

"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu''

Artemis
28-09-11, 22:40
Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

my name is ...
06-10-11, 20:33
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Đorđe Balašević

Vjetar
08-10-11, 20:36
Biće puno onih koji će te opipavati,dok ne vide gdje si najosjetljiviji.A onda će napraviti jedan,kiruški oštar rez...I mirno gledati kako krvariš!...Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge,nego da liječe svoje rane...Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni...Toga se najviše... treba čuvati!
Život je kratak,polomi ljušturu i voli iskreno,ljubi nesebično,opraštaj brzo...Radi kako treba,pomozi gdje treba,osjeti kad treba.. .Razmisli uvijek,popusti katkada,ne kloni nikada...Slušaj više,suosjećaj se više,daruj se više...Smij se kad možeš i plači kad moraš .Ne srami se ni svoga tijela,ni svoje duše ....I živi život!

Vjetar
08-10-11, 20:37
Niko nije savršen.Ništa nije savršeno.Zašto se onda trudite da budete NIKO I NIŠTA?

Vjetar
08-10-11, 20:37
“Posrćem, padam, ustajem…Teškom mukom nastavljam dalje, ali idem naprijed…Sve sam željnija i sve više i više se penjem. Nazirem sve širi horizont. Svaka je borba – pobjeda.” Helen Keller

the_sacrament
11-10-11, 15:09
- Davno, pre svega, samo su usne bile. Ulice Rusije su velike. Hej, niko nas ne bi gledao
ako bismo se ljubili.
- Šašav si. Ne možeš stati u kofer! Koliko puta da kažem?
- Strah me je da me ne odmisliš. Na istoku strašne su mećave.
- Ja ih se ne plašim.
- A ovog drugog?
- Čega?
- Da ne zalutamo oboje u tom prostranstvu.
- Ne glumataj!
- Zaboravićeš me! Znam!
- Neću! Tetoviraću tvoju pesmu ovde, na dlanu, da znaš da te imam.
- Tetoviraj me celog!
- Bojim se da si veliki.
- Moja pesma je veća.Tetoviraj me, molim te.
- Prestani da se glupiraš!
- Zar sam zaista ogroman za tvoje srce?
- Davno, pre svih, samo su srca govorila.
- Sanjao sam te sinoć. Sneg, Sibir i tebe. Bilo je užasno, ali sam te poljubio i ti si bila srećna.
- Kao uvek kada me poljubiš.
- Ne. Kao nikad dosad. Posle sam pisao:
Ovo ti nikada nisam kazao:
Reč koju plašiš, ja volim.
Vidim tebe u snegu i sneg na tebi, mada vas nema.
( Mnogo je tebe kojoj više ne putujem)
Zima je već.
- Ali onda ti je ptica šapnula da nam sunce sve više puni zenice, pesniče?
- Nad mojim očima tvoje se veđe kikoću.
- Sanjaru!
- U mojoj srži tvoj biser okoštava.
- Morala sam ovako, znaš?
- Bezvredno! Ionako, ispisaću svoje ime po trgovima Amge!
- Nepotrebno!
- Nacrtaću tvoj profil na klupama Beograda!
- Nema razloga, kažem.
- Niko još nije saznao šta sve umem. Ni ja.
- Ti si lud, ali te volim, to znaš?
- Ne postoje potpune istine, osim te da ti čudno danas sve verujem.
- Davno, pre svega, samo su usne bile.
- Davno, pre svih, dva jezika su ćutala. Bila su prokleto velika da išta kažu.


Dečak jedan, dalek od svega, smireno prelistava pisma u meni.
Ona leže. Gledaju ga, a mene traže. Sanjao sam te u snegu Sibira.
To samo ja mogu da umislim! U sedam ili osam večeras? - piše na neadresiranoj koverti. Te noći me je mesec progutao. Skini mi ruku s leđa i stavi je na svoju. Sav sam od stihova prljav, a beo kad ih ne govorim.
Vazduh peva usnama mastila ovde, u Amgi, u usamljenoj ulici gde smo se ljubili - govori ptica sa drugog kraja sveta.

Artemis
12-10-11, 01:52
"..Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tudje kad se ostvari."


Antic

Raquel
12-10-11, 02:04
Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je najlepse u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblizi.

Poznavao sam coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nadje poneku zlu rec.

Ne smrt, zaborav resava sve. Zaborav, i to ne samo pojava, reci i lica, nego svega sto postoji i zivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav da bi se moglo predahnuti i ziveti dalje u telu bez secanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.

GaGo020
12-10-11, 22:10
Da nema mozda ko neku povecu elektronsku bazu Knjiga na racunaru ?

kiselina
17-10-11, 19:39
'' Pa, dobro... Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo... A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom... U oblacima ne živi niko... Samo neostvareni snovi... ''

Kao rani mraz, Balasevic

DavidM
17-10-11, 19:58
"Zivot je tezak." -Skot Pek (hvala care, otkrio si tolu vodu) :P

my name is ...
17-10-11, 20:04
To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svijet nadahnuća i snova. To je primicanje cvijeta sase šipkovom cvijetu i miješanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.
Ako prvi pogleda liči na sjeme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvijetu na vrhu prve grane na stablu života.

Halil Džubran

Artemis
18-10-11, 02:38
"Nekada davno,nestrpljivo cekah da neki prijateljski pogled zapazi moje postupke,da necija sreca bude njima izazvana.
Sada ih niko ne vidi;oni nikoga ne zanimaju,nikoga nema da podijeli moje vrijeme ni moje sate.Postao sam tudjinac za citav svijet."

Kamij Lorans

Artemis
19-10-11, 21:51
"Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti..."

J.Lukic

Artemis
19-10-11, 22:32
"Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji."

Ameli Notomb

Raquel
19-10-11, 23:01
Radost pre ostvarenja bila je, kao i uvek, ono najbolje, jer ono shto je dobro dolazi uvek prekasno, uvek prekasno bude gotovo, kad vise ne mozes istinski da se radujes.
Tomas Man

Bogatstvo ne treba da bude cilj u zivotu. Istinsko bogatstvo je u srcu, a ne u "kesi".
Ne ceznem za bogatstvom i radom samo da bi bio bogat, umesto toga tezi sreci, da budes voljen i da volis i sto je najvaznije da steknes dusevni mir i vedrinu.
Nagrade su velike ako covek uspe, ali te nagrade velike su samo zato sto mali broj ljudi uspeva.
Prepreke su neophodne za uspeh i u svim zanimanjima od znacaja, pobeda dolazi tek nakon brojnih borbi i bezbrojnih poraza. Svaka borba, svaki poraz izostrava tvoje vestine i snagu, tvoju hrabrost i izdrzljivost, tvoju sposobnost i samopouzdanje, pa je tako svaka prepreka saborac koji te primorava DA BUDES BOLJI ili DA SE POVUCES. Svaka smetnja je prilika da se ide napred, a okrenes li se od njih, izbegavas li ih, ODBACUJES sopstvenu buducnost.
Nikada se ne stidi zbog toga "STO SI POKUSAO" i nisi uspeo jer "KO NIKADA NIJE DOZIVEO NEUSPEH NIKADA NIJE NISTA NI POKUSAO".
Neka ti to uvek bude na umu, pa ces savladati naizgled nesavladive prepreke, koje ce ti se sigurno ispreciti, kao i svakome ko je ambiciozan: "Neuspeh me nikada nece preteci ukoliko je moja odlucnost da uspem dovoljno jaka".
"Najveci trgovac na svetu" - Og Mandino

...Ima jedan divan, nevidljivi svet, to je onaj sto ga zaljubljeni nose u svom srcu...
Viktor Igo

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko da i kad bih pao - do zemlje bih se naziveo.
Matija Bećković

Artemis
20-10-11, 21:16
"Tudje uzbudjenje je najprijatniji prizor za ravnodusne, jer kao i svaki neosetljiv covek, nalazio sam istinsko eroticno uzivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem"

"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo stosta: pogled lakomog coveka pred nekim izlogom moze me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduseviti. Jednom reci, sve me zanima, a najcudnije je to sto sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga sto se naziva "konverzacija"."

Shtevan Cvajg

Artemis
20-10-11, 21:34
"Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!"

Milena Jasenska

backero
21-10-11, 01:17
ova mi je josh iz osnovne ostala :] ;p

Mira Alečković

BEOGRADSKA BALADA

Prošlo je dete ulicom,
majka ga na vodu poslala
a za njim trag je jedini,
cipela mala ostala.

Putem ga srele patrole.
Neko se nečem smejao,
bile su bele kupole
i sneg je beli vejao.

Posle je sve potamnelo,
veče se zimsko spuštalo…
Dete se nije vratilo…
tiho je s česme šuštalo…

Majka je kose čupala
što ga na vodu poslala.
Kraj česme je samo nečija
cipela mala ostala.

sparco
26-10-11, 16:22
"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto (djavo; prim.aut) bled i nem. Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaledjen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna.Mefisto sedaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."

macanante
01-11-11, 08:45
Riznica najlepsih odlomaka i citata iz odabranih dela svetske knjizevnosti kroz vekove. Omogucena laka pretraga po kategorijama.

Sušilica Rublja (http://eluxstore.com.hr/susilice-rublja/cijena/susilica-rublja-edi97170w/)

Artemis
01-11-11, 19:36
‎"....I onda me dodirne tuga, ona tuđa. Ja se stvarno trudim da mi se to ne događa, jer ne umem da žalim površno, kao što ne umem da volim površno, kao što retko šta u životu radim površno, i sve mi to kida delove mene, srca, čega god, a što sam stariji, sve teže se regenerišem. Čuvam se, ali ne mogu baš uvek......I onda razmišljam o tugama, koliko ih samo ima među nama, ali ih ili ne primećujemo,ili se pravimo da ih ne primećujemo, naš organizam se verovatno sam brani od njih da ne bi potonuo, da ne bi nestao u reci tuge...i pitam se kako ljudi polude? Možda ih u jednom trenutku, kad postanu neotporni na šaputanje talasa u reci koja protiče pored njih, jednostavno odvuče u svoj vir iz koga se ne mogu iščupati više nikada...i onda celog života budu osuđeni da slušaju šaputanja onih kojih nema, koji neće šetati pod ovim Suncem...nikad više...."

Oljce
01-11-11, 20:38
"Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti - znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama."

my name is ...
01-11-11, 20:42
...A volio bi kad bi mogo spjevat pjesmu o njoj. Kako je ona lijepa, gospodine! Krasna! Katkad ko kakvo veliko drvo u cvatu, katkad ko bijela zelenkada, tako nekako sitna i tanka. Tvrda kano dijamant, mekana kano mjesecina. Topla kano sunce, hladna kao mraz na zvijezdama. Gorda i daleka kao snjezna planina, i vesela ko kakav curetak s lticama u kosi u proljece.....

Oljce
01-11-11, 21:12
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Oljce
01-11-11, 23:15
Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..

my name is ...
01-11-11, 23:19
Zar je mogućno da je greh tako silovito neodoljiv?... Vaspitavaju me da se užasavam greha, a ja sam opčinjen njime. Pomislim kako upravo zabrana pali moju maštu. Stoga zaključim da, kako bih izbegao iskušenje, treba da se iščupam iz kandži tog čednog vaspitanja: i jedno i drugo su đavolje rabote i međusobno se podupiru.

Oljce
01-11-11, 23:38
Hvala :)

Raquel
02-11-11, 00:03
"Ima ambivalentnosti koju ja ne razumem", rekao mi je Gonzalo, "oboje smo previše intuitivni da bismo lagali jedno drugo."
Treba bolje lagati... Prevariti samu intuiciju drugih ljudi."

tigrovo_oko
12-11-11, 23:44
U ovom trenutku moram reci, gotovo u formi zakletve, bez sumnje, da ne verujem da je mojim rodjenjem pocelo moje prvo postojanje. Niti Humboltovo. Niti bilo cije. Na estetskim osnovama, ako ne na nekim drugim, ne mogu da prihvatim smrt na nacin na koji to cine mnogi od nas, kako sam i ja cinio tokom velikog dela svog zivota – na estetskim osnovama, prema tome, imam obavezu da poreknem da tako divna stvar kao sto je ljudska dusa moze biti zauvek zbrisana. Ne, mrtvi su oko nas, iskljuceni nasim sopstvenim metafizickim poricanjem njihovog postojanja. Dok nocima lezimo u svojim hemisferama spavajuci, milijarde nas, mrtvi nam dolaze. Nase ideje bi trebalo da su njihova hrana. Mi smo njihova polja.
Ali, jalovi smo i oni zbog nas gladuju. Nemojte se zavaravati, mrtvi nas posmatraju, posmatraju na ovoj zemlji, koja je nasa skola slobode. U sledecem zivotu, gde su stvari jasnije, jasnoca se pretvara u slobodu. Na zemlji smo slobodni zbog maglovitosti, zbog gresaka, sjajnih ogranicenja jednako zbog lepote koliko i zbog slepila i zla. Oni uvek idu sa blagoslovom slobode. To je sve sto cu o ovome reci sada, jer zurim, pod pritiskom sam – svi ti nedovrseni poslovi! _Sol Belou_

vikky
12-11-11, 23:51
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos…Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže “Vi”? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno… Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
15-11-11, 15:33
„ – Dodirnut ćeš nebo, Jonathane, kad dosegneš savršenu brzinu. To ne znači letjeti tisuću kilometara na sat, ni milijun, niti letjeti brzinom svjetlosti. Jer, svaki je broj ograničenje, a savršenstvo nema granica...
Galebovi koji prezru savršenstvo radi putovanja putuju polako i nikad ne stignu na odredište. Oni koji se odreknu putovanja radi savršenstva, mogu stići svuda, u tren oka.“

(Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
15-11-11, 15:39
Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova Memoari

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
15-11-11, 15:40
Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

Raquel
15-11-11, 21:42
" J'aime le brusque plongeon dans une vie inconnue la phrase entendue au vo "
"Volim naglo zagnjurivanje u neki nepoznati zivot; to je recenica cuvenu u letu"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
16-11-11, 15:17
Srna sam. U vasioni ja sam čulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tužno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam čulo tuge. Živim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće čim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potočić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge prerađuje se u bledu i plavičastu.

Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tužno u svetu ona neodoljivo privlači i slaže u mome srcu. Zato sam tužnija od svih stvorenja. I imam suze za svačiji bol. . . Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tužnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, ključa bol, pustoši smrt! Kakav osuđenički dar. . . Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ružni! A ružni ste od zla. Jer samo zlo naruži lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova. . . Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja - rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz večnosti u večnost! ...

A sada? - Mrak je popao sve moje oči. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi požar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: večna žrtva paljenica na vasionskom žrtveniku tuge. A vasionski žrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumračna planeta ...

Moje srce je nepristupačno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupačno za radost. Da li je svako srce - nepristupačno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li čime su sve opkoljena vaša srca? Moje - sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuče iz njih, da izađe iz njih. Sve čega se dohvati meko je kao voda. Zato su oči zamagljene od suza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom, presićena čemerom. Ja usplahireno budim srce svoje od pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, vičem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beži od mene, tužne i setne ...

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
23-11-11, 11:27
"Ona lezase kao ziva: celo divno, nezno, kao sneg, kao srebro, cinilo se da misli; obrve- noc usred suncanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim ocima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih zelja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blazenstva, potopom radosti...Ali u njima, bas, u tim bas crtama, on vide jos nesto sto ga probode stravom. Osecao je da mu dusa pocinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i medju gomilom sto se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvacku. Rubini usta njenih, cinilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nesto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Vestica!'- ciknu on glasom ne vise svojim, oci okrete u stranu, poblede sav, i stade citati svoje molitve. To bese ona ista vestica koju je on ubio!"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
23-11-11, 11:58
Если не можешь стать счастьем – будь болью. Разучившись любить, не спеши ненавидеть. Вспомни, что говорили давным давно: мало кто из людей (и это особенно относится к людям молодым) умеет любить и ненавидеть. Любовь их – это необузданная слабость, губительная для предмета их любви, ненависть – горячая, стремительная, слепая сила, всегда губительная для них самих. Когда ты почувствуешь, что способен любить – сходи с Дороги и строй Дом. Если тебе показалось, что можешь ненавидеть – беги!

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
23-11-11, 12:24
"Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora. Zatim, on se dize kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.
Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i vecerom.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao ti dopusta da vjerujes u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom, da zanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odjecu tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezujes za bogatstvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podrzava slavu i pokazivanje.Moja me savjetuje i moli da odbacim uvazenost i da je smatram zrncem pjeska bacenim na obalu Vjecnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usadjuje drskost i nadmocnost.
Moja u meni usadjuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa namjestajem od sandalovine prosarane sa draguljima i posteljama nacinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“
Tvoja misao te podstice da tezis za titulama i polozajima.
Moja me bodri na skromnu sluzbu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je drustvena nauka, vjerski i politicki rjecnik.
Moja je prosto nacelo.
Tvoja misao govori o zeni lijepoj, ruznoj, cednoj, bludnici, inteligentnoj i glupoj.
Moja u svakoj zeni vidi majku, sestru i kcer svakog covjeka.
Predmet tvojih misli su lopovi, zlikovci i ubice.
Moja iskazuje da su ti lopovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana, a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objasnjava, da kad covjek pravi zakon, on ga ili prekrsava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bijednika, sam je bijednik. Onaj, ko uzdize svoj prezir prema grijesnima, uzdize svoj prezir prema cijelom covjecanstvu. Tvoja misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa, svestenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su njezni, iskreni, casni, pravicni, ljubazni i o mucenicima.
Tvoja misao podrzava judaizam, bramanizam, hriscanstvo, islam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija ciji su razliciti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog Bica.
U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.
Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot; da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog zivota.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli, velicina naroda lezi u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim konferencijama, njihovim savezima i raspravama.
Ali moja proglasava da znacaj naroda lezi u radu - rad na polju, rad u vinogradu, rad na razboju, rad u stavaonici, rad u majdanu, rad na sjeci drveta, rad u uredu i u stampi.
Tvoja misao drzi da je slava naroda u njihovim herojima. Ona pjeva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Hanibala i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji Konfuchije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, Dzalal Eddin-el Rumi, Kopernik i Paster. Tvoja misao vidi moc u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu, odvaznosti i istini. Ma koliko jedan tiranin da istraje, on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku izmedju praktichara i idealista, izmedju dijela i sjeline, izmedju mistichara i materijaliste.
Moja shvata da je Zivot jedan i da se njegove tezine, mjere i tabele ne podudaraju sa tvojim tezinama i mjerama. Onaj za koga ti pretpostavljas da je idealist moze biti praktichan chovjek.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje, mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama: Posto se ti njome ponosis, ti je, takodje, velicas.
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i laznog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tudjinac u svom narodu i usamljen medju rodjacima i prijateljima.
Ti imas tvoju misao i ja imam moju."

backero
18-12-11, 15:52
Ko zna (ah, niko, niko nista ne zna.
Krhko je znanje!)
Mozda je pao trak istine u me,
A mozda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je zelim,
Ili ne zelim.

U moru zivota sto vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Mozda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Mozda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čeznjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i dusa u tom trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve sto slutnja sapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vezu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega zivota
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko nista ne zna.
Krhko je znanje!)
Mozda je pao trak istine u me,
A mozda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je zelim,
Ili ne zelim.

Raquel
23-12-11, 11:08
Cesto sam se igrao slikama buducnosti,cesto sam sanjao o ulogama koje bi mi mogle biti dodeljene, kao pesniku mozda,ili proroku, ili kao slikaru, ili ma na koji drugi nacin. Sve je to bilo nistavno. Ja nisam postojao da bih pisao pesme, da bih drzao propovedi, da bih slikao; ni ja, niti iko drugi nije postojao toga radi. To je sve proizilazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno: DOCI DO SEBE SAMOGA. Bilo da on okonca kao pesnik ili kao umobolnik, kao prorok ili kao zlocinac, to nije bila njegova stvar, to je na kraju krajeva bilo bez znacaja.
Njegova stvar je bila da iznadje svoju vlastitu sudbinu, a ne makar kakvu i da je u sebi prozivi, potpunu i nesalomljenu. Sve ostalo je bilo polovno, bio je pokusaj da se izmakne, bilo je bekstvo natrag u ono sto je bilo idealno za gomilu, bilo je prilagodjavanje i strah od vlastitog unutrasnjeg bica.
Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, mozda radi neceg novog, mozda ni radi cega, a moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga nacinim potpuno svojim. Jedino to!



(Blago onom ko umije da zivi, imao se rasta i roditi)

Degustator
24-12-11, 21:49
- Trebalo je, najprije, da počeci budu pravi počeci. Avaj! Sad tako dobro vidim šta sam želio. Prave početke, koji se pojavljuju kao zvuk trube, kao prve note neke arije džeza, iznenadno, prekraćujući dosadu, učvršćujući trajanje; onih večeri među večerima o kojima se potom govori:”Šetao sam, bilo je majsko veče”. Šetamo, mjesec je upravo izašao, dokoni smo, slobodni, donekle prazni. A potom, odjednom pomislimo:”Nešto se dogodilo”. Bilo šta: lagano pucketanje u tami, laka sjenka koja prelazi preko ulice. Ali taj beznačajan događaj nije ravan ostalima, odmah vidimo da je prednji dio nekog velikog oblika čiji se obris gubi u magli, i kažemo u sebi i ovo: ”Nešto počinje”.
Nešto počinje da bi se završilo: pustolovina ne dopušta da joj se prikači nastavak; ona ima smisla samo zahvaljujući svojoj smrti. Ka toj smrti, koja će, možda, biti i moja, nešto me bespovratno vuče. Svaki trenutak se pojavljuje samo da bi doveo one koji slijede. Svakom trenutku sam privržen svim svojim srcem:znam da je jedinstven, nezamjenljiv – a ipak ne bih načinio nijednu kretnju da spriječim njegovo iščezavanje. Onaj posljednji minut koji provodim – u Berlinu, u Londonu – u naručju one žene koju sam sreo dva dana ranije – minut koji strasno volim, žena koju skoro volim – uskoro ce iščiliti, znam to. Kroz koji trenutak cu poći u neku drugu zemlju. Neću naći ni tu ženu niti tu noć bilo kad ponovo. Nadnosim se nad svakom sekundom, pokušavam da je iscrpim; ništa ne prolazi što ne bih zgrabio, što zauvijek ne bih zadršao u sebi, ništa, ni kratkotrajna nježnost tih lijepih očiju, ni buka ulice, ni varljiva svjetlost zore: a ipak minut protiče i ja ga ne zadržavam, volim što prolazi.
A potom se odjednom nešto naglo slomi. Pustolovina je završena, vrijeme ponovo dobija svoju svakodnevnu mlitavost. Okrećem se; iza mene, onaj lijepi melodičan oblik cio tone u prošlost. Smanjuje se, mijenjajući se on se skuplja, sad je kraj još samo jedno isto što i pocetak. Prateći očima tu zlatnu tačku, mislim da bih – čak i da umalo nisam umro, izgubio bogatstvo, prijatelja – prihvatio da ponovo proživim sve, u istim okolnostima, od početka do kraja. Ali pustolovina ne počinje ponovo niti se produžava.
Da, to li je ono što sam htio – avaj! To je ono što još hoću. Toliko sam srećan kad pjeva neka crnkinja: kakve bih vrhunce dosegao da je moj vlastiti život građa melodije!

Sartr - Mučnina

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
28-12-11, 12:41
"Ono što je važno, to se ne vidi...
Naravno...
To je kao sa cvijetom. Ako voliš jedan cvijet koji se nalazi na nekoj planeti, ugodno je noću gledati u nebo. Na svim zvijezdama cvjeta cvijece.
Naravno...
To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao glazba, zbog čekrka i užeta... sjećaš li se... bila je slatka.
Naravno...
Gledat ćeš noću zvijezde. Moja je previše mala da bih ti pokazao gdje se nalazi. Bolje je ovako. Moja zvijezda bit će za tebe jedna od zvijezda. Voljet ćeš dakle gledati sve zvijezde... Sve će one biti tvoji prijatelji. A zatim, poklonit ću ti nešto...
On se opet nasmije.
Ah! Mali moj, kako volim tvoj osmijeh!
Upravo to će biti moj poklon... bit će to kao s vodom...
Šta želiš reći?
Za sve ljude zvijezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvijezde su vodiči. Za druge, one su samo male svjetiljke. Za znanstvenike, one su problemi. Za mog poslovnog čovjeka one su bile zlato. Ali sve te zvijezde tamo šute. A ti, ti ćeš imati zvijezde kakve nitko nema...
Šta želiš reći?
Kad budeš gledao nebo, noću, pošto ću ja stanovati na jednoj od njih, pošto ću se ja smijati na jednoj od njih, to će za tebe biti kao da se sve zvijezde smiju. Ti ćeš imati zvijezde koje se znaju smijati! "

Mali princ - A. S-E

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
29-12-11, 15:37
Baš ta

Ti. Koji sad ovo čitaš. Tko si ti? Poznajemo li se? Ili lakše - poznaješ li ti sebe? Hajde, opiši se malo, upoznajmo se, dođi i ti u moju priču. Nabroji mi prvih pet osobina kojima se opisuješ. (Ili kojima bi te opisali starci kad ih spopadnu slične želje za darivanjem.) Sve krasno, jel' da?

---------

Strašni smo - ti i ja.
Mi, veliki, divni, plemeniti ljudi. Znam, nismo uvijek, ali trudimo se. Tako nas barem On uči.
I opet mi se misli vraćaju na Luciju. Na sve one Lucije koje prođu našim brzim životima, a da ih ne stignemo bolje ni pogledati. Ili čak i pogledamo, ali, Bože moj, kamo bismo došli kada bismo se oko svakoga trudili? Pa mi smo ipak civilizirani ljudi i ne možemo sad baš biti društveni sa svima. Bližnji? Ma sve je to O.K., zapovijed ljubavi itd. - no, i pojam bližnjega ima svoje granice. Zar ne? Svakako. Dok nas tragedija ne pouči drukčijem.

Trebaju li nam doista Lucije da bismo konačno počeli primjećivati ljude oko sebe, prilaziti im naprosto zato što smo baš njih i baš sada zamijetili u gomili? Ili zato što nam se učinilo da smo im baš sada potrebni? Trebaju li umirati Lucije da bismo mi oživjeli neposrednost?

Još uvijek mislimo - ima vremena, već ću nekako svrnuti oko na toga i toga, već ću jednom progovoriti koju s njim, već ću mu jednom oprostiti, možda mu jednom kažem što iskreno mislim o njemu… I stalno odgađamo. A vrijeme lijepo neprestano prolazi još nam se smije onako usput misleći: ''Mogli ste me i bolje iskoristiti!''

Doista, koliko vremena potrošimo u praznom hodu kada se bojimo ili jednostavno odbijamo upoznati dušu čovjeka pored sebe. A zaboravljamo da svak' nosi nešto od Dobroga u sebi. Netko možda i ne previše, ono je u njemu sasvim nezamjetljivo ispod naslaga zloče ili plahosti, no ipak - tu je. Prihvaćanjem i ljubavlju ta mala duboko zakopana klica dobiva poticaj za rast. A tek upornim i pažljivim uzgojem… Dobro, koje je u početku bilo skriveno, polako prilazi površini i postaje vidljivo. Svijet dobiva novu svjetiljku koja možda na nekom drugom ponovi postupak svoga rađanja. I tako se sve širi dalje. I mi mijenjamo svijet. Zvuči li vam previše idealno? Naivno? Može biti. No, na sreću, postoji jedan dio svijeta koji sasvim sigurno možemo promijeniti. Sebe same. A, to je već jako puno.

Pa krenimo onda u potragu za Dobrim. Možda prvo baš u tom svijetu koji jedva čeka da ga otkrijemo ljudima. Neka barem naše vlastito Dobro postane vidljivo. Baš onim ljudima koji su nas baš danas onako uspješno izludili. Nadam se da to nisam bila ja. No, ako i jesam, baš vam opraštam što vam idem na živce. I baš mi je drago što ste ovo štivo pročitali do kraja. I baš … ma baš je Dobro!

Raquel
31-12-11, 21:04
Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo...





Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.

Sima: Gospode bože, šta se učini...

Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.

Stana: Koju sliku?

Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.

...

Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...

Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...

Toma: ... i opustiše sve i razoriše...

Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...

Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.

Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)

Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...

Stana: Ali, Tomo...

Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...

Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.

Toma: Šta ne ide?

Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.

Stana: I znaš li šta će svet kazati?

Toma: Opet svet?

Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...

Toma: Šta će kazati?

Stana: Pa kazaće da smo poludeli...

Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?

Sima: Pa... kazaće.

Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

sparco
31-12-11, 21:51
raquel taj prvi dio odakle je ? jer opet ne primas pm, smrc............

my name is ...
31-12-11, 22:07
Carls Bukovski sparco. Djavo je bio vruc ;)


…probudio sam se u podne, na čelu opipao čvorugu, pokušao mamurluk izbiti litrom vode, pojeo dvije sarme od sinoć, presvukao čarape i gaće, obukao nanovo iste dronjke, u džepu pronašao broj neke Mirele, staroj dignuo Mažuranića iz novčanika, izašao iz stana prije no što se ona vrati od susjede s kave, prošao do Mikija, otišli do trgovine na pivo, kupili litru bijelog Ribara, vratili se k njemu, odigrali partiju šaha, strusili vino, dogovorili se za sutra,
prošetao gradom, svratio u Pivnicu, popio triput po tri deca, preselio se u susjednu birtiju, popio još nekoliko rundi, platio zgodnoj konobarici štok-kolu, krenuo dalje, vidio bivšu kako se bali s nekim sjebanim kretenom, kupio kutiju cigareta, zapalio prvu nakon svojih godinu-dvije, idućih pet ugasio o dlan, vratio se do trgovine, zadužio se za tri Laška, sreo strica Peru, nažicao ga pet konja – rekao da treba staroj inače ***** ne bi dalo, doteturao do Pivnice, susreo pred njom tipa koji mi je u vrtiću popalio kliker, razbio mu nos šakom, popio jednu u to ime, počastio pijance, zapjevao svoju pjesmu, razbio si kriglu o glavu, posvađao se s gazdom, ostao kratak šest slavuja, izašao uvrijeđen, ispred dobio po pički od tipa s klikerom i njegove ekipe, začudio se susretljivosti i zabrinutosti cure u prolazu oko nevolje koja me snašla, ponudio je cigaretom, očarao patetičnim sranjima, poševio u parku, dobio ceduljicu s njezinim brojem, dogmizao kući, trudio se da ne probudim staru, zaspao uz radio, probudio se u podne, spazio na licu posjekotine i masnice, pokušao mamurluk izbiti litrom vode, pojeo komad pizze od sinoć, presvukao čarape i gaće, obukao nanovo iste dronjke, u džepu pronašao broj neke Elvire, staroj dignuo dva Gundulića iz novčanika, izašao iz stana prije no što se ona vrati od susjede s kave…

Raquel
31-12-11, 23:44
E, sparco, sparco...

sparco
01-01-12, 19:45
i zvucalo mi kao on, al ko ce se sjetiti svega ................eeee raquel raquel 3 potresa mozga, par amnezija.............. desi se da omasim nekad i imena najrodjenijih a ne sta drugo...................nego otom potom, ajd jos cekam?!!?!?

my name is ...
01-01-12, 19:49
Kada je u pitanju sparco, sve mu se prasta. I pravimo grupu i sve sto treba samo da ostane na forumu.


-Zivot je izbor, a ne sudbina,jer obican covek zivi kako mora, a pravi covek zivi kako hoce; zivot na koji bedno i bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani zivot je sloboda. Covek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.

Mesa Selimovic ''Krug''

Raquel
01-01-12, 19:52
Dosla je tiho, i usla u legendu. - DokICA Holidej

Sad ti pises, prepustam ti te igracke.

sparco
01-01-12, 20:05
I have always loved truth so passionately that I have often resorted to lying as a way of introducing it into the minds which were ignorant of its charms.
I know that I have lived because I have felt, and, feeling giving me the knowledge of my existence, I know likewise that I shall exist no more when I shall have ceased to feel.
Man is free; yet we must not suppose that he is at liberty to do everything he pleases, for he becomes a slave the moment he allows his actions to be ruled by passion.

mozda sam neke vec napisao al ih volem pa neka ih

liquid
01-01-12, 21:25
Najglavnije je, samom sebi ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju rođenu laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne razlikuje, nego dolazi, dakle, do nepoštovanja i prema sebi i prema drugima. (Dostojevski)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
09-01-12, 16:25
"Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko može voleti, žaliti, spasti, izčupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se može grlo umotati šalom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osušiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – božjem daru čoveka – niko joj nije govorio. Čitajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je životinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih čitao, ona je tako bespomoćno – mutno shvatala i shvata svet.
Možda će još imati sreće da zavoli. I biće joj teško i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrećnog stvorenja. On će dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga nataložilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad neće osetiti sreću od davanja celog svog bića, svoje duše drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan životinji kakva je čovek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrećnih, kao što je ona, ali samo iz razloga što ne umeju da vole, da vole drugo biće."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
09-01-12, 16:37
"Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. ...........
"

my name is ...
09-01-12, 19:00
''...... Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."

Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

aLaPaCha
09-01-12, 21:57
jesi li ga citao ili je ovo citat sa interneta?

Degustator
09-01-12, 22:57
- …U pet časova izjutra on je spavao. To je bilo krajem oktobra, u pet časova je još hladno i mrak. Uđe zatvorski nadzornik, tiho, sa stražarima i polako mu dodirnu rame; taj se pridiže, nalakti se, vidi – svjetlost: “Šta je?” – “U deset časova smrtna kazna.” Još bunovan, nije povjerovao, počeo je da se prepire kako će rješenje stići tek kroz nedjelju dana, ali kad se sasvim rasanio, prestade da se prepire i ućuta, tako su pričali, zatim reče: “Ipak je teško tako iznenada…” – i opet je umuknuo i više uopšte nije htio da govori. Uto, tri-četiri časa prolaze u pripremanju: sveštenik, doručak za koji mu daju vino, kafu i meso (zar to nije poruga? Čovjek pomisli kako je to svirepo, a s druge strane, bogami, ti nedužni ljudi postupaju od čista srca i ubijeđeni da je to čovjekoljublje), zatim oblačenje (znate li šta je to oblačenje na smrt suđenog?), najzad vožnja gradom do stratišta… Mislim da, eto u tom času, dok voze, takođe se čini da još ostaje beskrajno da se živi. Rekao bih da je on, sigurno, putem mislio: “Još dugo, još tri ulice ostaje da živim; kad prođem ovu, ostaje poslije još ona, a potom ona gdje je s desne strane pekar… no kad ćemo već stići do pekara!” Okolo je svijet, vika, vreva, deset hiljada lica, deset hiljada očiju – sve se to mora podnijeti, a što je glavno, misao: ”Eto njih deset hiljada i nikoga od njih neće pogubiti, a mene hoće!” Dakle, to je sve prethodno. Na gubilište vode stepenice; tu se on pred stepenicama, najednom zaplaka, a bio je to snažan i strcan čovjek, veliki zločinac, kažu. Pored njega je sve vrijeme, neprekidno, bio sveštenik, i u kolima je s njim išao i stalno govorio, ali teško da ga je onaj slušao: tek počne da ga sluša, ali već kod treće riječi ne razumije. Tako mora biti. Naposletku je počeo da se penje uza stepenice, noge su mu vezane, zato pravi sitne korake. Sveštenik, mora da je bio pametan čovjek, prestade da govori, samo mu je pružio krst da ga poljubi. Na početku stepenica bio je vrlo blijed, a kad se popeo i stao na gubilište, najednom je postao bijel kao hartija, apsolutno kao bijela pisaća hartija. Sigurno su mu noge slabile i kočile se, i muka mu je bila – kao da ga nešto steže u grlu i od toga kao golica – da li ste to kadgod osjetili uplašeni ili u neobično strašnim minutima kad razum radi, ali nema više nikakve vlasti. Meni se čini, kad je, na primjer, neminovna nesreća, kuća se na vas ruši, tada najednom osjetite neodoljivu želju da sjednete, zatvorite oči i čekate – neka bude što će biti!... Baš u času kad je počinjala ta slabost, sveštenik mu je hitro, nekim brzim pokretom, bez riječi, najedared počeo da stavlja krst na same usne, mali neki srebrni krst, četvorokraki – često ga je stavljao, svakog časa. I tek što bi se krst dotakao usana, on je otvarao oči i kao da bi opet na koju sekundu živnuo, i noge bi mu koračale. Krst je željno cjelivao, hitao da ga poljubi, kao da se žurio da ne zaboravi da prihvati nešto da mu se nađe za svaki slučaj, ali teško da je u tom trenutku mislio na religiju. I tako je bilo sve do daske… Čudim se što u tim posljednjim sekundama rijetko padaju u nesvijest! Naprotiv, glava živi i strašno radi, mora biti silno, silno, silno kao mašina u zamahu; ja zamišljam kako navaljuju razne misli, sve nedovršene, možda i smiješne, tako čudne misli: “Eto, taj što gleda ima bradavicu na čelu, a u dželata donje dugme je zarđalo”… a, međutim, sve znaš i sve pamtiš; ima jedna takva tačka koju nikako ne možeš zaboraviti, niti možeš pasti u nesvijest, i sve se oko nje, oko te tačke okreće i vrti. I kad se pomisli da je to tako do posljednje četvrti sekunde kad je glava raspoložena u mašinu, i čeka, i… zna, i najednom začuje nad sobom kako je gvožđe kliznulo! To se mora neizostavno čuti! Kad bih ja ležao, ja bih namjerno slušao i čuo! To je, možda, samo deseti dio magnovenja, ali će se neizostavno čuti! I zamislite, još i do sada raspravljaju da, možda, glava, i kad odleti, još sekundu, možda, zna da je odletjela – kakvo shvatanje! A šta ako je to pet sekundi!... Naslikajte gubilište tako da bi se vidio jasno i blizu samo posljednji stepenik; osuđenik je stupio na njega: glava, lice blijedo kao hartija, sveštenik pruža krst, onaj žudno pruža svoje modre usne i gleda i – sve zna. Krst i glava, to je slika, a lice sveštenika, dželata, njegovih dvaju pomoćnika i nekoliko glava i očiju dolje – sve se to može naslikati kao u trećem planu; magličasto, kao dopuna… Eto, kakva slika!

Idiot - Dostojevski

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
10-01-12, 16:56
"Godine nas obrade razlicito...
Nekom postane vazno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom jos ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj.
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.
Tajne su kao device, s njima se mora nezno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, carolija je potpuna tek ako ih pustis da se otkriju same.
Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe. Ako znas precicu, nema potrebe da se puno lomatas po bespucima. Ne bato... Stigao si cim krenes. Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. "

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
11-01-12, 11:28
"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.."

Tomas Man "Čarobni brijeg"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
12-01-12, 11:34
"...Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu.
Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajući se uvek višsem.
Tako sam celo jedno leto živeo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....


Ni putovanja izgleda više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono što bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo
da vidim-ne javlja se više ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draž i smisao.

Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osećanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja sećanja...."

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
13-01-12, 12:05
.."I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
13-01-12, 12:11
"...Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom zivotu, ljepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnijezdo ta ptica trazhi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pjevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepshu od pjesme slavuja ili sheve. Cijena te predivne pjesme je zivot, ali chitav svijet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cijenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze"

"Ptice umiru pjevajuci" - K. M.

P.S: Chitaj... uchi se... :)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
13-01-12, 13:11
"OČAJ OD NANE

Nije ovo nikakav početak,ali počeću. Zvala se. Bila ke kći nekog oficira,poštara ili žejezničara,neke uniforme u svakom slučaju. Sjećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeči svojom tankom bijelom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće,i koja je bila obucena u rukav nekakve uniforme.

Mislim da se doselila prije rođenja. Rodila se tek kasnije. Dugo nisam znao ništa o njoj. Slučajno sam je vidio petnaest godina nakon rođenja,a dvadeset nakon što se doselila.

Ponedeljkom je -nikada to neću zaboraviti-oblačila bijelu haljinicu prepunu nekakvih šljokica,nekakvih čipkica,nekakvih volančića i ostalih deminutiva.Imala je petnaest godina a ja sam kao i obično, imao trideset.

Stanovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi bješe natpis,nekakva nečitka firma,nešto kao M.PET OVIĆ& S NOVI. Samo mi je to ostalo u sjećanju. I to da je svirala klavir,sudeći po tome nije bila kći željezničara već oficira.Oficiri vole vojnu muziku. Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao željeznicom. Tako,neka bude tako.

Imala je prekrasne oči. Pričali su mi da su prekrasne. Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči. Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja,veoma smelih momaka,oni su mi pričali sve:i to da nedjeljom oblaci bijelu haljinu,da ima mladež na bradi,da ima plave oči.Ne bih sada,da im nisam vjerovao,smio sa sihurnošću tvrditi da je uopšte imala oči.

A opet,njene su mi oči mnogo značile. Naši susreti? Nisam siguran u pogledu naših susreta. Treba biti ja,pa sve to nazvati susretima,a to je prilično teško.Viđao sam je rijetko:uvijek nedjeljom,samo u snu,uvijek s leđa.Srijedom sam,ne znam zašto,najčešće srijedom ,da je nedjelja i da ona dolazi s kraja neke druge ulice koju ću kasnije vrlo često pominjati u svojim pricama.Ja bih,u snu naravno,stajao ispred poslastičarnice,čekao je posmatrajuci kroz trepavice njenu siluetu,a kada bi mi se približila,ja sam kukavički obarao pogled.Pa,ipak,ti su mi susreti mnogo značili.U to vrijeme,ako je to neke utjeha,snovi su bili malo stvarniji.

Da li sam je voljeo?Da!Potvrdno. Šta sam joj govorio? Sa pristojne udaljenosti,u snu razumije se.Nešto jesam.Ne treba sumnjati da su to bile gluposti.Nešto u kratkim is pre ki da nim rečenicama. Zadihanim. Šta li sam to mogao govoriti? Sadržaj kratkih ispreki danih rečenica je,nažalost,zaboravljen. Zauvijek. Možda sam joj govorio...

Ne,nije to.Vidjelo se,od prvog dana se vidjelo da će otići. Pravio sam se da to ne primjećujem. Sve to nije važno. To se dogodilo davno i već je zaboravljeno. Drugo nešto neću zaboraviti:bijelu haljinicu i popodne u koje je,zaista,otišla. Neću to zaboraviti ni kada umrem.Sjedio sam i pio čaj.Onda je došao neko,bilo ko od trojice mojih prijatelja,i tiho mi šapnuo da je njen otac oficir dobio prekomandu,da je njen otac željezničar otputovao daleko-za uniforme se uvijek nađe neki dalek i glup posao-i da su svi ti očevi poveli i nju sa sobom.Izustio sam samo jedno kratko:Oh! Najednom je to O iz oh zatreperilo nad čajem obrazujući kineski ideogram O-SHAY koji se poslije kratkog vremena kondezovao u OČAJ,a odmah potom u očaj,opori očaj od nane."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
13-01-12, 13:31
"...Sedam godina su kofer u koji može stati strašno mnogo stvari. Ako umijes da pakuješ,naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve vise,ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer,na kraju krajeva.
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala,ali nisam pokušavao da je odvratim...
Do pepela se i jedino stiže preko vatre...
Nema tih riječi koje mogu nadomijestiti šibanje godina u lice,ni od priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni,koji minut poslije pola jedan,jedan ili pola dva,i ona će negdje zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga"prodavnice modne obuće"...
I onda će znati.
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smiješne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog sjenovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće,predosjećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu,kao odraz udaljenih zvijezda na vodi...
Biće sama,nadam se?
Jer,tada će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam posljednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikada volio...
Da sam sve druge volio tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voljeti nju...
Kada je konačno nađem... "

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
16-01-12, 13:33
"Nasilno privodim reči. One mi na silu odvraćaju. Ne znače ništa. Posle nekoliko pokušaja... ućute. Jednostavnije je. Lakše. Rečima. Ne meni.
Neverovatno je teško pronaći onu jednu tačku na palubi broda koja će poslednja potonuti. Naročito ako si u smešten u potpalublju, odmah do mašina. Brzina - standardna za potapanje. Solidna. Buka – odgovarajuća. Bori se za život. Brod. Ne ja.
Greška je snimatelja. Molim vas, recite da je snimatelj pogrešio. Kamera je bila nameštena, svetlost idealna, brod je tonuo kako treba... katarke su se lomile jedna o drugu, jedra su zahvatala nepostojeći vetar i čuvala ga u poderotinama, sa trupa se odvajala jedna po jedna daska i upadala naglavačke u najmirniju vodu na svetu... a onda snimatelj podigne buljavo oko kamere ka svakodnevnom, ljigavom zalasku sunca! Kao da ih nije dovoljno zabeleženo! Kao da nema milion bljutavih razglednica sa istim šugavim motivom! Jedno sunce, jedno nebo... šta, kao, nije isto? Na pučini, uživo!, jedna prava neprirodna katastrofa, a on snima zalazeće sunce. Nije nego! Razglednice sa datim motivom su već muzejski eksponat, čak ni najžešći romantičari ne koriste tu sliku kao pozadinu na svojim kompjuterima... Ja mu dam lađu, starovremensku, katarke, jedra, očukan trup popucalog laka, skinute boje, dam mu potpuno nestvaran prizor – ni gusara, ni oluje, brod tone... a on mi snima sunce!
Nije se videlo na snimku kako vam mašem iz brodske utrobe. Jesam, mahnula sam. Dobro, da ne insistiramo, podigla sam ruku. Ne, učinilo vam se da nameštam kosu. Baš sam... htela sam da mahnem. Onda sam shvatila da me neće ni biti na snimku. Brzo sam potražila papir i olovku. I bocu, i bocu, naravno da sam i za bocom podigla čitavu potragu. Čemu poruka na papiru, ako papir nije u boci?
Onda sam počela da privodim reči. Jednu po jednu. Rekla sam da se postave uz zid. Sve su bile iste visine. Težina ima je neprimetno varirala. Sve su se isto češljale. Svaka je nosila naočare sa staklima u kojima se moglo ogledati. Sve su gledale istim, oštrim pogledom. Svaka je bila sposobna da prodre u suštinu. Svaka je ličila na onu do sebe. Različite reči, različitih godišta i porekla, sa različitim adresama prepisanim iz ličnih karata, a ni jedna na koju se moglo uperiti prstom, i reći: ''Ti! Da, ti! Treća (peta, deveta, jedanaesta, dvadeset šesta, sto pedeseta) po redu... Izađi. Ti si ona prava.'' One su gledale mene, ja njih. Zaklela bih se da je voda ključala – toliko sam se preznojila od napora da nađem reči koje će lepo pristajati boji olovke, kvalitetu papira, poruci i boci. Pobelelim šakama naslonila sam se na crni metalni sto. Spustila sam glavu. Jedna po jedna, okretale su se ka izlazu, i mirno, otkoračale u ništa. Posmatrala sam ih ispod oka. Prebrojavala. Tražila način da nađem onu nekolicinu kojom bih mogla da ispišem... da se bolim iznutra, da sam sama iznutra, da ne mogu više da kontrolišem želju da me nema, da jedva držim kožu na okupu, moleći je da ne dozvoli da kroz nju prodru u svet moje kosti, moji mišići, meso, srce, pluća, želudac i creva, moleći je da zadrži krvotok, misli, čekiće i trube, preklinjući je da se ne procepi i na uvid ne dostavi moje depresije, lažne osmehe, odsustvo radosti, tuge... da ispišem da samo jednu želju imam... da prespavam, da sve ovo prespavam...
U stara vremena, poruke nesrećnih brodolomaca, pronalazili su:
a) lokalni ribari u utrobama većih primeraka ulovljene ribe, bilo da je ista hvatana udicom ili mrežom
b) turisti, prilikom romantičnih, bosonogih šetnji tik uz more, u bocama koje su se zaglavljivale u pesku
c) surferi, koje je privukao neprirodni odsjaj sa neke litice koju su pokušavali da izbegnu prilikom treninga zbog talasa koji su naročito na ovom delu, uz samu liticu, bili najopasniji.
Napominjemo i da su neke od poruka nađene za potrebe snimanja niskobudžetnih ljubavnih drama holivudske i drugih produkcija, dakle, potpuno su izmišljene.
Istraživačima, turistima, bonvivanima i avanturistima željnim pomorskih dogodovština usrdno preporučujemo da na more krenu isključivo modernim, sigurnim i iznad svega udobnim, komfornim, dobro snabdevenim prekookeanskim brodovima naše kompanije.
Sa nama nema brodoloma!"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
17-01-12, 13:21
''Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.''

Herman Hese

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
17-01-12, 13:24
Gospode, šta je uradila žena da zasluži tvoj bijes?
Kakav grijeh je učinila da bi joj tvoja ljutnja bila viječni pratilac?
Zar je počinila užasan zločin?
Gospode, ti si jak, a ona je slaba, i zašto je bolom mučis?
Ti si velik, a ona puzi uz tvoj tron, i zašto je gaziš?
Ti si oluja, a ona prašina ispred tvoga lica, i zašto je razvijavaš po snijegu?
Ti si moćan, a ona bijedna, i zašto se boriš s' njom?
Ti si razborit i mudar, a ona zbunjena i slijepa, i zašto joj ne daš da živi?
Ljubavlju si je stvorio, zašto je ljubavlju unistavaš?
Desnom rukom je sebi podižeš, lijevom je guraš u provaliju?"

Khalil Gibran - Slomljena krila

Raquel
17-01-12, 13:29
"Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka..."

Raquel
17-01-12, 13:39
”Знате ли чиме људи крче себи пут? Бљеском генија или умешном поквареношћу. У људске масе треба улетати као топовско ђуле, или се увући као куга. Поштењем се ништа не постиже. Људи се покоравају снажном генију, мрзе га, клеветају га, јер он узима за себе; али ако истраје, покоравају му се, једном речју, обожавају га клечећи пред њим, кад нису могли да га окаљају. Поквареност је општа појава, таленти су изузеци. Зато је поквареност оружје осредњих способности којих има у изобиљу и на које свуда наилазимо.”

”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”

Raquel
17-01-12, 14:13
- Jedan stari hodocasnik isao je usred zime preko mosta u podnozju Himalaja kada je pocela kisa. Cuvar prelaza mu je rekao: ''Kako ces, dobri covece, stici gore po ovakvom nevremenu?''
Starac mu je veselo rekao: ''Moje je srce vec stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati.''

- Nasa sreca ne zavisi od onoga sta nam se desava, vec od nacina na koji to dozivljavamo i suocavamo se sa dogadjajima. Ako zelimo da budemo srecni, to mozemo odmah, jer je kljuc nase srece sakriven unutar nas.

- Kada niste nigde usidreni, kada niste ni za sta okovani, kada se ni malo ne bojite da cete bilo sta izgubiti, slobodni ste da tecete kao planinski potok, vecito svez, bistar i ziv.

- Zivot je zanosna arija za onoga ko ima usi; ali retka su, veoma retka ljudska bica koja uopste mogu da je cuju.

- Ne postoji ni jedan trenutak u vasem zivotu u kome nemate sve sto je potrebno da biste bili srecni. Vasa nesreca potice od onoga sto usmeravate svoju paznju na ono sto nemate, umesto na to sto u odredjenom trenutku imate.

the_sacrament
18-01-12, 00:34
Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima… u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku…
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari…
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju – nema uvek vremena…
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA.
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice…
Neko ko plače usred autobusa…
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila…
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari, NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam…
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno… u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari… u stvari,
NIKO MI NE TREBA…
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti…

Degustator
18-01-12, 20:32
Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja, onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju, onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta...
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

Pablo Neruda

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-01-12, 17:22
Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto
se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje,
ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.

Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.



Mesa Selimovic,''Dervis i smrt''

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
20-01-12, 17:43
Ja sam beli oblak.Tu nema odnosa,niti ga moze biti.
Odnos postoji kad ste dva,podeljeni.Dakle,odnos zapravo i nije odnos nego separacija,razdvojenost.Gde god da postoji odnos,tu obavezno postoji i separacija.
Ja sam beli oblak.Vi ne mozete biti u odnosu sa belim oblakom.Vi mozete biti jedno sa njim i mozete mu dopustiti da bude jedno sa vama,ali odnos je nemoguc.U odnosu uvek ostajete razdvojeni,a u razdvojenosti je uvek prisutna manipulacija.
To je jedna od najvecih beda ljudskog zivljenja - mi cak i od te ljubavi stvaramo odnos.I samim tim - ljubav je osudjena na smrt.U ljubavi ne sme biti odnosa.Vi morate postati jedno sa ljubljenim i dati mu priliku da bude jedno sa vama.To mora biti stapanje - samo tako sukobljavanje prestaje.Ako toga nema,ljubav ce postati bojno polje.
Ako u ljubavi VI jeste,stalno cete pokusavati da manipulisete,da posedujete,da budete veliki gospodar,stalno cete eksploatisati.Tako ce drugi biti koriscen ne kao ono krajnje,vec iskljucivo kao nesto sto ima relativan znacaj.
Sa belim oblakom vi to ne mozete ciniti - ne mozete od oblaka naciniti ni zenicu ni papucica.Ne mozete ga okovati niti ga mozete nagovoriti na odnos.On vam to nece dozvoliti,on vas nece cak ni saslusati.Takvom coveku je dosta svega toga;zbog toga je i postao beli oblak.
Vi mozete biti jedno sa belim oblacima,i ako to pozelite,njihova ce se srca otvoriti..."

Smica_Za_Vukotija
23-01-12, 18:34
Posmatranje lepote-bez obzira da li je to na poseban nacin osvetljen zrak sunca, bice koje zraci ili umetnicki predmet-primorava nas da se, i nehotice, osvrnemo na sopstvenu proslost, da uporedimo sebe, svoju dusu, s nedostiznom, savrsenom lepotom koja nam se otkriva.

Venecijanka
V.Nabokov

Raquel
23-01-12, 22:33
Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.

Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.

Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.

Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.

Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.

Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.

Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.

Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.

Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.

Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.

Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.

Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.

Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.

Живи једноставно.

Воли племенито и дарежљиво.

Устрај у настојањима.

Говори љубазно и благо.

А све остало остави Богу да одлучује.

Срећа вас чини угодним и благим.

Искушења вас чине јаким.

Туга вас чини хуманим.

Неуспех вас чини покорним.

Успех вас подстиче да се развијате.

Али једино вас Бог чини устрајним.

Буди сигуран, јер је Он уз тебе...

Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!

А ти устрај и расти заједно са Њим.

Raquel
24-01-12, 23:44
Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reči nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene, objašnjavajući situaciju upita za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je zaista želela da ispravi situaciju.

Mudrica je rekla: "Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti svoje delo. Jedna od njih je veoma teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja i otvori u svakom od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jednopero. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti i drugu stvar."

Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog na drugi prag. Prsti su joj se smrzli, dok je vetar bio mnogo ošstar. Medjutim ona je išla i dalje tamnim ulicama.

Nakon izlaska sunca mlada žena se vratila do stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, medjutim osećala je olakšanje da će njen trud ipak biti nagradjen, reče: "Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno pero."

Sada rekla je starica: "Idi nazad i napuni svoje jastuke i sve će biti kao ranije."

Mlada žena je bila ošamućena: „Ti znaš da je to nemoguće, vetar je sigurno oduvao perje sa pragova. Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj zahtev, onda stvari neće nikada biti iste.“

"To je istina, rekla je starica. "Nikada ne zaboravi. Svaka tvoja reč je perje u vazduhu, jednom iskazana, nikakav pokušaj ma koliko bio iskren neće vratiti reči u tvoja usta. Izaberi dobro svoje reči, i dobro ih čuvaj u prisustvu onih koje voliš. Zapamti: jedna dobra reč može da greje tri hladna zimska meseca."

Raquel
24-01-12, 23:53
Kažu da nije moguće pripitomiti vuka... jednom je čovek našao mladunče staro tek nekoliko dana, lovci mu behoše ubili majku, i taj se čovek sažali, uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima kojih na imanju tog čoveka beše šest.

Vuk odraste stasit i snažan ali ne krvoločan, pokačio bi se on tu i tamo sa psima, ali više kroz igru, nikad zbog hrane ili skloništa. I život mu bi uz čoveka prilično udoban, bio je veran i voljen, okružen prijateljstvom i kiselo-slatkim osećajem sigurnosti. Nikada ga čovek nije izneverio, ni u ljutnji ga nije ćušnuo ni udario, beše ga prilično zavoleo.

Kad navrši drugu godinu, vuk poče da se oseća čudno, nije ga ispunjavala igra sa psima, malo je jeo, gotovo ništa, postade mu čovekov dodir nepoželjan, iako je ranije uživao, ližući ruke koje ga miluju. Dane je provodio nervozno šetajući uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prići. Poče da zavija na mesec.... Čovek se silno ražalosti kad shvati da vuk nije više srećan na njegovom imanju, te mu poče spremati od kokoši do prepelice za jelo, mekane dušeke od slame poče podmetati pod njega dok spava, mekom vunom ovčijom ga je pokrivao i sve od sebe je davao da mu ugodi.....uzalud.....vuk još glasnije ču zov svoje prirode i još glasnije poče da zavija na mesec....Iz straha da vuk ne pobegne u šume, čovek ga zatvori.....zatvori ga u svoje štale i zaveza na lanac....zazida prozore i ostavi samo malu šupljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noć je bila najgora.....vuk je još žalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec, nenaviknut na lance i neshvatajući šta mu se desilo, beše se silno ispovređivao, ogulio kožu oko vrata i šape, pet zuba mu osta na lancima, a oči oslepeše, dal od mraka ili tuge il po malo od oboje. Zavijao je tako glasno i tako tužno da su ga čuli i u susednom selu, ptice pobegoše sa grana, kokoši se sakriše u senu, šuma zamre, život zastade.... Druge noći vuk izmučen i umoran promuklog glasa pade, treće noći se nije ni čuo, a kad se ne oglasi ni četvrte noći, čovek otvori štalu i nadje vuka mrtvog kako leži ulepljen od svoje krvi, sa sopstvenim srcem, zagriženim u zubima....

Raquel
25-01-12, 00:08
U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo.Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum.

Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna.

Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša djevojka na svijetu i voljena u narodu.

Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka.

No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast.

Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj.

Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše
još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti. Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”

Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
25-01-12, 10:50
http://illiweb.com/fa/empty.gif

"...A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika..."

"Jelena, žena koje nema"

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
25-01-12, 10:53
Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
...
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
....

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
....
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srecan!

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-01-12, 10:29
"...Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskace u oci i sve je gotovo!
Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!..."

Bulgakov - Majstor i Margarita


"Varljivo brdo je život...i verući se Uz i silazeći Niz, patimo za predelima s one
strane vrha, a vrh je senka,tren,senka trena... Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka
izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja
iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena
koje nam je udeljeno... Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš,
i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda..."

aLaPaCha
28-01-12, 23:37
Death be not proud, though some have called thee
Mighty and dreadfull, for, thou art not so,
For, those, whom thou think'st, thou dost overthrow,
Die not, poore death, nor yet canst thou kill me.
From rest and sleepe, which but thy pictures bee,
Much pleasure, then from thee, much more must flow,
And soonest our best men with thee doe goe,
Rest of their bones, and soules deliverie.
Thou art slave to Fate, Chance, kings, and desperate men,
And dost with poyson, warre, and sicknesse dwell,
And poppie, or charmes can make us sleepe as well,
And better then thy stroake; why swell'st thou then;
One short sleepe past, wee wake eternally,
And death shall be no more; death, thou shalt die.

somewhere-else
29-01-12, 00:05
Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Raquel
29-01-12, 03:45
.... neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica.

Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mračnoj utrobi mi nismo znali lice naše majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštivu tamnicu ovog sveta.

Ko od nas poznaje svog brata? Ko je od nas zagledao u srce svoga oca? Ko od nas nije ostao zauvek zatočen u tamnici? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?

O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, među sjajnim zvezdama, na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Sećajući se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata. Gde? Kada?

O izgubljeni, i vetrom oplakivani, duše, vrati se.

Raquel
29-01-12, 03:47
I tu, u nepomičnom vazduhu, pojavi se ona. Najpre je bila samo proziran veo u plavetnilu, a onda kao neka senka.Vinset oseti kako sada treba da sabere svu snagu da je ne bi opet izgubio. NIje se ni pomakao. Bila je to senka ali se kroz nju još moglo videti.

Onda poče da se primiče sve bliže... veo, marama - odjednom ga prođe jeza. "Zatvori oči, potpuno ih zatvori i ona će biti tu." On zatvori oči, stavi čak i ruke na kapke.Bila je tu , pred njim, i govorila je: "Ne zaboravi", reče jedan glas, oduvek dobro poznat, "Ne zaboravi, Argentinče...."

On pritisnu još jače rukama oči.

"Nemoj otići" mrmljao je "Nemoj više nikada otići!"

Lice ostade. Smešilo se...

Raquel
29-01-12, 03:52
"Da sam sineasta posvetio bih se lovu na sumrake.
...
Moj bi film imao odštampanu legendu (možda i glas u off-u) na kojoj bi bilo nešto ovako: "Ono što ćete videti je zalazak sunca sedmog juna 1976. godine, snimljen u X filmom M nepomičnom kamerom, neprekidno tokom Z minuta. Obaveštava se publika da se osim zalaska sunca ništa više ne događa, zbog čega joj se savetuje da se ponaša kao kod kuće i neka radi šta joj je po volji; na primer, neka gleda zalazak sunca, neka mu okrene leđa, razgovara sa drugima, šeta se, itd. Žalimo što joj ne možemo preporučiti da puši, što je uvek tako lepo u smiraj sunca, ali srednjovekovni uslovi u bioskopskim salama zahtevaju, kao što je poznato, zabranu te izvanredne navike. Nije, međutim, zabranjeno da se gucne iz pljoske koje distributer filma prodaje u foajeu."
Sudbina mog filma ne može se proreći: ljudi idu u bioskop da zaborave na sebe, a zalazak sunca teži upravo suprotnom, to je čas kada sebe vidimo možda malo obnaženije, bar se meni to događa, i to je mučno i korisno; možda će i drugima koristiti, nikad se ne zna."

Raquel
29-01-12, 03:57
Čini mi se da sam već zapisao u svojim beleškama da ljubav silno liči na mučenje ili na hirušku operaciju. No, ta misao može da se razvija na najgrkiji način.Kad bi čak dvoje zaljubljenih bili vrlo zaljubljeni i puni uzajamnih žudnji, ipak bi jedno od njih dvoje uvek bilo spokojnije ili manje pomamno od onog drugog. Ovaj, ili ova, je operator ili dzelat; onaj drugi, ili ona druga, je pacijent, žrtva. čujete li te uzdahe, te preludijume jedne tragedije obeščašćenja, ta jecanja, te jauke, te ropce? Ko ih nije odavao iz sebe, ko ih nije neodoljivo izmamljivao iz drugih? A šta vam izgleda najgore u tom mučenju kad su mučitelji savesni? Te somnabulski iskolačene oči, udovi čiji se mišići trzaju i koče kao pod dejstvom galvanske struje, pijanstvo, delirijum, opijum, u svojim najpomamnijim rezultatima, ne bi vam, izvesno, pružili tako užasne, tako neobične primere. A to lice ljudsko, za koje je Ovidije mislio da je uobličeno da bi bilo odblesak zvezda, evo kako izgovara samo izraze lude svireposti, ili kako se opušta u nekoj vrsti smrti. Jer, izvesno, činilo bi mi se da bih počinio svetogrđe kad bih upotrebio reč ''ekstaza'' za ovu vrstu raspadanja.

- Užasna igra u kojoj je potrebno da jedan od igrača izgubi vlast nad samim sobom!

Jednom bi preda mnom postavljeno pitanje u čemu se sastoji najveće zadovoljstvo ljubavi. Neko naravno odgovori : u primanju, a drugi: u davanju sebe. - Ovaj reče: u zadovoljstvu taštine! - a onaj : u sladostrašću uniženja! Svi ti skaradnici govorahu kao Ugledanja na Isusa Hrista. - Najzad se nađe i neki bestidni utopist koji poče tvrditi da je u ljubavi najveće zadovoljstvo u tome da se otadzbini izgrade građani.

A ja kažem : jedinstveno i vrhovno sladostrašće ljubavi leži u izvesnosti da se nanosi bol. - I čovek i žena od rodjenja znaju da se u bolu nalazi svako uživanje.

backero
29-01-12, 17:11
rep +∞ za Bodlera

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
31-01-12, 17:35
Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

somewhere-else
31-01-12, 20:16
Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

the_sacrament
31-01-12, 22:47
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek ...
sasav letim i zivim.

backero
01-02-12, 01:43
Nijedan chovjek nije ostrvo ,sam po sebi cjelina .Svaki je chovjek dio kontinenta ,dio zemlje .Ako grudvu zemlje odnese more ,Evrope je manje ;kao da je neko odnio posjed tvojih prijatelja ili tvoj .Smrt svakog chovjeka umanjuje mene ,jer ja sam okruzhen chovjechanstvom .Zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni -ono zvoni za tobom .

Degustator
01-02-12, 02:46
​- Putuj srećno, putuj srećno! Ti čista nado mladosti, zašto toliko hitaš; zašto juriš za tim što ipak tu još nije, ti isto toliko malo! Putuj srećno! Ti muževna snago! Zašto tako teško udaraš po zemlji, po kojoj stupaš, to je iluzija! Putuj srećno, ti pobjednička namjero, ti ćeš svakako doći do cilja, jer ti ne možeš djelo ponijeti sa sobom a da se ne okreneš, ti to ne možeš! Putuj srećno! Ti umilnosti šume, kada poželjeh da te vidim, ti bješe uvela! Putuj srećno, ti prolazna rijeko, ti jedina koja dobro znaš šta on želi, jer ti želiš samo da tečeš, da se gubiš u moru, koje nikada da se ispuni! Putuj srećno, ti igro života, koju niko ne može nazvati komedijom, niko tragedijom, jer niko nije vidio kraj! Putuj, ti igro bivstvovanja, u kome se život ne vraća, isto tako kao ni novac!

aLaPaCha
03-02-12, 00:51
Nijedan chovjek nije ostrvo ,sam po sebi cjelina .Svaki je chovjek dio kontinenta ,dio zemlje .Ako grudvu zemlje odnese more ,Evrope je manje ;kao da je neko odnio posjed tvojih prijatelja ili tvoj .Smrt svakog chovjeka umanjuje mene ,jer ja sam okruzhen chovjechanstvom .Zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni -ono zvoni za tobom .

:)
eto tako...

aLaPaCha
03-02-12, 00:53
" I zato sto volim ovaj zivot
znam da cu voleti smrt takodje.
Dete zaplace kad
majka ga od desne dojke
odvoji, da bi vec sledeceg trenutka
u levoj naslo
utehu. "

Smica_Za_Vukotija
04-02-12, 21:51
Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zraku sunca i učini da odleti tamo gdje vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njezinoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

Mahatma Gandi

aLaPaCha
05-02-12, 15:25
U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajnoomrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnogpovoda.

backero
05-02-12, 16:11
»Ima oko mene uvek jedan više nego što treba« – tako misli pustinjak. »Jednako jedan put
jedan – čini naposletku dva! « Ja i moje mene uvek su u odviše živu razgovoru: kako bi bilo
da se pokuša izdržati bez prijatelja? Za pustinjaka je prijatelj uvek treći: treći je pluta koja
sprečava da razgovor dvojice potone u dubinu. Ah, ima i suviše dubina za svakog pustinjaka.
Zato i čeznu toliko za prijateljem i za njegovom visinom. Naša vera u druge izdaje u onom u
čemu bismo mi u nama samima rado verovali. Naša je čežnja za prijateljem naš izdajnik. S
ljubavlju se često tek hoće da preskoči zavist. I često čovek napada, i stvara sebi neprijatelje,
samo da bi sakrio da bi i sam trebalo da bude napadnut. »Budi mi bar neprijatelj!« – tako
govori pravo poštovanje, koje se ne usuđuje da traži prijateljstvo. Ko hoće da ima prijatelja
mora biti spreman da za nj pođe i u rat: a da bi se moglo ratovati, mora čovek umeti biti
neprijatelj. Treba još neprijatelja poštovati u svom prijatelju. Možeš li svome prijatelju da
priđeš blizu a da mu ne priđeš? U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja.
Treba da si mu onda najbliži srcem kad mu se protiviš. Ti pred prijatelja nećeš da izlaziš u
odeći? Ti hoćeš da ukažeš čast prijatelju time što si pred njim onakav kakav si? Ali, baš zato
će te se ratosiljati! Ko ne skriva sebe, buni protiv sebe: imate dakle puno razloga da se bojite
nagote! – Dabogme, da ste bogovi, tada biste se mogli stideti svojih haljina! Ne možeš se
dosta lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da si za nj strela i čežnja ka natčoveku. Da li
si već video prijatelja svog kad spava, da bi saznao kako izgleda? Šta je uostalom lice tvoga
prijatelja? To je tvoje rođeno lice, u hrapavu i nesavršenu ogledalu. Da li si već video
prijatelja svog kad spava? Zar se nisi poplašio što tvoj prijatelj tako izgleda? O, prijatelju,
čovek je nešto što treba prevladati. U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj:
nemoj da hoćeš da sve vidiš. San neka ti odaje šta tvoj prijatelj na javi radi. Naslućivanje neka
je tvoje milosrđe: da prvo saznaš da li hoće tvoj prijatelj milosrđa. Možda on voli na tebi
nepomućeno oko i pogled u večnost. Milosrđe prema prijatelju treba da se sakrije u tvrdu
ljusku, o njega treba zub jedan da polomiš. Tako će ono dobiti finoću i slast. Da li si ti svež
zrak i samoća i hleb i lek za svog prijatelja? Mnogi ne umeju da skinu lance sa sebe samih a
ipak su osloboditelji svojih prijatelja. Jesi li rob? Onda ne možeš biti prijateljem. Jesi li
tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja. U ženi je i suviše dugo ostao skriven rob, i skriven
tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona zna samo za ljubav. U ljubavi ženinoj
ima nepravde i slepila protiv svega onog što ona ne ljubi. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima
još uvek kolebanja i munje, i noći pored svetlosti. Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali
recite mi, i svi vi muževi, ko je i od vas sposoban za prijateljstvo? Kud ćete s vašom
sirotinjom, muževi, i s vašom tvrdoćom duše! Ono što vi dajete prijatelju daću ja i svome
neprijatelju, i neću postati usled toga siromašnijim. Ima drugovanja: ali treba da bude
prijateljstva!
Tako je govorio Zaratustra.

somewhere-else
05-02-12, 16:20
"Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog."

Raquel
06-02-12, 21:56
Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

Raquel
07-02-12, 22:51
"Ljudi su kao rijeke: voda je u svima jednaka i svugdje je ista, ali svaka je rijeka čas uska, čas brza, čas široka, čas tiha, čas čista, čas hladna, čas mutna, čas topla. Takvi su i ljudi. Svaki čovjek nosi u sebi zametke svih ljudskih osobina, a ponekad ispoljava jedne, ponekad druge, i često uopšte ne liči na sebe, ostajući ipak uvijek onakav kakav jeste. U pojedinih ljudi ove promjene znaju biti naročito oštre."

somewhere-else
08-02-12, 23:18
Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli. Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše. O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi? I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

BLACK_MAGIC_WOMAN
09-02-12, 15:46
Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.



Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.



Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.



Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež. R.TAGORE

BLACK_MAGIC_WOMAN
09-02-12, 15:51
Ako si se uputio prema cilju i putem poceo da zastajkujes i kamenjem gadjas svakog psa koji na tebe laje, nikada neces stici na cilj. DOSTOJEVSKI

the_sacrament
11-02-12, 18:28
*** Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako vec ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene...


*** Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.
Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
***

backero
18-02-12, 23:39
Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

Degustator
20-02-12, 13:43
Kad bi nešto lijepo trebalo da na vijek i vijekova ostane neprestano isto, ja bih se tome radovao, svakako, ali bih to onda hladnije posmatrao i mislio bih: ima još vremena da to vidiš, ne moraš baš danas. Naprotiv, ono što je trošno i što ne može da ostane isto, ja gledam i pri tom ne osjećam samo radost nego i sažaljenje.
Zato i ne znam ništa ljepše nego kad negdje po noći počne vatromet. Tada se plave i zelene rakete dižu u mrak, i upravo onda kad su najljepše, opišu kratak luk i ugase se. Pa kad čovjek to posmatra osjeća radost, a u isto vrijeme i strah da će to već sljedećeg trenutka prestati; to ide jedno s drugim i mnogo je ljepše nego kad bi duže trajalo. Zar ne?

ocean soul
20-02-12, 15:29
"Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe.Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce."
"Ti, mala droljo."

the_sacrament
21-02-12, 16:50
'' Nevješt sam razgovoru sa ženama,
pogotovu sa ženama njene ljepote i njenih godina.
Oko trideset,čini mi se.
Mlade djevojke zamišljaju život i vjeruju riječima.
Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju.
Ovakve znaju vrijednost svega što gube i dobijaju,
i uvijek imaju svoje razloge,koji mogu biti čudni, ali su rijetko naivni.
Njihove zrele oči su slobodne i kad se obaraju,
neugodno otvorene, i kad se skrivaju trepavicama .
Najneugodnije je što znamo da one znaju više nego što pokazuju,
i da nas mjere svojim neobičnim mjerilima,koja teško saznajemo.'

Beli vuk
23-02-12, 11:02
Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju isnegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.- Dobar dan, rece on.Bio je to svet pun rascvetalih ruza.- Dobar dan, odgovorise ruze.Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu. - Ko ste vi? upita on zaprepascen.- Mi smo ruze, rekose one.- Oh! rece mali princ.Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveniprimerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ihje pet hiljada potpuno istih!"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi sezakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bihbio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarnopristala da umre..."Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, au stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru dokolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bastako velikim princom..." I on leze na travu i gorko zaplaka. Tada se pojavi lisica:- Dobar dan, rece lisica.- Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista. - Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...- Ja sam lisica, rece lisica.- Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...- Ne mogu da se igram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.- Ah! izvini, rece mali princ.A onda razmislivsi dodade:- Sta to znaci "pripitomiti"?- Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?- Trazim ljude, rece maliprinc. Sta znaci to pripitomiti?- Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Alioni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi? - Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?- To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoritiveze..."- Stvoriti veze?- Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinamahiljada drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna.Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako mepripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini nasvetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...- Pocinjem da shvatam, recemali princ. Postoji jedna ruza.... mislim dame je pripitomila...- To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...- Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.Lisica je izgledala vrlo radoznala:- Na nekoj drugoj planeti?- Da.- Ima li lovaca na toj planeti?- Ne.- Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?- Ne.- Nista nije savrseno, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:- Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi suslicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako meti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat korakakoji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju.Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidisli tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito nepredstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno!Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje jepozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu... Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:- Molim te... pripitomi me, rece ona.- Vrlo rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronademprijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.- Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemajuvise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca.A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemajuprijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!- Sta treba da radim? upita mali princ.- Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo daljeod mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nistagovoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces maloblize....Sutradan mali princ ponovo dodje.- Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, naprimer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicuuzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad tipadne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spremim svoje srce...Potrebni su citavi obredi za to.- Sta je to obred? upita maliprinc.- I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cinida se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojihlovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskimdevojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda.Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan nadrugi, i ja ne bih uopste imala odmora.Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:- Ah! rece lisica... Plakacu.- Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti sihtela da te pripitomim.- Naravno, rece lisica.- Ali ti ces plakati, rece mali princ.- Naravno, rece lisica.- Znaci, time nista ne dobijas!- Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.Zatim dodade:- Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu.Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu. Mali princ ode da ponovo vidi ruze.- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on.Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto jebila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljadadrugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sadajedinstvena na svetu. Ruze su se osecale veoma nelagodno.- Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali onasama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zatosto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napraviozaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radileptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekadcuti. Zato sto je to moja ruza.I on se vrati lisici.- Zbogom, rece joj on...- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna:Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.- Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princda bi zapamtio.- Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.- Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.- Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba dazaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti siodgovoran za svoju ruzu.- Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio."

the_sacrament
23-02-12, 13:45
Opažajuci i pamteci danima i godinama njeno javljanje u najrazlicitijim oblicima, uvek cudno i
neocekivano, uspeo sam da nadem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, prividenje je
u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem prividenjem zbog vas kojima ovo pricam, za mene
licno bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najvecu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne
znaci ništa.) Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošcu. I to, kako sunce raste, tako njena
javljanja bivaju cešca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u
oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žed,
ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišca.
Osecam je u sebi po jedva cujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali
najcešce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom
prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oci i uši i sva sirota cula.
Ali kad pocne da se skracuje sunceva staza i lišce da biva rede, a na jasnoj kori drveta ukaže se
munjevita veverica koja vec menja dlaku, prividenje pocinje da se gubi i bledi. Sve su redi oni sitni
šumovi koje sam navikao da cujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo
bezbrižnost mladosti i veciti svet snova. Nevidljiva žena pocinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i
umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kojeg
ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Cudljivo i
nepredvidljivo, kako se samo može ocekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa
ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i
objašnjenja.

Random
24-02-12, 01:04
Opažajuci i pamteci danima i godinama njeno javljanje u najrazlicitijim oblicima, uvek cudno i
neocekivano, uspeo sam da nadem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, prividenje je
u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem prividenjem zbog vas kojima ovo pricam, za mene
licno bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najvecu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne
znaci ništa.) Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošcu. I to, kako sunce raste, tako njena
javljanja bivaju cešca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u
oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žed,
ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišca.
Osecam je u sebi po jedva cujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali
najcešce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom
prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oci i uši i sva sirota cula.
Ali kad pocne da se skracuje sunceva staza i lišce da biva rede, a na jasnoj kori drveta ukaže se
munjevita veverica koja vec menja dlaku, prividenje pocinje da se gubi i bledi. Sve su redi oni sitni
šumovi koje sam navikao da cujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo
bezbrižnost mladosti i veciti svet snova. Nevidljiva žena pocinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i
umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kojeg
ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Cudljivo i
nepredvidljivo, kako se samo može ocekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa
ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i
objašnjenja.

Jelena, zena koje nema.
Vrhunski - zaista. :thumbsup:

Raquel
26-02-12, 16:49
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava sopstvenu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti,nikad u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......
Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!

81002

Random
27-02-12, 04:12
"Prosao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi pridje neki covek sa gajtanima i zapita kuda cu. "Na jug." On mi rece da ce taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: "Zar to nije sve jedno?" On me zacudjeno gledao, nije znao da ja vec davno teram segu sa samim sobom. Dosao sam doma. Zasto?
Popadije me pohadjaju, one se nisu promenile. Niko se nije promenuo. Ali svi me mrze. Jedino me moja zena brani. Ona je predsednica nekog zenskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki Weltscmerz, ali otkud do vraga Weltschmerz u Banatu."

M. Crnjanski "Dnevnik o Carnojevicu"

Raquel
27-02-12, 04:33
Vidji, Randome, nane... Da se ne bi zaebavali previse.. Treba da citas Sokrata i o Sokratu. Znas u cemu se ogledala njegova velicina? Njegova zena je za njim vazda prosipala splacine. I on ti je zivot dao za istinu. Ti samo lazes. Koja zena da te brani vise?

Random
27-02-12, 05:00
Nazove li mi ko tužno dobro veče, otpozdraviću mu tužno dobro veče. Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi. Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa, je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaču. One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro. Po ceo dan, one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet me jednako bira za predsednika. Kažu, dve-tri godine, i sve ćemo zaboraviti.
Tetke plaču oko mene i obilaze me, kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pruge, te pruge se svake zore vraćaju. One mi se vraćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih. Ponegde padne žut jedan list. A pred veče zvoni. Ja kašljem, mada lekari kažu: živeću još trideset godina. Ponegde pada po jedan crep, ponegde jedan plot. Pred veče je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi čitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to volim. Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta, a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.

Dnevnik o Carnojevicu - kraj.

Raquel
27-02-12, 21:07
Jedno je biti pjesnik, nesto mnogo nepotrebnije - dvorska luda.

Kad (mi) ovo rastumacis na nacin na koji sam ja iznjedrila, pocinjes svoj put... Do tad...

the_sacrament
27-02-12, 21:35
Po čemu se moglo videti da je voli? Ne toliko po nekim velikm stvarima koliko po sitnicama. To se moglo videti i po njegovim manama i slabostima. Npr. njegova slabost da sporo odgovara na pisma, ili da uopšte ne odgovara. Ni kad su u pitanju najbolji prijatelji ili vrlo ozbiljni poslovi. Ta je slabost prelazila kod njega u neučtivost, ponekad u pravu nesavesnost. (To je bila neka vrsta duhovne tromosti, prave uzetosti; u svakom i najnedužnijem pismu on bi pronašao jedno samo njemu vidljivo mesto zbog kojeg mu je bilo teško odgovoriti.) Ali na njena pisma je odgovarao odmah, radosno opširno, bez oklevanja i razmišljanja. A baš ona, i jedino ona, bila je ta koja je pisala retko i kratko. Možda je po nekoj nerazumljivoj logici ona sa svoje strane brzo i lako odgovarala svakom osim njemu.

Beli vuk
28-02-12, 06:39
šta ljude čini srećnima.
Zanimljivo otkriće ukazalo je da su u prosjeku srećniji oni ljudi koji primijećuju dobre stvari u životu. Još bolja stvar u svemu tome je što veličina tih ’stvari’ – bez obzira da li se radi o predivnom trenutku kad postajemo roditelji ili nečemu mnogo profarnijem kao što je scena leptira kako odmara na cvijetu – ne igra nikakvu ulogu. Drugim riječima, dok god imamo sposobnost da primijećujemo te dobre stvari, imamo mogućnost da budemo i srećni.
Istraživači TIME-a otišli su i korak dalje preporučivši nekoliko aktivnosti koje bi svi mi trebali praktikovati. Mudremisli.com ne samo što će vam ih predstaviti, nego ćemo uraditi i jedno mini istraživanje da potvrdimo ili odbacimo navode naučnika koji su radili na ovom projektu. Tri autora našeg portala će se narednih mjesec dana pridržavati savjeta i javićemo vam kakvi su rezultati (iako se već smatramo srećnim ljudima). A oni kažu da trebamo svake nedjelje posvetiti nekoliko minuta razmišljanju o bitnim stvarima u našim životima. Od toga sve počinje, a sada evo i cijelog spiska preporuka:
1. Nabroj sve blagodeti svog života. Zgodan način da ovo uradimo jeste da napravimo dnevnik zahvalnosti u koji možemo zapisivati do pet stvari zbog kojih smo trenutno zahvalni životu – bez obzira da li se radilo o sakupljanju poštanskih markica ili polasku djeteta u školu. Dopisivanje u dnevnik treba raditi jednom nedjeljno i učiniti ga što raznovrsnijim tako što ćemo upisivati različite stvari.
2. Praktikuj dobra djela. Ovo mogu biti planirane, sistematične ili potpuno nehotične stvari. Kada se ophodimo dobro prema drugima, bez obzira da li su u pitanju poznanici ili neznanci u nama se pokreće prava lavina pozitivnih efekata – stičete utisak velikodušne i sposobne osobe koja je bolje povezana sa okolinom, izmamljujete osmijehe na licima, dobijate odobravanja i dobrota vam se vraća – pri čemu je sve i jedan od njih pravi inicijator sreće.
3. Uživaj u životnim radostima. Posveti se trenutku koji ti se dešava baš sada, usredsredi se na taj prelijepi dašak vjetra, na zrak sunca, žubor vode, osmijeh prijatelja, nježnost partnera, predivan pogled… Psiholozi kažu da treba pamtiti divne trenutke u životu i prizvati ih iz sjećanja kad ti bude potrebno da se razvedriš.
4. Zahvali se svom mentoru/duhovnom učitelju. Ukoliko postoji osoba koja ti je pomogla da prevaziđeš neke neprilike u životu postaraj se da mu/joj izraziš zahvalnost. Uradi to sa što više detalja i ako je moguće oči u oči. Osjećaćeš se bolje i ti i druga strana.
5. Nauči da opraštaš. Nije jednostavno, ali ukoliko smogneš snage da se riješiš bijesa i gorčine osjećaćeš se mnogo bolje. Napiši ceduljicu sa dvije proste riječi: „Opraštam ti!“ i kreni dalje. Nesposobnost praštanja je povezana sa stalnim osjećajem bijesa koji nas blokira i ne dozvoljava da nastavimo sa životom rasterećeni.
6. Uloži vrijeme i energiju u prijatelje i familiju. Ovo posebno dolazi do izražaja u vremenu kriza, kakva je sadašnja ekonomska kriza, jer u okrilju poznatih ljudi pronalazimo sigurnost, ugodnost i opuštenost. Stvari kao što su novac, karijera, veze, pa čak i zdravlje imaju marginalan značaj u poređenju sa snažnim i zdravim odnosima koje gajima prema prijateljima i familiji.
7. Brini se o svom tijelu. Ukoliko spavaš dovoljno, vježbaš redovno (hodaj pola sata dnevno), razgibavaš se, smiješ se i raduješ sitnicama raspoloženje će ti se odmah popraviti. Ukoliko svakodnevno brineš o sebi osjećaćeš potpuno zadovoljstvo životom.
8. Osmisli strategije za borbu protiv stresa i nevolja. U životu ne postoji način da se izvrda od teških trenutaka. Pokazalo se da su religijska i sekularna učenja upakovana u mantre tipa: „Proći će i ovo“ ili „Što me ne ubije, ojačaće me“ jako efikasna sredstva u minimiziranju stresa. Suština je u tome da moraš da vjeruješ u njih.

Naša rodbina je najveće osiguranje protiv vjere u nas
same

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде -
Патријарх Павле

sargarepa
28-02-12, 12:35
Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati iz daleka,
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj! I nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo
kako preživeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nikada na svetu.

Konstantin Simonov

Raquel
28-02-12, 18:21
Ne zapisuj nista sto ne zelis neko drugi da procita.

Nije mudar onaj koji mnogo zna, vec onaj koji zna sta mu je potrebno.

Prijateljsko druzenje sa informisanim i umnim ljudima je skola znanja, a zabava druzenja vaspitna pouka. Druzenjem sa umnim i duhovno uzvisenim osobama, dobija se dvostruko: korist od ucenja i zadovoljstvo od duhovne zabave.

Bivsi prijatelji su vrhunska edukacija u borbi protiv pusenja. Srecom, obicno su ispuseni jeftino!

Drevne mudrosti Jevreja

- Imaj vremena za rad, to je cijena uspjeha.
- Imaj vremena za razmisljanje, to je izvor moci.
- Imaj vremena za igru, to je tajna mladosti.
- Imaj vremena za prijateljstvo, to je put do srece.
- Imaj vremena za sanjarenje, to je put ka zvijezdama.
- Imaj vremena da volis i da budes voljen, to je privilegija Bogova.
- Imaj vremena da gledas oko sebe, suvise je kratak dan za sebicnost.
- Imaj vremena za smijeh, to je muzika duse.

Random
29-02-12, 08:55
Da, ja znam poreklo svoje!
Nezasito kao plam
gorim, zgaram sebe sam.
Sto god darnuh svetlost posta,
sto ostavih ugljen osta,
sigurno je da sam plam.

F.N.

Raquel
29-02-12, 14:04
Pazi, ne opeci se.

Random
03-03-12, 09:04
Jesen, i zivot bez smisla. Proveo sam noc u zatvoru sa nekim Ciganima. Vucem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, zuta drveta. Gde je zivot?
One krvave, crvene, tople sume, nepregledne poljske sume, kako me umorise. Vojnik sam, o, niko ne zna, sta to znaci. Ali u ovoj buri, sto je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno zive kao ja. Vucem se tako od grada do grada, i setam se pod ovim jesenjim drvecem rumenim i zutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino.

Dnevnik o Carnojevicu.

Random
05-03-12, 10:57
Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a znao šta ga čeka. A da me postave tamo, na onu crkvu, visoko kao mujezina, ja bih vikao u veče puno polja i bilja mirisna, sav očaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud, ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje, a na licu blag osmeh, besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderane i mog života ritavog.

Dnevnik o Carnojevicu.

Raquel
05-03-12, 18:22
Sam si rodjen, sam ces i umrijeti. Zelis kcerku.

Raquel
05-03-12, 23:55
Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i povratcima kući u suton
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
07-03-12, 15:37
"...Bajoslovnim krajolicima njenog tela gustiram mekotu. Buknuh udomljen u
nju. Sa limbusa jastva, isprovocirane vrelinom grudi, propupile su u
brazdu naše slepljenosti dražesne kapi znoja. Stapajući se izmešaše
slanost i skliznuše njenom glatkom kožom u natključnu jamicu.
Svetlucavim, mokrim tragom zaglavinjah jezikom. Ispio sam baricu pre no
što je nadrasla prostranost ljupkog bazenčića i prokapala na pesak
jastuka. A onda, kao jednom pre, dok sam čitao iz neke knjige kako se
zapenušani talasi igraju davljenikom, osetih okrepljujuću, razrešujuću
pospanost i utonuće. Ispolin talas tog bića sklopio se nada mnom.
Nikada me nije privlačila belinom sedefaste puti , niti su me erotski
dražile drhturave, nabrekle od želje prelepe grudi, ili bljesak jedrih
butina kad su izvirivale ispod sukanja, podatna i uvek iznova nevina
ženska bedra. Nije me očarala. Osećao sam milinu posmatrajući njeno lice
Venere s Botičelijevih platna. Tiha, duboka, mirišljava sila preporoda i
obnavljanja vukla me je k sebi iza njenih očiju. U njima sam našao
besmrtni sjaj.
.."
Zosim Popac

Random
08-03-12, 19:11
Posle cetiri godine provedene u Zenevi Sabina se preselila u Pariz. Nikako joj nije uspevalo da se oslobodi melanholije. Da ju je neko pitao sta joj se dogodilo, ne bi znala da nadje prave reci.
Zivotna drama se uvek moze opisati metaforom tezine. Kazemo da je coveka pritislo breme. Covek taj teret nekad moze, a nekad ne moze podneti, pada pod njim, bori se s njim, pobedjuje ili gubi. Ali sta se, u stvari, dogodilo Sabini? Nista. Napustila je jednog muskarca zato sto je zelela da ga napusti. Je li je progonio? Je li joj se svetio? Nije. Njena drama nije bila drama tezine nego lakoce. Sabinu nije pritiskao teret, pritiskala ju je nepodnosljiva lakoca postojanja.

M. Kundera - Nepodnosljiva lakoca postojanja

Raquel
08-03-12, 19:46
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.

:panda:

Random
08-03-12, 20:30
Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:

"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

A. Santic - Sto te nema



82076

the_sacrament
08-03-12, 23:37
A ona je željela, i više nego što sam se nadao.
Dok sam pričao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me možda i naveo na neočekivani razgovor, a zamijenilo ga nešto nenadno zrelo, i tužno.
Rekla je samo: - Bože, kako su ljudi nesrećni.
A ja se toga nisam sjetio, iako mi se čini da sam upravo o tome mislio. Misao nije naročito duboka, ni nova; to ljudi govore otkako su počeli da misle.
I nije me toliko iznenadila misao, iako je nisam očekivao, već uvjerenost s kojom je izrečena. Kao da je otvorila svoj najtajniji pretinac, otkrivši se preda mnom, otkrivši se prvi put pred ma kim, tako, do kraja.
I bio sam srećan što sam makar na nešto u drugom čovjeku naišao prvi put, i samo radi mene.

ocean soul
11-03-12, 02:15
:)


"Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobivam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži."

Meša Selimović

Sirenita
13-03-12, 03:24
- Pomenuo si biografiju?
- Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato i suviše obeleženo kao imidž, možeš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme službenog rucka! Podledaj kako dostojanstveno žvaću, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno važno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!

Emill
18-03-12, 20:25
'Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka i isključiva,kao i ja,samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna,uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem,ne volim poraze.'

M.Selimović

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
19-03-12, 12:45
Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.


Miroslav Antic

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
19-03-12, 12:46
'Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka i isključiva,kao i ja,samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna,uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem,ne volim poraze.'

M.Selimović

BRAVO! Ima li shat ljesphe od ovoga... ;)

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
19-03-12, 15:20
Stari Indijanac ispričao je jedne večeri unuku priču o vječnoj borbi koja se odvija u ljudima.
Rekao je: "Sine, borba između dva vuka događa se u svima nama.
Jedan je zločest, u njemu prevladavaju gnjev, zavist, ljubomora, pohlepa, oholost, samosažaljenje, ljutnja, inferiornost, laž, lažni ponos i egoizam.
Drugi je dobar i u njemu prevladavaju radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, ljubaznost, ljubav, suosjećanje, darežljivost, istina, suosjećanje i vjera."
Pita unuk: "Koji vuk pobjeđuje?"
Indijanac odgovara: "Onaj kojeg bolje nahraniš."

the_sacrament
20-03-12, 19:12
Trebao sam samo da nadjem jednu koja me nece podsjecati na nju. Pogledao sam oko sebe, i desilo se cudo... Ni jedna me nije podsjecala na nju, kao sto me podsjetilo srce u tom izgubljenom trenutku trazenja. Sve su glumile princeze i svetice. Vjerovatno bi svaka od njih trazila da prestanem cugat', pusiti, da se ponasam pristojnije... Sve bi one trazile da ih drzim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam sale na njihov racun... Trazile da ih izvodim na neka fina mjesta, i slicno. A ona... Ona je prihvatila svaki dio mene, i nikada nije trazila da se mijenjam... A promijenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao sta osjecam. Nije trazila da je drzim kao kap vode na dlanu... Cinjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna. A ja sam kao trebao da joj nadjem zamjenu...

the_sacrament
20-03-12, 19:13
Znas prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim bas volio. Istinski, ludo i bez razmisljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveca. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najvise mi je trebala, a eto. Bas njoj sam najvise boli donosio. Nisam mogao da prihvatim cinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vracao, a ustvari bjezao od nje. U jednom trenutku pokazao... bih joj da mi je stalo, a u sljedecem dokazao da sam djubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu. A sada.. -
A sta sada? Prebolio si je?
- Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zasto joj sada ne odes i kazes sve? -
Eh vidis. Uspio sam sta sam htio. Otisla je od mene. Sad kad se vratim, vise je nema. Kazu da voli drugog, znam da to nije istina.
- Idi do nje onda. - Ne mogu.
- Zasto? - Ukljucila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko djubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasicno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek cu ocekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteze doci i zagrlit, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguce shvatiti! - Eh prijatelju, znam.. To cujem cesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.
- Ko !?
- Pa ona, druze...

aLaPaCha
20-03-12, 19:18
You must spread some Reputation around before giving it to the_sacrament again.

oktagon
20-03-12, 21:26
Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

ocean soul
20-03-12, 21:33
:)


"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

sargarepa
22-03-12, 15:43
TAMNIČAREVA PESMA

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.




Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!



Žak Prever

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
22-03-12, 16:30
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupale njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju…
Kada je konačno nađem...

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
22-03-12, 16:33
"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.
Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost...

Salman Ruzdi "Tlo pod njenim nogama"

aLaPaCha
22-03-12, 17:12
Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno - da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeća.
Druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem...
Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kući...

Artemis
23-03-12, 01:49
"Nadati se uprkos svakoj nadi" je visoka mudrost koju je do sada dostigla samo ljubav.Belu magiju zelje nece niko nauciti iz tudjeg iskustva ma koliko svedocanstvo i primer bili ocigledni,ma koliko snazno bilo cudo tudjeg zivota. Oni mogu sluziti samo kao poticaj, kao predlog, nikad kao primer,jer kao sto postoje opsti zakoni kojima smo svi podlozni, tako postoje i individualni.Upravo je covek jedinstven, neuporediv i nezamjenjiv.Ja ne mogu stici do srece po Vasem tragu, niti Vi po mojem jer mi dolazimo iz razlicitih smerova vecnosti.Nasa jezgra bica zastrta su zivotom, medjusobno stranim.
Ni dve reci nemaju isto znacenje za dvoje ljudi, jos manje isto iskustvo.Kad se sjeverni medved veseli, tigar dobija ozebline...

Prentice Mulford - Zablude zivota

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
23-03-12, 17:06
"... Gasite svjetlo u tvojoj sobi, navlačite zastore i bez riječi liježete u krevet i vodite ljubav. Prilično slično vođenje ljubavi kao prethodne noći. Ali s dvije razlike. Poslije seksa ona počne plakati. To je jedno. Zarije lice u jastuk i tiho plače. Ti ne znaš što bi učinio. Nježno spuštaš ruku na njezina gola leđa. Znaš da bi morao nešto reći, ali nemaš pojma što. Sve su riječi umrle u šupljini vremena, gomilajući se bešumno na mračnom dnu vulkanskoga jezera. I ovaj put dok ona odlazi možeš čuti motor njezina auta. To je drugo. Ona pali motor, gasi ga na neko vrijeme, kao da o nečemu razmišlja, zatim opet okreče ključ i odlazi s parkirališta. Ono prazno, tiho međurazdoblje ostavlja te tužna, tako strašno tužna. Poput magle s mora, ta praznina nalazi put u tvoje srce i ostaje u njemu dugo, dugo vremena. Napokon je dio tebe. ....."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-03-12, 12:49
Ovaj osmeh dugujem Tebi.
I nije bitno da'l cu pronaci obalu, nije meni bitan cilj...nego putovanje.
Necu ni puziti,ni leteti...samo mirno ploviti.
..Nije nas zadatak u tome da se priblizimo jedno drugom,
kao sto se ne sastaju ni sunce i mjesec, ni more i kopno.
Nas dvoje smo prijatelju dragi, sunce i mjesec, mi smo more i kopno.
Nas cilj nije da se slijemo jedno s drugim vec da saznamo jedno od drugoga i da jedan o drugom naucimo, da vidimo i postujemo ono sto taj drugi jeste:
nasa suprotnost i dopuna.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
26-03-12, 17:48
"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."

Karlos Fuentes: Terra nostra

Artemis
26-03-12, 23:59
‎..."Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine. Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.Krila ne rastu iz tijela, nego iz dubine duha. Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svijesti?Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio. Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno, kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja..."

M.Antić

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
28-03-12, 12:31
“Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo slažu međusobno! Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dječiji zmajevi na vjetru. Ako me neko ne drži na uzici… hoooop, odletim… A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…Zar nije nevjerovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro.”


Ana Gavalda

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
28-03-12, 15:40
"Pleteš sitno, pažljivo san kao bijelu čipku na crnoj pozadini spuštenih vjeđa. Redaš očicu do očice i gradiš kao pauk nevidljivu finu mrežu u koju bi htio uloviti svoju misao kao dosadnu crnu muhu što brunda i zuji u mraku i prelijeće hirovito s jednog na drugi kraj mozga i ne da ti usnuti.
Vrti se tajanstveno vreteno sna u tmini zatvorenih očiju polako, lijepo i namata beskonačnu tanku nit vremena, godina, uspomena. Prede i plete čudnovati pauk i obavija lukavo, neosjetno tvoju misao laganom pređom sna. Prelijeću poslednji meteori, u očima rasprsnula se posljednja raketa, svečanost je završena i sada padaju prosute iskre, gase se i tonu u duboko i mirno more sna. Još se samo lelujaju u mraku zeleni i žuti kolobari kao zaboravljeni lampioni koje tihi noćni vjetar ljulja i gasi jednoga za drugim.
Slatko te opija dugo žuđeni san... I gle: već su ti noge i ruke usnule i čitavo tijelo već mudro sanja o svojim tihim krvotocima, o svojim pretvaranjima tvari, o zmijuljastim peristaltičnim gibanjima; srce mirno kuca, poigravaju se nestašno crvena i bijela zrnca u krvi, počivaju umorno živčane niti i cijelo je tijelo kao umorni parobrod u noćnoj luci iz kojeg lijeno kulja lagani pramen dima...samo glava neće da usne! Glava traži još jednu sliku kao uvjet, sliku sna: umornu pticu na grani koja je savila glavu pod krilo...
No ptica se probudila od tvoga pogleda. Uplašeno se trgnula i otprhnula.
I opet si ostao budan."

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
28-03-12, 16:12
"Sully, zaboga" obrati mu se Jonathan prijekorno "ne budi budalast! Što mi to svakodnevno uvježbavamo? Kad bi naše prijateljstvo ovisilo o vremenu i prostoru, onda bismo, savladavši vrijeme i prostor, upropastili i naše bratstvo!
Savlada mo li prostor, ostaje nam samo OVDJE.
Savladamo li vrijeme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovdje, ipak povremeno sretati"?

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
29-03-12, 16:20
Vi, koji mislite da ste uzeli u zakup istinu ne dolazite mi na oči,
jer vas ne mogu vidjeti.
Zašto vaš korak tako oholo ječi po pločama?
Ujutro ste zadovoljni sami sa sobom, a uveče brojite novac, i kamo
god pođete, stiže vaša naduvenost prije vas.
Po nedokučivim odlukama
promisli dano vam je da vladate, a vi mislite da držite promisao u
rukama. Na sve što nije već sadržano u vama vi odgovarate otrovnom
pljuvačkom; ko vas se takne, dugo vas se sjeća!
I mada svaki dan
saginjete glavu pred Bogom, srce vaše stoji uspravno i sve vaše misli
glade vašu taštinu niz dlaku.
O, vidio sam ja vašu pravdu i vašu istinu,
- i ne dolazite mi na oči, jer vas ne mogu vidjeti!

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
30-03-12, 13:03
"-Reci mi, ako znas, koliko je teska jedna snjezna pahuljica? - upita sjenica golubicu, dok su zajedno promatrale kako snijeg pomalo sipi i stvara bijelu naslagu.
- Nista, cak i manje od nista - odgovori golubica ne premisljajuci previse.
- Cekaj, cekaj malo, pa ces vidjeti da i ona ima svoju tezinu.
I sjenica isprica svoju pticju prispodobu.
- Odmarala sam se na borovoj grancici kad je poceo padati ovaj snijeg. Kao sto vidis, nije bilo vijavice ni vjetra, snijeg je mirno, tiho padao, kao sto nam se dogadja u snu. A buduci da nisam znala raditi nista pametnije, pocela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene na grancici. Pala je, ako se ne varam, 3.751 pahuljica i sve je bilo savrseno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica, grancica je pukla, a ja sam morala odleprsati.
- Vidis da i pahuljica ima svoju tezinu - zakljuci mudro sjenica.
A golubica, sjecajuci se valjda simbolike mira koja se uz nju vezuje jos od Noinih dana, promisli i u sebi promrsi: "Mozda nedostaje samo jos jedan covjek da cijeli svijet padne u - mir!"

the_sacrament
30-03-12, 21:10
Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.

the_sacrament
30-03-12, 21:11
Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.

Sirenita
01-04-12, 03:13
U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret,
kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak!
Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći
koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala
uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili
mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog
jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao
da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine
njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je
to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.
Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već
navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A
to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo
jednom u životu.
Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i
neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je
u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene
lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne
znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena
javljanja bivaju češća i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u
oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ,
ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća.
Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali
najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom
prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se
munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni
šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo
bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i
umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg
ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i
nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa
ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i
objašnjenja.

the_sacrament
03-04-12, 19:24
Jednom sam šetajući čuo kako jedan stari čovjek govori drugom: Bio sam zaljubljen u istu ženu 50 godina.
Bio sam dirnut onim što sam čuo, dok nije završio rečenicom: Voleo bih da je to znala.

Interpol
07-04-12, 22:17
When you're in love, your brain secretes endorphins into your blood. Organic morphine leaks out of a gland in your skull, feels like a low-grade opium rush. Some people confuse the two, the head rush and the love. You think you're in love with a person, but you're in love with a syringe. Skin like liquid silk, hair, eyes, laugh, smile, impulses, trust, confidence, curves, perfume, sweat, affection, but still a syringe. You're high and hooked, and soon come the more, more, more: marriage, career, mortgage, children, school, it's harder and harder to feel that rush.
Happens all the time, men and women. Body clocks twenty years out of sync between genders, the rush dries up. You look for new hooks, new fixes, anything for that more, more, more.


- Craig Clevenger, "The Contortionist's Handbook"

ocean soul
08-04-12, 18:00
:)

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vešt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne verujem da mi je unapred zapisan put kojim ću proći, jer ne verujem u neki naročit red ovoga sveta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mešanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

Meša Selimović

the_sacrament
09-04-12, 00:06
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me sume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana.

ocean soul
09-04-12, 14:56
:)


Ne zaboravi Ljubavi moja da uvek postoji neko ko te čeka na kraju Puta, na kraju dana, na početku dana, na kraju meseca, godine, života, na kraju svega. Uvek i zauvek. Uvek i zauvek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog sniva i želi, kome si drag, ko te voli i da uvek i zauvek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš. Taj neko sam ja. Ljubavi. I na početku i na kraju tvoga Puta. Spojeni ili odvojeni, sastavljeni ili rastavljeni. I kada odeš i kada se vratiš. I u snu i na javi, jer ti si čista mirisna duša. I znam da me voliš. I znaš da te volim.

Ivo Andrić

Interpol
09-04-12, 21:24
"Guts"

By Chuck Palahniuk (from the collection Haunted)


Inhale.
Take in as much air as you can.
This story should last about as long as you can hold your breath, and then just a little bit longer. So listen as fast as you can.
A friend of mine, when he was thirteen years old he heard about “pegging.” This is when a guy gets banged up the butt with a dildo. Stimulate the prostate gland hard enough, and the rumor is you can have explosive hands-free orgasms. At that age, this friend’s a little sex maniac. He’s always jonesing for a better way to get his rocks off. He goes out to buy a carrot and some petroleum jelly. To conduct a little private research. Then he pictures how it’s going to look at the supermarket checkstand, the lonely carrot and petroleum jelly rolling down the conveyer belt toward the grocery store cashier. All the shoppers waiting in line, watching. Everyone seeing the big evening he has planned.
So, my friend, he buys milk and eggs and sugar and a carrot, all the ingredients for a carrot cake. And Vaseline.
Like he’s going home to stick a carrot cake up his butt.
At home, he whittles the carrot into a blunt tool. He slathers it with grease and grinds his ass down on it. Then, nothing. No orgasm. Nothing happens except it hurts.
Then, this kid, his mom yells it’s suppertime. She says to come down, right now.
He works the carrot out and stashes the slippery, filthy thing in the dirty clothes under his bed.
After dinner, he goes to find the carrot and it’s gone. All his dirty clothes, while he ate dinner, his mom grabbed them all to do laundry. No way could she not find the carrot, carefully shaped with a paring knife from her kitchen, still shiny with lube and stinky.
This friend of mine, he waits months under a black cloud, waiting for his folks to confront him. And they never do. Ever. Even now he’s grown up, that invisible carrot hangs over every Christmas dinner, every birthday party. Every Easter egg hunt with his kids, his parents’ grandkids, that ghost carrot is hovering over all of them.
That something too awful to name.
People in France have a phrase: “Spirit of the Stairway.” In French: Esprit de l’escalier. It means that moment when you find the answer, but it’s too late. Say you’re at a party and someone insults you. You have to say something. So under pressure, with everybody watching, you say something lame. But the moment you leave the party…
As you start down the stairway, then -- magic. You come up with the perfect thing you should’ve said. The perfect crippling put-down.
That’s the Spirit of the Stairway.
The trouble is even the French don’t have a phrase for the stupid things you actually do say under pressure. Those stupid, desperate things you actually think or do.
Some deeds are too low to even get a name. Too low to even get talked about.
Looking back, kid-psych experts, school counselors now say that most of the last peak in teen suicide was kids trying to choke while they beat off. Their folks would find them, a towel twisted around the kid’s neck, the towel tied to the rod in their bedroom closet, the kid dead. Dead sperm everywhere. Of course the folks cleaned up. They put some pants on their kid. They made it look… better. Intentional at least. The regular kind of sad, teen suicide.
Another friend of mine, a kid from school, his older brother in the Navy said how guys in the Middle East jack off different than we do here. This brother was stationed in some camel country where the public market sells what could be fancy letter openers. Each fancy tool is just a thin rod of polished brass or silver, maybe as long as your hand, with a big tip at one end, either a big metal ball or the kind of fancy carved handle you’d see on a sword. This Navy brother says how Arab guys get their dick hard and then insert this metal rod inside the whole length of their boner. They jack off with the rod inside, and it makes getting off so much better. More intense.
It’s this big brother who travels around the world, sending back French phrases. Russian phrases. Helpful jack-off tips.
After this, the little brother, one day he doesn’t show up at school. That night, he calls to ask if I’ll pick up his homework for the next couple weeks. Because he’s in the hospital.
He’s got to share a room with old people getting their guts worked on. He says how they all have to share the same television. All he’s got for privacy is a curtain. His folks don’t come and visit. On the phone, he says how right now his folks could just kill his big brother in the Navy.
On the phone, the kid says how -- the day before -- he was just a little stoned. At home in his bedroom, he was flopped on the bed. He was lighting a candle and flipping through some old porno magazines, getting ready to beat off. This is after he’s heard from his Navy brother. That helpful hint about how Arabs beat off. The kid looks around for something that might do the job. A ball-point pen’s too big. A pencil’s too big and rough. But dripped down the side of the candle, there’s a thin, smooth ridge of wax that just might work. With just the tip of one finger, this kid snaps the long ridge of wax off the candle. He rolls it smooth between the palms of his hands. Long and smooth and thin.
Stoned and horny, he slips it down inside, deeper and deeper into the piss slit of his boner. With a good hank of the wax still poking out the top, he gets to work.
Even now, he says those Arab guys are pretty damn smart. They’ve totally re-invented jacking off. Flat on his back in bed, things are getting so good, this kid can’t keep track of the wax. He’s one good squeeze from shooting his wad when the wax isn’t sticking out anymore.
The thin wax rod, it’s slipped inside. All the way inside. So deep inside he can’t even feel the lump of it inside his piss tube.
From downstairs, his mom shouts it’s suppertime. She says to come down, right now. This wax kid and the carrot kid are different people, but we all live pretty much the same life.
It’s after dinner when the kid’s guts start to hurt. It’s wax so he figured it would just melt inside him and he’d pee it out. Now his back hurts. His kidneys. He can’t stand straight.
This kid talking on the phone from his hospital bed, in the background you can hear bells ding, people screaming. Game shows.
The X-rays show the truth, something long and thin, bent double inside his bladder. This long, thin V inside him, it’s collecting all the minerals in his piss. It’s getting bigger and more rough, coated with crystals of calcium, it’s bumping around, ripping up the soft lining of his bladder, blocking his piss from getting out. His kidneys are backed up. What little that leaks out his dick is red with blood.
This kid and his folks, his whole family, them looking at the black X-ray with the doctor and the nurses standing there, the big V of wax glowing white for everybody to see, he has to tell the truth. The way Arabs get off. What his big brother wrote him from the Navy.
On the phone, right now, he starts to cry.
They paid for the bladder operation with his college fund. One stupid mistake, and now he’ll never be a lawyer.
Sticking stuff inside yourself. Sticking yourself inside stuff. A candle in your dick or your head in a noose, we knew it was going to be big trouble.
What got me in trouble, I called it Pearl Diving. This meant whacking off underwater, sitting on the bottom at the deep end of my parents’ swimming pool. With one deep breath, I’d kick my way to the bottom and slip off my swim trucks. I’d sit down there for two, three, four minutes.
Just from jacking off, I had huge lung capacity. If I had the house to myself, I’d do this all afternoon. After I’d finally pump out my stuff, my sperm, it would hang there in big, fat, milky gobs.

Interpol
09-04-12, 21:25
After that was more diving, to catch it all. To collect it and wipe each handful in a towel. That’s why it was called Pearl Diving. Even with chlorine, there was my sister to worry about. Or, Christ almighty, my Mom.
That used to be my worst fear in the world: my teenage virgin sister, thinking she’s just getting fat, then giving birth to a two-headed retard baby. Both heads looking just like me. Me, the father AND the uncle.
In the end, it’s never what you worry about that gets you.
The best part of Pearl Diving was the inlet port for the swimming pool filter and the circulation pump. The best part was getting naked and sitting on it.
As the French would say: Who doesn’t like getting their butt sucked?
Still, one minute you’re just a kid getting off, and the next minute you’ll never be a lawyer.
One minute, I’m settling on the pool bottom, and the sky is wavy, light blue through eight feet of water above my head. The world is silent except for the heartbeat in my ears. My yellow-striped swim trunks are looped around my neck for safe keeping, just in case a friend, a neighbor, anybody shows up to ask why I skipped football practice. The steady suck of the pool inlet hole is lapping at me and I’m grinding my skinny white ass around on that feeling.
One minute, I’ve got enough air, and my dick’s in my hand. My folks are gone at their work and my sister’s got ballet. Nobody’s supposed to be home for hours.
My hand brings me right to getting off, and I stop. I swim up to catch another big breath. I dive down and settle on the bottom.
I do this again and again.
This must be why girls want to sit on your face. The suction is like taking a dump that never ends. My dick hard and getting my butt eaten out, I do not need air. My heartbeat in my ears, I stay under until bright stars of light start worming around in my eyes. My legs straight out, the back of each knee rubbed raw against the concrete bottom. My toes are turning blue, my toes and fingers wrinkled from being so long in the water.
And then I let it happen. The big white gobs start spouting. The pearls.
It’s then I need some air. But when I go to kick off against the bottom, I can’t. I can’t get my feet under me. My ass is stuck.
Emergency paramedics will tell you that every year about 150 people get stuck this way, sucked by a circulation pump. Get your long hair caught, or your ass, and you’re going to drown. Every year, tons of people do. Most of them in Florida.
People just don’t talk about it. Not even French people talk about EVERYTHING.
Getting one knee up, getting one foot tucked under me, I get to half standing when I feel the tug against my butt. Getting my other foot under me, I kick off against the bottom. I’m kicking free, not touching the concrete, but not getting to the air, either.
Still kicking water, thrashing with both arms, I’m maybe halfway to the surface but not going higher. The heartbeat inside my head getting loud and fast.
The bright sparks of light crossing and criss-crossing my eyes, I turn and look back… but it doesn’t make sense. This thick rope, some kind of snake, blue-white and braided with veins has come up out of the pool drain and it’s holding onto my butt. Some of the veins are leaking blood, red blood that looks black underwater and drifts away from little rips in the pale skin of the snake. The blood trails away, disappearing in the water, and inside the snake’s thin, blue-white skin you can see lumps of some half-digested meal.
That’s the only way this makes sense. Some horrible sea monster, a sea serpent, something that’s never seen the light of day, it’s been hiding in the dark bottom of the pool drain, waiting to eat me.
So… I kick at it, at the slippery, rubbery knotted skin and veins of it, and more of it seems to pull out of the pool drain. It’s maybe as long as my leg now, but still holding tight around my butthole. With another kick, I’m an inch closer to getting another breath. Still feeling the snake tug at my ass, I’m an inch closer to my escape.
Knotted inside the snake, you can see corn and peanuts. You can see a long bright-orange ball. It’s the kind of horse-pill vitamin my Dad makes me take, to help put on weight. To get a football scholarship. With extra iron and omega-three fatty acids.
It’s seeing that vitamin pill that saves my life.
It’s not a snake. It’s my large intestine, my colon pulled out of me. What doctors call, prolapsed. It’s my guts sucked into the drain.
Paramedics will tell you a swimming pool pump pulls 80 gallons of water every minute. That’s about 400 pounds of pressure. The big problem is we’re all connected together inside. Your ass is just the far end of your mouth. If I let go, the pump keeps working – unraveling my insides -- until it’s got my tongue. Imagine taking a 400-pound shit, and you can see how this might turn you inside out.
What I can tell you is your guts don’t feel much pain. Not the way your skin feels pain. The stuff you’re digesting, doctor’s call it fecal matter. Higher up is chyme, pockets of a thin runny mess studded with corn and peanuts and round green peas.
That’s all this soup of blood and corn, shit and sperm and peanuts floating around me. Even with my guts unraveling out my ass, me holding onto what’s left, even then my first want is to somehow get my swimsuit back on.
God forbid my folks see my dick.
My one hand holding a fist around my ass, my other hand snags my yellow-striped swim trunks and pulls them from around my neck. Still, getting into them is impossible.
You want to feel your intestines, go buy a pack of those lamb-skin condoms. Take one out and unroll it. Pack it with peanut butter. Smear it with petroleum jelly and hold it under water. Then, try to tear it. Try to pull it in half. It’s too tough and rubbery. It’s so slimy you can’t hold on.
A lamb-skin condom, that’s just plain old intestine.
You can see what I’m up against.
You let go for a second, and you’re gutted.
You swim for the surface, for a breath, and you’re gutted.
You don’t swim, and you drown.
It’s a choice between being dead right now or a minute from right now.
What my folks will find after work is a big naked fetus, curled in on itself. Floating in the cloudy water of their backyard pool. Tethered to the bottom by a thick rope of veins and twisted guts. The opposite of a kid hanging himself to death while he jacks off. This is the baby they brought home from the hospital thirteen years ago. Here’s the kid they hoped would snag a football scholarship and get an MBA. Who’d care for them in their old age. Here’s all their hopes and dreams. Floating here, naked and dead. All around him, big milky pearls of wasted sperm.
Either that or my folks will find me wrapped in a bloody towel, collapsed halfway from the pool to the kitchen telephone, the ragged, torn scrap of my guts still hanging out the leg of my yellow-striped swim trunks.
What even the French won’t talk about.
That big brother in the Navy, he taught us one other good phrase. A Russian phrase. The way we say: “I need that like I need a hole in my head…” Russian people say: “I need that like I need teeth in my asshole…”
Mne eto nado kak zuby v zadnitse
Those stories about how animals caught in a trap will chew off their leg, well, any coyote would tell you a couple bites beats the hell out of being dead.
Hell… even if you’re Russian, some day you just might want those teeth.
Otherwise, what you have to do is -- you have to twist around. You hook one elbow behind your knee and pull that leg up into your face. You bite and snap at your own ass. You run out of air, and you will chew through anything to get that next breath.
It’s not something you want to tell a girl on the first date. Not if you expect a kiss good night.
If I told you how it tasted, you would never, ever again eat calamari.
It’s hard to say what my parents were more disgusted by: how I’d got in trouble or how I’d saved myself. After the hospital, my Mom said, “You didn’t know what you were doing, honey. You were in shock.” And she learned how to cook poached eggs.
All those people grossed out or feeling sorry for me…
I need that like I need teeth in my asshole.

Interpol
09-04-12, 21:26
Nowadays, people always tell me I look too skinny. People at dinner parties get all quiet and pissed off when I don’t eat the pot roast they cooked. Pot roast kills me. Baked ham. Anything that hangs around inside my guts for longer than a couple hours, it comes out still food. Home-cooked lima beans or chunk light tuna fish, I’ll stand up and find it still sitting there in the toilet.
After you have a radical bowel resectioning, you don’t digest meat so great. Most people, you have five feet of large intestine. I’m lucky to have my six inches. So I never got a football scholarship. Never got an MBA. Both my friends, the wax kid and the carrot kid, they grew up, got big, but I’ve never weighed a pound more than I did that day when I was thirteen.
Another big problem was my folks paid a lot of good money for that swimming pool. In the end my Dad just told the pool guy it was a dog. The family dog fell in and drowned. The dead body got pulled into the pump. Even when the pool guy cracked open the filter casing and fished out a rubbery tube, a watery hank of intestine with a big orange vitamin pill still inside, even then, my Dad just said, “That dog was fucking nuts.”
Even from my upstairs bedroom window, you could hear my Dad say, “We couldn’t trust that dog alone for a second…”
Then my sister missed her period.
Even after they changed the pool water, after they sold the house and we moved to another state, after my sister’s abortion, even then my folks never mentioned it again.
Ever.
That is our invisible carrot.
You. Now you can take a good, deep breath.
I still have not.


End

:D

MorellaPraga
10-04-12, 16:24
Gregor


By Quim Monzó


(Translated by Peter Bush)


When the beetle emerged from his larval state one morning, he found he had been transformed into a fat boy. He was lying on his back, which was surprisingly soft and vulnerable, and if he raised his head slightly, he could see his pale, swollen belly. His extremities had been drastically reduced in number, and the few he could feel (he counted four eventually) were painfully tender and fleshy and so thick and heavy he couldn’t possibly move them around.


What had happened? The room seemed really tiny and the smell much less mildewy than before. There were hooks on the wall to hang a broom and mop on. In one corner, two buckets. Along another wall, a shelf with sacks, boxes, pots, a vacuum cleaner, and, propped against that, the ironing board. How small all those things seemed now—he’d hardly been able to take them in at a glance before. He moved his head. He tried twisting to the right, but his gigantic body weighed too much and he couldn’t. He tried a second time, and a third. In the end he was so exhausted that he was forced to rest.


He opened his eyes again in dismay. What about his family? He twisted his head to the left and saw them, an unimaginable distance away, motionless, observing him, in horror and in fear. He was sorry they felt frightened: if at all possible, he would have apologized for the distress he was causing. Every fresh attempt he made to budge and move towards them was more grotesque. He found it particularly difficult to drag himself along on his back. His instinct told him that if he twisted on to his front he might find it easier to move; although with only four (very stiff) extremities, he didn’t see how he could possibly travel very far. Fortunately, he couldn’t hear any noise and that suggested no humans were about. The room had one window and one door. He heard raindrops splashing on the zinc window sill. He hesitated, unsure whether to head towards the door or the window before finally deciding on the window—from there he could see exactly where he was, although he didn’t know what good that would do him. He tried to twist around with all his might. He had some strength, but it was evident he didn’t know how to channel it, and each movement he made was disconnected, aimless, and unrelated to any other. When he’d learned to use his extremities, things would improve considerably, and he would be able to leave with his family in tow. He suddenly realized that he was thinking, and that flash of insight made him wonder if he’d ever thought in his previous incarnation. He was inclined to think he had, but very feebly compared to his present potential.




After numerous attempts he finally managed to hoist his right arm on top of his torso; he thus shifted his weight to the left, making one last effort, twisted his body around, and fell heavily, face down. His family warily beat a retreat; they halted a good long way away, in case he made another sudden movement and squashed them. He felt sorry for them, put his left cheek to the ground, and stayed still. His family moved within millimeters of his eyes. He saw their antennae waving, their jaws set in a rictus of dismay. He was afraid he might lose them. What if they rejected him? As if she’d read his thoughts, his mother caressed his eyelashes with her antennae. Obviously, he thought, she must think I’m the one most like her. He felt very emotional (a tear rolled down his cheek and formed a puddle round the legs of his sister), and, wanting to respond to her caress, he tried to move his right arm, which he lifted but was unable to control; it crashed down, scattering his family, who sought refuge behind a container of liquid softener. His father moved and gingerly stuck his head out. Of course they understood he didn’t want to hurt them, that all those dangerous movements he was making were simply the consequence of his lack of expertise in controlling his monstrous body. He confirmed the latter when they approached him again. How small they seemed! Small and (though he was reluctant to accept this) remote, as if their lives were about to fork down irrevocably different paths. He’d have liked to tell them not to leave him, not to go until he could go with them, but he didn’t know how. He’d have liked to be able to stroke their antennae without destroying them, but as he’d seen, his clumsy movements brought real danger. He began the journey to the window on his front. Using his extremities, he gradually pulled himself across the room (his family remained vigilant) until he reached the window. But the window was very high up, and he didn’t see how he could climb that far. He longed for his previous body, so small, nimble, hard, and full of legs; it would have allowed him to move easily and quickly, and another tear rolled down, now prompted by his sense of powerlessness.


As the minutes passed, he slowly learned how to move his extremities, coordinate them, and apply the requisite strength to each arm. He learned how to move his fingers and gripped the windowsill. Seconds later he finally succeeded in raising his torso. He thought that was a real victory. He was now sitting down, legs crossed, with his left shoulder leaning on the section of wall under the window. His family stared at him from one corner of the room with a mixture of admiration and panic. He finally pulled himself on to his knees, gripped the sill with his hands, so he wouldn’t fall, and looked out of the window. Part of the building on the other side of the street stood out clearly. It was a very long, dark building, with symmetrical windows that broke up the monotony of the façade. It was still raining: big drops of rain that were easy to spot individually and hit the ground separately. He made one last effort and pulled himself up and stood erect. He marveled at being so vertical, yet felt uncomfortable at the same time, even queasy, and had to lean on the wall so as not to fall down: his legs soon went weak, and he gently eased himself down until he was back on his knees. He crawled towards the door. It was ajar. He had to push it to open it wide, and he pushed so energetically (he found it difficult to estimate the effort strictly necessary for each gesture he made) that he slammed it against the wall and it swung back and almost shut. He repeated the movement, less brusquely this time. Once he’d managed to open the door, he went out into the passageway, still on his knees.

MorellaPraga
10-04-12, 16:25
Could humans be somewhere in the house? Probably, but (he im**agined) if he did find any, they wouldn’t hurt him; he looked like them now. The idea fascinated him. He’d no longer have to run away for fear they’d crush him underfoot! It was the first good thing about his transformation. He saw only one drawback: they would want to speak to him, and he wouldn’t know how to reply. Once he was in the passage, he pulled himself up again with the help of his arms. He didn’t feel so queasy now. He walked along slowly (his legs bore his weight better now) and every step forward he took became easier. There was a door at the end of the passage. He opened it. The bathroom. A toilet, bidet, bathtub, and two washbasins under their respective mirrors. He had never looked at himself before and now saw immediately what he was like: naked, fat, and flabby. From his height in the mirror he deduced he wasn’t yet an adult. Was he a child? An adolescent? He was upset to see himself naked; he didn’t understand why—nudity had never bothered him before. Was it the misshapen body, the pounds of flesh, the chubby, acne-ridden face? Who was he? What was he all about? He walked through the house, gaining in stability all the time. He opened the door to the bedroom that was next to the bathroom. There were some skates next to the bed. And lots of pennants on the walls. There was also a desk, exercise books, reading books. And a shelf full of comics, a football, and some photos. A photo of himself (he recognized himself straightaway, just like in the bathroom: fat, spotty, and dressed as if for indoor football, in a blue jersey with a white stripe on each sleeve). He found clothes in the cupboard: underpants, a T-shirt, a polo, tracksuit bottoms, socks, and sneakers. He got dressed.


He looked through the spy-hole in the front door. Outside he could see a landing and three more front doors. He went back to the living room, ran his finger along the spines of the few books on the shelves. He caressed a china mug. Turned on the radio. Music blared out, but he couldn’t understand the words:


. . . unforgettable doves,
unforgettable like the afternoons
when the rain from the sierra
stopped us going to Zapoopan . . .


He switched it off. Silence. Sat down on the sofa. *****d up the channel-changer. Turned on the TV. Changed channels; brightened the colors as much as he could, turned the volume all the way up. Turned it all the way down. It was so easy. There was a book open on the sofa. He *****d it up, convinced he would understand nothing, but the second he looked at the page, he read almost fluently: “I’ve moved. I used to live in the Duke Hotel, on the corner of Washington Square. My family has lived there for generations, and when I say generations I mean at least two-hundred or three-hundred generations.” He closed the book, and when he’d put it back where he’d found it, he remembered he’d found it open and not shut. He *****d it up again, and while he was looking for the page it had been open to, he heard the sound of keys turning in a lock. A man and a wo**man appeared; they were clearly adults. The man said, “Hello.” The wom*an walked over, kissed him on the cheek, looked him up and down, and asked: “How come you’ve put your pants on backwards?” He looked at his tracksuit bottoms. How was he to know they were back to front? He shrugged his shoulders. “Have you done your homework?” the man asked. Oh, no, not homework! He imagined (as if he could remember) an earlier time, when homework and backward pants didn’t exist. “Get on with it then!” It was the woman’s turn. Before going to his bedroom and getting on with it, he went into the kitchen, opened the fridge, took out a can of Diet Coke, that he struggled to open (still being clumsy with his hands), and spilled half on the floor. Before they could scold him, he went to the junk room, and as he unhooked the mop, he spotted three beetles huddling against the wall; after freezing for a moment, they tried to escape. He felt disgusted, put his right foot on them, and pressed down until he could feel them squashing.

^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^
11-04-12, 16:01
Na jastuku... Bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik... Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik... Pod oklopom drhti kosuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... Bez nje se zivot kruni uzalud... Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem i ja... Onako lud... Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo... Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potrazim put u srediste sebe, staze bivaju tesnje i tesnje... I skrijem se u zaklon tvog uha kao mindusa od duple tresnje... Al uspevam da jos jednom odolim da prosapucem da te nocas ruski volim... sto su reci... Kremen sto se izlize kad tad...
Nedostaje mi nasa ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja cud... Nedostajes mi ti, kakva si bila... Nedostajem i ja... Onako lud... Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomracilo... Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije znacilo...
Ponekad jos u moj filcani sesir spustis osmeh ko carobni cekin... I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni harlekin...
......Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam sto bi nas postedelo? Al meni, eto, nista sem nas dvoje nije vredelo...

desert de Lleó
11-04-12, 16:08
...


"Mogu ti reci da si nesto najbolje sto sam dosad sreo. I nemoj da mi govoris kako te ne poznajem i da je ovo samo glupa fraza, jer postoje trenuci kada mozes da vidis coveka, onako, odjednom. I kako ti se otkrije tada, u tom trenutku, to je prava istina o njemu ili njoj. Dovoljno mi je da ukradem samo malo te tvoje razlicitosti i da osetim kao da sam udahnuo cist kiseonik."

the_sacrament
12-04-12, 03:04
- Ali, bio joj je suviše sličan. Operisan od svake emocije, plašio se osjećaja koja su ga vukla njoj. Trebali su se, na neki neobjašnjiv način, ne mogavši jedno bez drugog. Ali, biti zajedno, ni to nisu mogli.

Free bird
18-04-12, 01:39
Svjetski, a nas. Moj drug Marko V. Uzivajte.

Sa druge strane zida

čini mi se važnije
što bilo je
popuštajući pred
kritičnom masom
slične dane što
pozdravljaju bez riječi
pogledom
ne dozvoljavajući
zakleti na čuvanje
prošlosti
u hermetički
zatvorenim doživljajima

poredeći dva vidljiva kraja
spajajući ih u istu tačku
ne dobih utjehu
već prividnu melanhoniju
učaurenu negdje duboko
u prostoru presvučenom tamom
čije isparane povlačim rubove
skrivajući se od sebe samog

čujem
dozivanje sjutra
istovjetno
zvuku lišća
svud naokolo
odraz je
čarobnog jutra
rađanja iz tame
novih priča
koje već
dobro znam
odjek pucanja
stapa se
s akordima
sunca
preći ću put
od juče
do sjutra
tamo ne
tapkaju u mraku
ruke više
nikad neće
držati prazno

prepoznah te sa krovova
uramljene praznine
mjesta gdje se vratiti ne želim
pravolinijski i naopačke
iščekujući pisma
sopstvene sjenke
do pola pune
pogleda ka nebu
zarđala vrata lavirinta
tačka ispred nepomičnih
apstraktan će biti kraj

nužnost kritike
nas baca u
kauzalne lance
ideja koje se mogu iskoristiti
u činu identifikacije
a priori
čistog uma
da li si tu?
pojavi se
oslobodi me rasuđivanja

ostavi platno prazno
osjećaj strah
dok gutaš svijet
vrijeme je
sa druge strane zida
ne sputava
poslijedice nek
ne budu krivac
ekstazi u ludilu
dok iz vena
šiklja strast

nasuprot toku
nabujale rijeke
ispod kože
išarane ožiljcima
nečija sjenka
bori se za vazduh
usta punih riječi
krajolik je prilično siv
podsjeća na nešto
što se još nije desilo
srušeni spomenici
svjedoci su promjene
pojavi se iz zidova
nabreklih od vlage
kao priviđenje božanstva
nazivam te čudom
do prvog mraka
kada te ne vidim više

MorellaPraga
18-04-12, 16:12
Landscape with Strikers

By Quim Monzo




At nine a.m. the few people standing around on the subway platform are watching the news on the screens provided by the Barcelona Channel. The trains comply scrupulously with the minimum-service laws. They are running half-empty and many seats are unoccupied, which would be unthinkable at this time of day any other day, when occupancy approaches that of sardines in a can.


In front of the Goya Theater, at the top of Joaquín Costa, there are fewer whores than usual. Perhaps in keeping with the minimum-service notice. The overwhelming majority of shops are closed: from supermarkets to cosmetics stores, including bakeries and auto-repair shops. On Sepúlveda a charcuterie uses the old ploy of keeping the metal gates half-open, so that if a client shows up they can serve him, but if a *****ter shows up they appear to be closed. In contrast, the local bar is open, which even the strikers are grateful for. “You’re very brave,” one of them says to the owner of the establishment, as he drinks his beer. “It’s not about bravery. If we don’t work, we don’t eat.” On the sidewalks lie piles of uncollected garbage in enormous black bags, some of them split open. A beggar pisses on one of them, and when he’s finished he lies back down on his piece of cardboard.


On the Rambla, all the newsstands are closed. Even the Andean musicians and their earsplitting amps have skipped their gig on the Plaça de Catalunya where, at last, a long-awaited silence reigns. Only in front of El Corte Inglés can a few shouts and whistles be heard. Police vans stand there, and *****ters stationed at every entrance to the department store are shouting “Scabs!” at the security guys and the customers—who look like tourists—who walk in or out. There are very few, because most of them give the place a wide berth when they see the scene. Strike stickers all over their chests, some *****ters sit on the ground to form a barrier.


At this point, a man wearing a white T-shirt and a two-day stubble decides to go into the store but, unlike the tourists, the guards stop him. They realize he’s from the *****t line and figure he wants to go in to recriminate the employees who are not striking. “I don’t see any signs saying ‘No Entry,’” he contends. A few shouts can be heard. A man from the *****t line takes out his Corte Inglés credit card and raises it on high. “Look! I’m a customer, I want to go in.” But the UGT union shield on his cap gives him away. As they still refuse to open the door, the clamoring of his fellow *****ters grows behind him: “We want to go in. We want to go in.” As often happens when people chant, after a while the slogan evolves and, evincing a sudden interest in making a purchase, some begin to cry “We want to shop! We want to shop!” all the while tapping on the glass doors with their Corte Inglés cards. The employees inside the store are half-smiling and, in response, the employees outside are, too. The scene is worthy of the finest hours of the Situationist International.

desert de Lleó
18-04-12, 19:45
:)

"Njena koza poseduje miris prabaka, njene oci vide i sa druge strane manastirskog zida na kojem su naslikane, njeni zubi su nepravilni ali umeju da grizu. Ona ume da se svadja kao poslednja ulicna alapaca, ali i da place kao kaludjerica nad Hristovim ranama. Njena koza pobedjuje farmaceutiku, njen znoj opija,a dlacice bockaju. Njeni nokti grebu, njen osmeh odjekuje, a tuga se odmah primeti."

Una